Category: Вести

The slow and systematic ethnic cleansing of Serbs and other minorities takes place in Kosovo EVERY DAY


September 23rd 2012 04:09:55 PM

“The slow and systematic ethnic cleansing of Serbs and other minorities takes place in Kosovo every day.”– Kristian Kahrs, former NATO press officer in Kosovo“[From] what I was taught in school in Communist Albania, Serbs have a genetic tendency to be submissive….They are natural slaves.”– dissident Albanian-American professor Ilia Toli
“Those few reporters who dare to risk their lives in Kosovo have had a hard time being heard by a bored public…Now, faced with the horrors of the New Kosovo, we excuse ourselves from the consequences of our actions, pleading that ‘we didn’t know.’ And where have we heard that before?”– Ronald Kim, UPenn Ph.D. candidate, The Daily Pennsylvanian, May 4, 2000
I recently heard from Kristian Kahrs, who in 2001 was a press officer for KFOR, NATO’s Kosovo force — and in 2011 publicly apologized to Serbia. He is closing his site http://serbtrade.no, and is now using Sorry Serbia. So I went to “Sorry Serbia,” and learned that it was the 1999 gang bang of Serbia that saw Norway GOING TO WAR FOR THE FIRST TIME SINCE 1788, and also saw the following stunning developments in the life of Kahrs, who is fast turning heroic in my eyes. He describes his ordeal as he accompanied a few thousand Serbs to Kosovo on June 28th to attend the annual St. Vitus Day (or Vidovdan) ceremonies commemorating the battle the Serbs lost bloodily to the Ottomans in 1389.
His abridged blog posts follow later, but first is a breathtaking interview with Kahrs and Canadian journalist John Bosnitch, who is riveting. They were taken by International Antiserbism Monitoring (I-AM), a newly formed, first-ever body to counter the 20-year, worldwide, government and media free-for-all on the Serbs. Kahrs talks about his eureka moment on the Kosovo war, and there are outtakes from the scene of Albanian Muslims providing “security” at a Christian Serb commemoration. Note the way international monitors look on without interference or objection to the brutish discrimination by Kosovo police.
Indeed, Kosovo’s supervision by the International Steering Group was removed this month, its “authorities” deemed worthy to be fully in charge of their own (still not recognized) state.For those who haven’t been following the developments in Kosovo since our intervention there, what is said in the video may sound unbelievable, and at least two sentences by Mr. Bosnitch may come across superficially as “anti-U.S.” But his assessment is deadly accurate. What appears below describes perfectly everything I myself observed and concluded from articles, commentaries, sound bites, and conversations I either had or overheard — all filled with the most wounding attitudes toward a nation, about whom none of the usual rules applied. It fascinated me. In a region I had no knowledge, interest, or ties to, I’d stumbled onto a people without worth. I had found a true Lower People ( “untermenschen” ).
Their suffering was dismissed or scoffed at, and the more violence visited upon them, the more they deserved it. For those who prefer reading to viewing, I’ve transcribed the interviews, which flash between Kahrs and Bosnitch. Any links in the text have been added by me, and rather than italicize emphasized words, I’ve bolded them.
St. Vitus Day 2012: Police brutality and violations of human rights of Serbs in Kosovo…Banners and flags were confiscated and shirts were stripped away, thus the pilgrims were forced to attend the religious ceremonies half-naked. Women were not spared either: a young woman had her shirt stripped away because it depicted the White Angel. The police fired live ammunition at unarmed demonstrators, severely wounding three people. Buses that had passed the police checkpoints, including one with children, were met with stones and Molotov cocktails by the crowd, leaving 16 children injured.
IAM: Kosovo is attempting to present itself as a multi-cultural, multi-ethnic society. However the attack[s] on Serbs have lately been particularly intensified [in frequency]. WehadattacksonSerbcivilians, and we had the brutal murder of the Jeftic family after St. Vitus Day, which severely violates the concept, the idea of coexistence of Albanians and non-Albanians. What exactly happened at Gazimestan? How did it come to the incidents?
BOSNITCH: Anybody who believes the fairy tale that Kosovo is a multi-ethnic and multi-cultural society certainly has never been there or they’ve gone there on the pay of somebody who’s told them to go there to lie. It’s as simple as that.[Seeanynumber of guided tours thatU.S. congressmenhavegone on thereand come backwithglowingreports.]The minute you enter Kosovo, you know that you are either one of the those who is in charge — that means an Albanian or their international supporters, or you’reone of thehunted, literallyhunted, minority ethnic groups. That seems to be the primary objective of the Albanian authorities there — to determine who’s who, to make life as hard as possible for those who aren’t among the Albanian ruling group.This year at Gazimestan there was a real effort on the part of the people who visited to do nothing of any kind that could be assumed to be a provocation. Nothing at all. I was traveling on one bus of a group of four or five buses where repeatedly each and every person was told, “Let’s be as peaceful and as non-confrontational as we can be to make our presence known without provoking any activity.” Little did we know or expect that the provocation was already planned well in advance from the other side.
When we arrived there, there was a long tunnel, you could call it, of police in black special forces uniforms. With guns drawn, with machine guns lining the route as we got out of our buses, I saw this group of literally crack special forces — I’m a war reporter — the type of people you see on the very front lines who are going to infiltrate the other side and kill whoever they [need] to. Those are the fellas who were lining the road there. There were a couple of regular police wearing blue style uniforms and the rest were special forces in black.And they created a narrow pathway which people had to, single-file, go through this gauntlet of rough and rude and terrifying police who without any warning and without any prior notice, grabbed their T-shirts, grabbed their flags, grabbed their hats, grabbed anything that represented Serbia and either inspect it roughly and if they found that it was something semi-neutral or not objectionable to them personally, maybe let it go through — but very, very few. And all the rest had their clothes stripped off their backs and thrown into the ditch.
Basically, anybody who wore something that was red, blue and white or anybody who wore something that was like a traditional ethnic dress or costume…or that could be associated with Serbia, was stripped. They weren’t offered the chance to go back to their bus and leave their shirt there…People who asked to get their objects back were roughly man-handled. Some of them were arrested, some of them were beaten, women were beaten, men were beaten. People were dragged off to the jail to be charged.There was no degree of responsibility, no degree of interaction. We as journalists couldn’t ask any questions. Of course the port parole, or the spokesman, was down in Pristina, far away in their capital. There was no attempt whatsoever to make a peaceful resolution or compromise.

KAHRS: I was working as a press officer in KFOR. Norway had sent me to be a spokesman for…not only Norwegian KFOR but the entire KFOR. February 16, 2001 — that was a very, very important date for me. Because at that time I was in Pristina but then I heard people saying come on there is a big bomb in Podujevo. If you remember, this was the Nis Express. Albanian terrorists had placed an I.E.D. remotely controlled that blew up this bus. Twelve people died including two-year-old Danilo and both his parents. I was there an hour and a half after the explosion. To this date I still remember that smell, of the body parts and the bloodonthat bus.So February 16, 2001 was when I really started to think, “Are we really doing the right thing? Why did we go to war?” So it started to work on my collective conscience. But I didn’t feel any individual responsibility. That came in February 2011 when I was planning to do a normal job as a journalist speaking to Kosovo-Serbian asylum seekers that my country Norway had returned to Belgrade. I came there to the Resnik refugee camp outside Racovica and I was doing my job, but when I came back to [my apartment], I got a very, very strong reaction. Maybe a post-traumatic reaction or maybe it was god who told me it’s time for you to say Sorry. Of course, I couldn’t have changed the situation for the Maslovaric family who were refugees in Norway, but the fact that my government, Norway, was responsible for sending them back, that was why I got my reaction. I cried in my flat and it started a process.

And on March 24 last year [the 12th anniversary of the military assault on Serbia] I went public on RTS, the national broadcaster in Serbia, and gave my public apology to the Serbian people as a former NATO officer because we were not able to protect Serbs and non-Albanians in a proper manner in ‘99 and 2000. It was a starting thing — I mean, OK I cried for a couple of days, but if I can be used as a tool to warn Western politicians to not go easily to war, and to create a better understanding in Western countries what we did when we went to war, I’m very happy.My person is not important at all, because I can always go back to Belgrade and my nice flat. I can go back to Norway. This story is not about me, but the lack of freedom of expression and freedom of speech for the Kosovo Serbs and other minorities in Kosovo. Of course, the new Kosovo state has a big problem in creating their identity, so they’re very sensitive in this regard. Internationals, however, helped them write their constitution and according to this constitution, Serbian flags and Cyrillic letters are allowed.

[NOTE: The “problem creating their identity” — and therefore Albanian “sensitivity” (by which is usually meant violence) — is the problem of keeping up the charade for as long as the West says is necessary, of Kosovo as an independent country of “Kosovars” — despite the understanding since at least the 70s that this ‘country’ of Albanians will eventually unite with Albania. Whose motto has always been “Albania for Albanians!”]

So we came to Gracanica with some Serbians, to hear Patriarch Irinej and everyone speaking, and we went to Gazemestan. And those responsible for the security outside Gazimestan was the Kosovo Police. I mean, this [Kosovo Police Service] was something we created in the year 2000. A lot of former fighters of the KLA and others came to be police officers, and you also have some members of the minority who are serving as police officers in KP. And of course the police is responsible for creating a safe environment and of course they have the right to search bags [to see] if I brought some Molotov cocktails or bottles to throw at the police to create a disturbance. But I guess most viewers have seen now what kind of provocation the Kosovo Police were guilty of.Because I knew that they would see the Serbian flag on my T-shirt or a Serbian flag on my hat…as a provocation, that is why I put my T-shirt with the Serbian flag in my suitcase and my hat with a Serbian flag in my pocket. These were souvenirs. I’m not saying that I’m a part of any political organization in Kosovo, but I’m concerned about the freedom of speech and expression for Kosovo’s minorities. So these police officers opened my bag, they found my T-shirt and they threw it aggressively, like this.

BOSNITCH: There was an attempt to provoke the Serbs. Now, as they knew in advance that most of the Serbs would be young males, because women and children are afraid to go to their national heritage site and old people are afraid to go to their national heritage site for fear of being beaten up, they knew that they had a disproportionately high number of young men and it’s not that hard to provoke young men. But actually the men didn’t fight and they didn’t object to their beatings, and mostly they managed to avoid a confrontation. But there was no doubt that this was a pre-planned event….Because the men who came there in full battlefield dress and machine gun didn’t just happen to have those in their police cars. So the event was planned in the Kosovo capital by people who wanted to provoke an incident, who wanted to provoke violence. [This is the Kosovo M.O.] I am more than certain [of] that, in the same way the crowds who stoned some of the buses and broke the windows to the buses were organized to be there, not just by the government but by some of these so-called independence movements, which is just another branch of the government pretendingtobe a political movement. And I use the word ‘government’ in quotes there because that’s not a government, that’s a mafia group which is in charge through the power of the gun.

IAM: Is it really possible that those people who are unarmed, who are ordinary civilians, can represent a threat when it comes to celebrating a legitimate national holiday?

BOSNITCH: Look, the right of assembly, the right of freedom of speech, the right of freedom of religion, the so-called rights guaranteed by [UN envoy] Ahtisaari, the protection of so-called EULEX monitors, the protection of civilians by KFOR — none of these concepts or physical force elements had any effect. None. Zero. Women were forced to disrobe in public. Personal possessions were stolen and destroyed, complaints were not registered.

KAHRS: Together with John Bosnitch we were trying to get answers from the authorities, but they refused to give any information. But we have a lot of video recordings, for instance, a woman [who wasn’t wearing any Serbian markings] who was man-handled by five strong Albanian police officers. [Another woman was hit, we find out from a subsequent Bosnitch segment, and others were pushed or dragged.]…

BOSNITCH: We were forced to attend a high-level religious ceremony in front of the Patriarch, which is like the pope of the Catholic Church, bare-backed, which is forbidden under the religion. We were beaten in full view of KFOR and EULEX personnel, with no intervention and no objections.

KAHRS: What was disturbing was the words of one of the police officers who were present at the highway outside Gazimestan. Because of course the Kosovo police is supposed to be a multi-ethnic police force protecting human rights, being neutral and everything. But this police officer [as he confiscated Kahrs’ possessions] said actually, “This is Albania. This is not Serbia.” Of course he was speaking in Serbian, but if he had been this neutral police, he would have said, “This is Kosovo. This is not Serbia.” But he said, “This is Albania…” This tells me something about the attitude of the police, in [which] they’re expressing the wish for a mono-cultural state in Kosovo, where Albanian language and culture is dominating completely.

IAM: So this is actually a case of severe violation of human rights, the freedom of speech, all that in fact represents the essence of European influence when it comes to the creation of Kosovo, the Kosovo state and Kosovo’s institutions. On the other hand, it is obvious that it is a matter of the existence of double standards. Can we call those standards anti-Serb standards? Because if one rule applies to everyone else, why does it not apply to us?

