Category: Вести

Ми к'о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…


Ми к’о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…

Глас Косова и Метохије
22.09.2012.

Срби на KиM, ако су некад имали неку илузију и заблуду о Београду, сада су им се распршиле као балончићи од сапунице. Видно разочарани, псују Тадића, Николића, Вучића, куну Стефановића и Богдановића, коментаришу у најгорем могућем смислу Хилари, Теодосија и Јахјагу.

Тим за преговоре је крајњи идиотизам, по њиховом мишљењу и у најмању руку, гледајући пропагандни програм српских медија очекују напад уједињених снага РОСУ са српском жандармеријом на њихове средине, а све под благословом Теодосија и Иринеја.

И они најтврђи љубитељи мајке Србије, разговарају тајно у породици о узимању личне карте шиптарске или селидби у иностранство.

Цене отишле у небеса, плате касне, струја слаби, а време све хладније, па се преостала зимница прави и скупљају се дрва и плинске грејалице, а све у стрепњи да их ове године можда нећемо стићи појести.

Напетост од обећања приштинских власти да ће чим Београд призна Косова Репубљик, они хапсити све виђеније људе, омладину, а оставити жене и децу да буду тлачени од стране КПС.

Шиптарски затвор није нешто што би Србин пожелео. Такође, Срби верују да чак и кад би отишли у централну Србију да их шиптари не би хапсили, Србија би их предала суду косоварских шиптара.

Свак гледа своју муку. Све више оболелих од рака, стање у болницама катастрофа блага. Нема лекова, нема вакцина, нема анестезије.

Али Новак Ђоковић игра леп тенис, и мисице се припремају у Грчкој и шареница је у Трговишту, и Палма има море у Грчкој… све је битније од нас…

Ми ко да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…

РТС предњачи у ширењу те мржње. Њихове згодне водитељице воле да нас својим демонским чаробним осмехом клеветају и руже, а успева им јер су прекрасне и мора да причају истину.

Мука нам је од свега. Чак и онима најјачима психички!

Мука од лажне политике, мука од лажног патриотизма, мука од неморала, мука од посета тзв. спаситеља, мука …. и велики нагон за повраћање.

Ал опет, изађете на улицу, млади се смеју, деца трче, сунце сија… и некако видите да има нека Божја сила, нека небеска промисао зашто сте ви ту где јесте… па вам лакше. Као да вам загрљај предака напуни батерије. Као да их видите у калпацима и оклопима како су шмугнули иза угла … чујете само звекет мача.

Па се смирите, извадите псалтир, прочитате 90. псалам, па вас Бог покрене на покајање… па вас брига одједном за све, седнете и са породицом, попијете кафу, па препричате филм, опишете књигу, па сте видели неке красне минђуше за 130 динара… па оставите све у Божјим рукама, а кад дође дан… знаћете шта вам је чинити.
Пресвета Богородица ће већ дошапнути, огрнути нас покровом својим…

Држ’ се Србине!

С нами Бог! A1

И после Борка – Борко (Ал` „Професионалац“)


Весна Веизовић

Знање се стиче кроз учење али мудрост и вештина продуктовања стеченог знања кроз године. Скоро негде прочитах да по закону возач аутобуса мора да има девет година возачког искуства да би могао да вози путнике. Колико година искуства је потребно да би се једна личност у име свих одрекла територије једне земље?

Пре два дана Борислав Стефановић је добио свог наследника. Младог, непознатог човека, богате биографије препуне функција које је наводно обављао, иако до јуче нико није ни чуо за њега. Студент докторских студија приватног факултета Унион, страначки аутодеградиран, са лажним функцијама добисмо још једног првокласног демагога или  како сам себи лупи епитет – професионалца.

Сама поставка младог човека на функцију коју би требало да води неко са довољно знања, ауторитета и пре свега преговарачког искуства, је поред свега обавијена велом лажи, сумњиве прошлости која у самом старту на будуће преговоре баца један песимистичан став .

Да кренемо из почетка.

„Немам страначку припадност, ово је посао који је од највећег интереса за Србију и мора да се одради професионално и без странчарења. Сада први пут имамо озбиљан консензус и озбиљну стартегију како да проблеме решимо“. – Овим речима мали Борко започео је своју каријеру на високом политичком нивоу. Без обзира на чињеницу да је данас и за посао чистачице потребна партијаска књижица а камоли за посао шефа преговарачког тима. Просто је за неповеровати да га је његова „стручност“ довела до те функције. Но, сада је питање ко кога лаже? Наиме одмах након поставке јавили су се људи из ДС-а,  ликујући од задовољства што је за Борковог заменика дошао  њихов страначки кадар. Па је бивши шеф преговарачког тима не могавши да сакрије задовољство , његову поставку овако образложио:

„Он је био секретар нашег тима, и има искуства. Очигледно је да ће влада наставити да води политику коју смо и ми водили, иако су критиковали наше потезе. У том смислу  ми ( ДС) то поздрављамо.“

Огласио се и бивши министар за Косово и Метохију Оливер Ивановић, мало затечен, како и сам каже:

„Морам признати да сам мало затечен. Влада критикује политику коју смо водили, а именује човека који је био у тиму заједно са Стефановићем. Све ми је то по мало чудно.“

Ништа није чудно у земљи чуда, па ни то да и после Борка добијамо Борка, коме је част што ће наставити где је његов претходник стао, односно како рече једна пријатељица „Куку мајко, одакле их извлаче. Овај ће да нас докрајчи, и ону “звездицу“ Боркову има да скине.“

