–

Давно испевану једну песму,
Осредњу, и не баш тако потресну,
И даље у стражњем носим џепу,
Вучем је са собом свуда по свету.

Писана је као и свака друга,
Другују у њој и љубав и туга.
За срце је твоје она испевана,
Сада је дозрела да буде спаљена.

И док буде догоревала лагано,
Ја ћу ти већ бити нешто незнано.
Нешто туђе што ниси никада
Више у животу пољубила.

За тебе то је само комад хартије,
И нека изгори, безначајан је.
Са њим ће и моја душа изгорети,
Никада се више нећемо волети.

https://hajducija.blogspot.com/