BOSNITCH: I respect your desire to be fair and to slowly find your way to the conclusion of whether or not this is a case of anti-Serbism. Obviously. Obviously this entire picture of KFOR, and EULEX, is nothing but a camouflage to cover up the genocidal pogrom against every person and every thing Serbian in Kosovo. Not only are the people hunted down and killed like animals whenever that’s possible. If that’s not possible, they’re assaulted in broad daylight in front of thousands of witnesses to terrorize them. And if that’s not possible, then there’s an anonymous attack on buses and means of transport. And if that’s not possible, then the buildings which they used to inhabit are destroyed. And if that’s not possible, then they’re satisfied destroying their churches and signs of their religion.It is not that the freedom-of-speech question and freedom-of-religion question and the freedom-of-assembly question combine to give us an example of anti-Serbism. It’s that the objective is anti-Serbism — to exterminate Serbs, and if you exterminate a certain percentage, the rest will run away. So each of these other things [is] just a means to achieve the end. The end is to exterminate the Serbs and on that day when we were being stripped to the waist without shirts, the only thought that came to mind is the way black slaves in North America were treated. Their shirts were ripped off and they were whipped or beaten. So basically in this case I would equate us to be the white niggers of Europe.

Definition:- a member of any socially, economically, or politically deprived group of peoplea person of any race or origin regarded as contemptible, inferior, ignorant, etc; a victim of prejudice similar to that suffered by blacks; a person who is economically, politically, or socially disenfranchised.

BOSNITCH: That’s what we are. That’s the way we were treated in the media for the past 20 years. We’ve been assaulted in every possible way and it is not surprising that a very high percentage of the blacks who served in the American forces in this region have spoken to journalists like me and said, “We understand what you’re going through. Because that’s what we went through in white America.” We may not have black skin, but we are being treated like white niggers of Europe. Every day. In the media. On the streets in Kosovo. In front of our religious ceremonies. If we go to international conferences. If we raise our objections. If a Serb is killed in cold blood in 2012 in his home or in her home in Kosovo, what’s that called? Is that called a race- or ethnically-motivated killing? No. It’s called a revenge killing. So if you kill somebody in a revenge killing, obviously they must have been guilty of something and ‘although we don’t in principle agree with revenge, well, you know, it happens.’ And so the value of a Serbian life is nothing. Zero.

KAHRS: Of course there are double standards. We went to war against Yugoslavia and without my country, without the United States, without all those countries to recognize Kosovo, there would be no Kosovo. When they [Albanians] are banning Metohija [the other half of Kosovo’s full name – “Land of the Churches”], that shows that the recognition of Kosovo as an independent state was very much premature. [Before the 2004 riots] UNMIK had the slogan “Standards before Status.” But then we — the international community — rewarded this ethnic cleansing [of] March 17 and 18, 2004, where they’re giving them the status of an independent county. Of course it’s double standard. But I hope next year on June 28 that thousands and thousands of Serbs, maybe 10 times as many Serbs as were there this year, come…and maybe KFOR should be responsible for security next year, because the Kosovo police showed us that [they’re] not up for the task.

IAM: On one side we have armed NATO soldiers whoshotatSerbcivilians on June 1st, 2012. After a couple of weeks we had the celebration of the Serbian national holiday, where we also had the presence of unarmed Serbian pilgrims — civilians — and heavily armed members of the Kosovo police who, also like the NATO soldiers, openedfire. Is that imaginable anywhere in Europe today in the 21st century?


Germany’s KFOR soldiers aim their weapons towards Kosovo Serbs during clashes in the town of Zvecan June 1, 2012.

REUTERS/Bojan Slavkovic
Hungary’s KFOR soldiers block the road near the town of Mitrovica during clashes in the town of Zvecan

BOSNITCH: What is being done to the Serbs in Kosovo is without precedent since the time of Adolf Hitler in Europe. Serbs are not allowed to exercise the freedom of speech, they have no access to the media, they are disarmed, their government at least until recently and maybe still is basically under the control of the American occupiers. So all they have left is Gandhi-like tactics of sitting down on the ground either blocking the roads or blocking the squares.And in response to that they’re met with bullets from the Albanians. So the cavalry then comes to the ‘rescue.’ That’s of course NATO and the UN peacekeeping force. What do they do? They push the Albanians out of the way and THEY shoot at the Serbs. The Americans are teaching us something. The Americans are teaching the Serbs that peace doesn’t pay. That’s a sad lesson and it’s a very sad lesson to teach from the pulpit, or counter, of the peacekeeping mission — to teach people that peace doesn’t pay and only murder pays. So the Americans have turned on the clock, and I would say it’s only a matter of time before the Serbs finally say, “Either we are all going to be dead, or we have to kill some of them.” And what a pity. Because there’s nobody I know in the whole of Serbia who at the beginning of all of this conflict ever had anything against America.

KAHRS: And we saw that the Kosovo Police is not respecting their own constitution. That is really worrying for the future of Kosovo. Fortunately, I am now in contact with some very good people. Many of your viewers would know the political analyst Obrad Kesić and…we are going to take on the Kosovo Police in a class action lawsuit…because they did not respect their own constitution of being allowed to have Serbian flags and Cyrillic letters. So I know of many international members of EULEX, UNMIK, OSCE…who are not at all happy with the behavior of the Kosovo Police.Sometimes I see Serbians losing hope: “We cannot do anything. We lost Kosovo.” But about me and Obrad Kesic, we are optimists. If we do not win in Kosvoo, we can take it to international courts. Because freedom of expression, freedom of speech, is an absolute requirement for a democracy and in Kosovo now in Kosovo on June 28 the Kosovo Police expressed that they are not interested in democracy. But we will take them on, we will challenge them. Using the rule of law and the freedom of speech.

IAM: To conclude with, I would like to ask you, considering your years of presence in Serbia, what is your understanding of St. Vitus Day as a holiday, and what does the trip to Gazimestan mean to you?

KAHRS: I am speaking to a lot of Albanians and they’re mocking this celebration. “Oh you’re celebrating the defeat. Why do you do that?” But I’m having increasing respect for Serbian culture as I’m living here. I’m a Protestant believer myself. But there are so many rich liturgies in the Serbian Orthodox Church, so I think Protestant believers and the Serbian Orthodox believers — Orthodox believers in general — we have a lot to benefit from learning from each other — to learn why we celebrate Vidovdan, and why this is an important religious celebration and why this is important for your identity. And I think the only way we can go forward is to have a mutual respect, Protestants for Orthodox traditions, and Orthodox to have a greater respect for the Protestant faith.

BOSNITCH: Look, the pogrom and genocide against the Serbs in Kosovo has taken many, many forms. The theft of their land, the destruction of any means of economic survival, the ghettoization of the population inside barbed-wire fences, the destruction of their places of worship, the singling out and murdering of leaders of the community, the pressuring of the government of the other country, Serbia, to sell out its own people and to evacuate them from the new ethnically cleansed zone. And I see all of that and I say to myself, well as an ethnic Serb, what can I do about this? And I am of a peaceful persuasion. And I believe the best I can do is to get organized with other people and peacefully go to Kosovo as often as I can. To attend historical events, to visit churches. To with my own body raise the flag of the ethnic Serbian residents of Kosovo who were there long before the EU arrived, who were there long before the majority of the Albanians had ever come over the mountains into Kosovo and who will stay there provided they have some kind of a show of solidarity from their fellow Serbs. Even if it’s a Serb who was born and brought up in Canada.

KAHRS [about his book project]: The motive of my book is to give a warning to Western politicians to not so easily go to war. Because we had the wrong reasons to go to war against Yugoslavia in 1999.Below are the blogs by Kahrs chronicling his ongoing Kosovo legal odyssey.Arrested, charged and convicted (June 29)According to the Republic of Kosovo, I am now a convicted criminal after I tried to get answers from the Kosovo Police after their discrimination and harassment. They decided that I had my microphone too close to them and accus[ed] them of not doing their job.The Municipal Court of Minor Offenses in Priština sentenced me today to pay a fine of €500 for violating the Law of Peace and Order…[A Serbian flag was] my way of showing respect for Vidovdan, but apparently, this was a provocation in the eyes of the Kosovo Police. At Gazimestan I tried to get hold of a commander or a spokesman to defend the actions of the Kosovo Police, but the result was that I was arrested.[As we know, a Serbian flag is necessarily “a political statement” — because Serbs are so hated. And anything Serbian in Kosovo is a “provocation,” because the whole point is to eliminate any evidence that the place was ever not Albanian and to eradicate any trace of whom it really belongs to. Now, contrast this reaction to the extreme toleration of Albanian flags, symbols and language overtaking the region while under Belgrade’s rule.]

The Kosovo Police [have] no reason to be proud of themselves after the way they behaved yesterday. Their job is to provide a safe and secure environment, but their active acts of provocation did exactly the opposite. When the Kosovo Police searched me, they threw my t-shirt and hat in the ditch beside the road and said very rudely “This is Albania; this is not Serbia.” For a normal civilian to say that Kosovo is Albania, shows that the person is quite nationalistic, but when a representative of the rule of law says the same, it is much more serious. [In that case] an official representative of Kosovo displays Albanian nationalism in a place that in theory should be a multi-ethnic mingling pot for all national minorities…

After 3:28 in this video, you will see me asking for EULEX…but the arrogant Kosovo Police was not cooperative at all… [Yes, such is the “police” of Albanian-seized Kosovo. And if they’re not as criminally nationalist as the rest of the population is, they don’t get to livelong.]

The Kosovo Police is an interesting creation, and there are a few Serbs working there. The police officer who was most active in charging me was in fact the Serbian woman Gordana Grujić with police ID #8097. She works at the Northern Police station in Priština, not in a Serbian enclave but an area completely dominated by Albanians. In her witness statement to the court, Grujić said that I offended her and her country when I accused them of not doing their job and provoking incidents. Serbian police officers in the Kosovo Police are not always popular in their own communities, and it is interesting that Grujić is more loyal to the new state creation of Kosovo than her own people.If I regret something, I could have been too close to the police officers with my microphone, but after looking at the video recordings, I cannot see that I was physically touching anyone. Yet, in her witness statement, Grujić said that I behaved ‘violently,’ but the judge corrected that to ‘aggressive’ in the official transcript. Although I am not at all happy with the sentence, I will give Judge Azra Cakolli credit for making a neutral account of the events.I have nothing to hide, and therefore I have made the English version of my sentence and the witness statements of four police officers and myself in Albanian available. Although Serbian is an official language in Kosovo, Judge Cakolli refused me these witness statements in Serbian.

However, my overall impression is that Judge Cakolli is a hard-working and honest lady, and she treated me correctly. Also, when I was arrested, the Kosovo Police was doing everything by the book and contacted the Norwegian Embassy in Priština…Of course, I have to mention that there are many good and honest people working in Kosovo Police, and the three other Albanian police officers who witnessed against me, shook my hand. With Gordana Grujić it was different. She refused to shake my hand and said that my apology for being too close with the microphone means nothing. It is quite interesting how a Serbian woman defends the Albanian-dominated state with such fervor. Police officers should be professionals and not get emotional and personally hurt like Grujić.[It’s called the zeal of a convert. Obviously, for a hen to be chosen to help the foxes guard the hen house, she had to pass the self-loathing test.]Kosovo aspires to be a member of the European Union with respect for basic human rights, freedom of speech and expression, but yesterday many Kosovo Police officers showed that they are behaving like monkeys with no respect for freedom of expression. After my sentence, I can say that this applies to the whole state-creation of Kosovo. This cannot be a functioning multi-ethnic community with this kind of behavior from the police.

We have also seen international reactions to the excessive use of force. The OSCE Mission in Kosovo condemns violent incidents, and the Head of the OSCE Mission in Kosovo, Ambassador Werner Almhofer writes the following: “[The reported attacks on the police and people travelling on buses are unacceptable and I strongly condemn them.] I am concerned about reports of excessive use of force by some police officers, and I call on the Kosovo Police Inspectorate to investigate any police misconduct.”Farid Zarif, the Secretary-General’s Special Representative, strongly condemned the “incidents and provocative acts,” in a statement issued by the UN Interim Administration Mission in Kosovo (UNMIK). Zarif called on the authorities to conduct a complete and thorough investigation into the incidents. […]A B92 report on the attacks on Serbs trying to celebrate a Serbian holiday in Kosovo (which Albanians managed to do for Albanian holidays when Kosovo was ruled by the people it birthed, Serbs):Serbs attacked with firebombs; “Cyrillic t-shirts” banned (June 28)GAZIMESTAN, PRIŠTINA — 16 Serb children were injured when Molotov cocktails were thrown at them as they were returning from the Vidovdan ceremonies….The two boys who were hospitalized were “hit with concrete blocks on the head”….The attackers were described as “a group of (ethnic) Albanian youths”. Their target was a convoy of school buses leaving Gazimestan. A total of four Molotov cocktails were thrown at the buses, along with blocks of concrete….Thousands of Serbs gathered at Gazimestan to mark one of the most significant and symbolic dates in the nation’s history – the 1389 Battle of Kosovo. The KPS members searched them and confiscated their clothes, flags, and other insignia they were carrying.

