Србомржња је неискорењива.

Заиста се ничим, и никада, не може искоренити.

Србомржња у бивших срба!

Ма шта да Срби чине, срби никада неће бити задовољни.

Србомржња је дубока, предубока, у корену отпалих, бивших срба.

То је тешка болест за коју нема лека.

Нема лека ни на Земљи ни на Небу!

Бившим србима смета све што је србско.

А највише им смета оно србско што је дубоко у њима самима.

Срби ово суштаствено питање морају што пре да освесте!

Да освесте да су срби њихова Сенка.

И да ће их та Сенка пратити на свим путима, на свим распутима.

Својој Сенци још нико није умакао!

Сенка се може или превазићи или победити само освешћивањем.

Одговор на ово питање постоји, и решење постоји, али и одговор и решење долазе из виших духовних светова.

Из виших духовних светова Древних ВедСрба Стриборјана.

Сенка се не превазилази нити побеђује знањима и мудростима од овога света.

Знања и мудрости од овога света још више ће збуњивати и слуђивати Србе.

Ако Срби Ведским Знањем не победе своју Сенку, Сенка ће им исисати и последњу кап крви, и последњу честицу божанског дејства.

Исисаће све, и од Бића Србства остаће само љуштура!

Шта је Сенка?

Сенка је оно што се у Бићу Појединца или у Бићу Народа таложило кроз многе векове, кроз силне нараштаје.

Нешто што се преносило са очева на синове кроз стотину и осам колена.

То нешто чине мисли, осећања, снови, речи и дела.

То нешто, после многог времена, постаје самоникло дивље биће (ентитет илити прикојаса!), над којим Божанска Свест не влада.

То не подлеже никаквим Божанским Законима.

То је, сликовито речено, тумор или рак, али у равни Духовног, Унутарњег, НеСвесног!

То је, напросто – Сенка!

Ево нас поново на почетку.

Увек се враћамо на почетак, јер од почетка зависи и свршетак, а свешетак је, опет, неки нови почетак.

То је Круг, Коловрат, Свастика!

Само се Знаменом Коловрата побеђује Сенка Србства!

Шта то хоће да нам каже?

То хоће да нам каже, да Срби морају да отпусте србе, на свим разинама, на свим ступњевима, на свим пољима.

Отпустити значи, избрисати из Поља Свести.

А избрисати се може само освешћивањем.

Песнички речено, Срби морају престати да размишљају о србима као о бившим србима!

Напросто, бивши срби нису никада ни били Срби.

То морају да појме, да схвате, и да освесте.

Јер, чим су отпали, они нису!

Чим су отпали, њих нема!

Не да их нема више, него их никада ни било није!

Нема их у Свести Срба.

И не сме да их буде!

Биће Србства мора да победи Сенку Србства!

Месец у Рибама.

Душа у Води.

Песник сневалица, певач луталица.

Путник путујући вечно на Путу.

На Путу ка Дому своме у Светлости од ПраСветлости.

Душа Воде и Душа Песника у снима и сновима Великог Сневача.

Ко сам ја? – питам Душу Воде.

Ти си Онај Који Снева Док Пева, и Онај Што Пева Док Снева – прослови ми, шапатом из пра-дубине жубора, Душа Воде.

Твоји су Велики Преци били једно са Мном; ми смо тада били Једно.

Дошли смо Одозго, на Беломе Ветру, што бруји и хуји из Бића Тишине, у Праскозорје Звезданих Јата.

Дошли смо као оваплоћени сан Великог Сневача; ми смо живи сан Великог Сневајућег Суштог –

Сварога Створитеља.

Све тајне о теби, све тајне твојих Предака, све тајне Мајке Земље, и све тајне Звезданих Јата, гле, у Мени су Зраком Сваргиним у Праскозорје Света записане.

И ти си од Мене, и Ја сам у теби.

Твоја Душа вечно вапије за Душом Мојом.

И твоја је Душа –

Душа Воде!

Месец у Води, и Месец у Рибама, јесте пра-слика која је у твојој Души отиснута и утиснута за сва времена.

Душа у Води јесте Песник Сневалица.

Песник који и будан снева.

Док снева, он јесте и бива!

Он јесте Сан, који се вазда снева и снује.

Сан без почетка, и Сан без свршетка.

Душа у Води, гле, то си ти!

Један будући живот

имаће више смисла.

Биће то наставак овога живота

који и није имао смисла,

али се све време веровало

 у неки будући живот

 са неким будућим смислом.

Са смислом – не људским,

не пролазним,

већ Смислом Богова

у Свету Највишег Смисла!

Један будући живот

мора имати вишег смисла.

И мора бити Живот,

а не животић бића

што стрепи и страхује

од смрти!

Само Живот Богова

 јесте истинит Живот,

а животићи људи

бивају без сврхе

и смисла.

Бивају без сврхе и смисла,

јер нису у Истини

и нису од Светлости.

Животићи које људи

проживотаре у Тами,

не знајући када јесу –

да јесу,

и не знајући када нису –

 да нису!

Између Јесу и Нису,

 гле, људи су Празнина

 и Црна Рупа

још нерођених

Звезданих Јата!

Један будући живот

мора имати

Божанског

Смисла.

Сваки је Расни Србин

одувек бивао усамљен;

никада имао није

никог у Роду своме.

Нит у Роду

нити у Племену,

 Србин Стриборјанин

друга не имаде!

Окружен вразима

и злим душманима,

самом себи биваше

Предак и Потомак;

самог себе бодраше

 у свим походима.

И у свим биткама

за Србство и Претке,

биваше све самљи –

без брата и друга –

Србин Стриборјанин,

син Звезданих Јата!

Неке нове зоре свићу над Србијом,

Иза ноћи једне, гле, дуже од века!

И већ стижу млади ратници светлости,

Пре јутра рођени, у сновима мајки.

