Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: О ВЕЛИКОМ СВЕОПШТЕМ РАТУ
Већ се увелико води велики свеопшти рат.
Рат између људи и звериња у људском обличју.
Рат између Светлости и Таме.
Рат између словесних и бесловесних.
На западној страни, Америка окупља хуманоиде, рептиле и звери око себе, и прети затирањем свеколиког слободарског и словесног човечанства.
Америка представља праисконо Зло које жели да завлада светом, да утули и последњи зрачак слободарског духа.
На источној страни, Русија покушава да окупи свеколики разједињени слободарски свет, те да заустави праисконо Зло у надирању.
Зарад будућности човечанства, Америка не сме да победи у овоме свеопштем рату.
Ако би Америка победила, тада би за дуго времена било свршено са слободарским и стваралачким бићем човечанства.
Ако би Америка победила, човечанство би (можда, заувек!) изгубило своју душу.
Америка оваква каква јесте (удружена са свим силама зла овога света), има две опречне могућности: или да нестане (да би човечанство могло да иде напред ка Будућности), или да се преобрати, те да и сама почне да ради за Светлост.
Када говорим о Америци, онда не мислим на разне и различне народе који обитавају на тлу Америке, који се називају Американцима и који су такође жртве амричке тираније, већ на Америку као инкарнацију свеколиког планетарног и космичког Зла; на Америку која тиранише како свој народ тако и све ине народе у свету.
Говорим о Америци која није Америка америчких народа, већ приватна планетарна терористичка организација направљена од хуманоида мрачнога света, која већ одавно осујећује, омета и успорава сваки духовни и научни развој словесног човечанства.
http://www.youtube.com/user/starisloven14
Опрема СТАРИ СЛОВЕН
Линк до мојих песничких видео записа на ју тјубу!
Драган Симовић: ЗАКОН ПРОТИВ АНТИСЛАВИЗМА
Ако желимо да нас други народи уважавају и поштују, онда морамо отпочети, већ овога часа, да сами себе уважавамо и поштујемо.
Најпре морамо написати и усвојити закон, по којему нико у Србији, као и у другим србским земљама, неће смети да вређа Србе, да вређа србску националност.
А у договору са Русијом, Белорусијом, Украјином, Пољском, Чешком и Словачком, радити на томе, да се усвоји свесловенски закон, по којему ће бити строго кажњиво вређање и ниподаштавање Словенства.
Да се, песнички речено, усвоји закон против антиславизма, нешто попут антисемитизма.
По том закону, нико неће смети, без последица, да омаловажава и ниподаштава највећу евроазијску расу.
Антиславизам да буде кажњив, ако не више, а онда макар колико и антисемитизам.
Према Словенима не сме више некажњено да се шири расна нетрпељивост и мржња!
Свеколика словенска верска, културна, уметничка, цивилизацијска и духовна остварења морају да се уважавају и поштују.
Посебно би ваљало ставити нагласак на словенску Родну Веру, будући да је управо Родна Вера потка и основа СвеСловенског Словесног Бића.
Ако нисмо кадри да сачинимо, напишемо и сложно усвојимо овај закон, онда ми, Словени, нисмо достојни ни да живимо!
Све време над свима нама лебди једно тако просто питање, које сам самоме себи одувек постављао: По чему су неке друге расе вредније и боље од словенске расе?
Зашто је свуда у свету, рецимо, строго кажњив антисемитизам, дочим нигде у свету, па и у самим словенским земљама, уопште није кажњив антиславизам?
Очито, ми смо Словени сами негде затајили!
Са србског, са словенског становишта, антиславизам мора бити строго кажњив, зато што су Словени у двадестом веку били највеће жртве антиславизма.
http://www.youtube.com/user/starisloven14
Они који воле моју лирику, могу са ју тјуба да преузимају моје песме као видео записе.
Све то посвећенички опрема ВедСрб који се потписује као Стари Словен.
