Аћиф Ефендија. Коме је потребна ревизија историје?

Ви ми памтимо стихове Бајаге и Инструктора – Ову су земљу правили и ратници и песници, и различити богови. По ко зна који пут то кодазује ситуација око фигуре Аћифа Хаџиахметовића, познатог као Аћиф Ефендија, команданта Новог Пазара за време Другог светског рата, човека којег је награђивао Адолф Хитлер.

Сетимо се неколико чињеница. 2009. година. Фудбалски меч у Новом Пазару. Развучен транспарент Стадион Аћиф Ефендије. Тада је спрско тужилаштво нашло је да то одговара распиривању расне, религиозне и националне мржње. Али на крају крајева навијачи се увек одликују радикализмом, а на лето 2012. године скандал се разбуктао већ у влади. Први потпредседник владе Александар Вучић имао је озбиљна питања за министра без портфеља Сулејмана Угљанина, који је боравио на церемонији откривања меморијалне плоче Аћиф Ефендији  у Новом Пазару. Тада је Вучић изјавио медијима да не планира да мења погледе: Аћиф Ефендија је злочинац који је одговоран за убиство око 7000 Срба, како представника краљевских трупа, тако и партизана. Странка Угљанина са своје стране је изјавила да је њена обавеза да исправи историјску лаж написану о Аћифу. У њиховом обраћању се такође говори да о Хаџиахметовићу знају само оно што је написано у историји под диктатом ЦК Комунистичке партије, која га је и стрељала. Да додамо да је иницијатор постаљања спомен-плоче на кући у којој је живео Аћиф Ефендија  било Бошњачко национално веће.

Нажалост, припремајући дискусију на ову тему, суочили смо се са неким неразумевањем од стране ове организације. Више од месец дана редовно смо телефонирали Већу са молбом да да интервју, из којег смо се надали да ћемо чути „другу истину“, али нажалост, разговор су стално одлагали, позивајући се на заузетост. Зато данас у оквиру округлог стола нећемо чути на основу чега Аћиф Ефендија може да се сматра херојем. Ипак, наша платформа је и даље отворена, наравно, спремни смо да убудуће чујемо све аргументе. А за сада су наши гости српски научни саветник Института за новију историју Миле Бјелајац и опуномоћени предтавник Координационог центра муслимана Севернокавкаског федерално округа Шафиг-хаџи Пшихачов, са којим ћемо разговарати о совјетском искуству. Пошто је наша земља била и остаје вишенационална, и такође се суочава са покушајем ревидирања историје. Господине Бјелајац, имате реч.

Видите, ово је шири контекст ове теме која је сад изашла у јавност. Морам да подсетим слушаоце да се тема, или ова личност помињу и бивају поводи за неке контроверзе или за заоштравање политичке ситуације управо у Новом Пазару и Рашкој. Када је дато име главном градском фудбалском стадиону, већ смо имали једну серију афера и политичког неспокојства. Ако изизмемо оно што бисмо могли, речником једног садашњег мулимаског политичара у Новом Пазару, назвати политичка диверзија са циљем да ово подручје поново постане предмет политишких расправа у медијима, ако гледамо шире, онда ћемо видети један тренад који траје од краја 80-тих година прошлог века. Наиме, врши се ревизија неке устаљене или стандардне историје како смо ми то деценијама учили у бившој СФРЈ. Постоји наравно она научно- легитимна ревизија, где се у светлу нових сазнања, померају и наша сазнања и о тој компликованој прошлости грађанског рата и ослободилачког рата и колаборације. Међутим, постоји и она политички изражена ревизија, са тенденцијом да се након толико времена, у неким новим историјским околностима улепша слика оних који су били активни сарадници нечког, италијанског и других окупатора на овом простору. Тако да, то је та једна политичка ревизија која је рачунала на урушавање комунизма, урушавање и онога што су били школски програми и неки стандардни наратив, како се то модерно каже, о рату на тлу Југославије између 1941-45. године.

Значи, Аћиф Ефендија је одговарајућа фигура за такву ревизију?