Неке нове зоре свићу над Србијом,

После вечних патњи, погрома, страдања;

И младо се Сунце на Истоку рађа,

Да обасја робље, да Србство васкрсне!

Неке нове зоре свићу над Србијом,

И разгоне тмушу, сенке и утваре;

И ори се кликтај ратника светлости,

Широм свете Земље, Мајке и Родине.

Садашња свесрпска политичка сцена представља четири нова Српска оцила, поново под окриљем белог двоглавог монструма. То је Крдо Клонираних и Камуфлираних Кардељаша. Сви они у оквиру својих табора оивичених етно верским карак-теристикама и марионетским покровитељством потенцијалних окупатора, раздржављене земље и народа, своја политичка деловања заснивају на Кардељевој дефиницији нације: „Нација је специфична народна заједница настала на основи друштвене поделе рада епохе капитализма, на компактној територији и у оквиру заједничког језика и блиске етничке и културне сродности уопште“. (Очигледно је да се на овом кардељашком језику, – заједничка религија –, каже – „културна сродност уопште“, пошто је у његово време религија била привремено протерана са ових простора). Из ове дефиниције Кардељ даље развија теорију о праву на самоопредељење етни-чке заједнице до права на одцепљење и стварање „независне и суверене“ (верске, етничке или језичке?) дежеле. На овим мон-струозним идејама искомплексираног Бевца заснива се стра-тегија разарања Југославије јер се директно и дословно уграђују у Устав Југословенске Федерације. (По овом основу свако село би се могло прогласити за самосталну и суверену државу с об-зиром на своје специфичности, јер и народна пословица каже „сто села сто обичаја“). На овај начин Броз и Бевц растурају Југославију чиме се величанствено одужују својој Аустро-угарској отаџбини, којој су се као млади војници и заклели на верност и пожртвовање, овим поступцима даје се немерљив до-принос реализацији процеса реинкарнације Аустроугарске ца-ревине кроз „еколошки“ пројекат Алпе-Адрија.

Садашњи лидери српске политичке сцене са поносом ис-тичу своје најдубље слагање са овим постулатима и своју спремност да своју квази националну (политичку, верску, етничку или језичку) групицу поведу и у најкрвавији рат против било кога, само да би оправдали наклоност својих ментора. Сви они су као папагаји напамет научили ову Кардељеву дефиницију и делове његовог устава, којих се и данданас држе као пијан пло-та, јер су сви они на њима дипломирали магистрирали или пак докторирали… Њихова припадност Луциферовом реду огледа се и у томе, што они у својој филозофији, идеологији и практи-чном деловању, обећавају коначна решења за све проблеме са којима се сусрећу и о којима говоре. А коначност је управо принцип смрти на коме Сатана заснива сва своја деловања. За раз-лику од тога Божански принцип је принцип обесконачњења који је очигледан у сваком Божијем делу, а који се остварује и који је могуће остварити искључиво Истином и љубављу.

У каквом расколу и сопственој шизофренији живе и они сами, најбоље доказује њихов однос са сопственим члановима породице и супругама, које попут Нушићеве госпође Министарке, чим им мужеви ступе на политичку сцену, за себе траже министарске фотеље, амбасадорска места у моћним државама, генералске чинове или пак и саме оснивају своје политичке па-ртије и покрете. (Чак и у сатанистичкој америчкој држави, уста-вом је условљено да кандидат за председника мора имати поли-тичку и моралну подршку своје породице и своје супруге.)

Када су попут двоглавог орла испилили на политичку сцену они су бесомучно појурили да укину химну, „Хеј Славени“, као што он крене да из гнезда поизбацује остале орлиће, али пре свега због тога да би са себе скинули анатему која је из-речена стихом ове песме, „проклет био издаица свије домови-не“, а не ни због чега другога.

Кад је већ реч о нацији (у овом смислу) и ту треба рећи Истину, то је хохштаплерска творевина или груписање народа настало у време тоталитаризације религијских система у циљу ширења и учвршћивања власти господара новца и њихових по-даника, а не у циљу ширења љубави и вере (дакле првенствено ђаволска творевина).

Мило Ђукановић је за дан своје „нације“ одредио 13. јул (1941), дан устанка и почетка Титовог и Черчиловог комунистичког експеримента у Црној Гори, иако су Титови бољшевици Црногорску нацију промовисали тек 1947. гоине. За грб је усво-јен „двоглави бели орао са крилима у замаху“ што слути да Црногорско-Црногорски расколи и крвопролића тек предстоје. Црногорска новоусташка елита са лептир машнама и белим ру-кавицама интензивно ради на стварању нове хришћанске секте коју називају Црногорском православном црквом, коју ће најве-роватније први признати католички Папа. За ову прилику поме-нута елита већ се припремила на тај начин што је део леђа ниже од каиша, намазала дебелим слоје миришљавог ватиканског ва-залина, са френетичним усхићењем чекајући свечани чин. Црну Гору су извели из Савезне Југословенске заједнице увођењем Немачке марке за званично средство плаћања, чиме је у монетарном а самим тим и у политичком смислу постала део „велике немачке царевине“. Од тога дана токове новца у Црној Гори контролише искључиво Франкфуртска банка а не никаква „На-ционална банка Црне Горе“. Тиме је Црна Гора враћена у време пре мојковачке битке, када јој је званично средство плаћања и била Аустро-угарска монета, а прича о Перперу био само никад недосањани Црногорски сан.

