ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

01

Исцељујуће, истините и чисте речи извиру из тишине срца.

Мудрост није у брбљању, већ у шутњи и тишини.

Ко не уме да шути и тихује, да ослушкује властито срце, тај никада неће постати просветљен и мудар.

Клоните се брбљивих гуруа, учитеља и мудраца!

Далеко су они од мудрости и просветљења!

Далеко су од сврхе и смисла живота!

Међу интелектуалцима, академицима и професорима нема мудраца!

Већина интелектуалаца су најобичнији брбљивци.

Они вас напросто убијају речима које долазе из вртлога буке њиховог ума.

Ум је је веома бучан.

Ум производи највећу буку у Васељени.

Ништа, међу сазвежђима и звезданим јатима, не бучи тако као наш узнемирен, распојасан и разуздан ум!

02

Као млад песник ишао сам често на књижевне вечери.

Бивао сам позиван којекуде, у разне „братске“ републике и градове, на радне акције, на некакве светковине и свечаности, да казујем своје песме, да им нешто празнословим, да брбљам, да витлам и мађијам.

Згадило ми се све то, већ око тридесет и пете године!

После тога сам почео да одбијам књижевне наступе.

Други су ишли, због дневнице и хонорара, ја нисам хтео.

Око педесете године престао сам да гостујем чак и у радијским и телевизијским програмима.

И то ми се згадило!

Све је сујета, таштина и гордост!

Поезија се ствара у шутњи и тишини.

Ко не уме да ослушкује откуцаје и тишину властитог срца, тај никада и неће бити истински песник.

Можда ће бити некакво мање или више успешно пискарало, некакав стихотворац и стихоклепац, али, посвећени песник вилењак – зацело, никада неће бити!

03

Најлепше се дружимо моја животна сапутница и ја.

Знамо и умемо, обоје, да уз јутарњу или вечерњу кафу не прозборимо ни три речи!

Довољно је да се погледамо и – све знамо једно о другом.

Шутимо удвоје, тихујемо удвоје, ослушкујемо тишину властитог срца удвоје и, посматрамо Сунчев залазак и румене вечерње облаке, опет удвоје!

Ако се после толиких година заједничког живота и живљења животни сапутници не упознају дотле да могу без иједне речи да се спорезумевају, разговарају и договарају, да ослушкују заједничку шутњу и тишину, онда су залуду и живели заједно!

Лепота је кад имаш неког с ким можеш да шутиш и тихујеш и, опет, шутњом и тишином све да му кажеш што би твоје срце имало рећи.