More separate incidents and injuries were reported today from the administrative line between Kosovo and central Serbia.

Kosovo police, KPS, were searching the Serbs and confiscating all items with national and religious markings aside from Serbian flags.According to Beta news agency, some members of the KPS were “rough and they are even confiscating šajkačas, Serbian traditional hats, from the citizens”.The Kosovo police also seized t-shirts with political slogans, leaving numerous participants shirtless…Some Kosovo policemen even seized the Serbian flags and a flag of the Democratic Party (DS). […]Kahrs is actively looking for witnesses and victims of the Gazimestan official harassment of worshipers, for a class action lawsuit:Witnesses needed from Gazimestan (Aug. 9)Preparing for a class action lawsuit against the Kosovo Police (KP) for discrimination and harassment of Serbs at the Gazimestan monument on June 28, I am calling all witnesses and victims of mistreatment from KP on this day. Everyone who had their property confiscated or experienced brutal behavior from the KP, please send me an email. The KP violated their own constitution, specifically articles 57, 58 and 59. Read the Kosovo constitution….
Please let us know who you are so that we can force the Kosovo Police to answer for their discrimination and harassment against Serbs on June 28.

In a since-removed youtube video of about 30 seconds, the Kosovo police are seen arresting Serbs, including one young man who was stuffed into the back of a paddy wagon, upon which a policeman in a white T-shirt hands over a baton to a KPS officer. If anyone knows who the victim is, please contact Mr. Kahrs about the class action suit or at least inform him of the young man’s fate.Kahrs was apparently re-arrested on August 3rd, “thrown in a cell for more than 48 hours….

KP charged me with taking pictures of the Serbian policewoman Gordana Grujić on June 28, and they confiscated my computer, mobile phones and a camera for ‘evidence.’”As rare as it is to have a soldier develop the conscience to question his mission in a politically no-risk, pro-Muslim deployment, it is just as unusual to hear of the internationals in the Balkans (don’t-rock-the-boat careerists by definition) speaking up. Yet Kahrs told me separately that “a lot of internationals working in EULEX, OSCE and other organizations are frustrated by the behavior of the Kosovo Police, and they say they are willing to help with the lawsuit, at least behind the scenes.

”Below is a seven-minute video of the undressing procession. The person who posted it on youtube had the following, approving title and description: “Serbian Terrorists Provoke Kosovo Police: A large group of serbian citiziens came to celebrate the Battle of Kosova where centuries ago Balkan States fought against Ottoman Empire. But they were carrying Serbian flags, Propaganda plancards, singing serbian criminal songs, T-shirt writing.. ‘Kosovo is serbia’,etc. This made the Police take off them shirts and put everything in order.”This summary of the treatment the worshipers got appears under another video:

Trying to hold the European Union accountable in Kosovo is like trying to mud-wrestle with a greased pig. Watch the faces of these three EU police as they ignore the Albanian attacks on Serb men and women taking place directly in front of them. Visitors to the historic and religious site of the 1389 Battle of Kosovo…found their way blocked by heavily armed Albanians wearing “police” shirts….EULEX police did nothing to help the civilians. Albanians terrorized the visitors, making them run a gauntlet of battle-dressed commandos watching over them with fingers on their machine-gun triggers.An important detail was pointed out in an article by the new British-Serb online publication eBritic, citing the BBC report of the incident in which Kosovo police shot three Serbs after claiming that stones were thrown: “Instead of issuing a statement promising to crack down on those who threw [Molotov] cocktails at Serbs, ‘Kosovo President Atifete Jahjaga said future groups would be banned ‘as they are seriously violating law and order and further exacerbating the security situation in Kosovo.’”Residents of the Free World should take note of the device that the “president” has used here, given that Kosovo is sponsored by the Free World. It’s a tactic that has already been utilized in North America: Long-held rights of assembly and worship are to be deemed as “inciting violence” and “ethnic hatred.” This is how freedom of speech is already being curbed, despite the accused being the actual victim of incitement to violence and ethnic hatred. Recent examples include the Jewish man in Canada who was detained for being attacked while walking his dog by a Muslim rally — and note that arresting the victim has been a feature of America’s Kosovo. Two months earlier, Christian missionaries were threatened with arrest if they didn’t leave after being pelted with water bottles and other objects during their legal missionizing at a Muslim festival in Dearborn. It’s the anticipated “V” scenario, in which the government and police are there to protect the enemy and not the citizens. I’ve even come to suspect that the reason “V” was quietly taken off the air is that CAIR felt too exposed by it and complained. The above-described events are tests for our police and officials, and they fail every time — with great zeal. Most recently, of course, was the statement by the U.S. embassy in Cairo after the attack on the embassy in Libya, rejecting the “abuse” of free speech — and so our officials have been scurrying to see what can be done about that pesky First Amendment, even visiting the “culprit” in the middle of the night about a parole violation.Kahrs’ official complaint after his detention in Kosovo follows (Aug. 17):

From Kristian Kahrs, Norwegian citizenTo: Kosovo’s Interior Ministry: zip-mpb@rks-gov.net, merita.vidishiqi@rks-gov.net
Kosovo Police: info@kosovopolice.com
Priština Municipal Court: gjykata_prishtine@gjk-ks.com
EULEX: info@eulex-kosovo.eu, press@eulex-kosovo.eu, Irina.Gudeljevic@eulex kosovo.eu, nicholas.hawton@eulex-kosovo.eu
The Human Rights Review Panel: office@hrrp.euCopies to: The Royal Norwegian Embassy in Priština and my lawyer Bogdan Vladisavljević in Leposavić. Belgrade, Aug. 17, 2012 Official complaint about the Kosovo Police and Priština Municipal CourtThe Kosovo Police (KP) tries to threaten and intimidate me by throwing me in jail and giving me fines, confiscating my computer, phones and camera and threaten me with more jail and fines…Even if I regret the fact that Norway recognized Kosovo and has an embassy in Priština, the Norwegian diplomats have been very professional and helpful in their contacts with the Priština Municipal Court.Below you can see my video and message to Kosovo’s authorities…[which was] shot outside Kosovo’s parliament and government building in Priština

.…Internationals helped the Albanians to write the constitution for Kosovo from 2008, and it is not bad at all with generous protection for Kosovo’s minorities….The problem is only that the KP and the Kosovo authorities do not respect their own laws.After this article [”Arrested, Charged and Convicted” was] published in different media, both Grujić and I have received threats. For [instance], I have received the following threat on SMS from a Kosovo Albanian…:“Hey muther fucker you called us monkey! Didnt you told that to our police? Prepare to be killed when you step another time in USA (United States of ALBANIA) fuckin gipsy of fuckin norway state that produce whores and we Albanians fuck them and than we throw them like gardbage. Remember we never forget”Yesterday I called this guy and proposed that I would pay [for] a cup of coffee instead of him killing me, but he was not very interested in nurturing any relationship with me…This case has also been reported to the KP, but I do not have any confidence that they will investigate these threats properly.Grujić also received threats when someone had published a manipulated picture of her with blood on her face. On July 9, Grujić contacted me to talk [about] the threats against her….I replied immediately to Grujić, but I never heard more from her.On Aug. 3, I went to police station #3 in Priština, hoping to have a chat, maybe a coffee with Grujić. My idea was for us to take a picture together with a short text stating that we disagree in many matters but that we agree that threats have no place in the public discourse. I thought it would be good to reduce the threats against both of us.However, my peace proposal was not well received at all from the KP. Apparently, I was on a secret list demanding my arrest, and the charge as far as I understand it is that I took pictures of the KP without permission…How it is possible to charge me with a criminal offense because I was taking pictures of a public event is beyond my understanding, and furthermore, I had already received a conviction for the same thing on June 29 having to pay a fine of 500 Euros…According to the documents I have received, I cannot see that Judge Fazliu or any other court in Kosovo has approved the confiscation of my property beforehand or retroactively. Therefore I demand that the KP immediately deletes any copy they might have taken of the data on my phones or computer.

[In] Article 22 in the Kosovo constitution, international conventions have priority over Kosovo law, and privacy is for instance protected in the Universal Declaration of Human Rights, Article 12 and the International Covenant on Civil and Political Rights, Article 17.Every Kosovo police station has a couple of EULEX observers, and therefore I was very happy when one Swedish and one Greek EULEX officer entered. But the meeting with these officers was a negative surprise. The Swedish officer, I believe her name is Pernilla Erickson, reminded the KP to confiscate my computer, and I would like an official reply from EULEX why their officers actively violated the Kosovo Constitution and international conventions when they encouraged the confiscation my private property.The KP put handcuffs on me, and drove me to the Police Detention Center in police station #1 in downtown Priština…Since I had no idea who was my lawyer, the police officers tried to get me a new lawyer. At 2100 on Aug. 3, a woman came to be my lawyer. She showed me her business cards, but she tried to take them back when I tried to take one of them. She only allowed me to take [a] card when the KP officer in the detention center said that it was OK for me to have one. I also asked for a private conversation with my lawyer, but police officers kept coming and going into that room.When I told her that I had no confidence in the KP and asked her to change the passwords on Gmail and Facebook immediately, she told me she could not do that, and then she told me that I should have confidence in the KP. She also gave me a speech about the wonderful multi-ethnic Kosovo where Serbs could live without [fear] of harassment or discrimination, but she did not give me any advice how I could defend myself.

[P]olice officers…drove me to Priština Municipal Court, again in handcuffs. After over 48 hours in detention, I was a free man, at least in theory because I had never seen a judge the time I was in detention, but I was still wearing handcuffs in a holding cell in the court.In the court, I had to do number 2 in the toilet, but the problem was that there was no toilet paper there. Therefore I asked police officer with ID # 0706 if he could provide me with toilet paper. However, the police officer suggested that I should wipe my butt with my fingers. “Would you use your fingers in your rear end after you have been to the toilet,” I asked him. “Yes, I’m a Muslim and paper is dirty,” he replied. Of course, I have tried to use [a] toilet the Muslim way in Pakistan, but this toilet was not adapted to Muslim customs because the water only went down into the toilet, not up to clean your vital parts. In the end, an assistant to the court provided me toilet paper, but this is only one of many examples that the KP does everything in their power to intimidate me.

After I had been five minutes with Judge Fazliu, my second lawyer showed up in court…I thought a defense attorney is supposed to [represent] her client to the best of her ability, but both my lawyer and and the judge told me to be silent. I was not allowed to challenge anything because everything was decided beforehand. If I would have had a competent lawyer, she would be able to challenge the legality of the harassment I have been a victim of, but Judge Fazliu and my lawyer told me that I had to be thankful that they were working on a Sunday, and I should be thankful that she gave me a minimum sentence of 352 Euros and that she gave me enough money for a bus ticket to Belgrade.[The subtext: Kahrs should be thankful for these small mercies, because the usual way of handling “troublemakers” in Kosovo involves a body in a ditch. So be grateful, Foreigner, for you don’t know how things are done here.]I therefore asked for a private conversation with my lawyer, and I told her that I was extremely disappointed with her, but her response was to threaten me with lawsuits if I wrote anything negative about her in media…When I was asking for a Serbian translation of the confession in Albanian I was forced to sign, Judge Fazliu told me that I would have to wait two or three days more in detention while waiting for the translation…After we were finished in court, I thought I was free to contact my embassy or EULEX in Kosovo, but the KP had other plans. They drove me to the border with Serbia, in Merdare. When we were passing Podujevo, we saw that the Serbian names of the places we passed were crossed out by Albanian nationalists. “You have a wonderful multi-ethnic community,” I remarked ironically. I am not sure if officer # 0706 understood the irony, and he replied, “No, there is no multi-ethnic Kosovo. It is 99 percent Albanian,” he replied.# 0706 and his colleague dropped me on the border without my phones, computer or camera, and I was not able to contact anyone before I got back to Belgrade. In Merdare, there is very little public transportation to Belgrade, and it would have been much easier for me if the police officers had driven me to Mitrovica where the communication with Belgrade is much more regular, and I was forced to hitchhike back to Belgrade.I got a ride with a very nice Kosovo Albanian truck driver, and he understood my situation very well. “They had to arrest because they are scared of you,” he said.Back in Belgrade, the first thing I did was to change the passwords on my Gmail and Facebook, and then I immediately called EULEX to ask them to monitor every step KP took with my computer. The press spokespersons Nickolas Hawton and Irina Gudeljević, or any other in the press office, never replied to me, and I never heard anything for any case officers in EULEX. Therefore I cannot be sure that EULEX is doing anything to protect the victims when the KP invades the privacy of their detainees.
Irina Gudeljević, the Serbian spokeswoman for EULEX.I also received very poor answers from Gudeljević, the Serbian spokeswoman in EULEX when I asked how they reacted to the KP in Gazimestan on June 28. “Our report has been handed over to Kosovo Police as part of our MMA (monitoring, mentoring, and advising) role. It is not a public report,” she wrote. I really do not know what EULEX is doing in Kosovo if they sweep such reports under the carpet. If EULEX wants KP to be an open and democratic police force with respect for basic human rights and the right of expression, as mentioned in Kosovo’s Constitution article 40, their secrecy is very regrettable.Even if the KP does not respect the rule of law, we must do everything in our power to fight for basic human rights, for the sake of Kosovo’s minorities and also those Albanians who are KP’s victims. My promise is that I will travel to Kosovo as often as necessary, even if this could cost me more fines and more jail time.In a July interview with Voice of Russia ( “Kosovo police assault Serbian holiday observers” ) Kahrs offers the following additional details:…

KAHRS: I also was fined because I said that Kosovo has a choice. Kosovo wants to be eligible for membership in the EU…they can apply democratic values and respect the freedom of speech or they would be a monkey republic…Of course it was not the wisest thing for me to say that Kosovo would be a monkey republic but on this day the new state of Kosovo did not show any basic respect for the human rights and the freedom of expression because we also saw women who had normal T-shirts with the Serbian flag symbols at this religious ceremony and they were forced to take them off. So, the Serbs had to attend this religious ceremony only in their bra…

VOR: Can you tell me a little bit of anything you know regarding possible Kosovo police involvement in the attacks on the busses that were carrying the schoolchildren?

