Светлости се бацају
у затвореним ми очима
и лелујају нечија обличја.

Страх ме је што сликом бездана
живе у зеницама и
ковитлају се само,
па ишчезну негде тамо.

Да ухватим један сноп само
и смирим душу своју

Да дотакнем
талас мора у себи,
да само доплива до мене,
ал’ на обали страха
остадоше тек крхке,
покидане успомене.

Сећање се тихо губи,
стакленим остацима ме боде,
тад заболе груди
од чудне ми стрепње
да светлости у очима
дубинама ме неким не одводе.
Зар само нада ми остаде?