приредио: Милован Малић

Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо.                                                                                                                                                                                  Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу.                                                                                                                                                               Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест  година живота 1896. године.  Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком  Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка  стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених  и образованих потомака, надалеко познатих.

АКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад  Давид Штрбац,  он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима.                                                                                     Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко  захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету.       1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности,  уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је  уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није  доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.

Др МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ

Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи  брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.

Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора. 

Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.

извори:

1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.

 2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.