И овде, без боје тајне,

ни једне воћке нема,

небесне оне боје, горке и бескрајне.

А кад разгрнем долине, рукама обема,

и, откријем дна бездана, сребрна и бела,

на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,

ваздухом купаних воћака и тела.

 .

И, место сребрних пруга, забрезја и река,

сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.

А, над трешњама и младим вишњама,

тамну и дугу маглу, што се свуда шири,

у живот пред нама,

где се страст, полако, у умирању смири,

и чула упокоје.

 .

И тако, без реда,

младост увијам миром, снегова и леда.

И тако, без пута,

моје миловање, по умирању лута.