Најгрубља тенденција коју можемо да уочимо ових година јесте да се они који су заиста доказани ратни злочинци, који су активно били укључени као сарадници немачког окупатора и то у оном драстичном виду, као што су СС формације, да се и они сада у новим околностима проглашавају тек случајним или идеолошким жртвама комунизма. У ту категорију би спадао и случај Аћиф- ефендије, који је био на челу те муслиманске управе у Новом Пазару у току рата и који је стајао на челу те једне јаке мешовито муслиманско- албанске формације до 1943. године. Аћиф- ефендија је после пораза Немаца и њихових сарадника, стрељан од стране партизана 1945. године. У сваком случају, то је та тенденција која постоји и на тлу сада већ бивше Југославије и у њеним наследним земљама, да они који су били злочинци, било у Независној држави Хрватској, било као део окупационоог система у Србији или њеним деловима, или на Косову и Метохији. Овде морам да подсетим слушаоце, да су Немци формирали три СС дивизије од домаћег становништва- Седма СС дивизија Принц Еуген, састављена од домаћих Немаца, тзв „фолксдојчера“ из Баната, Београда и других крајева. Затим у средишту Босне, била је формирана Ханџар дивизија. За „успомену“ на ту војну формацију, у грађанском рату у Босни, од ’92. до ’95. године поново имамо Ханџар дивизију. И од муслимана из Рашке области, значи Новог Пазара и муслимана- Албанаца са КиМ, имамо СС дивизију Скендер Бег- и управо та дивзија од 43. године као и ова Седма СС дивизија врше окупацију односно контролу југоисточне Србије. Према томе, као и 369. Вражија дивизија, састављена од Хрвата, али са немачким командним кадром, то су дивизије које су поред уништавања ослободилачких, герилских, анти-окупаторских, учествовале и у масовном уништавању српског и другог становништва на просторима и средишње Југославије, Босне и Херцеговине, Хрватске и на тлу Србије.

Нешто слично се данас, нарочито када је рехабилитација припадника ових СС формација у питању, догађало ових година у Естонији. И сада имате ситуацију да се СС-овци и њихова страдања подводе, под ето, невине жртве комунизма. Према томе, то је тај неки контекст у којем ми видимо ово што се данас поново дешава и вероватно није случајно ова област Рашка, или у медијима познатија као Санџак, је више пута последњих година била тема афера ( било да се ради о сукобима унутар муслиманске верске заједнице, било на неки други начин). Према томе, на простору Новог Пазара и те шире области, као што се и на југу Србије, услед неких међународних притисака на Србију, прави се једна лоша политизација целокупне ситуације.

Остаје само да кажемо да не тако давно фудбалски стадион у Новом Пазару је освануо са графитима посећеним Аћифу Хаџиахметовићу, као и у полумесецима и… фашистичким свастикама. Мислимо да је то резултат тога о чему је управо говорио господин Бјелајац.

Хајде да се сада окренемо совјетском примеру и да узмемо регион са претежно муслиманским становништвом – Северни Кавказ. Пред нашим микрофоном је опуномоћени представник Координационог центра муслимана Севернокавкаског федералног округа Шафиг-хаџи Пшихачов. Ако се говори о колаборационизму, да ли је ту било организованих групација које су се бориле на страни фашиста?

Могу да кажем да на Северном Кавказу таквих групација није било, нисам читао о томе у историјским рдовима, и нисам чуо у причама, зато колико знам таквих формација по религиозном принципу које би се бориле против Црвене армије на страни фашиста код нас није било. Не могу да оправдавам оне који су сарађивали за време Великог отаџбинског рата са фашистима. Постоји зло које је било предато анатеми не само од стране Совјетске државе, већ и од стране других земаља и саме Немачке. Данас, сматрам, ревизија историје је врло опасна. Зло остаје зло без обзира на било које промене и прелазе у други историјски период. Издајник не сме да се прави патриотом, то прети врло опасним компликацијама по људске односе, чак оне који припадају истом етносу.