Ако се уз све то сетимо наводног инцидента из 1994. године у територијалним водама Црне Горе, када је к’о бајаги заробљен брод којим су Хрвати превозили униформу Америчке полиције за своје полицајце. Црногорска власт је наводно због повреде територијалних вода, „џентлменски запленила само“ онолики број униформи, колико им је било довољно, а Хрватима је остало „свега“ стотињак хиљада, управо колико су и пла-нирали за њихове „дечке“. На тај начин и Црногорски и Хрватс-ки полицајци обучени су у униформу Америчке полиције, да се војници НАТО пакта неби осећали као странци, кад нашој бив-шој браћи дођу у окупацију. Због овог џентлменског геста најбољи хрватски полицијски специјалци који су се „прославили“ у операцијама прогона српског православног становништва из Републике Српске Крајине, понуђени су Ђетићима као саветници у процесу обуке специјалних полициских јединица у Мојко-вцу, које су имале за циљ да „Суверену“ Црну Гору заштите од „на зној смрдљиве шајкаче“. На овај начин Мојковац добија улогу мистичне капије за увођење и извођење Црне Горе у сас-тав заједничке Српске државе (Мојковачка битка из Првог свет-ског рата у циљу уједињења, и полигон за обуку специјалних јединица за Милово одцепљење).

Када је у Барију у Италији ухапшен Вељко Баошић, шеф Барске полиције, у време када је италијанска мафија суверено владала Црном Гором, италијански новинар који је известио о овом догађају, у поднаслову свог чланка констатује: „Свака држава има своју мафију, једино црногорска мафија има своју др-жаву“.

На основу свега тога, потпуно је јасно у какву независ-ност и сувереност ова Црногорска елита води своју „државу“ и несретни народ који на том простору живи, без обзира коју вер-ску окупацију својата. Њихово Свето тројство су Ватикан, Америка и Немачка а ако затреба биће ту и сам Луцифер само да они буду елита…

Рахметли Алија Изетбеговић је уочи увођења Босне и Херцеговине у Yu-Yu кланицу рекао „вриједи жртвовати мир зарад суверене Босне, без обзира на цијену и крвопролиће које предстоји“. Сребреничка трагедија, ликвидације готово осам хиљада Срба муслиманске вероисповести, је планирана и изве-дена као темељни чин и разлог изградње бошњачке нације, а не као геноцидна српска освета. Припремне радње за овај злочин извршио је генерал једне нама братске земље коју „волимо као што су они волели нас“ а који је иначе први ушао у Сребреницу са својим трупама. Ликвидацију је организовала њихова обавештајна служба, као уступак Исламској лиги њихове земље. На овај начин дефинитивно се прикрива злочин о убиству „свега“ десетак хиљада православних Срба, само у Сарајеву. Овим чи-ном ствара се Бошњачка нација и суверена Босна као прва фундаменталистичка исламска држава у срцу Европе. Тако се ова држава и новонаправљена нација стварају негацијом, дакле ђа-волским принципом а не афирмацијом и креацијом као божанс-ким принципима. Због тога су очеви ове нације Ратко Младић и Радован Караџић као оличење онога што они (муслимани) не желе да буду у име једне окупаторске вере а не оличење онога што они јесу, без обзира на веру било ког другог окупатора. Због тога су небеска недодиривост и непобедивост ова два чо-века, темељни разлози изградње нове нације и нове државе. Због тога су њихова слобода и неиспоручивање Хагу подједнако значајни, колико Републици Српској толико и „Бошњацима“, јер њиховим хапшењем и осудом престају да постоје темељни разлози стварања ове нације…

Да би пред српским народом искупили своју душу и прикрили прљаве трагове, ови наши «пријатељи» су заложили свој образ и заштитили од бомбардовања Београдске мостове током „Милосрдног Анђела“…

Истовремено свесрпски политичари се куну у одбацива-ње комунистичке идологије и чистоту својих демократских убеђења за која ни сами не знају шта значе ни како треба да изгледају. Без Кардељеве теорије нације њихове микро нацистичке партије неби имале никакав смисао и свако промишљање о из-градњи марионетских верско-етничких државица, свело би се на закључак и потребу превазилажења свих подела и изградњу само једне јединствене свесрпске државе на простору од Пада-није до Црног мора, или пак унију српских држава. Овако уз Кардељеву теорију нације они се безусловно одричу васколиког српског историског наслеђа и свесрпских националних интере-са и сврставају се и потпуно идентификују са једним од четири доминантна цивилизациска тренда у овом историском тренутку, а то су:

– Фундаменталистички исламски џихад са циљем исла-мизације свих народа овог света;

– Православна папазјанија Византијско-Грчких и Јеврејских интереса са подчињеним Руско-панславенским сном о испијању вотке у неограниченим количинама широм света;

– Немачко-Француски еуропејски прагматизам и влада-ње светом немачком чизмом и фирерством; и

– Америчко-Енглески курс, са Луциферовим „држањем виска и шестара“ којим они уместо Господа желе да загосподаре комплетним универзумом a успут и свим цивилизацијама овога света, што су готово већ и постигли а што је знак да се на-лазимо непосредно пред распадом једне од најбезбожнијих и најлицемернијих цивилизација, чију суштину чине изобличавање божанске снаге речи, лаж, превара и подвала и којој је „радни наслов“ „нови светски поредак“.

Ови табори су међусобно смртно супротстављени, а зва-нично једни према другима наступају мирољубиво и толерант-но, међутим, ЈУ-ЈУ ратом и серијом других злочина и политич-ких убистава на нашој јавној сцени, у последњих петнаестак година, може се јасно уочити ко за кога „игра“ и ко је кога коме убио…

Чим погледате програм било које партије на нашој поли-тичкој сцени, видите коме од ова четири табора припадају и јасно вам је да су у стању да нас све жртвују зарад интереса група-која их финансира и контролише или којој су из идеолош-ких и верских разлога слепо послушни. Међутим наша трагедија није само у кардељашима на политичкој сцени, огромна ве-ћина наших интелектуалаца, хоџа, фратара, попова, калуђера, професора и академика су такође кардељаши који своје фотеље и титуле неби дали ни за какву Истину овог света и божанског битисања. Међу њима је такође велики број Луциферових синова који су се камуфлирали лажним именима представљајући се борцима и следбеницима „великих“ и актуелних политичких идеологија и религија, и главним промотерима „новог светског поретка“…