Борко 1 и Борко 2

Нажалост ту смо где смо, на самом крају овог процеса који ће млади господин Павићевић, са великим поносом привести крају. Наставак још агрсеивније политике демократе који није демократа, коју је Борко водио, показује и изјава амбасадора Француске преговарачима шиптарског тима да се „опусте“, али и низ јучерашњих изјава којима је већ одредио свој правац:

„Једноставно се мора дијалогу прићи стратешки – мора да постоји јасан план и свако ко ће водити преговоре било техничке, било политичке, на те преговоре ће ићи са јасно дефинисаном стратегијом“

„Да ли ће се наставити технички дијалог посебно само о тим темама или ће и то постати део великог политичког дијалога остаје да се види“

„Да пробам да употребим најблажу реч, али имате две могућности – једна је да се споразуми примењују и да се Србија држи својих међународно преузетих обавеза уз покушај да се штета начини што мањом и уз неке, што мању консеквенце“.

Само ове три изјаве показују стручност у не слагању са самим собом. Да су ове изјаве биле Ивице Дачића, сви бисмо нашли оправдање да их је дао у једном од својих „посебних стања“, али ове реченице је употребио „професионалац“.Говорећи пре свега о јасној тактици и већ добро испланираној стратегији, долази до тога да већ у следећој реченици демантује самог себе износећи да још ништа није утврђено како даље. Па као да је све то мало додаје да се споразуми које је претходна влада склопила са преговарачким тимом из Приштине не могу повући и да је Србија дужна пред међународном заједницом да их испоштује. Односно Србија је дужна да прихвати све услове које захтева међународна заједница заједно са преговарачким тимом из Приштине – а то је признавање независности Косова.

Ратификовањем споразума које је Борко Стефановић склопио са шиптарским сепаратистима, иако је садашња власт током целе предизборне кампање обећавала јавности да ће се сви споразуми по њиховом доласку на власт поништити, ова власт кроз руке „Професионалца“ Павићевића потписује коначну независност. Одриче се суверенитета дајући подмукла објашењења да је то њена обавеза, обмањујући при том народ, јер споразум који је потписала прошла влада није прошао скупштинску ратификацију, што значи да није формално ни постигнут и није у нашој обавези да га испоштујемо.

Није у мојој пракси а није ни професионално да коментаришем нечији изглед, али гледајући са френолошког апсекта контрукцију лица младог господина (Rhincolestos raphanurus) , просто је немогуће а не осетити неповерење , па још спојити са тим комплименте које је поделио себи о сопственој стручности и искуству (стеченом у ДС-у)  не може се избећи утисак очаја који већ оставља иза себе. Но и поред тога што није морао да проговори да би нас довео до тог стања (очаја) видели смо колико професионализма оставља на само једно отварање уста. Морам додати да много боље звучи док ћути, јер после оних „оптимистичних „изјава и поноса због преговора са Шиптарима (којих да је нормалне власти не би  ни било), плашим се да ћемо поред Космета остати и без Рашке области.

Пратећи даље званичну биографију, не ону лажну која се није нигде ни појавила а већ је унапред помиње, видећемо да је поред обављања функције секретара скупштине општине Ђаковица (вероватно опет као нестраначка личност) , додаје је да је радио као саветник у више НВО у Србији, затим неколико функција које вероватно представљају једну те исту али ако се изговоре на различите начине звуче још „Јаче“. Па је тако Дејан Павићевић у свом животу радио на следећим местима:  Директор Канцеларије за стручне и оперативне послове у преговарачком процесу Београда и Приштине, шеф кабинета министра за Косово и Метохију (иако је познато да је ту финкцију обављао Сергеј Булатовић) и секретар преговарачког тима у Београду. Но за неповеровати је да се до сада ова персона ниједном није појавила у јавности.

На страну све кад се стави, лажне биографије, надуване функције без икакве делатности , овај трагични потез „нове“ владе само показује да наставља истим правцем којим је ишла и са Борком Стефановићем, само убрзаним темпом.

Могуће је да ће и овај младић, свестан свог непрофесионализма, ма колико покушавао да убеди људе у супротно, са већ укаљаном каријером, жртвован за „чисте“ руке осталих политичара оног тренутка када их буду дигли и казали „Готово је“. Међутим ни овој а ни прошлој власти није било довољно што је народ србски на Космету већ деценијама на мукама, па им се још и подсмева шаљући овакве и сличне марионете на кафицу са Јахјагама и кољачима попут Тачија, бесрамне демагоге, називајући их стручним и професионалним, а  они немају довољно радног стажа ни да возе аутобус са десет људи а камоли да преговарају о судбини свих Срба.

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ОВО НЕ МОЖЕ ИЗАЋИ НА ДОБРО ИЛИ ШТА ЈЕ НОВОЈ ВЛАСТИ ЧОЈСТВО БЕЗ ЈУНАШТВА


Да ли нова власт Србију поново изручује Демократској странци и зашто је неважно да ли то чини са предсумишљајем или не

21.09.2012. НовиСтандард, пише ФБР аутор: Жељко Цвијановић

Имам довољно година да не гајим наду како писање може да промени свет, уверен чак да је сам чин писања нека врста потврде да су језик и стварност два оделита тока, који се ретко дотичу. Па ипак, жив човек понекад не одоли слабости жеље да га негде чују; понекад му се учини да види велику опасност, коју други не виде или је виде, а ипак из неког разлога ћуте. Или је све то само детињаста потреба неког ко довољно дуго седи пред великим биоскопским платном да гласно опомене главног јунака како му се демони примичу с леђа, на тренутак потпуно несвестан да је филм давно снимљен и да се у његовом времену већ догодило што се има догодити.