Поштовани Шафиг-хаџи, ипак, Немци су вероватно покушавали некако да привуку на своју страну локално становништво на Северном Кавказу. Ако говоримо на примеру ваше републике:

На територији Кабардино-Балкарије немачке трупе су боравиле кратко, лаи ипак оне су покушале да преко муслиманских религиозних посленика привуку становништво на своју страну, да освоје одређену симпатију. Пре свега, када су немачке трупе дошле на територију Кабардино-Балкарије, оне су отвориле џамије, објавиле да свако ко се обучи својој религији добиће помоћ да се шклује у Турској, како би тамо стекао одговарјуће образовање, а затим се вратио да ради у својој сфери. Један од религиозних посленика н атериторији Кабрдино-Балкарије мал те не од 17 година, био је мој деда Хабас Пшехачов. Образовање је стекао још пре Октобарске револуције, и када су фашистички окупатори дошли на нашу територију, радио је као имам у свом селу. Деда није био репресиран, није подвргаван мучењу. Рекли су му да му је пут за стицање религиозног образовања отворен и постоји могућност да оде у Турску. Али он је одбио. И у томе постоји одређена заслуга мајке Хабаса Пшехачова. Када јој се обратио по благослов и савет, обична сељанка му је посаветовала да не напушта своју домовину. Она је предвидела да овај непријатељ неће дуго остати, да је боље да остане у родном селу и да помаже становницима. И у ствари, причају да када су руководиоца локалне комунистичке ћелије почели да гоне Немци, деда га је сакрио у свом подруму и спасао га од сигурне погибије. Мда могу да кажем да за време револуције Хабас Пшехачов је три пута био хапшен, али Свевишњи му је одредио да преживи. Без обзира на све те тешкоће које је преживео 20-их година, он није био озлојеђен, није изгубио веру у људе, није променио донос према Домовини, он је примио комунизам као историјску појаву. Дуго сам имао среће да учим од деде. Он је учио добру, човекољубљу, подстицао на патриотизам. Као што видите, он је остао веран дугу према домовини и завичају – Отаџбини и свом селу у Кабардино-Балкарији.

Глас Русије

За ким не звоне звона?

На једном од руских државних ТВ канала премијерно је приказан документарни филм „За ким не звоне звона“- о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Без обзира на чињеницу да је филм био прiказан веома касно ноћу, забележио је велику гледаност, тачније 119 000 гледалаца је видело овај филм.

После премијере, поразговарали смо са сценаристом Сергејем Барабановим.

Сергеј, зашто је за филм изабран управо овај назив?

Овај назив је сам по себи већ интересантан, јер сам радио као војни новинар руске телевизије у време рата у Босни и на КиМ. И посебно то што се дешавало на Косову је оставило дубоки траг на мојој души. Пре овог филма, последњи пут сам на КиМ био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама а људи бежали одатле. И када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили такво име, јер звона већ одавно не звоне- јер нема ни храмова, ни верника. Тако ми је све то изгледало у том тренутку. И када сам почео рад на филму, видео сам да сам погрешио. Али, назив смо ипак оставили.

Па ипак, шта Вас је подстакло на снимање овог филма, то што Вас је ситуација лично дирнула или жеља да се о трагедији исприча и покаже што широј пиблици?

Тако се све догодило, да сам током живота, много радио на просторима бивше Југославије, у то време, то је још увек била једна целовита држава. Био сам у свим републикама, волео сам и даље волим тај народ, без обзира што их је сада заправо 6. И наравно, то што сам видео током рата, оставило је страшан утисак на мене. И најстрашнији утисак, за мене као православца, оставили су ти разрушени манастири. Та је рана остала у срцу. И све време сам хтео да причам људима о томе, о тој страшној трагедији. У кинематографији је све прилично споро и ево, требало ми је 8 година, како би овај филм био снимљен.

Каквој сте се публици обраћали, на какву сте публику рачунали током снимања филма?

На какву? На све. На све житеље Руске Федерације, зато што су овај филм верници примили веома дубоко, а млађи, иако је њих мање, такође су примили фимл. Морам рећи да код нас у Русији, посебна осећања гајимо према Србији. И чак и они људи који су далеко од политике. Такав је пример помало неочекиван. Код нас у руским фудбалским клубовима игра неколико играча из Србије. Када би другим иностраним играчима додавали лопту, публика би их просто бодрила. Али, када је својевемено Видић играо у Спртаку или Короман или Пјановић, при додавању лопте, публика је викала „Србија, Србија“. По мени, ово већ много говори.

Током снимања филма, Ви сте много разговарали са косовским Србима, како су они оценили пажњу коју Русија поклања њиховој трагичној судбини?