KAHRS: There is no doubt that this was pre-planned and I find it likely that the Kosovo police had an intelligence that this would happen. But there is no evidence that KPS was directly involved. [This is how it always works in Kosovo.] However I would like to have an international investigation to find out if the Kosovo police had any official role in this.

VOR: Have you heard anything about the children that were injured?

KAHRS: I know that two people were seriously injured. They were at the hospitals in Nis…But of course it is serious that the state of Kosovo is not respecting human rights and that they are using excessive force when they are trying to protect their national identity. [I believe that’s called hyper-nationalism, though it only causes concern when Serbs are accused of it.]…

VOR: Are there reasons to believe that this was planned for this date, this year? I understand last year everything went by pretty quietly.

KAHRS: I’m convinced that this was an intentional provocation to give a clear signal that this is the Albanian land and not Serbian at all….there were riot police there, anti-terror police heavily armed and in light gear and you had also normal police officers, and they were definitely planning this…This is something I hope will be revealed in our class action lawsuit against the Kosovo police.An excerpt from an article about the lawsuit appears below, with Kahrs lamenting,”Albanians and their supporters have their field day in the comments below. Instead of looking into my criticism of the Kosovo Police, they compare me with the Norwegian terrorist Anders Behring Breivik.”Norwegian reporter announces lawsuit against Kosovo police (July 3, Source:

Tanjug, Vesti A scene from Gazimestan (Beta)

This former officer of the NATO troops in Kosovo…told the Frankfurt-based Serbian language daily Vesti… “I also said I was sorry that there were such policemen in the KPS who do not respect freedom of speech and human rights, to which they responded – if that’s how things are in Europe, then we don’t want Europe!

“I am calling on everyone ready to fight for human rights to join me. It was the Kosovo police that was provoking at Gazimestan. I’m not saying that every policeman should be judged. There are honest people there as well. Some told me unofficially that they did not act well,” said the Norwegian.Kahrs concluded by saying that he previously served with KFOR in Kosovo where he arrived “from democratic Norway to help create democracy and defend human rights”.Last November, Kahrs joined the last of the resisting Serbs at the barricades:In a Google translation of a Novosti article at the time — which I’ve corrected with Kahrs’ help — Kahrs said he was naive when in 2000 he came to the area convinced that NATO attacked Serbia and led Norwegian troops into Kosovo in order to protect human rights. He added, “Our obligation under Resolution 1244 and the Military-Technical Agreement was to protect Serbs from Albanian reprisals, but we have in fact completely failed… During the time that we were responsible for security in Kosovo, ethnically cleansed from here [were] about 250,000 Serbs and other non-Albanians. So, as a former officer of KFOR [I] feel obliged to apologize.”Kahrs related that it was thanks to the media euphoria over Kosovo that he decided to report to the army and join KFOR. He attended the Norwegian Institute of International Affairs to learn about Kosovo before his deployment, about which he revealed that his mentor there said the bombing of Yugoslavia was a mistake and that the Albanian mafia is behind most of the narcotics trade in Europe. The mentor was Espen Barth Eide, Norwegian former Defense Minister and now Foreign Affairs Minister. So the foreign minister of a NATO country is saying today that we did not have sufficient reason to go to war — and, from an interview with him taken by Kahrs in Norwegian, one can infer that the Rambouillet treaty presented to Belgrade in 1999 was a sham. As Kahrs puts it in his book summary: “We basically gave Yugoslavia the option of being occupied or bombed.”“‘However, it turned out that I was not prepared for the reality on the ground. I was not aware of the fact that KFOR is not doing its job. We were cowards because we’ve allowed the KLA [to turn] into the Kosovo Protection Corps and later into the Kosovo police. In this way, the criminal elements get a legitimate status in Kosovo institutions.’” In the foreword to the book Sorry, Serbia (coming 2013), Kahrs adds, “Among officers in KFOR, there were many who didn’t like this, but we made this choice to protect our own forces from attack from the Albanian extremists.”The Novosti article continues that Kahrs “does not deny that he quickly fell into a routine military machine, which has no personal views. ‘Today I am ashamed of what I wrote.’”Kahrs did, however, start the KFOR online news service, which debuted with the story of a bus bombing that took place on his birthday on February 2, 2000. On the road between Kosovska Mitrovica and Peć, Albanian terrorists attacked a UNHCR bus with an RPG, killing two Serbs. The following February, of course, was the even more devastating Nis Express massacre Kahrs mentioned in the earlier video interview. He would later break down upon seeing the burned-down house of his friends the Popovic family in Pec in 2005. The grandfather, who stayed behind to guard the house, is still listed among the missing Serbs of Kosovo.The Novosti article closes: “… ‘After I went [from] Kosovo to Belgrade [I was] shocked [by] the people’s warm reception even though my country participated in the NATO bombing. Something I have never experienced [from] the Albanians.’“After reporting [on] multiple world battlefields, Kahrs returned to Norway. All the time, he says, ‘I felt the need to return to Serbia…I was embarrassed when in 2008 Norwegian authorities recognized Kosovo and sent back 70 Serbs who were in my country seeking asylum. The Norwegian government decided that Serbs are not entitled to protection, even though NATO countries created the problem of refugees.’“[Kahrs] is writing a book about his experiences in Kosovo and [the] covert ethnic cleansing of Serbs. The book will be printed in Norwegian, English and Serbian. ‘I hope that the Norwegian and western politicians read this book….They do not understand the consequences of their decisions….I’m afraid that the international community is now repeating the same recipe in the case of the Serbs in northern Kosovo.’”That is a reference, of course, to the explosive situation in the last safe part of Kosovo, northern Mitrovica. Which is where, at this moment, our National Guard troops have their guns trained on the last of the resisting Serbs. For we are in the 11th hour of sealing our crime against Christianity and against a historical ally in Kosovo, where the U.S. first took a dark turn and betrayed civilization. Washington is of course counting on eyes being on the election here, so that when the gunfire between NATO and the Serbs starts, Americans won’t notice.Every U.S. election year sees the next decisive nail in the coffin of the Serbs’ birthplace, where they fended off the Ottomans and the Austro-Hungarian Empire that gave us Hitler. In 2004 we had the deadly pogroms by Albanians which spurred our bureaucrats in Congress to reward the violence by putting Kosovo on the fast-track to independence, defying our own signature on international agreements. In 2008, we sealed the deal by encouraging the Albanians to avoid legality — and declare independence unilaterally. We recognized statehood immediately, of course, thereby giving Serbia the stick even after it went for the carrot (they had voted in an obedient ‘pro-Western’ regime).This election year, while everyone is distracted, we will militarily force the Serbs to submit to Muslim Albanian mafia rule. If Americans think the fate of Kosovo’s Serbs doesn’t foreshadow their own future, they are manifestly mistaken.

__________________
http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=2882

СИМОВИЋ: Косовски Срби, сами и голоруки, против крволочних звери!


Косовски Срби, сами и голоруки,

против крволочних звери!

 

Драган Симовић

 

У Европи 21 века, Косово је постала нова „гладијаторска арена“ у којој крвожедни евроатлантисти „бацају“ Српске хришћане, још крвожеднијим „албанским зверима“…

 

Западна је Империја Зла од Косова направила велику арену, у коју се, међу крволочне звери, са високих зидина бацају голоруки Срби!

Као у време Прве Империје Зла, која је, попут ове Империје, жељна и жедна крви, исто то чинила са раним хришћанима!

Они који кидишу на Косовске Србе, више личе на крвожедне звери него на људе!

Штавише, они у себи немају ни најмању божанску искру, и својим злочинима, у свему, превазилазе и најкрволочније звери!

Док се голоруки Косовски Срби, у великој арени, мед високим зидинама, боре против разјарених дивљих звери, Император и Свита све то, и сами жедни србске крви, с уживањем посматрају из својих ћесарских и аристократских ложа.

На сваког Србина, на сваку Србкињу, кидише на стотине крвожедних звери; звери које само неким чудом, или грешком Природе, имају људско обличје!

Ова праискона слика, ова песничка пра-слика, више казује од свих текстова надобудних пискарала.

Штавише, ова песничка слика и јесте права стварност, а све друго су опсене и лажи западних људи лажи!

Али, као што је и Први Рим огањ живи сажегао, тако ће и овај Потоњи Рим огањ живи да сажегне!

То је Космички Закон изазван и стваран Космичким Болом, болом невиних жртава.

Индуси Аријевци знају, знају од Праискони, да овоме Закону нико умаћи не може!

Тај Закон се полако низводи на Земљу, и већ је близу време, када ће Небески Огањ прогутати све оне звери што су уживале у србским мукама!

БРКИЋ: "ПАНТЕЛИЈА" О НЕПИСМЕНИМ СРБИМА И ОНИМА КОЈИ ИХ "ВОДЕ"…


ПАНТЕЛИЈА

24 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

ЕВРОАТЛАНТИСТИ НАС НЕ ЖЕЛЕ ОБРАЗОВАНЕ- НЕОБРАЗОВАНИМ НАРОДОМ ЈЕ ЛАКШЕ МАНИПУЛИСАТИ!?

8. септембра, на Међународни дан писмености, презентирана је чињеница да је око 1,3 милиона људи у Србији потпуно или делимично неписмено. Међу њима око 250.000 грађана уопште не знају да пишу, док преосталих милион делимично уме да чита и пише, али не разуме прочитани текст.

 

Са друге стране, у Србији има око 6% високо образованих или око 430.000 грађана. Не улазећи у структуру образовања (све мање инжењера, а све више менаџера), овај проценат је поражавајући.

 

Још више поражава чињеница да нашом државом управљају (углавном) школовани политичари који спадају у ту статистичку грешку од 6%, а да се Србија налази на рубу пропасти и не зна који јој је проблем већи: економски, здравствени, образовни, територијално – одбрамбени, правни, културни, морални…

 

Овде долазимо до закључка да нам је или лоша школа или су нам лоши политичари!

 

Да ли је лоша школа?

 

Сигурно сте приметили да је коришћен термин „школован“ уместо термина „интелектуалац“. И то са намером, зато што је интелектулац је знатно шири појам.

 

Наиме, школована особа, са завршеним факултетом, разликује се од особе са нпр. завршеном средњом школом по неких, у просеку, тридесетак научених (не увек са разумевањем) књига више. Примена, на тај начин стечених знања, у пракси би значила преношење туђих идеја (аутора књига) на делокруг рада који конкретна особа обавља. Дакле, школоване особе, уз ретку критику, прихватају и спроводе туђе ставове и знања и  тешко да могу да буду носиоци било каквог развоја заједнице у целини, јер је носиоц развоја поред знања и мишљење.

 

Интелектуалац, међутим, констатно ради на проширивању свог знања, како из специјалистичке области, тако и из сваке друге која се тиче друштвеног живота сваког појединца. Нова сазнања и критика постојећих решења, омогућују интелектуалцу да и сам буде креатор и стваралац нових идеја, као и проналазач нових решења за постојеће проблеме.