Драган Симовић: ДРЕВНИ КУЛТ УРА
У древних ВедСрба постојала је каста Ура – великих посвећеника, песника и жреца, чија је света дужност бивала да чувају Језик, Веру, Знања и Душу Рода.
Они су имали своје Тајне, о чијем значењу, смислу и суштаству ниједан туђинац, ниједан иноверац и иноплеменик, није смео никада, и нипошто, било шта, да дозна.
Ако би се догодило (а то није смело да се догоди!) да туђинци открију Култ Ура (а то су управо Тајне), онда би Род био кажњен од Богова, тако што би изгубио духовне моћи.
Ово вам казујем из двају разлога:
Први разлог – да знате да је реч култура преузета из ведсрбског језика (Култ Ура);
други разлог – да схватите да без културе (Култа Ура) једног народа, нема ни самог тог народа!
Убијање Србске Културе (Србског Култа Ура) јесте убијање, сатирање и затирање Србства.
Када нам убију Језик, Писмо, Поезију, Уметност, Духовност (а што и јесте Велика Тајна, а што и јестe Култ Ура!), онда је свршено са нама; свршено за сва времена!
Они који казују да Србија мора најпре економски и материјално да ојача, па тек потом да развија и негује своју културу, јесу лукави, потуљени и подмукли непријатељи Србства.
Они ће, управо они, само ако још неко време остану на власти, буквално и дословце сасма разорити и уништити Србство.
Можда ће Србија у међувремену економски и материјално да ојача, али тада више у Србији неће бити Срба, неће више бити Србства!
Оно што се буде звало и називало Србима, неће имати никакве везе са Србством.
Јер без Србске Културе (без Србских Тајни Бића и Суштаства) нема ни Срба!
Срби без Србске Културе јесу неки мешанци и мутанти, који немају ни слова ВедСрбског!
За Србију без Србске Културе, без Србских Великих Тајни, без Бића и Суштаства Србства, ево, и јавно изјављујем: ја први нећу да се борим!
Такву Србију, заиста, ничим не желим да браним!
Таква Србија, за мене, не постоји; нити је игда постојала, нити ће икад постојати!
Нека такву Србију бране изроди и србомрсци, глобалисти и мундијалисти, јудеокршћани и евроунијати; нека је брани ко год хоће и жели, али, расни и освешћени, самосвојни и самобитни ВедСрбин, уистини, у таквој Србији нема шта да брани!
http://www.youtube.com/user/starisloven14
Линк до мојих песничких видео записа!
Опрема СТАРИ СЛОВЕН.
БРАЋА СТОЈАНОВИЋ – НАЦИОНАЛНИ И ГРАЂАНСКИ ПРИМЕР СРБА ИЗ ПРИЈЕДОРА
приредио: Милован Малић
Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо. Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу. Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест година живота 1896. године. Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених и образованих потомака, надалеко познатих.
АКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ
Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад Давид Штрбац, он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима. Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету. 1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности, уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.
Др МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ
Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.
Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора.
Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.
извори:
1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.
2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.
СИЦИЛИЗАМ ЈУСЕ ИЗ БРОВИЋА
Пише: Миша Матић
Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област Тамнаве. На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи: „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.: „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“
Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу, кулацима одузели храну, а стоку нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак. Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан. Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији, o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:
-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег, старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може….
-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.
Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.
Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене. Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.
Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.
Беград, 20. јун 2013.
Драган Симовић: О ВЕРИ СА КОЈОМ СМО РОЂЕНИ
Када кажем, да су сви наши богови, као и сви наши преци, у нама, заједно са нашим потомцима, онда је то објава из једне више Стварности, која се може осетити и доживети само онда када је човек у свом унутарњем божанском бићу, и када је усаобрежен и усаглашен са ПраБићем, са ПраИзвором, са Великим Створитељем.
Постоји Вера која је дубоко у суштаству нашега бића; Вера која је изван свих вера и религија света; Вера која се нигде у свету не може ни примити, ни стећи, ни преузети, ни научити.