Елем, шта год било мотив овој писанији, њена главна теза биће кристално јасна: ово, господо, неће изаћи на добро. Зашто?

Идемо од почетка. Заиста је звучало добро, кад је Вучић у среду гарантовао слободу српским медијима. („Нова влада ће гарантовати слободу медија у сваком погледу.“) Уосталом, ако се напредњацима нешто може веровати, то је да им до сада није пало на памет да контролишу медије, посебно не онако бесомучно и бестидно како су то чинили ови пре њих. Истина, на овом месту не треба одбацити ни глас оних злобника који кажу да медије и не би умели да контролишу као жути, чак и када би им само то било на уму.

Хајде зато да разликујемо две ствари. Да ли је Вучић рекао да су медији ослобођени од утицаја његове владе – а, ако их ака неко други, нека их ака, то није његов проблем – или је медијима гарантовао слободу – а то, ако ја умем да читам, значи да ће медији бити слободни од владе и од свега другог што би могло да им ту слободу угрози. Очигледно, рекао је ово друго. Е сад, да ли су медији у Србији слободни, да ли су имало слободнији после ове Вучићеве изјаве? Да ли данас српске телевизије извештавају објективније? Јесу ли српске новине скинуле вео цензуре и почеле да покрећу суштинска питања? Јесу ли после Вучићевог обећања нестале црне листе из новина и са телевизија? Ништа од тога није се десило.

О чему нам је онда Вучић причао? Гарантовати неком слободу – колико је веровати једном од најсјајнијих моралних кодификатора српске епске традиције Марку Миљанову Поповићу – подразумева задовољење два аспекта. Реч је о аспекту јунаштва, једном активном принципу који подразумева да неослобођеног ваља ослободити. Други аспект, који долази после аспекта јунаштва, тиче се чојства и значи да заштитимо тог нетом ослобођеног од себе, дакле да га не ослобађамо од другог због тога да бисмо га ми утамничили. Јунаштво без чојства је за прослављеног кучког ратника било тек сирова снага, обесни пустахилук. Само чојство је то које је јунаштво могло да оплемени постављајући га у ранг моралних врлина.

Чојство без јунаштва, међутим, Марко Миљанов не разматра, не губећи време на испразна разглабања. Јер јунаштва без чојства, има, али обратно не бива. Али хајде да видимо како би то изгледало. Можемо, на пример, да замислимо сцену у којој америчке или руске снаге на крају Другог светског рата долазе до неког концентрационог логора и измученим преживелим несрећницима кажу: ми вас нећемо мучити, нећемо вас слати у гасне коморе нити спаљивати у крематоријумима. Што се нас тиче, ви сте слободни. За то време, међутим, унутар логорске жице нацисти настављају са својим злим послом.

Наравно, овај апсурдни пример чојства без јунаштва нити има икакве везе са чојством нити се тако може назвати. Вучићева гаранција слободе медијима управо је то: ја вас нећу угњетавати, а са овима што вас угњетавају, ви сами видите шта ћете. Јер Вучићева гаранција слободе медијима подразумевала би да он најпре каже од кога су они заробљени, ако су заробљени, а онда и њихово ослобађање. Све изван тога јесте једна форма испражњена од сваког садржаја.

МОДЕЛ ВЛАДАВИНЕ

Наравно, ово није текст о српским медијима, за које уосталом све више верујем да их и не треба ослобађати, већ да буду заробљени и пропали колико су већ пропали јер оне који раде у њима дели свега 15-так имена од апсолутне сагласности да се ту ништа не мења. Зато је овде реч о једном моделу владавине који бих назвао чојством без јунаштва.

Када су дошли на власт, Тома Николић и напредњаци испунили су једну велику мисију. Сменили су жуте и Бориса Тадића, власт која је своју невероватну међународну кооперативност наплатила једнако невероватном пљачком Србије, доводећи земљу на ивицу банкрота, тако да данас човек мора да буде бар Слободан Антонић па да не види да је та смена била добра.

Али, када нова влада убеди грађане да неће наставити са територијалним растакањем земље – и када јој грађани у то поверују – а онда саопшти да ће провести све неуставне споразуме које је са Албанцима направио Тадићев Борко, тада на сцени имамо управо то испразно чојство без јунаштва. Елем, они неће наставити са растакањем косовске приче, што је више него у реду, али неће ништа урадити ни да се том растакању супротставе, што ово претходно „у реду“ измешта из сфере консеквентног политичког става у сферу апсурда.

Идемо даље. Како описати ситуацију у којој Тома Николић стисне петљу да са Путином разговара о томе како да извуче Србију из финансијске буле, када тај разговор заврши и на своје и на Путиново задовољство, а онда се врати у земљу, западне агентуре му подигну све своје расположиве снаге да би опструисале сваку реч коју је он са Путином договорио, а он за то време не ради ништа. Значи ли то да ће Тома Николић, када за пола године од послова са Русијом не буде ништа, немоћно раширити руке и рећи да су његове намере биле најбоље, али да су западне агентуре биле јаче? Наравно, он је урадио много више од Тадића: упркос свима који су га одвраћали од тога, отишао је у Москву и имао озбиљан разговор са Путином. Али његов учинак – како бих само волео да грешим – неће бити већи од Борисовог јер џаба Томи ако је у себи имао чојства да разуме шта је то што је његовој Србији потребно ако није имао јунаштво да се за то избори, да се окружи тимом људи који би не само на томе радио него се и супротставио овом свету који ће, држите ме за реч, пре или касније угрозити и сам почетак градње Јужног тока.

