Немојте се ни случајно качити за мржњу наших мрзитеља!

Пустите наше мрзитеље нека нас мрзе до миле воље.

Што већа мржња у њих према нама, то све већа љубав у нас према нама.

На мржњу никада не одговарјате мржњом.

Мржња једе и убија својега мрзитеља.

Сваки мрзитељ других убрзо ће постати и свој властити мрзитељ.

Јер свака мржња прераста у самомржњу.

Мржња према другима јесте мржња према себи.

На сваку мржњу оних који нас мрзе, одговарајмо љубављу према самима себи.

Љубимо себе, љубимо се између себе, љубимо једни друге, па ће и Творац да нас благослови.

Творац благосиља љубав, благосиља љубав и вазда је умножава.

Што нас јаче мрзе, ми све јачи бивамо!

Најјачи смо онда када нас најјаче мрзе.

Када нас душмани наши најјаче мрзе, тада нас наш Творац најсилније љуби.

Мржња до скота понижава онога који мрзи.

Они који се рађају у мржњи, у мржњи ће и живот свој скончати.

Њихова мржња биће њихов једини сапутник кроз оностране светове.

Мржња из овога света води их у мржњу других светова.

На крају ће ући и у само царство мржње из којега никада изаћи неће.

Тако ће њихова мржња постати њихова трајна и опака судбина.

Никада мржњом не одговарајте на мржњу, јер мржњом се мржња никада победила није.

Бели Срби никада нису умели да мрзе.

Њих многи мрзе, а они не мрзе никога!

Ко није рођен од мржње, тај и не уме да мрзи.

Ко је рођен од љубави, тога се мржња не дотиче.

Као што мржња прати онога који мрзи, тако и љубав прати онога који љуби.

Прво је пут таме и ништавила, а друго је пут светлости и вечног живота.

Лакше је љубити стотину година, него један једини дан мрзити.

Бели Срби и Беле Србкиње, ви знате свој пут!