Драган Симовић: Морана је наш Усуд!
На Гаји сва бића имају кратак животни век.
Зато што нигде нема идеалних услова за живот.
Сва бића се овде рађају с муком, живе с муком и, умиру с муком.
Мука и невоља прати нас, без престанка, од почетка до свршетка.
Поготову је зима сурова.
Толико је сурова зима, да нам буквално преполови животни век.
Кад бејах млад и зелен, имао сам илузију, да је зима здрава.
Доцније сам схватио и освестио, да сам само био под чинима и опсенама различних материјалистичких и позитивистичких учења која немају никаквог упоришта у Стварности.
Тек сад, на прави начин, разумем зашто су наши древни, звездани и божански, преци веровали, да зимом влада Морана, богиња смрти.
Морана је наш Усуд!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Лишће опада са грана. Ветар дува. Киша пада. Мајка Земља умире… поново.
Ми знамо да се ово дешава сваке године. И наши преци су то знали. И дан и ноћ умиру – ноћ се претвара у излазак Сунца, а дан у залазак. То се дешава и Месецу – помрачење Месеца прелази у млад Месец, пун Месец и последњу четврт. То се дешава и месецима – прва недеља је недеља реинкарнације, друга недеља рођења, трећа недеља живота и четврта недеља смрти. Дешава се и години – зима је доба реинкарнације, пролеће поновног рођења, лето живота и јесен смрти. То се догађа и човеку – човек је вилењак (тј. бели дух племенитог преминулог), затим борави у царству смрти (загробној хумки), рађа се, живи и поново умире.
Све силе у универзуму пролазе кроз ове промене, неке брже од других, неке у већој мери од других, али све то раде. Чак и планете. Чак и сунчев систем и галаксије. Сви они имају живот.
Тако да и сва европска божанства пролазе кроз исто. Она су обновљена и враћају се боља него што су била пре смрти: док живе она се распадају и на крају умиру – баш као и човек. Само се добро враћа, али ово добро се квари временом и мора да буде обновљено. Поново и поново.
Нема краја овоме. Ни почетка. Не постоји “стварање” или “армагедон”. Увек је било овако и увек ће да буде. Рагнарок је само обнова свега доброг у нашем свету. Ми живимо у вечности, “време” је само илузија: начин да човек схвати ову вечност.
Када Мајка Земља умире, човек може да сакупља плодове: нпр. јестиве печурке почињу да расту на трулом шумском тлу и кестење пада са дрвећа. Смрт једног облика постојања је живот за други.
Ја сам човек, заробљен у вечности, неспособан да је видим целу у једном тренутку, па идем у умирућу шуму и скупљам плодове, да бих могао да једем и тако наставим да живим још неко време. Могуће је да ћу у неком тренутку, изненада да схватим зашто сам овде и да нађем смисао свега. Могуће је да ћу то урадити када умрем – и због тога изабрати поновни повратак у живот. Поново и поново.
Можда искра у мени, која ми даје живот, јача док живим и храни божанства када умрем.
Варг Викернес