ВРЛИНА КОЈА УБИЈА

Веома је лепо кад министар правде Марко Селаковић осуди Тадићеву реформу правосуђа и заветује се да његова влада неће мучити Србију сличним експериментима. Али каквог смисла има то напредњачко чојство, које ће штитити Србију од напредњачких ниских страсти у правосуђу, кад Селаковић каже да се неће бавити старим предметима, често пресуђиваним бесправно и на ползу жутих? Или каквог смисла тек има кад врати неизабране судије на посао, док му правда једнако не функционише и док му је на челу Врховног савета правосуђа још увек Ната Месаровић, која, би у свакој иоле нормалној земљи страховала за своју слободу, док у промењеној Србији хода по свету лобирајући за себе да остане на својој функцији, са које је уништила српско правосуђе. Да, свакако је боље да је Селаковић на том месту него Снежана Маловић, али то боље мериће се само одсуством иживљавања правосуђа над невиним светом, али не и правдом на коју чека само правосуђе, да и не помињем ону правду коју од истог тог правосуђа очекује Србија.

Изванредно је што је Вучић на себе преузео одговорност за борбу против криминала и корупције понављајући да поштеђених неће бити. Али треба ли да будем задовољан тиме што ће Вучић пре убити себе него Србију тиме што се у истрагама користи и Тадићевим директором полиције, и Тадићевим тужилачким тимом, и што је прва хапшења обавио уз помоћ криминалних досијеа из фиоке Тадићевог шефа кабинета, којима је овај контролисао српску политику и уцењивао политичке противнике? Треба ли да будем срећан због тога што је у притвору Лале Секулић и што су медији пуни Шутановчевих станова и Дулићевих свињарија, а да и даље немамо појма ко су та тридесеторица који су Србију за Тадићевог вакта оглодали до коске, да нико озбиљно не говори ни о моделу те пљачке ни о њеној количини? Да не говорим о томе да ли је неко поставио питање где су те милијарде исисаних и опљачканих и евра и да ли неко има намеру да их врати Србији.

Напредњачка власт тражила је и на крају некако добила мандат да Србију спасе и промени. И спасавање и промена, по дефиницији, захтевају снажан дисконтнуитет, а сваки дисконтинуитет захтева озбиљну истрагу и истину о томе шта се са Србијом заправо догађало свих ових година. Нажалост, нова власт све више је на стази континуитета, из којег Србија неће имати корист, али је неће имати ни нова власт. Логика Тадићеве власти била је беспрекорна и заокружена: они су преузели посао сваковрсног растакања Србије и, попут паса рата, као надницу добили да неко време пљачкају и пале посед своје жртве. Логика нове власти, међутим, не постоји: они су већ дошли на згариште и, док су њихови претходници отели злато и новац, за ове ће у најбољем случају остати понеки комад половног намештаја неопрљен пламеном. Јер матрица на коју ступају – и она међународна, и она унутрашњеполитичка, и она интересна – је потрошена, они на њу не могу да ступе као свет који би се окористио тиме.

Они континуитетом са претходницима могу само да Србију уруше до краја, убијајући притом последњи народни ресурс – наду. А онај, вреди указати, ко убије наду, тај ће бити одговоран за све, и оно што се десило јуче и оно што се десило давно. Елем, казна за крађу пара, гледамо то, често изостаје. Казна за убиство исто тако. Казна за убијање наде, међутим, не може се избећи, чак ни у оваквој Србији.

Отуда је напредњачка власт већ данас поприлична жртва странаца и српске елите, једина два фактора на политичкој сцени који могу да пронађу свој интерес у томе да власт буде на линији континуитета са претходном. Наравно, континуитет – и то се види са сваке тачке Србије – убиће и ту власт и Србију, управо тим редом.

И зато, када Вучић на питање новинара хоће ли ове јесени или пролећа ући у владу са Ђиласом одговори са „сачувај боже!“, ја могу бескрајно да му верујем и да му будем захвалан на чојству што Србију хоће да поштеди такве коалиције. Али, када не видим његово јунаштво да Србија сазна колико су Ђиласове компаније извукле пара из ње, она ће с правом скупштину жутих у новембру гледати као промоцију новог српског владара. Јер чојство без јунаштва није ништа, чак ни злочин, то је само одсуство за елементарни смисао, који поседника те врлине нигде не може одвести.

“Часна реч” вреди као документ – Замке договорених споразума Београда и Приштине


Јавно обавезивање нове власти да ће спровести све договоре својих претходника са Приштином воде Дачићев кабинет у велика искушења. Како пишу београдске “Вечерње новости“, западне силе захтевају да се врло брзо разраде две горке тачке: интегрисано управљање прелазима и слобода кратања.

22. 09. 2012. Вечерње новости

Италијански карабињери у саставу европских снага на прелазу Јариње

Примена ових споразума, како упозоравају извори листа из врха власти, доноси велике замке и дубоко задиру у суверенитет Србије. Зато ће Београд у наредним месецима покушати да се избори за што повољнија решења која би се применила на терену.

