Фото: Сатурн; Википедија

Недостижан камени врх планине
Хладни чувар тајне тишине
Вековима непомично расте
Тако бива, стена сива
Нико њему не треба, нити пита
Да ли је лето, зима, сумрак
Или зора свита
Он не мрда а дише
Воле га ветрови и кише
А Сунце изгледа највише
Зна да је далек и не меша се
Ништа га баш не дотиче, не даје се
Нико га и не дира, не помера
Само вода понекад инсистира
Он не мари за пролазност људи
У њему време спава а вечност се буди.