Та Вера јесте основа и потка свега у свим световима, у свим бићима, у свим суштаствима.
Са том Вером ми смо створени и рођени; ту Веру ми носимо собом и у себи; и ми живимо са том Вером, чак и онда када нисмо свесни тога, чак и онда када то, из ових или оних разлога, не желимо да прихватимо, схватимо и освестимо.
Ту Веру живе наши преци, јер они имају развијена унутарња чула која су у нас савременика, а њихових потомака, посве закржљала.
Приметили сте, свакако, да о свему овде говорим у садашњем времену, и да нисам рекао да су ту Веру живели наши преци, већ да је живе!
Зато што је садашње време кључ и суштина духовног живљења; кључ и суштина сваког смисленог и освешћеног живота и живљења.
Смислену и духовну везу са својим боговима и прецима, можемо да успоставимо само онда када свет сазерцавамо у садашњем времену.
Сварог и Перун, Велес и Дајбог, Белобог и Свевид, Мокоша и Сербона, Лада и Весна јесу божанства садашњег тренутка, и само садашњи тренутак може бити Вечност, јер изван садашњег тренутка нема никакве Вечности!
И још нешто да схватимо и освестимо, а што се често превиђа у свету обмана, опсена и лажи.
Нису наши преци бирали богове, него су богови изабрали наше претке, изабрали нас, и изабрали наше потомке.
Све туђинске вере и религије могу бити овакве или онакве, али су оне туђинске!
А туђинске вере и религије јесу туђинске нашему бићу и суштаству, туђинске нашему светлосном запису.
Можда су туђинске вере и религије добре за те туђинске народе, али за нас нису!
Нису добре за нас, зато што нису наше!
И ту се свршава свака прича, свака распра, свако убеђивање.
Драган Симовић: БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ
Већ двадесет векова удружено и сједињено свеколико зло овога света, без престанка и предаха, ради на сатирању Руса и Срба.
Од појаве јудео-кршћанства, од покрштавања на најгрознијим мукама, свеопшти рат удружених гмазова и зверова у људскоме обличју против ВедРуса и ВедСрба, уистини, никада престајао није.
Све рептилске религије и идеологије, које су долазиле како са Истока тако и са Запада, измишљене су са једном једином сврхом и намером – да се руски и србски народ сатре и посве затре.
Никакве разлике нема између јудео-кршћанства и комунизма, између ислама и бољшевизма – све је то, у суштини, једна те иста религија, једна те иста идеологија, чији је крајњи циљ потпуно уништење Руса и Срба.
Да је ово свет лажи, да овим светом владају људи лажи и људи зла, види се по томе што се о страдањима Срба и Руса уопште не говори.
Спомињу се сви други народи, који су мање или више страдали, али о најстрашнијим уништењима Срба и Руса (који су у двадесетом веку буквално биолошки преполовљени) уопште се не говори!
Зато што је свеколико зло овога света, како на Истоку тако и на Западу, како на Северу тако и на Југу, удружено у свеопштем рату против Срба и Руса, против Словена и Словенства.
Последњи је час, да се Срби и Руси пробуде и освесте, те да се удружени и сједињени препреме за најстрашнији (можда и последњи!) рат који је на помолу.
Драган Симовић: ПРАДОМАЈА БЕЛИХ ЖДРАЛОВА
Песму посвећујем Варгу Викернесу, самосвесном и самобитном ведском песнику, из норвешких шума, на Земљи Белих Ветрова.
Вера наших Предака бејаше природна.
У истинској праисконој вери –
у вери бића, суштаства и срца –
нема ничег неприродног и ничег натприродног.
Са становишта унутарње вере, и Сам Творац је природан, као што је и Дух Стварања природан.
Корен речи Природа јесте Род.
А Род је за наше Претке – Све!
Не само овај свет, већ сви ини светови, звезде и сазвежђа, сунца и звездана јата, као и сва бића и створења, свуда и свагда.