Следећа мучна тема је размотавање питања царине на административним прелазима у покрајини. Саговорници “Вечерњих новости“ из Владе тврде да се бивша власт договорила о доласку албанских цариника на прелазе и увођење царинског печата. Уз то, српске фирме са севера Косова и Метохије морале би да се региструју у Приштини и да плаћају порез на додату вредност, који би се сливао у касу такозване државе.

Велике административне “бусије” крију и поједини делови споразума о слободи кретања. Најболнија је тачка 7. која се, између осталог, тиче и аутомобилских таблица.

Наиме, ту се захтева да сви становници КиМ морају да преузму регистарске ознаке Републике Косово. Али, да би неко дошао до саобраћајне или возачке дозволе, мора претходно да има косовску личну карту. А, да би њу извадио, мора да приложи извод из књиге рођених који издаје Приштина и уверење да је “држављанин Републике Косово”.

“Часна реч” вреди као документ

Споразум о слободи кретања је неуставан, јер подразумева да Срби морају да имају албанска документа и да буду држављани такозване Републике Косово. То за нас није прихватљиво, јер смо рођени као Срби и умрећемо као Срби. Стефановић нас је убеђивао да ти договори неће важити за север покрајине и да је за то добио усмене гаранције. Сада видимо да смо преварени – тврди за “Вечерње новости” Крстимир Пантић, председник општине Косовска Митровица.

Ако се на ове процедуралне кораке, којима се Срби административно претварају у “Косоваре”, додају и константни притисци да се угасе наше институције на северу, онда државни врх очекује напета и мучна дипломатска утакмица.

– Уопште неће бити лако, јер би требало да радимо нешто о чему уопште нисмо разговарали. Али, очекујем да има простора за договор. Неке ствари, попут укидања наших институција, биле би прави економски геноцид над нашим народом. У Великој Хочи, рецимо, од око 600 људи, свега њих тридесетак запослено је у манастирској винарији, а има нешто и у просвети и здравству. Остали су малтене на социјалној помоћи. Како да престанемо да их финансирамо? – рекао је за “Вечерње новости” Александар Вулин, директор Канцеларије за КиМ.

Дејан Павићевић, новоизабрани шеф преговарачког тима у техничком дијалогу Београда и Приштине, поручује да се за наставак преговора мора дефинисати јасна стратегија како би се умањила штета из претходног периода.

– Што се тиче имплементације већ договореног, ту постоје још неки проблеми у области слободе кретања и интегрисане контроле административне линије. То су доста осетљива политичка и безбедносна питања где државни врх и експерти покушавају да нађу најбоља решења да би се договори применили и штета била што мања – казао је Павићевић.

Бивши шеф преговарачког тима Борислав Стефановић позвао је садашњу власт да поништи све претходне преговоре, ако мисли да су лоши по Србију. Али, јасно је да то није могуће јер је реч о међународним споразумима.

Ратко Дмитровић: Хвала Немачкој што Србима отвара очи!


Хвала Немачкој што Србима отвара очи

21. 09. 2012 19:50 | Ратко Дмитровић/ Вести

ratko dmitrovic 300x241 Хвала Немачкој што Србима отвара очи

Ратко Дмитровић (Фото: Вести)

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши.

Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Сокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији.

Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуна, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта треба да уради у замену за ништа. За датум почетка преговора. Ако ово није понижавајуће, онда ништа није понижавајуће.

Немачка је коначно упалила сва светла у односима са Србијом. Немачка Србију третира исто онако како је то чинила пре стотину и више година, исто као пре двадесетак лета. Идентичан однос Немачка је имала према Србији Слободана Милошевића, према Србији Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића и исти такав однос има спрам данашње Србије коју представља Томислав Николић.

Осмеси, похвале, тапшање по рамену, разне награде за личност године, миротворца деценије, хероја мира, какве су добијали српски званичници (из ДОС-а) нису мењале тај однос ни за милиметар.

Само наивни су веровали да је Немачка деведесетих била српски непријатељ јер се Геншеру, Колу и Кинкелу није допадао Милошевић са својим националистима. Такве је отрезнио, уједно трезнећи и самог себе, Зоран Ђинђић, који је неколико месеци пред смрт јавно саопштио да су га издали „немачки пријатељи“. Нико њега није издао, само он није схватао димензије глобалних политичких односа и дејство историјског фактора у њима. Ђинђић је мислио да је за односе Србије и Немачке важно, а за Србију корисно, што је он, нови српски премијер, студирао у Немачкој и што немачки језик говори боље него српски. Веровао је да ће његов лични, пријатељски однос са Шредером (могао је да га назове и у пола ноћи) бар нешто променити у ставу Немачке према Србији. Наивно, дечје наивно.

Немачка државна политика према Балкану није се мењала ни онда када је то, можда, и могло да се очекује. Почетком деведесетих, на пример. Нимало не страхујући да ће апсолутна подршка настојањима Хрватске да разбије Југославију и осамостали се, оживети сећања сећања на однос Хитлерове Немачке и Павелићеве Хрватске, Кол и Геншер су толико били на страни Хрватске да су осталим чланицама Европске уније претили иступањем Немачке из ЕУ уколико не признају независност нове хрватске државе. Био је то последњи ексер у мртвачки ковчег СФРЈ.

Медији у Немачкој припремали су неколико година јавност те земље за рат у Југославији. Зар смо заборавили Виктора Мајера и Карла Густава Штрема? Немачка је учинила све што је могла да Косово откине од Србије, а кад је то урађено Немачка чини све да се та привремена окупација претвори у коначну. Зар су Срби очекивали нешто друго? Када је то из Немачке Србији стигло нешто добро и лепо, осим Дунава, наравно?