Људи се са једне стране захваљују за помоћ, а са друге су веома огорчени, што нисмо могли и што тада нисмо успели да задржимо КиМ у оквирима Србије. Јер, да смо ми на неки начин учествовали, то би било скопчано са ратом, људи схватају, да ми то нисмо могли да урадимо и захвални су за политичку помоћ и за то што помажемо у реконструкцији манастира Високи Дечани. Русија је одвојила материјална средства и сада тамо раде рестауратори. Људи су захвални и за подршку коју им пружамо у светским институцијама. Шта ће даље бити са Косовом? Јер, овако како је сад, тако остати не може. Не верујем да ће се на овоме завршити. Рано је ставити тачку.

Филм „За ким звона не звоне“ слушаоци радио станице „Глас Русије“ могу погледати на нашој интернет страници serbian.ruvr.ru

Чиме је био огорчен српски премијер када је опсовао Европску Унију?

Пре неколико дана је у јавности, пред телевизијским камерама, премијер Србије у тренутку огорчења изрекао псовку на рачун Европске уније, дословно рекавши следеће речи: „Изем ти такву Унију, за коју је геј парада улазница.“ Ради се о томе да се у Србији увелико сматра да је одржавање такозване Параде поноса незванични услов за приближавање Европској унији.

Званичници ЕУ демантују да је то било какав услов, међутим, свестрано залагање њених представника да се Парада одржи по сваку цену, у јавности ствара утисак да је то ипак један у низу незваничних услова. Вероватно је и српски премијер то схватио као притисак, када је тако необично одреаговао.

Парада је јавно окупљање особа хомосексуалног опредељења, које се обично одржава сваке године у разним градовима света, а њихов прокламовани циљ је скретање пажње јавности на њихова права. Међутим, ова потреба за јавним парадирањем, поготово у срединама са традиционалним схватањем, се веома различито доживљава и тумачи. У земљама Европске уније се на таква окупљања гледа врло благонаклоно, и штавише, она се отворено охрабрују и подстичу. Обично су најмасовнија она која се одржавају у Лондону и Амстердаму, али редовно се одржавају и у другим западним престоницама. Колики значај им приписују званичници из Уније, показује и пример прошле Параде у Београду, коју је лично отворио шеф делегације Европске уније у Србији, а својим присуством су је подржали и други њени високи представници.

Када се ради о Руској Федерацији, тамо је однос према том питању знатно другачији и преовладава мишљење да геј параде представљају неприхватљиву промоцију хомосексуализма, посебно међу малолетницима. У Русији постоји забрана пропаганде хомосексуализма и педофилије међу малолетним особама у Петербургу и још 6 руских области. Тај закон је усвојен почетком ове године, и он за такву пропаганду предвиђа новчану казну. У самој Москви и још 5 области слични закони се налазе у различитим фазама разматрања. Аутори закона су замолили државну власт у Русији да заштити не само интересе разних мањина, него и права већине. Притом су рекли да ће се кажњавати јавна делатност ЛГБТ активиста, али су и нагласили да нико неће забрањивати геј-заједнице, већ само да оне не треба да се тиме баве у школама, и да врше пропаганду таквог начина живота међу малолетним лицима. Из тог разлога је Врховни суд у Москви пре неколико месеци потврдио забрану геј парада у главном граду Русије, а представници Руске православне цркве су са своје стране подржали идеју да пропаганда хомосексуализма и педофилије добије забрану и на федералном, државном нивоу.

Прошле године је и Патријарх Српски Иринеј апеловао на надлежне органе да се не одржи Парада поноса у Београду. У својој поруци, Свјатејши је тада рекао и ово: „Са пуно оправдања ову пошаст назвао бих парадом срама, којом се блати људско достојанство и гази светиња живота и породице.“ Осим тога, у истој поруци, он се упитао кога ће полиција штитити и бранити, и додао да се ради „о групи настраних, који своје мањинске погледе, у основи неприродне, желе да наметну другој, огромној већини, која не дели и не прихвата њихово схватање смисла живота и људске слободе.“ Такође, по речима Патријарха српског, доста је понижавања и испуњавања страних жеља. Када је о овом последњем реч, чини се да је српски премијер управо то имао на уму када је дао своју неочекивану изјаву: „Изем ти такву Унију, за коју је геј парада улазница.“