Када су Луциферови следбеници кренули у дефинитивно освајање света, користећи и злоупотребљавајући сва Српска историјска искуства, при чему су се и самим Србима наметнули као просветитељи и посветитељи, највећом историском подва-лом себи су приписали сва цивилизацијска достигнућа. Себе прогласили „одабраним и страдалним“, свима другима намет-нули религију сиримаштва и лојалности господару и господу, а себи задржали религију луциферове себичности и нарцисоид-ности, делећи своју нацију на разноразне секте, удружења, ложе, партије и трустове, да би мрежа луциферове власти на Зем-љи била што разгранатија и што јача. Луциферова елита, и сопствену нацију држи на граници егзистенцијалне угрожености, само да би себи задржали улогу владара света. У своје редове ова „светска елита“ са неограниченим поверењем прима одабране кадрове бивше комунистичке елите, легализујући им власништво над партијским аутомобилима, вилама, штампаријама, и сличним мањим некретнинама. Заузврат, они „светској“ елити омогућавају неограничену пљачку свеукупног богатства бивших социјалистичких држава и народа.

(Одломак из књижевног дела ШИЗОФРЕНИЈА)

После крвавих ратова које је Мехмед Паша Соколовић у име Турске царевине водио по малој Азији, вратио се у постојбину да за интерес исте силе влада својим народом. Код својих родитеља свратио је на породичну славу, да пољуби славски ко-лач и руку своје мајке и да осети мирис родног дома. У кући је затекао преживелу чељад и већ поодраслог млађег брата. Гледа-јући пламен славске свеће и дубоко удишући мирис тамјана и сувог смиља са породичне иконе, Мехмед-Раде (Баица) је схватио велику цивилизациску превару и велики злочин који је извршен и који се извршава над Српским народом. Сви укућани су очекивали од њега да помогне свом бистрооком и оштроумном брату, и он је то и учинио али не материјално га опскрбљујући већ жртвујући и њега и себе зарад Српске слободе и Српске Истине. Мислили су да ће му обезбедити место у Турској државној служби негде уз себе, међутим велики Мехмед-Раде (Баица) одводи свога брата у Пећку патријаршију и школује га на богословији а потом поставља на место Српског патријарха. Тако је рођени брат Мехмеда Соколовића постао Српски патријарх Макарије. Схватио је велики Мехмед Паша Раде (Баица) Соколовић да Истина о Српском народу не лежи ни у Исламу ни у Хришћанству, зато је себе жртвовао посвећујући се Исламу а рођеног брата жртвује посвећујући га Хришћанству, чиме је Србима указао да им није место ни на једној од ових страна. Да они имају сасвим другачију Божанску улогу и пут.

Ову своју идеју велики Паша је још једном материјали-зовао изградњом великог моста на Дрини. На реци разделници Српске цивилизације. Изградњом овог моста Мехмед је Србима показао начин решавања највеће Српске енигме о исправљању криве Дрине. Омогућио је оним Србима који мисле да је наше место на истоку, да несметано завире у те просторе, па кад схвате да то и јесмо и нисмо ми, да се врате својој кући, оза-рени Истином и љубављу. Исто то омогућено је и онима који мисле да је наше место на западу, да оду тамо и увере се да и је-сте и није тако. А онда када се и једни и други врате и сусретну се на великом мосту великог Мехмеда, једни другима признају сопствене заблуде. Да признају да је исправљање криве Дрине апсурд Истине, лажи и времена и да у души сваког од нас мора бити изграђен мост који сеже до људске суштине и божанске љубави. А када досегнемо у себи до тих висина нећемо више имати потребе за исправљањем криве Дрине и приклањањем истоку или западу, јер ћемо схватити да смо једно, да су поделе које смо усвојили са убеђењем да смо одабрали бољи божији пут, уствари творевине ђавола које му омогућавају неограниче-ну власт на овом свету. Схватио је велики Мехмед да су то само Сатански стихови (као што написа Салман Ружди), само што су једном писани са десна у лево а једном са лева у десно, да би оба смера протока Истине и љубави била под њиховом контро-лом и привидно одавали представу да другачије и не може би-ти.

Кад бисмо данас могли видети гроб великог Мехмеда и његовог брата Макарија, засигурно би се уверили да су им тела постала непролазна. Да су својом љубављу и вером у једнога Бога превазишли пролазност сопственог тела, као што су то чудо природе досегли наши свеци, који су схватили велику превару почињену над Српским народом, попут Светог владике Николаја Велимировића, Песника Јована Дучића, генијалног Николе Тесле и тако редом. Светачки посмртни остатци Николаја Велимировића налазе се у манастиру Лелић, земни остатци пос-већеног песника налазе се у Требињу а Теслино тело је по његовој личној жељи спаљено, јер је знао да би његова светачка мумија била злоупотребљена од разно-разних сатанистичких секти и самопроглашених божијих посланика и заступника ши-ром Америка, где је и умро. Највећа опорука овог генија буду-ћим поколењима изречена је његовом забринутошћу везаном за уништавање малих народа и њихових цивилизација. У вези с тим он каже „у колико би се десило да више од половине становништва планете земље проговори једним језиком, земљина кора би експлодирала јер неби могла да поднесе вибрације исте фреквенције, као што ни један дужи мост неможе да поднесе да преко њега пређе војска у стројавом кораку“.