Ултимативне услове Србији Немачка је употпунила захтевом да се убудуће злочин у Сребреници има крстити као геноцид. Није ово случајно, баш Немце брига за Бошњаке и Србе, њихове свађе и убијања; Немцима је потребан још један „геноцидан“ народ (поред њих, из времена Хитлера) у Европи и нашли су га у Србима, управо онима над којима су Немци, скупа са Хрватима, извршили геноцид. Отуда упозорење на Сребреницу и „геноцид“.

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши. Да сутра одреде Србији датум за почетак преговора, Србија би у ЕУ ушла, можда, 2020. године. Стога је папир из Берлина службеном Београду важнији од било ког путоказа. Јасно је шта ваља чинити. Данке Дојчланд, што би рекли Хрвати.

 

 

 

„CKX103“: ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО „ТРГОВИНУ ОРГАНИМА“- ОРИГИНАЛНИ ДОКАЗИ У НАСТАВКУ…


УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић
29 јануар 2011
——————————————–
Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012
-СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…
Напомена аутора(преводиоца):
 
Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину  преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски  језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.
Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.
 
Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу,  да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

 ——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03
Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса
Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,
Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:
а) Предмет Албаније                                                            Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити   приложене накнадно.
б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК     Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак
ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ)                    Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге
У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003
ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ
ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ
УКРАТКО:
Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.
Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.
Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.
Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.
Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.
ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“
Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.
СВЕДОЦИ
Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:
  1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
  2. Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  3.  Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
  5. Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
  6. Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
  7. Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
  8. Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:
  1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
  4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
  6. Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  7. Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  8. Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  9. Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.
„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у  нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.
Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.
У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.
Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“
23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.
Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.
По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“
АВГУСТ 2 или 3
„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“
Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.
„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.
Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).
У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.
Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.
Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.
Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.
Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?
Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.
Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“
Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.
После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“
Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких  „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.
„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.
Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.
Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.
Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.
Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.
Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.
Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.
У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.
ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:
„Писмо албанском официру за везу
                        Прослеђена информација (некоме- нечитко)
            У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
            Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“
У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.
„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
                        П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“
Клинт:
„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.
Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.
Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.
Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.
Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни.  Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100  метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“
Локација #2, Кукеш:
„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани  у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“
Локација #3, Фуше-Круја:
„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“(приложена је мапа)“
Напомена преводиоца:
Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-
„Хозе:
 Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.
Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.
Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:
  1. Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:
Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.
Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.
Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.
Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио  у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)
Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.
  1. Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.
  1. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.
  1. Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.
  1. Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.
„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.
Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.
Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.
Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.
Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали  у овој „операцији“.
  1. Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК  је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.
  1. Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“
„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“
Сведок „Н“
„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.
Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.
23 Јул, 9-10 сати преподне
Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.
Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.
2 или 3 Август
„Било је око 10 или  11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран  да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.
„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф  ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.
„П“ и „Ц“
„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).
Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио  наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.
Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од  освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.
У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао  са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.
Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.
Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.
Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.
„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.
Овде такође  мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.
„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.
„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.
Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.
„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“
„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“
„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном.  Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам  је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.
Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.
„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.
Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.
„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.
Прва „испорука“
Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.
Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их  је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.
„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.
Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“  да је други „верски фанатик“ био египћанин.
Друга „испорука“
Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.
Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“,  и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.
Трећа „испорука“
После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.
„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.
На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово
УНМИК
Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03                                        12 Децембар 2003
Драги господине Сач,
У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.
  1. Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“  заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.
  1. Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.
  1. Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.
  1. Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.
  1. Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:
1.      Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
2.      Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2  тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
3.      Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
4.      Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.
5.      Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.
6.      Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.
7.      Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.
8.      Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију
Превод: Миодраг Новаковић
(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)
—————————————————–

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

Писмо једног родитеља, православца


Писмо једног родитеља

20. 09. 2012. Борба за веру

Захтев директору школе ради пребацивања деце на грађанско васпитање

Као родитељ имам дужност да бринем о својој деци. Она нису идеална, као ни ја сам, али на мени је да учиним оно што најбоље умем и могу за њих. Претпостављам да се и Ви максимално трудите око своје школе и испуњавања закона. Реч је о изборним предметима. Лично мислим да су оба предмета лоша и неорганизована али, ми Срби, смо принуђени бирати мање зло, никако нешто што је добро. Пошто „неко“ погрешно информише учитељице да се изборни предмет бира на четири године и Ви и ја добро знамо да то није тачно. Јесте лакше због администрације али закон каже да се избор врши сваке године. За децу, у основној школи где су моји, избор врше родитељи. Зато као отац Ваших ученика захтевам да са верске наставе, у овој школској години, пређу на грађанско васпитање. Уз законске разлоге постоје и лични. Наиме, моја деца и ја смо Срби, православне вере. Вређа нас понашање антисрпског епископа и његовог клира, који у свакој могућој и немогућеј ситуацији заступа свачије интересе сем српских:

1. Он је спреман да се без имало стида и поноса рукује са највећим савременим крвницима српског народа:

– Тачијем,

zahtev 01 Писмо једног родитеља

zahtev 02 Писмо једног родитеља

zahtev 03 Писмо једног родитеља

– Албанским председником Нишанијем,

zahtev 04 Писмо једног родитеља

– Америчким потпредседником Бајденом,

zahtev 05 Писмо једног родитеља

А ОДБИО ДА ПРИМИ ЧУДОТВОРНУ ИКОНУ КОЈУ ЈЕ ПОСЛАО ВЛАДИМИР ПУТИН, већ послао да то учини свештеник, док је лично био са америчким амбасадором. Оним који је први признао независност Косова.