Природа значи: ПриРоду! –
оно што происходи из Рода, оно што чини Род, и оно што твори и прожима Род –
на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.
Вера наших Предака биваше више Знање и Свест, неголи вера у савременом појимању и схватању.
Вера је Знање, али Знање о Присуству, о Постојању.
Отуда Веда, што на прасрбском значи: Вид илити Знање!
ПраРодина наших Предака бејаше СрбИрија –
СтриБорија.
То је Пупак Света, то је ПраДомаја свих Веђана, свих Аријеваца.
У БелоРусији, у Пољској, у Норвешкој, као и другде на Северу, има доста наших истородника, наших истоплеменика.
Ми смо Један Род са свима њима.
Ми смо Једна Раса!
Сви смо ми потомци Звездане Расе.
Дошао је тренутак да се пробуђени, самосвесни и самобитни Веђани (они који су од Ведског Рода), присете својих Предака, својих Белих Богова, и да се врате својим Боговима, и својим Прецима.
Да избаце из свога ума, из свога срца, из својега бића и суштаства – све што је туђинско,
све што је кршћанско и јудејско!
Да поново изиђу на Пропланак Свести, и да, са Сврхом и Смислом, достојанствено корачају КолоПутом ка ПраСветлости Живота.
Драган Симовић: БОГОВИ У НАМА
Божанства су у нама.
У нама обитавају сви наши богови и све наше богиње.
Свако је од нас дужан да препозна и освести божанства у себи, у својему унутарњем бићу.
Наши богови нису далеко негде изван нас; не, они су одувек и заувек у нама!
Наша божанства јесу наши преци.
Мушки и женски преци.
Божанства у нама, то су силе и дејства из виших духовних светова.
Радећи на себи, освешћујући себе, ми призивамо божанске силе и дејства, те тако и сами постајемо богови и богиње.
Имена наших божанства имају, за нас, виши духовни смисао.
Имена нам све откривају.
Све оно тајинствено, заумно и онострано препознајемо у именима својих божанстава.
Сварог је СваРог: Он је ПраОтац (и Родоначелник) наших богова и богиња.
Мокош је ПраМајка, која је (у љубави са СваРогом) породила сва божанства наша.
Сварог је Свја, Све Рог. А Рог на ведсрбском значи Род.
Он је Стожер Рода; Он је Пут навише ка ПраСунцу, ка ПраСветлости.
Мокош на ведсрбском значи: Она Која Је Плодна –
Она Која Увек Рађа.
Мокош је праслика, космички праобразац Велике Мајке, Велике Материце.
Свевид је свевидећи бог – СвеВид!
Али вид значи и знање.
Свевидећи је истовремено и свезнајући бог.
Даждбог је ДаждБог, ДајБог – бог који непрестанце даје и предаје.
Он је ПраОтац ВедСрба.
Ми смо Дајбожићи!
Лада је праслика ведске, словенске жене.
Словенске жене и јесу најлепше у целоме свету.
Нема ниједне жене међу иним расама и народима која може да се, по лепоти, пореди са словенском, ведском, ведсрбском женом!
Толико је била чувена Ладина лепота, да су сви ини народи ову реч морали да унесу у своје језике, да би могли да изразе женску лепоту!
Шта мислите откуда Леди у енглеском језику?
Па то је Лада!
Сви ини народи су позајмљивали и крали речи из ведсрбског језика.
Да би могли да слове; да би били словесни!
Драган Симовић: На КолоПуту око Духовног ПраСунца
Посвећено свим оним ВедСрбима који радосно и с љубављу читају моје лирске записе.
Свет је посве другачији, када се посматра са духовног становишта и духовним видом.
Када се у свом божанском бићу и битију уздигнемо у више светове, и све одозго сазерцавамо духовним очима, тек тада појимамо и схватамо колико је овај свет варљив и привидан.
Овај свет је, заиста –
маја, омаја и опсена, уколико се занемари Дух Стварања.