 

Поред потребних знања и стваралачке побуде, да би неко био интелектуалац, неопходно је и да своје способности и ауторитет стави на располагање јавном добру: практично, то значи да поред знања мора да поседује и висок степен моралне одговорности за своју улогу у друштву! Знатно већи од просечног човека, јер управо је интелектуалац тај који треба да утре стазу осталима!

 

Намеће се закључак да, и поред катастрофалне реформе образовања, највећу одговорност за садашње урушавање свих друштвених, грађанских и моралних просеца у Србији, сносе сами појединци који своје потенцијале нису искористили да се чињењем сврстају у интелектуалну елиту, већ су направили нову – политичку елиту која своје утемељење налази углавном у простој демагошкој реторици или броју појављивања на телевизији.

 

Наравно, нису сви високо образовани политичари – има и оних других: књижевника, уметника, инжењера, лекара, професора, економиста, правника… Колики број њих оправдава епитет интелектуалца, имајући у виду да та „титула“ подразумева неопходност критике и предлога решења на постојеће проблеме, те да својим неделовањем индиректно саучествују у пропасти Србије?   

 

Да ли су лоши политичари?

 

На ово питање најбоље даје одговор на једно друго: какав је квалитет живота просечног грађанина државе Србије?

 

Угроженост територијалне целовитости државе, непостојање јасне националне стратегије, одсуство правног поретка у држави, огроман проценат криминала и корупције, очајан стандард грађана (700.000 гладних), огромна стопа незапослености, упропашћена  привреда и пољопривреда, драстичан пад наталитета (сваке године преко 30.000 становника мање), наставак гомилања проблема у здравственом и образовном систему, јавашлук у државним институцијама… даје нам за апсолутно право да поставимо питања:

 

Шта ви, господо политичари, заправо радите? Зашто ми вас плаћамо? И ко вама даје за право да се играте са судбина седам милиона људи у овој држави?

 

И зашто се, уколико нисте способни, кадри и храбри да водите политику која је у интересу Србије и њених грађана, а очигледно супротстављена интересу западних сила, не повучете и одете у историју колико толико часно?

 

Зашто нас гурате у загрљај непријатељу (читај ЕУ и САД) који пред нас само поставља ултиматуме, отима нам територију и пљачка нас преко својих фондова и банака?

 

Докле морамо да трпимо понижења које намеће ваш поданички став према светским моћницима? Све чиме вас они уцењују и прете неће бити ништа, спрам Божје освете и гнева српског народа који се ућутао. И неписмени Милош Обреновић то је знао да препозна, зато је његова Србија била моћнија од ваше данашње!

 

Васпитавана сам да ме нико не може понизити, осим да то сама себи учиним. Међутим, нису били моји родитељи у праву: ПОНИЗИЛИ СТЕ МЕ! Нисте се борили за моју част и достојанство: говорите ми да припадам народу који је окупатор у сопственој држави, геноцидном народу који је највише од геноцида страдао, дозвољавате да ми се ругају НВО и геј промотери, убеђујете ме да прихватим уцену, да треба да се рукујем са касапинима српских тела, душе и традиције?

 

Шта ви више од нас хоћете: више новца или више понижења? Гладни смо и понижени, господо политичари, не можемо вам више дати ништа!

 

Где ће ваша душа и ваша покољења, након свега што сте учинили свом народу? Је ли новац који су појединци узели био вредан издаје српског рода и порода? Има ли имало памети и храбрости у вас, па да можете да сагледате резултате вашега „рада“ у протеклих двадесетак (и више) година?

 

Пантелија

 

И шта сада остаје нама који нисмо функционално неписмени, па разумемо написано и изговорено; које не можете да купите за шаку папира кога називате новцем, јер се наше богатство тиме не мери; који суштински разумемо шта ваша владавина оставља нашим потомцима у аманет?

 

Остала нам је само нада и вера да ће Србија ипак изнедрити свог домаћина, који ће нас повести путем, пре свега моралног и духовног оздрављења, те да се наша српска лоза неће угасити попут Топаловића, огрезлих у похлепи, нераду и ниским страстима, којима је Пантелија оставио следећи тестамент:

 

БОГУ ХВАЛА,

15 ВЕКОВА СРБИЈА ПОЖИВЕ У ЗДРАВЉУ И РАДУ.

ЊЕНИ ГРАЂАНИ САДА СЛУТЕ ДА НАМ ЈЕ ВРЕМЕ УМИРАТИ, ТЕ ЈЕ САМО ОСТАЛО ДА СЕ ЗА СПАС ПОМОЛИМО ГОСПОДУ БОГУ, ЈЕР У ВАС ДЕЦО, СВЕ ЗАЈЕДНО, НЕМАМО НИМАЛО ПОВЕРЕЊА!

 

ЖАО НАМ ЈЕ ШТО СТЕ НАШИ, А НЕ ПОЛИТИЧАРИ НЕКОГ НАШЕГ НЕПРИЈАТЕЉА!

 

КО ЈЕ ВАС ПОЗНАВАО НИ ПАКАО МУ НЕЋЕ ТЕШКО ПАСТИ!

 

ШТО СЕ ТИЧЕ НАШИХ ГЛАСОВА, А ТО ВАС НАЈВИШЕ ЗАНИМА, МОЖЕМО ВАМ САОПШТИТИ СЛЕДЕЋЕ: НАШ ГЛАС ДАЈЕМО САМО СЕБИ!

 

 

СНП НАШИ захтева обуставу емитовања емисије Инсајдер и хапшење аутора због велеиздаје


СНП НАШИ захтева обуставу емитовања емисије Инсајдер и хапшење аутора због велеиздаје

24.09.2012.

Емисија Инсајдер на РТВ Б92,  позната као машинерија лажи, и која је у протеклом периоду често служила за разрачунавање са политичким неистомишљеницима преко емисије Инсајдер у којој су се без икаквих конкретних доказа и професионалне етике блатили сви који нису одговарали власти и финансијерима Б92, сада креће са новим серијалом који носи назив „Патриотска пљачка“.

Овај серијал који наводно говори о проневерама новца који се слао на КиМ и који није одлазио у руке Србима у енклавама, је заправо фасада читаве приче, која има за циљ да представи да су КиМ само баласт за српски народ којег се морамо што пре отарасити.

Мерење вредности српске земље кроз новац, као што ради ауторка Инсајдера Бранкица Станковић има за циљ да код грађана изазове мишљење како ће се боље живети без Косова и Метохије, и то се ради у моменту када често из земаља ЕУ долази до захтева да Србија призна независност КиМ.

Све то само потврђује чињеницу да су Б92, емисија Инјсадер и Бранкица Станковић у служби страних интереса које ради на разбијању наше државе.

СНП НАШИ захтева хитну реакцију тужилаштва, обуставу емитовања емисије Инсајдер, и хапшење новинарке Бранкице Станковић због грубог кршења Устава Републике Србије и велеиздаје.

Информативна служба

СНП НАШИ

 

 

 

Ана Радмиловић: Неколико речи пре „Инсајдера“ (Не треба нам Косово, тамо су сви лопови!)


Неколико речи пре „Инсајдера“

Ана Радмиловић

недеља, 23. септембар 2012 10:41
Балкан магазин

 Не треба нам Косово, тамо су сви лопови

Пре почетка серијала који ће имати бесмислен задатак даље криминализације Косова (с акцентом на Север) хтела бих да укажем на општа места и бар три  материјалне грешке, или – грубо речено – неистине, које сам чула гледајући најаву тог серијала. Који је, да поновим, бесмислен. Нажалост.

Прво, помпезни снимци камиона (уз пропратну музику и узбуђени глас чудне новинарке) најављују један политички трилер који би требало да шокира јавност. Помињаће се милиони и милијарде разних валута и да се наслутити чија ћемо имена чути. Пљачкаши века биће, у овој игри, најмање битни људи. Измене које је серијал претпео услед чињенице да на власт нису дошле демократе, минорне су али нису за игнорисање. Тајминг је идеалан. Никога не занима Косово, овај полудели народ бави се расколом у ДС и серијал ће послужити само једној сврси. Она стаје у једну реченицу: Не треба нам Косово, тамо су сви лопови.

У кратком прилогу три грешке или неистине су следеће: Новинарка (узбуђено) изговара како су се појединци с Косова богатили на откупу албанске имовине на Косову, а што је био државни план, никад тако формулисан, пошто ствар има призвук етничког чишћења. На откупу албанске имовине богатили су се појединци с Косова, то богаћење је било кусур овог великог посла – а тај посао водила је држава. У преводу, новац се из Београда враћао у Београд. Не знам да ли ће узбуђена новинарка поменути имена шефова овог бизниса. Онај кусур који је завршавао на рачунима посредника с Косова (а то су и Албанци и Срби) је бакшиш. Није мали, али је бакшиш.

Друга грешка или неистина је да су се опет неки појединци, расељена лица с Косова, током целе једне деценије богатили примајући дупле плате у фирмама које фактички не постоје. Можда то важи за неколико директора. Професори и доктори јесу примали дупле плате – а износ тих дуплих плата био је и остао мањи од нормалне плате на истом радном месту у Београду. Професори и доктори, такође, нису могли у одсуству да држе предавања или примају пацијенте у болницама. Даље, износ плата радника суда (не рачунајући неколико судија) у Митровици мањи је од износа плате чистачице у некој од бољих агенција у Београду. И ти људи били су у обавези да седе на Косову. И не само да седе на Косову, него и да демонстрирају кад некоме у Београду падне на памет да би то било згодно.

Трећа неистина или грешка је прича о шверцу. Прво, уколико Србија не признаје Косово као независну државу, реч шверц је погрешна. То се каже овако: неке фирме из Београда, Новог Сада, Ниша итд, ослобађале су се пореза тако што су правиле фиктивне уговоре с фирмама (углавном својим експозитурама, то јест правиле су уговоре саме са собом) за робу која није ни стизала на Косово. Продавана је (ослобођена пореза) у Србији. Рецимо грађевинске фирме. Рецимо, баш она фирма чију је никад довршену халу спортова сликала екипа емисије Инсајдер  – где је, врло узбуђена, новинарка скандализовала гледаоца податком да хала није завршена.  Бојим се да неће поменути да је добитник тендера за ту халу једна врло озбиљна фирма која је учествовала у изградњи Газеле у Београду. Фирма, истина, има много назива. Али јој је потребно само неколико озбиљних сарадника. Они су на власти.

Затим, Звонко Веселиновић – помало заборављено заштитно лице барикада које је, ако се сећате, поставио Борко Стефановић са Гораном Богдановићем. Ко је Звонко Веселиновићђ Човек који је као клинац био бранитељ моста и који је након рата ушао у посао са државом. И Србијом и независним Косовом. Да ли је он могао на своју иницијативу да ушета у нечији кабинет и предложи да мало ради са горивомђ Није. Неко га је изабрао, доделио му је ту улогу и тај неко неће бити поменут у овом серијалу. Нити у било ком другом.

Када је дојучерашња опозиција на сав глас бранила Веселиновића и када се садашњи председник сликао с њим, поносан, Звонко је био патриота који је помагао онима с барикада.  Не знам да ли ће се огласити да објасни како појма није имао о каквом је криминалцу реч, или ће прећутати, или ће остати при томе да је Звонко један патриота који је имао мале проблеме са законом. Оно што знам је да свакако неће рећи, ни он који као председник није дужан ни надлежан да етикетира криминалце а ни узбуђена новинарка, јесте – за кога је Звонко радио и ко је тај који није на Косову а ко је преко Звонка довлачио милионе у Београд, и ко је тај што је тако опасан да се његово име не помиње. Неће рећи. Нећу ни ја, јер ја немам полицијску заштиту, а и да имам не би ми била од помоћи када бих то написала.

Суштина ове приче је следеће: континуитет. Ми ћемо слушати глупости (нек опросте инсајдеровци)  о криминалу на Косову, гадиће нам се Косово, нећемо сазнати ништа осим да ни ова, као ни претходна влада, нема идеју шта да ради по том питању – па је стога најбоље натоварити сву кривицу на тај отети део државе и пустити га, као натовареног жртвеног јарца, низ воду. Нећемо сазнати ништа о томе ко је у Београду  имао интерес да се не сазна за трговину органима (која се помиње од 1999) до пре неку годину, ко и даље има интерес да Србија не учествује активно у тој истрази, зашто је та прича багателисана до гађења, да многи људи више и не верују нити их занима шта се заиста дешавало и ко је све учествовао. Нећемо сазнати ко је све у Београду знао у данима пре 17. марта 2004. шта се спрема и звао чланове својих странака да напусте Косово тих дана. Нити зашто је српски координациони центар са КФОР-ом расељавао људе који нису хтели да напуштају села на југу Косова.