Рас, као Расени, као Рашани, као Руси, као један, као први,

као почетни, као основни, као Срби, као Славени

Наметање бољшевичке револуције и социјалистичког друштвеног уређења славенским народима, имало је за циљ из-међу осталог да се што више удаље од праотачке религије пре-ко које је Бог (Реч, Истина) имао директан утицај на људску ци-вилизацију, затим да атеистичком филозофиом кроз неколико генерација из колективне свести избришу славенску духовну вертикалу па да им се овако анестезираним, педесет или седамдесет година касније врати грађанско друштвено уређење уз до-минантно присуство „светског капитала и војне силе“ а хриш-ћанство или ислам обнове у свом најекстремнијем, најбрутал-нијем и најбезбожнијем облику. У свему овоме Мађари и Ку-банци били су само „колатерална штета“ што би рекли луцифе-рови синови преко свог гласноговорника Џејми Шеја.

Руси су дефинитивно највеће српско племе, који су за нијансу луђи и од самих Срба. Ова карактеристика код њих није настала само као последица историјских лажи, превара и подвала, већ добрим делом и као последица руског тражења Веритаса у огромним количинама вотке уместо у вину. Уочи бољшевичке револуције, Русија је бележила страховит привредни развој а простирала се на једној трећини копна планете Земље. У то доба „трула царска Русија“ била је највећи произвођач и највећи извозник жита у свету. Луциферови синови-господари новца и Дракулини синови-господари смрти и ратова суверено су владали преосталим делом планете Земље а никаквог финансиј-ског нити војног утицаја нису имали на простору Русије. Ближила се пропаст Аустро-угарске и Турске царевине и ослобађа-ње западно и јужнославенских народа што је претило панславе-низациом целе Европе и успостављањем Божанске власти на Земљи уз зближавање Немаца и Славена на сасвим другим основама. Руска краљица Катарина била је Немица што је предс-тављало велико растерећење и за Немце и за Русе у размишља-њима о великој интеграцији. Овако нешто са Луциферовог становишта „није се смело дозволити и морао се наћи модус кон-троле“. „Глупи“ Немци и „луди“ Срби (Славени) у два наврата су војно супротстављени са значајним биолошким истребљивањима што је Луциферовим и ,,Дракулиним“ синовима омогућило да стекну енормно богатство и дефинитивно постану госпо-дари света.

Што се грофа Тепеша тиче он се овде помиње само у метафоричком значењу и нема везе са румунским народом. Румуни су иначе романизована српска заједница са остатцима Римских легија и административних повереника који су за интерес Велике Римске Империје експлоатисали огромна при-родна богатства на простору дачке Србије. Интензивна Романизација почиње после великих одмазди над мушким ста-новништвом које су спровеле римске легије, због врло честих побуна и неприхватања Римске окупације, после чега је само римским војницима и службеницима била дозвољена женидба са преживелим женама.

Румуни су на примеру убиства Николаја и Елене показа-ли свету, али пре свега самима себи, да им је дракулство непра-ведно приписано, јер је и сам генерал-егзекутор после злочина, извршио самоубиство, што ,,дракулини“ синови никада не би урадили, већ би се злочином поносили. Лакомислени Румуни као хипнотисани поносе се свиме оним што су други написали о Дракули, градећи монструозни и нестварни хорор лик, као да се ради о најсветлијој страни душе њихове нације. Тешко нацији којој је национални јунак Дракула. Они су уочи Чаушесковог смакнућа били једина социјалистичка земља која је Луциферо-вим синова вратила сва кредитна задужења, због чега су их и увукли у прљави грађански рат са рупом на румунској нацио-налној застави, кроз коју су им коначно ишчупали душу. Као и остале српске етничке заједнице које су по сваку цену покуша-вале изградити своју хорор нацију и Румуни су били немилоср-дни према оним Србима који су на простору Румуније осећали јак српски идентитет. Већина их је протерана из плоднијих и урбанијих простора у мочварни, муљевити и песковити Бараган где и данас живе у земуницама и блатњавим приземљушама, само да неби омели развој нове нације и новог романизованог српског идентитета.

Пољаци су као и Хрвати прогутали удицу екстремног католичанства да би се што боље супротставили Православљу, ради разбијања потенцијалне Славенске доминације у Европи. Из истог разлога порушили су и обешчастили све православне храмове на територији своје државе. Ово је такође врхунац примене принципа, завади па владај. На овај начин припремљени су да безусловно следе пут луциферових господара света.

Зато што су постали већи католици од Папе, награђени су избором Пољака за поглавара католичке заједнице. Западни европљани су овај избор цинично исмејавали наводном причом о ексцентричном Војтили који је на једном од својих џогирања кроз ватикански парк сусрео и самог Бога, при чему је искорис-тио прилику и питао Га: „Када ће поново неки Пољак бити иза-бран за Папу“ нашта му је Бог резигнирано вртећи главом одго-ворио: „Док сам ја жив, никад више“.

Чеси су веће Швабе од Немаца. Техничку културу, марљивост и све друге своје врлине примили су од овог народа али они су у стању да пљују и сами по себи, само да би доказали да су у актуелном тренду. Као добар пример може се навести про-фесионални дисидент Хавел.

У свим досадашњим цивилизацијским „захуктавањима“ актуелне трендове увек су предводили Луциферови синови а Божански пут је пут континуитета и апсолутне традиције који у прошлост сеже до самог почетка а у будућност до саме вечнос-ти.

Словаци нису имали отоманску окупацију а у свему осталом су готово исти као Срби, само што су систематични у раду и што много боље пију. Ове навике су развили захваљујући племенитости својих жена, јер оне углавном нису свадљиве али ништа не заборављају у животу, па сва добра дела или пак неваљалуке својих мужева награђују и кажњавају на исти начин, пољупцима и „креветом“. Зато они изговор за избегавање ове награде или казне најлакше налазе у заузетости послом или пи-јанству.