Хајде да о тренутачном пропадању и разграђивању Србије, о тренутачном изумирању и нестајању Србства – дешавања, збивања, појаве, прилике и
ствари – сагледавамо са становишта древне (а и савремене и свевремене!) ведске духовности.
Када човек сагледава и сазерцава свет са становишта ведске духовне науке, он, пре свега, осећа смирење и радост, јер види лепоту и дивоту самога Живота, самога Постања и Стварања; види појаве и ствари које се могу једино духовним видом сагледати.
Са духовног становишта гледано, све је у свету, као и у иним световима, у вечном и непрестаном таласању и дисању, рађању и умирању, умирању и поновном рађању.
Ако је све већ у свету и у ПраВасељени у непрестаном настајању и нестајању и поновном настајању, онда је разумљиво да том Закону подлежу и Срби.
Један србски нараштај је у успону; следећи је у опадању; трећи је поново у узлажењу; четврти наново у низлажењу.
Сварогово Коло јесте космички знамен непрестаних животних токова; на КолоПуту узлажења и КолоПуту низлажења.
КолоПут јесте Сунчева Потка по којој се Сунце креће око ПраСунца илити Звезде Стајачице.
Путовање Сунца око ПраСунца (око Звезде Стајачице) траје двеста честрдесет векова!
До тог су сазнања дошли наши древни ведски посвећеници још пре стотину и осам столећа.
Од двеста четрдесет векова кружења око ПраСунца – сто двадест векова траје Пут навише и сто двадесет векова траје Пут наниже.
После тог Круга (Кола) од двеста четрдесет векова – све се дословце понавља!
Хајде сад словесно, трезвено и освешћено, а са становишта ведске духовности, да сазерцавамо прилике у Србству и Србији.
Шта видимо, ако заиста видимо?
Видимо овај србски нараштај у опадању.
Пре стотину година појавио се србски нараштај у узлажењу, а овај је нараштај у низлажењу.
Као да су у питању два посве различна и опречна народа; као да то није један те исти народ – а јесте исти!
Следећи србски нараштај који ће ускоро доћи (а већ је и дошао!), биће сушта супротност и опречност овоме нараштају.
Један будући србски нараштај, стидеће се овога србског нараштаја.
Ја то већ сада видим, и знам!
Али, са овим нараштајем србским, заиста, не може ништа ни боље ни више да се учини.
Овај нараштај је већ отписан.
Отписан у духовном и космичком смислу.
Од овог србског нараштаја само ће мањина ући у ведсрбску паметарницу и духовну повесницу.
На сваких тисућу садањих Срба (отприлике!), долази један ВедСрб који ће сачувати Живи Огањ ВедСрбства.
И ако је тако – будимо задовољни, смирени и радосни!
Србија се разграђује, распродаје и уништава – тако је изабрао и одлучио овај србски нараштај.
Србство се омаловажава, ниподаштава, исмејава и извргава спрдњи – и то је изабрао и одлучио овај србски нараштај.
Овај србски нараштај јесте сенка Србства.
Овај србски нараштај нема ничег заједничког ни са претходним нити са долазећим србским нараштајем.
Овај србски нараштај јесте космичка црна рупа у Космичком Бићу Србства.
Када тако посматрате и сазерцавате збивања у Србству и Србији, онда сте посве смирени и равнодушни.
Равнодушни у оном душевном, духовном и битијном смислу; у смислу који превазилази и надилази сваки овоземаљски и пролазни смисао.
Ни ви ретки ВедСрби, немојте туговати и очајавати због овог бесловесног србског нараштаја, који је изабрао Пут наниже.
Ви с тим нараштајем немате ништа.
Јесте савременици овог нараштаја, али са овим нараштајем немате ничег заједничког у духовном и космичком смислу.
Ви сте се у овоме времену појавили да бисте сведочили:
пред Створитељем, пред ПраВасељеном, пред Прецима –
о овоме времену!
Али, не тугујте, но се радујте Животу и Стварању!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 