zahtev 06a Писмо једног родитеља

2. Наредио монасима и свештеницима да узму шиптарска документа, док се ми боримо да останемо грађани државе Србије

zahtev 07 Писмо једног родитеља

zahtev 08 Писмо једног родитеља

zahtev 09 Писмо једног родитеља

3. Дозвољава шиптарима да обнављају средњовековне српске манастире и цркве,попут савремених зграда:

– Заузврат пристаје да се ,само за обновљену цркву у Ђаковици подигне 18 (и словима ОСАМНАЕСТ) католичких катедрала,

zahtev 10 Писмо једног родитеља

– У Пећи су му гости Кфор и Кпс, они исти који пуцају на нас

4. „Видовданско песничко причешће“ је преименовао у бденије јер су му спонзори шиптарске општине, а гости за најсветији наш празник, Видовдан, они који су тукли нашу младост на Газиместану.

zahtev 11 Писмо једног родитеља

5. Бори се против крста, силе и знамења нас православних хришћана. На све се начине „пере“ и говори да крст у Рудару треба уклонити

zahtev 12 Писмо једног родитеља

То су моји главни разлози. Оно што се тиче и Вас јесу његови вероучитељи:

1. Реч је, већином, о нешколованом кадру. Закон каже да наставник верске наставе у прва 4 разреда мора имати бар вишу школску спрему,6.ссс,а они раде са 4. и 5. ссс,

2. Они нису имали методику наставе, нити знају да раде са децом.Поготово у овом узрасту,

3. Већина тих лица је у радном односу при СПЦ,што значи да код Вас морају примати максимално 30 % личног доходка а не 100 %,

4. Они мојој деци објашњавају на колико је који ауто „гравиран“, читају новине на часу,а и сами су признали да (у којим школама има могућности) пуштају деци цртане филмове,као и индијске и турске серије…Често су за време часова по ходницима или не долазе због водице и сахрана…

5. Неки су на платним списковима тзв. Владе Косова, против чега се Канцеларија за Косово и Метохију најсрчаније бори.

Ја знам да је то њихова „награда“ (Јудиних 30 сребрњака) што подржавају антисрпског владику, али ја не желим бити део „њиховог кола“.

Због набројаног и много више ненабројаног,тражим од Вас, да ако већ нећете по закону извршити изјашњавање родитеља, пребаците моју децу на грађанско васпитање. Реч је о деци:

  1. Ххх Ххххххххх
  2. Ххххх Ххххххххх

На Косову и Метохији:

На Св. Пророка Мојсија, 17.09.2012. год.

Подносилац захтева:

Хххх Хххић

СЕЗОНА ЛОВА НА ПРАВОСЛАВЦЕ: КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“ ПРЕСТОНИЦИ!?


 Какво нам је то „Српско“ школство када се на сред часа православна деца „изводе на стуб срама“ због искрених верских осећања!?

19 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“  ПРЕСТОНИЦИ!?

Недавно, у земљи која се „још увек“ зове Србија, и у сред Српске престонице „која је то све мање“, одиграо се инцидент који можда на први поглед можда и нема неке видљиве далекосежне последице- али је једно жалосно сведочанство, жалосног стања наше нације, и још жалоснијег стања „наше“ просвете…

За време часа географије у првом разреду Десете београдске гимназије, огласило се црквено звоно из комшилука, и једна млада, посвећена и лепо васпитана православна хришћанка, наравно ученица (у овој истинитој причи), се сасвим спонтано и ненаметљиво прекрстила. Тај њен чин није прошао непримећен будном и надобудном професору географије (чије презиме се нажалост такође завршава на „ић“, и који је себе, након „медијског и јавног разобличавања“, спремно декларисао као „православца“) и он је тада просто „зајаукао од бола“ (попут нечастивог када му се укаже Свети крст), искаливши свој (вероватно) „еуро-екуменистички“  бес на јадном детету, и јавно је „кажњавајући на лицу места,  и то „по кратком поступку“…

Овај назови „педагог“ је, према исказу мајке малолетне девојчице, „урлао из  свег гласа“ не њено дете, забранио јој на „лицу места“ да икада понови „инкриминисану радњу“, и чак јој је претио да ће је удаљити са наставе. Наравно, овај подмукли напад на психу девојчице и њена искрена верска осећања је изведен на сред часа, без икакве дискреције и негирањем било каквог права на одбрану невиној девојчици– очигледно са циљем да се та млада особа јавно „изведе на стуб срама“ пред њеним вршњацима- и вероватно да се свим другим потенцијалним „верским деликвентима“ утера страх у коске. По свему судећи овај „педагог“ би можда и успео у тој својој прљавој намери- да није било храбре мајке ове понижене девојчице, која је обелоданила цео инцидент новинарима Курира.

Новинари су позвали инкриминсаног професора, са захтевом да образложи своје мотиве за овако бруталну  (не)педагошку акцију. Професор је признао да је „рекао“ девојчици да „то“ не треба да ради, односно да не сме да се крсти на часу? Одмах је устврдио да је и сам православац, али да је за њега  религија „нешто приватно“ и да крштење на часу он сматра „банализовањем религије“. Наравно овај „педагог“ је све учинио да у сусрету са новинарима себе оправда и умањи овај озбиљни инцидент, покушавајући да себе прикаже као „разложну особу“!?

Професора је покушала да оправда и сама директорка Десете београдске гимназије, наивно покушавајући да протумачи новинарима „шта је професор мислио“ када је то урадио, али и по директоркином  властитом признању њен колега је  „бурно реаговао“!?