(Одломак из књижевног дела ШИЗОФРЕНИЈА)

Упоредо када је византијски цар своју ћерку Ану подвалио Немањи за жену, а хришћанство за званичну религију државе коју ће му он признати, за симбол народа подвалише нам двоглаву каганску наказу којој је раскол судбина а смрт једино разрешење. То је принцип којим је уништен Српски Хазарски народ и Хазарска држава после готово истоветних догађаја, од-бацивања сопствене и прихватања туђе вере а затим постављања накарадног двоглавог симбола за заштитника и узор.

Стварајући свет Бог је за тачку прожимања небеских и земаљских сила, живом бићу створио главу у којој се налази мозак као небеско тело бића, са небеским, енергетским органи-ма, наспрам преосталог земаљског дела тела, са паралелним зе-маљским органима. Зато и не постоји мoгућност да једним телом господаре две главе, јер у нашој свеукупности не постоје два неба и два Бога, већ само једно небо и један Бог. Сва царст-ва и сви народи који су за свој симбол узимали двоглавог орла или неку другу двоглаву наказу, нестали су са лица земље као да никада нису ни постојали, тако да им се не зна ни време постојања ни тачан простор на коме су битисали.

То још нисмо схватили. Још увек гинемо са белом дво-главом наказом пред очима, због које нам и смрт постаје бесмислена а шизофрени раскол и са самим собом, потпуно нормално стање. Поново нам је „Двоглави бели орао са крилима у за-маху“ постао национални грб и симбол заштитник. То је никад неостварена животна поза двоглаве наказе јер двоглави бели орао и живи само до тренутка покушаја полетања.

Када се у једном од неколико хиљада гнежђења белог орла излеже двоглава наказа, орао и орлица хране своје голуж-драво чедо, као да имају двоје у гнезду. У колико у гнезду и буде више пилади, двоглави монструм обавезно поједе остале због огромног апетита, или их пак изгура из гнезда чим се изле-гу да се размрскају низ литице или огранке стабла на коме су угнеждени. То лако постиже јер му је поред две главе тело го-тово дупло веће од осталих пилића. Због узимања двоструко веће количине хране бели „двоглави лепотан“ брзо напредује. Израста му неприродно јако и бујно перје које је брижним и савесним родитељима знак, да треба да престану са родитељском негом и исхраном свог већ одраслог потомка. Престанак родите-љске пажње и прво изгладњавање, пернатом младунцу представљају знак да је дошао тренутак када треба да полети и сам се побрине за своју исхрану. То уједно бива и последњи дан живо-та овог бића које се роди грешком природе и које свој живот скончава у самоубилачком покушају полетања и самосталног живота.

Током његовог стасања свака глава преузима контролу покрета над супротном страном тела, тако да несретно биће ни-када не може ускладити замахе крила или кретање ногу. Све радње и покрете они увек раде наизменично, као што су их научи-ли савесни родитељи, хранећи наизменично час једну час другу главу. Никад храну у гнездо родитељи нису доносили заједно, увек појединачно, а давање хране двоглавом створу чињено је као да се хране два пилета, час једном час другом. Из овог раз-лога, најпре једна глава почне бесомучно да замахује својим крилом што тромо тело заноси у страну и готово га избацује из гнезда. Неколико тренутака касније друга глава узвраћа истим покретима којима целокупно тело враћа у пређашњи положај, при чему се окреће на леђа јер му тако замах својим крилом изгледа лакши. Овако наизменично махање крилима и гурање ногама наставља се до готово потпуне исцрпљености. Ова чиње-ница, гладно створење доводи до сукоба са самим собом, односно до сукоба главе против главе.

Изморени у неуспешним покушајима полетања час јед-ним час другим крилом, добијају нагон да се ослободе један другог и тада почиње очајнички сукоб са само једним могућим исходом. Најпре једна глава силовито замахне и кљуном удари у трбух испод себе што други доживљава као страховит бол јер он осећа и контролише управо супротну страну тела. На овакав изазов он узвраћа истом мером и тако све снажније и снажније док не просеку и онако слабашну кожу трбуха из кога се проспу црева. У том самоубилачком ропцу своју страну тела глава по-кушава одбранити својом ногом тако да агресивном брату енергичним ударцима канџи избија очи. У исто време кида већ про-сута црева из заједничког стомака после чега уследи још неко-лико титраја измореног тела које већ у следећем часу постаје прегршт безживотног блата, окружен ројем мува зунзара и цр-ва. Смрдљиви пир разарања унакаженог тела самоусмрћеног створа, траје до првих киша и спирања остатака, чиме се затиру и последњи трагови постојања. То је судбина двоглавог белог орла која се дословно понавља, то је судбина коју су Српском народу наменили његови поробљивачи промовишући „белог двоглавог орла са крилима у замаху“ за грб и симбол српске на-ције.

У кризним тренутцима српске нације и државе, неарти-кулисане етничке групе, секте и политичке заједнице насрћу, својатају и комадају српски национални простор, културу, традицију и историју, попут мува зунзара и црва, сматрајући да је распадајуће тело и постојало само зарад њиховог смрдљивог пира, не слутећи да ће и њих, већ следећа кишна бујица, однети у муљ и ништавило.

Ради напретка и дуговечности за симбол народа мора бити изабран хармоничан, природан, благодетан и непобедив знак, као у време док нам је још увек Бог помагао. У то време животиња од посебног респекта у нашем народу био је вук, шумски витез који никада ником не прелази пут иза леђа, увек гледајући у очи онога са киме му се путеви укрштају. Звер која никад ловину не лови у свом „селу“. Ратник који се никад не предаје и који је у стању да одгризе и сопствену ногу када се ухвати у гвоздену ловачку замку, само да би био слободан и не-побеђен. Срби су ловљење вука сматрали највишим ловачким чином, који је бивао опеван и опричан на најлепши и најузви-шени начин. У циљу заштите од болести, магије и самог Сата-не, Вук је било врло често име, које су Срби давали својим по-томцима. Српски ратници су за непобедивост и нерањивост но-сили амајлију са вучијим очњаком, а најодважнији су имали капу или друге делове одеће од вучијег крзна. У то време Срби су били неприкосновени господари подручја које су насељава-ли, инстинктом вука бирајући најуспешнију тактику одбране од било ког нападача по цену привременог напуштања нападнутог простора и поновног повратка у најпогоднијем тренутку.