Даље, нећемо сазнати ко је направио Српску либералну странку која ће касније послужити за легализацију независности Косова. после чега ће, заједно с криминалцима из косовске владе, волшебно нестати с политичке сцене. Остаћемо у уверењу да су то све радили Наташа Кандић, Пуповац и слични. Нећемо слушати о везама странке која је и сада на власти у Приштини и другом местима на Косову и тих људи који – не само што подижу руку и гласају за престанак надгледане независности чиме директно признају независност Косова – него заплашују Србе који живе у општинама којима они владају. Хапсе их. Подмећу нелегалне супастанце у кола својим опонентима, убијају их, пале им куће и фирме,  шиканирају свакога ко се усуди да зуцне и пуцају кад се веселе где стигну и у кога  стигну.

И наравно, нећемо сазнати ништа о томе како Српска православна црква на Косову лагано постаје некаква косовска православна црква и како то већ неко време није црква којој Срби верују. Није у маниру емисије, није то тај стил, и ми нећемо имати појма да за Србе на Косову црква има сасвим друго значење него што га има на било ком другом месту у Србији. Црква је и кућа, и склониште, и Бог, и држава. И то није талибанско устројство где неки фанатици одлазе у манастир па онда узимају аутомате и пуцају. То је као испостава државе али и нечег вишег, на једној територији где један народ не само да иде у асимилацију него га ускоро неће ни бити.

 Укратко, осим тога да треба да баталимо Косово јер је велика криза и само нам још фале ти лопови који се тамо богате, нећемо сазнати ништа. И нико нам неће рећи да се не богате Срби с Косова, тј да је то богатсво смешно наспрам оног које су мало озбиљнији лопови узели на рачун Косова, а седе у Србији. И, наравно, нећемо имати прилике да сазнамо да је и то озбиљно богатсво озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.

Миодраг Новаковић: Аустралијски хирург хрватског порекла убијао Србе на КиМ…


Добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“.

***

МИОДРАГ НОВАКОВИЋ: АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ХРВАТСКОГ ПОРЕКЛА УБИЈАО СРБЕ НА КиМ

 

12/08/2011 | Инфопорт- Покрет за Србију |
Пише: Миодраг Новаковић

24 септембар 2012, ФБР- Напомена аутора М. Новаковића– овај чланак објављен на Инфопорту пре више од годину дана је „исечак“ их мог фељтона „Хронологија злочина над косметским Србима“, где сам хронолошки објединио моја сазнања на ову тему из разних званичних и медијских извора. Очигледно је да су се паралелно са заташканим извештајем Унмика CKX103 који је од стране Хашког трибунала, дешавале и друге „мутне радње“ од стране Хашког трибунала и НАТО званичника у циљу заташкавања једног од најмонструознијих злочина у модерној људској историји, који се одиграо пред носем и уз „благослов“ НАТО окупатора на КиМ. Пре свега уништени су форензички докази из Бурела, али и са других локација, које су прикупили Унмик и Хашко тужилаштво- у току ове истраге је КФОР био обавештен о заточеним Србима у селу Врело, али је шпанском контигенту КФОР-а који је кренуо у ослобађање Срба „мистериозно“ наређено да се врати на почетне положаје. Ти заточени Срби више никада нису виђени живи… Пуно више информација на ову тему можете наћи на следећем линку- у оквиру наше рубрике: „ТРГОВИНА ОРГАНИМА“.

Добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

____________
http://infoport.co/?p=3899

НИНИЋ: Трошкови правника у афери „сателит“ најмање 131 милион….


Трошкови правника у афери „сателит“ најмање 131 милион

 

24 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Иван Нинић

Трошкови адвокатских услуга, службеног путовања и дневница за правне заступнике и представнике државе који су учествовали у само једном арбитражном поступку пред Међународним арбитражним судом у Лондону коштали су државу више од 131 милион динара, сазнаје Пиштаљка. Реч је о трошковима арбитраже око спорног закупа сателита, који је против Републике Србије покренула израелска компанија ImageSat International, а који је трајао од 2007. све до 2010. године. Пиштаљка је дошла до документације која носи ознаку „поверљиво“, а из које се види да су због спора у афери „Сателит“ Влада Србије и Републичко јавно правобранилаштво најмање 30 пута извршили плаћање на терет буџета.

 

Финансирање службеног путовања Републичког јавног правобраниоца Милана Марковића и адвоката Мирослава Пауновића у Лондон ради преговора око ангажовања страних адвоката, одобрила је 18.1.2007. године тадашња Влада Војислава Коштунице. А прво одобрење ангажовања адвокатске канцеларије Clyde&Co из Лондона и адвоката Мирослава Пауновића из Београда, у вези са почетном фазом арбитражног поступка у Лондону, Влада је одобрила 8.2.2007. године. Тада је донет закључак који носи ознаку „поверљиво“, којим је било предвиђено да се исплата трошкова изврши из текуће буџетске резерве.

 

„Рад адвокатске канцеларије Clyde&Co из Лондона и адвоката Мирослава Пауновића из Београда и послове у вези са њиховим финансирањем контролисаће Министарство финансија, Министарство за економске односе са иностранством, Министарство правде, Министарство одбране и Републичко јавно правобранилаштво“, дефинисано је тачком 2 закључка Владе. Сарадник Пиштаљке је покушао да од Министарства финансија и Републичког јавног правобранилаштва добије податке о укупном цеху који је на име трошкова арбитраже платила Србије, али у тим органима тврде да збирне податке немају. Међутим, анализом појединачних докумената о одобреним и извршеним плаћањима, сарадик Пиштаљке је утврдио да је из буџета државе исплаћено најмање 131.852.467 динара. У питању је период од 2007. до почетка 2010. године.

 

Прве адвокатске трошкове, односно испалту 20.000 британских фунти на име предујма трошкова адвокатској канцеларији Clyde&Co, али и 750.000 динара на име накнаде трошкова адвокату Мирославу Пауновићу из Београда, Влада Србије је одобрила 5.4.2007. године. Примера ради, у мају 2008. године адвокату Пауновићу је плаћено 1.313.582 динара, а у октобру исте године 1.183.662 динара. Услуге адвоката из Лондона плаћене су у два наврата у мају 2008. године и то 12.335.563 динара и 2.392.133 динара, да би им држава у октобру исте године уплатила 6.876.833 динара, 5.195.598 динара и 3.868.156 динара.

 

Ради присуствовања рочишту Влада је 21.2.2008. године одобрила службени пут у Лондон за правобраниоца Милана Марковића и адвоката Мирослава Пауновића, а само Марковићеви трошкови коштали су буџет 238.276 динара. Ново путовање у циљу „припреме сведока за унакрсно испитивање“ за Марковића и Пауновића Влада је одобрила 14.11.2008. године. Трошкови пута за правобраниоца Марковића коштали су буџет 244.108 динара, а трошкови смештаја 899.151 динар. Такође, из документације се види да је бившем министру одбране Првославу Давинићу, на терет буџета Републичког јавног правобранилаштва, извршена исплата дневница у износу од 43.067 динара.

 

Држава је током 2009. године наставила интензивно да финансира трошкове арбитраже у Лондону, па је тако у јануару Адвокатској канцеларији Clyde&Co уплаћено 22.647.113 динара и 6.999.663 динара, а у јуну исте године 9.899.244 динара. Наредних месеци на рачун адвоката из Лондона уплаћивано је од два до три милиона динара, да би им 26.2.2010. године било уплаћено 19.007.257 динара. У истом периоду редовно су сервисирани трошкови према адвокату Пауновићу, који је у априлу 2009. године добио 628.460 динара, у децембру 501.236 динара, у новембру 867.443 динара и 240.809 динара.

 

Дакле, веома је тешко утврдити ко је све од државних органа, осим Републичког јавног правобранилаштва и Министарства финансија, „књижио“ трошкове афере „Сателит“, односно међународне арбитраже у Лондону. Постоји могућност да су укупни адвокатски и пратећи трошкови неупоредиво већи од суме од 131.852.467 динара, до које је дошао сарадник Пиштаљке. До сада нико о званичника није излазио у јавност са прецизним информацијама о трошковима и структури трошкова, осим што је саопштено да ће држава бити у обавези да суду у Лондону плати 13.800 евра на име арбитражних трошкова. У неким медијима појавила се информација да су трошкови арбитраже коштали Србију 112.500 евра, али је неко очигледно стварне трошкове покушао да умањи за више од 10 пута.

 

Подсећања ради, Србија је пред Међународним арбитражним судом у Лондону изгубила спор који је покренут по тужби израелске компанија ImageSat International. Због тога је држава крајем 2010. године постигла договор са Израелцима да за раскид уговора о закупу сателита, уместо пуне суме од 37 милиона евра, исплати 27,8 милиона евра. Постигнуто поравнање је подразумевало да наша држава, уместо закупа сателита, добије 500 сателитских снимака са терена, али и три беспилотне летелице за осматрање и снимање.

 

Афера „Сателит“ је стигла до арбитраже у Лондону 2007. године, пошто је Влада Србије одбила да плати закуп сателита који је у јулу 2005. године, са израелском компанијом ImageSat International, уговорио тадашњи министар одбране Државне заједнице СЦГ Првослав Давинић. Истрага против Давинића вођена је и обустављена октобра 2008. године, али је након жалбе тужилаштва Врховни суд Србије поништио одлуку Окружног суда. У мају 2010. године тужилаштво је подигло оптужницу против Првослава Давинића због злоупотребе службеног положаја, односно због тога што је мимо прописане процедуре закључио уговор о закупу сателита. Давинићу се тренутно суду у Окружном суду у Београду.

 

Извор: http://pistaljka.rs/home/read/278

ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ: Браћо и сестре, Београђани, Срби, потомци и поштоваоци жртава крвавог 20. октобра и такозваног особођења!


Први парастос жртвама комунистичког терора у Београду, биће одржан у суботу, 20. октобра 2012. у храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 12:00 сати. Парастос ће служити братство храма Светог Саве са старешином, протојерејем Радивојем Панићем на челу. Удружење потомака и поштовалаца жртава комунистичког терор позива све часне, поштене и добронамерне грађане да се придруже у молитви!

Неки славе ослобођење, а ми дајемо парастос! Коме дајемо парастос? Свим оним који су као часни, поштени и лојални грађани сопствене државе изгубили живот, били прогоњени, понижавани, хапшени, сакаћени, протеривани, опљачкани . . . И онима који су проживели у страху, јаду, прогонству свој век под комунистичким властодржцима и тиранима. И онима који су од 41. кренули са пушком у руци да бране своју државу и били на оној часној и легитимној страни, која је на крају издана од савезника, поражена и побијена од комунистичких банди. Од 20. октобра 1944. године, када совјетска, Црвена армија, по Черчиловом и Стаљиновом договору, заузима Београд и предаје га Хрвату Брозу на управу, па до 15. маја 1945. у српској престоници је по комунистичком признању побијено око 25.000 београђана, цивила. Убијани су без оптужнице, суђења, икакве евиденције. Остали су без права и на гробни белег и на упис у матичну књигу умрлих. Бацани су у земљу и креч без опела и последњег поздрава са најдражима. Зашто? Само зато јер су сметали њиховој селекцији, а запале су им за зликовачко око њихове куће, радње, одела, знање, дипломе . . . Убијају писце, интелектуалце, научнике, глумце, занатлије, прост народ. Све што им је запало за око, дошло им је на нишан. Њима данас дајемо парастос.

И то им није било доста, јер њихову децу, комунист регрутују у своју банду и необучену шаљу на тзв. Сремски фронт који стварају да био нова кланица српске омладине. И њима данас дајемо парастос.

У исто време, маја 1945. у Босанској голготи страдао је и онај део грађана Београда који се одазвао војничкој заклетви и позиву генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Њих није било мало, било их пред битку на Зеленгори, 30. априла 1945. преко 20.000 само у Београдској групи корпуса, а било их је и другим корпусима. После борбе са комунистима, који су потпомогнути и од совјетске артиљерије и англоамеричке авијације, у животу их остаје 800, а на слободи нешто мање од 200. Њих око 600 завршава у Брозовим казаматима, одакле их преживљава равно 20. Данас ни један више није у животу. И њима дајемо парастос.

Свима је заједничко да су страдали за своју земљу, своју част и људско достојанство. Свима им је заједничко да су остали без права на опело и на гробни белег. Али они су данас у небеској Србији и небеском Београду, попут Светог Саве чије су се мошти управо из Београда вазнеле на небо да закриле цело српство.