Натерани смо да ово време сопствене историје заборавимо и избришемо из сећања као да се ради о једном једином неважном дану, а ради се о преко седам хиљада годима блиставе и божанствене историје. О времену у коме су Срби од препо-знавања божанске снаге речи досегли до највиших филозофских и песничких висина и најискренијег монолитног богољуб-ља.

Кад год смо се закитили несретним двоглавим симболом Српска војска зна само за поразе, а српска нација за расколе и међусобна убијања. Сви српски устанци и војни походи обеле-жени неким другим симболом били су успешни све до тренутка поновног васпостављања двоглавог белог орла за узорно знамење. Узми само распад Душановог царства, Маричку и Косовску битку, уздизање и пропаст династија Обреновић и Карађорђевић, Први светски рат у коме смо остварили „маестралну“ побе-ду у којој нам је преживео сваки трећи војник, Други светски рат са милион и седамсто хиљада жртава од којих је више од половине поубијано од стране Хрватских усташа и на крају YU-YU рат деведесетих година двадесетог века у коме се српски народ грчевито борио за очување Југославије а против успостављања Ендехазије, поучен ужасним искуством из Другог светс-ког рата. Против очувања Југославије са подједнаком жестином борили су се и Аустроугарско-Ватиканска и Гркофилско-Виза-нтијска филозофија интереса на Балкану а против и једних и других или час са једнима час са другима, наступале су исламске џихад бригаде Алије Изетбеговића. Основни циљ сваке од ове три групације у односу на српски народ, је потпуно исти, а то је недозвољавање глобалне компактизације српског национа, и непрекидно потенцирање и подстицање међусобних сукоба са амбицијом ширења и учвршћивања управо својих интереса и утицаја како духовном тако и територијалном окупацијом. Тако се српски народ 1991. поново нашао пред новим расколом са фаталним последицама. Српски отпор у YU-YU рату био је не-прикосновен све док су свети српски ратници на овим просто-рима, за своје заштитнике имали Вукове са Вучијака, Пљешеви-чке вукове, Велебитске поскоке, Вукове са Динаре и слично. Када су им преобраћени Титови генерали по диктату византијс-ких јањичара на рамена и груди поново заковали двоглавог белог орла, почео је егзодус, прогон и истребљење српског право-славног живља из Републике српске Крајине, Републике српске а потом и са Косова и Метохије. На Светог Саву 1995. уочи ових прогона и погрома, као и уочи бомбардовања Србије 1999. ударао је гром у Саборну цркву Београдску. Патријарх је само констатовао „децо ово неће ваљати“. Изгледа да ни они Срби који поуздано знају тајну страдања српске нације и српских ра-скола немају снаге да сапоште Истину и укажу на божији пут традиције и континуитета, и одбацивање свега што је у служби туђина, што је нечовечно, безбожно и безживотно. Можда они као већина правих јањичара, дословно поштују и спроводе оку-пациону власт освајача, а патњу и страдање сопственог народа подразумевају као свој допринос остварењу интереса окупато-ра, које због личног комфора и привилегија сматрају и својим интересом. После Трновског преобраћења Светог Саве, ниједна одлука врха српске црквене хијерархије није донешена у инте-ресу Српског народа већ у интересу Византије, а то и данас чи-не, изузимајући време патријарха Макарија Соколовића. Центар српске духовности и дан данас се налази изван наше државе, још од доба насилне христијанизације, да би лакше могао бити подвргнут контроли и интересу туђина. На истом месту налазе се центри духовности и Бугарског и Руског народа који су на исти начин поражени и духовно окупирани…

Готово стидљиво покушали смо да своју душу вратимо своме телу и да Фрушку Гору прогласимо Светом. На којој би се окупили и обликовали духовници и подвижници непосредно под будним оком и окриљем сопственог народа и ту градили нову духовност и неговали традицију сопственог божијег пута и духовне вертикале. Нажалост, Српски Истинољупци нису имали снаге да овај подухват доведу до остварења и тако је још једна шанса отишла у историјски неповрат. Против себе су има-ли Аустро-Угарско-Војвођанске сепаратисте са једна стране а са друге, Гркофилско крило или боље рећи стабло Српске црк-вене хијерархије, који су спремни да аустро-угарске и византијске интересе на овим просторима бране новим Српским раско-лима, до последњег Србина. Очигледно је да нам наша „браћа“ по вери и „традиционални пријатељи“ спремају нова страдалишта и нове расколе, а на Богу је да нас спасе или да нас потпуно нестане. Бог нам је упутио велики знак за отрежњење и измирење, спаливши Свету гору Атоску, збој злочина који су над нама почињени а не оних које смо ми починили убијајући сами себе као бели двоглави орао. А ко зна каква ће чуда још бити учиње-на само да се отрезнимо и призовемо памети. Бојим се да ће следећи Његов корак бити потапање Атоске стене на дно мора у разорном земљотресу који ће однети добар део нама „братске „државе. цивилазација, јесу Латински принцип „завади па владај“ и хуритски принцип „превари и подвали“. Кроз историју су отки-дали део по део нашег национакног бића и супротстављали нам га као смртног непријатеља а истовремено су нас убеђивали да је то у нашем историјском, културном и цивилизациском интересу. Грб, бели орао са две главе, митско наказно биће које у природи не може да егзистира, наводно симболизује „нераски-диво јединство и независну духовну и световну власт“, дакле двовлашће, раздор и неслогу у самом врху власти. Независна духовна и световна власт наметнута је у доба Немањића као по-треба што хитнијег одбацивања праотачке вере (примарно раз-бијање јединства) а потом, примања нове религије и њене комп-летне организационе структуре и принципа, независно од исто-рије, традиције и воље српског народа или било ког другог Српског Властодршца. Немања је са већом групом Срба, као та-оц одведен у Византију, да би у петогодишњем ропству примио хришћанство, а где је узгред ожењен Аном, ћерком византијс-ког цара по ком основу је и добио владарску титулу. Јањичарст-во или одвођење младих на васпитање, образовање, обуку или семинаре у циљу прихватања и спровођења окупационе власти, идеологије и религије окупатора, није Турско откриће већ је коришћено и много пре њих а обилато се користи и дан данас.

Истовремено на груди двоглавог орла постављен је шт-ит са крстом и четири оцила, најјачи и најстарији српски хералдички знак. Знак Бога Сербона и Богиње Сербоне који симболизује свето четворство, овоземаљску четвородимензио-налност, четири суштаства, четири стране света, четири човека у Српском језику, четири расе, четири крвне групе, четири аг-регатна стања материје, четири основна елемента, четири осно-вне боје, и све тако, четири… четири… четири. Овај крст нема никакве везе са хришћанством. Овај знак нас је до сада сачувао од потпуног уништења и потпуног поистовећивања са двогла-вим белим орлом. Нама је овај симбол у Немањићкој интерпре-тацији протумачен као очајнички вапај за Српском слогом под окриљем двоглавог створа, кога помисао и сваки напор ка је-динству води директно у смрт и нестајање. То је дакле немањићки вапај за Српском слогом у смислу одбацивања вере предака и безусловног примања хришћанства, затим учвршћивања хри-шћанства до тоталитарних размера и неприхватања исламске вере, вере нових освајача и поробљивача српског националног простора. Слова овог симбола, од свог средњевековног-немањићког ново-проглашења па до данас, могу се дословно прочи-тати само као „Срби Сумануто Срљају Самоуништењу“, а не као византијском пропагандом смишљена интерпретација „Са-мо Слога Србина Спасава“.

Слогу и јединство, кроз протекли део времена, сачували смо само онолико колико смо у новоприманим религијама, окупацијама и револуцијама успевали да сачувамо праотачке вере, божанске духовне вертикале, језик којим говоримо и љубави према Богу и свету око себе. Свети Сава је покушао да у неми-новном прихватању хришћанства, задржи максимум старе српс-ке религиозности и богољубља. Из ових Савиних напора изгра-ђена је легенда о Савином измирењу завађене браће, које произилази из немањићког вапаја за српском слогом. Овде се не ради само о измирењу Савине рођене браће Вукана и Стефана, који су били смртно завађени око престола, како нам то данас представљају наши „духовници“, већ о измирењу српског народа раскољеног на присталице хришћанства и оне који су упорно бранили праотачку српску веру. На изворној манастирској фре-сци, на којој је приказана Савина измиритељска мисија, види се по њиховим одеждама и осталим обележјима да један брат представља Христијанизовани део српског народа, а други упо-рне бранитеље српске традиције и српске праотачке религије. Из свега тога јасно се види да улога Светог Саве није случајна како нам то објашњавају наши византијски окупатори, већ да је пажљиво планирана уз огромне уступке српској традиционал-ној религији. Амбициозним византијским окупаторима у том тренутку није било битно како ће се Срби Богу молити, у том тренутку било им је битно да Срби своју религију назову хришћанством. Велики део онога што је тада унешено у Српско Хришћанство у међувремену је више пута реформисано да би било сведено на садашњи изглед…

Из преживелих остатака праотачке вере и црпимо елеме-нте супериорности и божанске широкогрудости. Задржали смо делове праотачког писма, (од четрдесетак знакова винчанског писма у садашњој српској ћирилици задржано је чак двадесет слова). Задржали смо породичне славе и остале благдане, дело-ве обреда и календара, разноразна предања и још понешто. (Ова хришћанска 2004. година која се броји од дана Христовог суне-ћења, по српском календару је у ствари 7512. година од времена откровења Божанске српске визије уједињења света.) Ови оста-тци праотачке вере представљају нам директну везу са пос-танком човека и самим створитељем. Зато и чинимо један од свега неколико народа на овом свету који имају непрекинуту божанску духовну вертикалу и веру која је у неким својим елементима заснована на сопственом духовном искуству од самог постанка. Због тога луциферови синови цинично и лицемерно говоре о Србима као о „небеском народу“, о српској „параноич-ној опседнутости историјом“, о „завери против српског народа“ и тако редом. Овим цинизмом и лицемерјем они желе да искри-ве суштину српске стварности, да би на тај начин Србе и даље држали у духовној и робовској подчињености и међусобној завађености. То им истовремено омогућава да себи задрже арбитарску неприкосновеност и непољуљану власт над овим светом. Због тога они овом свету и намећу логику дводимензионалног размишљања и поимања Бога у којој се и Бог и Ђаво, и добро и зло, налазе у истој логичкој равни, а у којој се са њима може неограничено манипулисати. Српски језички, логички и духов-ни принципи откривају човеку четвородимензионално поимање битисања, који искључују могућност црно-белог виђења света око себе и црно-белог расуђивања. Ови принципи искључују могућност манипулисања а свако духовно и материјално стање непогрешиво идентификују у хиљадама појавних нијанси. Све ово може се илустровати деформацијом која се зове далтони-зам, где особа својим очима региструје искључиво постојање или непостојање светлости, наспрам људске, Богом дате способности разликовања четири основне боје, са могућношћу небројеног комбиновања и нијансирања, која свеукупно људско окружење открива у боготворачкој реалности.

Поред накарадних нацоиналних симбола, којима су нам оковали душу, два основна принципа којима су нас наши непријатељи самопроглашени за нашу браћу, разапели на раскршћу.

(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)