Ми данас ходамо по местима где су стратиште нашле хиљаде наших суграђана. Која су то места? То је на првом месту садашња Бањичка шума, која тада није била шума. Пошумљавали су тај део града како би шумом сакрили хиљаде гробова. Када су побили толико београђана на том месту, да више није било места где да их сахране поливали су их кречом, а када је и та опција потрошена односили су своје жртве у Јајинце, како бих приписали крвницима жртава из логора на Бањици и усташког логора на Старом Сајмишту, а мученичке гробове обелажавали својом сатанистичком петокраком. Убијали су своје жртве и на месту где је данашњи стадион Обилића и стадион Синђелића. Убијали су на Аутокоманди и на некадашњој окретници тролејбуса у Узун Мирковој улици, код Калемегдана, где се већ годинама гради неки хотел, а када су копали темеље те грађевине, кости мученика су побацили ко зна где са земљом ископаном из  те јаме. И њима данас дајемо парастос. Ово је очигледан доказ да су садашњи властодршци једнаки са онима из 1944. а њихове државне комисије заправо скривају злочине, уместо да их откривају.

Убили су великог мајора Драгутина Гавриловића, изнемоглог од немачког логора, премлатили су га на Славији и оставили да умре на калдрми града кога је 1914. бранио. Војводи Бојовићу су силовали кћерку, опоганили његов шињел са војводским чиновима, а када је остарели војвода после три месеца умро нису дозволили јавну сахрану, већ су га на таљигама одвукли до Новог гробља. И њима дајемо парастос. Дајемо парастос и пуковнику командосу Александру Саши Михаиловићу, команданту Београдске групе корпуса ЈВуО, кога су комунисти бандити убили у сачекуши на Новом Београду и сакрили његов гроб, не предавши тело његовим родитељима, жени и деци, да свог најмилијег сахране онако како су му и преци сахрањивани. Дајемо парастос и свим онима који су годинама под комунистичком тиранијом страдали на све начине, који је њихов зликовачки ум могао да смисли. Јер једним ухапшеним заплашили су 10 људи, једним убијеним 100, а једним осакаћеним, па пуштеним 1000 заплашених. И њима данас дајемо парастос. Дајемо данас парастос и онима који су успели да побегну преко границе комунистичког режима и оставили своје кости на свим странама света, а многима нема ко на гробу ни свећу да запали. Њихово је срце остало у Беогрду.

Крвници још увек славе! Славе своју слободу којом убијају како им падне на памет, ако памети уопште и имају. Славе своје злочине и траже помирење и изједначавање. Са њима да будемо једнаки – НИКАД! Док је ове памети и имало хришћанске вере у нама. Док крвници и њихови идеолошки потомци славе у овом граду, док њихови злочини не буду обнародовани, жртве именоване и опојане, а места стратишта обележена, нема мира ни живима ни мртвима.

Нека је вечити помен београдским мученицима и свим страдалницима од комунистичког терора. Заборавити их нећемо, а њиховим џелатима нема опроштаја.

Срби, Србине, никад нису рушили своју државу, али су уклањали неваљале владаре. Немој ни ти, Србине!


Чујеш ли, Србине, вапај Отаџбине?

Пише: Антоније Ђурић
 17 фебруар 2012
за ФБР припремио Владимир Петровић

Српски књижевник и дугогодишњи дописник “Слободе” Антоније Ђурић упућује апел свима јер скоро да је последњи час да Отаџбина стане на исправан пут

Ако си које добро учинио, Србине,
онда се добру можеш надати!

Седам деценија, Србине, твоје су речи: смрт, логори, окупација, тамнице, изгон с вековног огњишта, патња, бол, јауци, црни флор око рукава, црна марама на глави, црни барјаци на кућама, вешала, масовне гробнице, гасне коморе, отимање имовине, отимање девиза, глад, беда, сиромаштво, страх, суђење мишљењу, суђење књигама, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника…

Седам деценија пакла, Србине! Па докле, људи и браћо! Да смо се камењем на Бога бацали не би нас овако сурово казнио!

Из нацистичког и фашистичког пакла, Србине, изишао си осакаћен и ушао у комунистички пакао који, ево, у разним облицима траје 67 година! Србија није спокојно заспала од априла 1941. године. А како да заспи Србија када зло ниједног тренутка није заспало! Ако је Србин – ма где да је живео – којим случајем, преварен несаницом, дремнуо једним оком, другим је погледао у комшију: не оштри ли, можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу којом ће кућу његову, и чељад његову, у пепео претворити!

Како је могла да заспи Србија када је око 350 хиљада њених синова било у немачким заробљеничким логорима! Отуда, из логора, неким путевима,стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Најцрња и најсуровија вест стигла је у завршници рата: америчке бомбе пале су на заробљенички логор у Оснабрику где су били заточени виши српски официри. Око 170 виших српских официра нашло се у смртном загрљају. Убрзо се сазнало да су бомбе на овај логор бачене на захтев Јосипа Броза јер се он бојао повратка српских официра у отаџбину – Броз је мислио да би они позвали српски народ на устанак…

Није ово било једино бомбардовање Срба и српских градова од стране савезника…

Прва жртва ове завере био је легендарни мајор Драгутин Гавриловић који се тих дана вратио из немачког ропства, али је брзо усмрћен у Београду. То је онај мајор Гавриловић који је својим војницима у одбрани српске престонице рекао: «Тачно у три часа непријатељ се мора разнети вашим силним јуришем, вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао!»

Светли ли данас образ Београда, Србине?!

На српску престоницу јуришали су немачки војници чији је командант био чувени војсковођа фелдмаршал Макензен. И он, Макензен,одржао је беседу својим војницима: «Јунаци, ви не полазите ни на италијански, ни на француски, нити на руски фронт. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам тај мали народ не помрачи славу немачке армије!»

Палим браниоцима Београда фелмаршал Макензен подигао је споменик са уклесаном поруком: «Борили смо се с јунацима из бајке»!

Још један прослављени савезнички командант често је говорио о српском народу. Француски маршал Франше Д’ Епере изговорио је величанствену похвалу српским војницима: «То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, несаломиви, горди на своју расу и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се ти сељаци намах претворили у војнике најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета због којих сам горд што сам их ја водио раме уз раме са војницима Француске и победоносну слободу њихове отаџбине!»

Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден француске легије части? Тај орден је Београду уручио лично маршал Д^Епере 15.септембра 1921.године.

Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима?

Знаш ли, Србине, да оба ова ордена носи мученички и јуначки град Шабац?

Ови јунаци и мученици, које величају и пријатељи и непријатељи нису из неког далеког века – то су, Србине, твој отац и твој деда, твој стриц, прадеда. Имали смо, Србине, Србију пуну моралног здравља и моралне лепоте. Имали смо Србију коју је волео и поштовао свет. А ти, где си ти данас, Србине! Личиш ли на своје претке. С ким си, уз кога си, јеси ли опет у предворју комунистичког пакла или на његовом дну, јеси ли чуо оно мучно питање које је усред Београда поставио Александар Васиљевич Конузин: «Има ли Срба у Србији? Ко брани српске националне интересе?»

Одговора није било. Шта би с оним светлим и светим образом који је помињао мајор Гавриловић?

Неко време пре амбасадора Конузина, примећујући да у Србији и нада ишчезава, честити српски прота Воја Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији и који посећује и причешћује хашке затворенике, питао је усред Београда: «Има ли Срба у Србији»? Неко је забринутом проти шапнуо: «Ако има Срба онда се вешто крију!»

У међувремену грађани Тополе осветлаше образ – они су руског амбасадора Конузина дочекали братском добродошлицом и речима:»Овде има Срба!»

Ипак, остало је отворено питање: Крију ли се Срби у Србији?

Не крију се Срби на Косову и Метохији – ено их на нишану нових окупатора који би да српску земљу поклањају шиптарским злочинцима. На српској земљи опет се лије српска крв. На српским њивама убијају српске жетеоце. На српској реци убијају српску децу. Српске домаћине – власнике имања убијају пред њиховим кућама.

Истина је, Србине, да си из нацистичког пакла, захваљујући неким западним савезницима, упао у комунистички пакао, који је био још суровији. Нове речи пратиле су сваког Србина: народни издајник, слуга окупатора, петоколонаш, четнички јатак, рушилац нашег братства-јединства са Шиптарима, са браћом Хрватима, са браћом муслиманима, нови рат, отимање српских земаља, нове колоне избеглица, бомбе над Србијом, туђа чизма на српској земљи, санкције, изолација, одлазак српске младости у свет, хапшење и пребијање српске младости, робија за српску младост, редови за црни хлеб, редови за литар млека, редови за кило шећера, редови за литар уља, репресија, нови талас страха, суђење новинама и новинарима, како платити струју и гас, нема лекова, мале пензије, ниске плате, превара, лаж…

У три речи: живот недостојан човека!

Овим суровим речима праћен је твој живот, Србине! А сећаш ли се времена тог јада и чемера, кад су српски комунисти певали: «Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!’ И још: «Србија нам сада пева да нам живи Вели Дева!» (Вели Дева је био вођа Шиптара). А у несрећној Црној Гори певало се: «Сад напријед Коминтерна, Црна Гора ти је вјерна!»

На твоју државу, Србине, насрћу и ала и врана – неки би да штрпну парче твоје отаџбине и да направе неку своју аутономију, неку своју државицу! Ови на Косову и Метохији, уз помоћ окупаторске силе, отимају најлепши драгуљ; ови у рашкој области, што се много јуначе и шепуре и који би да створе обруч око Сопоћана, Студенице и Милешеве, ови што осим матерњег српског језика не знају други, они би да господаре туђом земљом! Као да Срби не знају ко је и када прешао у ислам!

Преци су ти, Србине, у наслеђе оставили чврсту, непоколебљиву веру у Господа Бога, државу без дугова и са поузданим граничарима, пуне амбаре, берићетне њиве, чисте реке, углавном честите владаре, штедљиве министре… Оставили су ти и онај запис да је краљ Петар тражио од своје краљевске владе пар хиљада динара на зајам, али је одбијен… Преци су ти, Србине, оставили углед у свету, светао образ, велелепне задужбине. Они који су се обогатили у отачаству, све су завештали свом народу…

А шта ти, Србине, остављаш својим потомцима у наслеђе? Остављаш им колебљиву веру у Бога и Његову правду, развалину од државе, границе без граничара, почасни батаљон и црвени тепих на коме се шепуре ови који ни себи не верују да су некакви владари и који дочекују сваку светску шушу која умишља да је већа од Господа Бога. Остављаш, Србине, државу која је до гуше у дуговима, остављаш пљачкаше и корупционаше, државу у којој се изгубио појам о моралу, страх, неизвесност, колхозне кухиње, празне амбаре и штале, куће у корову, милионе људи без посла, записе и књиге о принудном откупу, о отимању последњег џака брашна, последње канте масти, последње кришке сланине испред твоје гладне деце – све су отимали да би прехранили њихову братску Албанију…

Остављаш им, Србине, и задужбине, али оне у облику масовних гробница жртава комунистичког терора које сада, на туђи захтев, откопавају и броје. Остављаш им, Србине, спискове отете имовине, процењене на око 300 милијарди долара! Остављаш им спискове вила на Дедињу и Сењаку, по српским градовима и бањама у којима и данас живе породице Брозових комесара, команданата и убица.

Још ти је, Србине, непознат биланс комунистичке владавине: колико су нас убили, осакатили, утамничили, отерали у свет. Питаш ли се, Србине, откуд три-четири милиона Срба у свету? Знаш ли да су нам тамо гробља највећа? Смањује се број Срба у отачаству, расте број Срба у туђим земљама!

Јеси ли пристао на зло и понижење, Србине?! Јеси ли се навикао на колективни казан, на парче хлеба и тањир чорбе! Кажу ти: хлеб неће поскупети! Кажу ти: хлеб јевтинији за два динара! Каква радост! Каква милост владајуће коалиције! А могла је да каже: стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Али, неће то да каже власт. Добра власт брине о хлебу. То што неки из власти примају милионе динара месечно – то «успокојава» народ. Важно је, мисли народ, да власт ужива, да се  – прелива!

Да ниси ти, Србине, не дај Боже, пристао уз ове жуте! И ове црвено-жуте! И ове у свим бојама И ове који разбијају српски национални корпус! И ове који у једној памети не могу да се обују!  И ове националне штеточине! И ове који се пред сваким савијају до земље! И ове лажове и преваранте. А ти, Србине, знаш ону пословицу о превареним и преварантима: ако те неко једном превари – он је крив; ако те два пута превари – ти си крив; ако те три пута превари – мораш се лечити! Само те јаке молитве и искрено покајање могу спасити. Да ниси ти, Србине, остао уз ове који су бар тридесетак пута пуцали у генерала Дражу, а неизбројивим новинским рафалима усмртили Божу Бјелицу, Српка Меденицу, Владу Шипчића, повезујући их са усташама и окупаторима. Сада се они нешто мувају око мртвог генерала и његових следбеника које су Брозови комесари убијали без суђења. Ти знаш, Србине, да су они усамљени, али неће то остати – вођство ће се пришљамчити уз оне који имају солидну благајну…

Да ниси, Србине, уз тог који каже да Србија неће да ратује на Косову и Метохији. Јуначка изјава! Окуражио је шиптарске злочинце, јер продужетак те реченице овако се тумачи: Србија неће да ратује, а ви, Шиптари, наставите да убијате Србе и палите српске храмове и српске домове. Зна Србија да не може да ратује против толике америчке силе, али она се увек одупирала насиљу.

А твој отац и твој деда, Србине, ратовали су на Косову и за Косово. Кад је Србија у јесен 1915. године бранила своју престоницу, кад је улицама Београда, посебно на Дорћолу, Дунавском кеју и Теразијама у потоцима текла немачка и српска крв, једна повећа група Арнаута провалила је границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену рушећи и палећи све што је српско. И шта да учини српска врховна команда у часу када је потребна свака пушка и свака глава за одбрану престонице? Да пусти Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да силују њихове кћери, да пале њихове светиње, да руше њихове богомоље! Не! И хиљаду пута не! Команда је издвојила један мањи четнички одред војводе Вука Поповића и хитно отпремила на угрожено подручје. Четири дана касније команди је стигао овај извештај: «Ниједан од оних зликоваца који су прешли преко границе Краљевине Србије није више у животу, осим тројице заробљених».

Тако су твој отац и твој деда, Србине, бранили сваки педаљ отаџбине. Ко би у то време невиђеног жара и патриотизма рекао «шта се ту може» и «Србија неће да ратује!»

Можда ови «жути» и ови «црвено-жути», и ови свим бојама обојени, и ови што отимају и краду, који нису чули за светог Владику Николаја и његово упозорење «не кради државу», нису чули ни за Војислава Танкосића. Ти, Србине, знаш ко је мајор Танкосић, твој отац је био у његовом комитском одреду. Прича је кратка: молила мајка сина Воју да се ожени како би и она, као друге мајке, гајила унуке, а он овако узвратио: «Мајко, па ја сам одавно ожењен, моја једина љубав је Србија!»

Пао је бранећи српску престоницу, своју једину љубав, своју Србију!

Можда нису чули ни за оног бечког мајора који је рањен на Церу па упућен у бечку болницу. Шетајући примети једног момка, регрута из познате куће. Изненадио се што момак није на српском фронту. Момак се збунио и снебивајући се од стида рекао да је имао привилегију… У исто време српски мајор обилази ровове и затекне трећепозивца у првој борбеној линији. Згранут, упитао га је: «Откуда ти овде, ко је тебе звао, сместа да напустиш ров!» А трећепозивац смирено: «Господине мајоре, знате како је, привилегија! Унук ми још није стасао за пушку, а ја се провукао да браним отаџбину!»

Тако је, Србине, некад било, па ти данас буди паметан.

Шта данас од тебе очекује отаџбина, Србине?

Да испуниш дуг према отачаству, деци, породици, колевци православној која те је одњихала, њиви која те храни, војсци која ће те чувати, владару који је одважан, мудар и поштен, комшији који чува и твоју кућу. Све ово, разуме се, уз Божији благослов.

Да вратиш Србији морални лик наших очева и дедова који су своју етику уградили у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.

Није немачки цар Вилхем II случајно рекао: «Штета што тај мали српски народ није мој савезник!»

Србија је рађала витезове а не духовне богаље, којих данас има доста у владајућим структурама и који су ти, Србине, унаказили твоју отаџбину, твој народ и твоју породицу.

Закуни се именом Господа Бога, именом крсне славе, именима витешких предака, закуни се будућношћу своје деце: НИКАД ВИШЕ!

Никад више власт у овом земљи Србији неће имати преваранти и лажови, убице и тамничари, Брозове апологете и доушници, истакнути комунистички функционери, отимачи туђих вила и станова, ови послушници који савијају кичму пред сваком земаљском силом, ове саможиве, похлепне наказе, ове националне штеточине.

Лако ћеш их, Србине, препознати: живе у раскошним вилама, возе блиндиране аутомобиле које, кажу, ни топ не може да пробије, носе одела од четири хиљаде долара, имају милионске плате – најстарији комуниста код «жутих» примио је пет милиона динара, други, у црвено обојени примају по петнаестак хиљада евра месечно. Они су «еуропејци» и с презиром гледају на српску сиротињу. Њихова бахатост је неподношљива!

Сада, пред изборе, сети се, Србине, свих мука кроз које си прошао. Сети се и масовних гробница жртава комунистичког терора, сети се да су милиони Срба били у тамницама, сети се и Јошке Броза, Титовог унука, који је скоро преко телевизије поручио Србима:» Мало смо вас побили!»

Срби, Србине, никад нису рушили своју државу, али су уклањали неваљале владаре. Немој ни ти, Србине! Не руши трговине, излоге, не пали контејнере, аутомобиле, али згази оне који деценијама газе твоју част и достојанство! Згази их – ОЛОВКОМ! Прецртај, Србине, сва имена из владајуће групације која су те довела пред најдубљи понор. Узми, Србине, судбину у своје руке. То је твој дуг Отачаству.

Можда ти сада, овог тренутка, не знаш за кога ћеш да гласаш, али знаш за кога нећеш! А нећеш за «жуте»*, за «црвено-жуте», за коалиционе партнере, за разбијаче српског уједињења, слуге нових окупатора, комунистичке синове који се заклањају иза крста и Јеванђеља, а пактирају са нечастивим под жуто-црвеном заставом. Нећеш, разуме се, ни за ове изопачене, ни за ове невладине, а Сорошеве, којима је мрско све што је српско, нећеш, Србине, ни за ове који су волели да нам Москва шаље глувонеме амбасадоре а не ове који питају где су Срби! Нећеш ни уз ове који распарчавају Србију и који јавно признају да лажу у корист «жутаћа», а нећеш ни уз ове који немају синове, а радо би туђе отпремили да гину за туђе интересе. Нећеш, нипошто, уз ове који се у страху преврћу и преокрећу…

Знаш, ти, Србине, да у Србији има доста часних, усправних, достојанствених људи, има и оних који се радо жртвују за отаџбину, има и српске младости са чистим образом, има доста честитих српских сељака-домаћина, има молитвених људи који у свему испуњавају Божије заповести, има у земљи Србији светитеља који упозоравају народ на Светосавски пут, на пут части и достојанства.

Не заборави, Србине: није она крилатица «брат је мио ма које вере био» никла у Европској унији – полетела је у свет из крила Српске православне цркве. И још лети!

На теби је, Србине, да позовеш потомке убица и потомке убијених да се на стратиштима, на костима и лобањама жртава комунистичког терора живим Богом закуну да никад неће дићи руке једни на друге. Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко коло које је запосео Јосип Броз. Све што се данас збива с нама, у нама и око нас последица је његове наопаке владавине. И оних који су му слепо и верно служили.

Судбоносни час откуцава, Србине! Узми судбину државе и народа у своје руке. То од тебе очекују Господ Бог, Свети Сава, Свети Николај, Свети Јустин… То од тебе очекује Отачаство!

Бог ти је, Србине, пружио још једну прилику да се без кавге, без омразе, без сукоба, без крви, обичном оловком ослободиш оних који су унаказили твоје лепо лице, обрукали те пред светом и довели до ивице најдубље провалије. Господ Бог, Србине, даје ти моћ да на изборима пресечеш пут онима који су већ себи изабрали високе положаје и који су добро плаћени да испуњавају обавезе страних господара.

_______________________________

 

Посматрач на СУДУ ВРАНА: Мери Волш – сећање на Косово 1999-2009


Данас је 17. март. Овог дана пре осам година диљем Косова и Метохије Србе су убијали, српске куће палили српске светиње скрнавили Албанци који су дивљали, док су то албанско дивљање мировне снаге КФОР-а мирно посматрале и ваљда тако, бар у својој свести, испуниле неки део обавеза које подразумева назив „мировне снаге“.

17. март 2012. извор: СРБИ НА ОКУП

Косара Гавриловић на мосту у Косовској Митровици

Пожелела сам да обележим овај дан српског хожденија по мукам – један од безбројних таквих дана у српској историји који се обавезно жртвују у данашњој званичној Србији на олтару политичке коректности – подсећањем на чланак ирске новинарке Мери Волш, „Посматрач на суду врана: сећање на Косово 1999-2009″.

Изабрала сам тај чланак баш због тога што је његов аутор странац и не може се оптужити за пристрасност. Намера ми је била да изнесем само део чланка у коме је описан случај породице Николић из Урошевца (за коју тај дан траје и дан данас) као пример онога шта се тог дана догодило. Онда сам решила да би можда добро било изнети чланак у целости јер ми није позната судбина мог превода на српски језик књиге у којој је чланак првобитно објављен — Косово: Биланс 1999-2009.1 Одмах по изласку ове књиге у енглеском оригиналу, владика Артемије је благословио да се књига преведе на српски. После извесног времена пала је одлука да се само извесни чланци објаве на сајту Епархије Рашко-призренске. Не знам да ли је чланак Мери Волш био међу објављеним чланцима, али и ако јесте, можда не би било згорег прочитати га још једном.

Косара Гавриловић

******

Посматрач на суду врана: сећање на Косово 1999-2009 Мери Волш

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.

Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана3диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.

Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у билом ком делу бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.

Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачале моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.

Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали “кока-кола“ колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.

Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешких околности у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.

Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.) Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.

Када су житељи Гораждевца желели да накратко оду из села, за то су на располагању имали само један аутобус који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу са собом само једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било тако удешено као да су власти намерно желеле да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам била сведок и сама сам била понижена зато што се са обичним људским бићима поступало на такав начин. То је био први пут у мом животу да видим људе који немају слободу кретања и нисам могла да разумем зашто они који их држе као таоце, који дивљачки пале, пљачкају и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и за мене шокантна. Нико се није трудио да је прикрије: мржња је била отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову: да покушам да учиним нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на свој план да радим у Централној Америци. Сасвим случајно сам наишла на ситуацију у савременој Европи на прагу двадесет првог века у којој се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда – и то све на територији која је (бар у теорији) била под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање: како је могло да дође до таквог кршења основних људских права у протекторату Уједињених нација? Кога у ствари Уједињене нације штите? Ко је изведен пред лице правде за трајно кршење људских права? Нико! А када би се нашао неко да помене ова кршења и тежак положај Срба, њему се претило и само што га нису тукли.

Октобра 2000. године прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства захваљујући изласцима на терен – имала сам рђаву навику да излазим ван стриктно контролисаних граница своје канцеларије – почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличној дискриминацији. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од самог почетка била резервисана за оне који су виђени као савезници Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид да су закон, ред, правда и људска права заштићени на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед – све, у суштини – ништа. Сећам се како сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу. Рекао ми је да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Помислила сам да је невероватно да ико то може да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наши колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе једнострану слику по којој су Срби били кривци, а Албанци жртве. Да сам ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, које су ретко биле нешто више од чисте пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову, убеђена да је косовско питање црно-бела слика и да је „хуманитарна интервенција“ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више и више доказа да је извршена кампања етничког чишћења. Кад би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било у намери да га оправдају, говорећи да је сасвим природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи добро организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих преосталих неалбанских заједница, нарочито у урбаним срединама. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома од 17. марта 2004. године, који је захватио цело Косова, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака. Чула сам како неки правдају погром из 2004. године тиме што је албанско становништво „фрустрирано“ и да је будући фрустрирано морало да поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 лица. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004. године, живе у контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су се пуштале гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више окривили. Те гласине су често биле апсурдне али су се ипак шириле и успут расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице који су тек стигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра месеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Треба приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.

Према другој причи која је колала сви предивни средњевековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.

Нисам остајала удобно и безбедно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбедности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извесним случајевима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недељу сатерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им донесе лекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм целог Косова, а нарочито у централном делу покрајине, у околини Приштине. Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За време напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истоветна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побегли у своје базе. Било је и изузетака. За време погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Један пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживели је изванредан пример непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина доделила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има две ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увек живела у једном делу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.

Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спречила да постану мета ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обе ноге биле одузете после аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно пре него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле и друге Србе који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где би могли да им укажу лекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у Nacht und Nebel4 . Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.

Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође време ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.

Сећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје. Потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.

Земља покривена сунцокретима у цвету коју сам видела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем веку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.

Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.


1Kosovo: The Score 1999-2009, The American Council for Kosovo and The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. Washington DC-Chicago-Ottawa

2Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.

3У оригиналу, murder of crows, буквално “убиство“ врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је на енглеском језику реч murderсиноним за „јато“ када је реч о вранама. (Прим. прев.)

4На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.)