Према њеним речима „Професор јесте то РЕКАО, али само зато што МИСЛИ да деца не би требала да на часу исказују своја религијска осећања“– изјавила је директорка, да би на крају „подвукла“ да и она дели „исти став“!?

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Овакав став, пре свега директорке, која је све учинила да оправда дубоко неправедан чин свог колеге, по мени (писцу ових редова) указује на неколико веома озбиљних ствари у целој овој причи. Као што сте приметили, ни професор, ни директорка се нису позвали на законске прописе, или неку другу регулативу, приликом „прања руку“ од овог инцидента, већ само  на оно „шта они лично мисле“!?

Следеће што ми је пало у очи, јесте правдање од стране професора, и одбрана од стране директорке, дубоко непедагошког чина, који је чак и сама директорка  назвала „бурном реакцијом“… У ствари, ако сте сагледали детаље инцидента- са којима се у суштини поклапају изјаве мајке девојчице, и које директно, или индиректно потврђују и ова два назови „педагога“, очигледне „другосрбијанске оријентације“- млада девојчица, посвећена православна хришћанка, је овде очигледно(и документовано) била изложена отвореном „психичком терору“ и јавном понижењу пред својим вршњацима, отвореном претњом да не сме убудуће да јавно показује своја верска осећања, и отвореном претњом ускраћивања њеног уставом гарантованог људског и грађанског права на образовање (као и на безбедно и безбрижно детињство)!!!

Већина психолога ће вам рећи да овакво трауматско искуство и психичко насиље над младом особом у том добу (и то од стране такозваних „васпитача“ којима су ти млади људи у свом „најосетљивијем“ животном добу поверени на „бригу“), може да остави дубоке психичке ожиљке до краја живота!  Да не говоримо о урушивању угледа, нашег већ ионако поприлично неугледног школског система…

У целој овој причи,  намерно сам избегао да наведем имена (негативних) актера ове приче, јер за ову причу она и нису толико битна- колико је битан овај већ тако препознатљиви „ДругоСрбијански и АнтиСрпски патерн“ које се данас практично увукао у скоро све Српске националне институције, за чији рад Српски грађани одвајају свој, углавном тешком муком, зарађени новац, и поверавају им оно што им је највредније у животу, а то су наши млади нараштаји-  Да би ето, као што видимо у овој истинитој причи, уместо образовању и педагошкој бризи, били изложени јавном понижавању и психичком терору…

Чак и да у целој овој причи нема „мрачних побуда“ и да је деловање ових „педагога“ било мотивисано једино (у нашем друштву све присутнијим) „прозападним, другосрбијанским помодарством“ и трапавим покушајем примене ишчашеног западног „мулти-култи“ модела, у нашем школству- то је опет по мени недопустиво. Ми знамо да је тај модел чак и на западу проглашен „мртвим“ (Ангела Меркел је недавно дословце изјавила да је у Немачкој „мулти-култи“ мртав!?). Видимо поражавајуће резултате тог модела у Француској, где су законом забрањена сва јавна испољавања религијских осећања и истицања религијских симбола. Конкретно у Француској као резултат такве државне „мулти-култи“ репресије- „питоми“ и цивилизовани хришћани (који су васпитавани и „утренирани“ да поштују прописе) су изложени легалном прогону и плаћају цех, док су рецимо агресивни муслимани, који свуда прате своје „буле“ и силом спречавају полицију да примени закон- и још црње, у хиљадама, па чак и десетинама хиљада излазе на дневне молитве у сред великих француских градова, да би блокирали читаве делове града, тргове, улице…, тако загорчавајући живот свима око себе- док импотентна Француска држава вежба строгоћу на староседеоцима. Бојим се да сада  видимо у пракси примену истог модела и овде у Србији.  Попут овог надобудног и „мулти-култи острашћеног“ професора, појављиваће се вероватно и многи други њему слични, који ће „тренирати строгоћу“ на нашој православној деци- док ће истовремено ћутке прелазити преко много горих ствари у муслимански доминантним областима Рашке области  и Прешевске котлине.  Да не говоримо о „мађаризацији и хрватизацији“ Војводине, о чему смо већ доста опширно писали на страницама овог блога…

 

За читаоце који желе да се упознају са ближим детаљима ове уистину трагичне приче, прилажем у наставку чланка линк на оригиналан извор ове вести…

За правну државу, ако још увек постоји у земљи Србији, предлажем да за почетак пошаљу Просветну инспекцију у „Десету београдску“ и исту „окрену наопачке“….

 

М. Новаковић

 

 

Референца: http://www.medio.rs/43903_Skandal:-Profesor-zabranio-djacima-da-se-krste!.html

КОЛИКО СМО ИЗЛОЖЕНИ ШТЕТНОМ ЗРАЧЕЊУ МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ?


ФБР ИСТРАЖУЈЕ: „Како антене за мобилну телефонију можда убијају пчеле“ („Др Меркола“- превод Љ. Јовановић)

КОЛИКО СМО ИЗЛОЖЕНИ ШТЕТНОМ ЗРАЧЕЊУ МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ?

ФБР РЕДАКЦИЈА: Трагајући за Хаарповим антенама у Бељини код Барајева нашли смо једино „Теленор“ репетитор мобилне технологије. Наш чланак ТРАГОМ ХААРПА: НАШ РЕПОРТЕР ЈЕ КОД БЕЉИНЕ УСПЕО ДА ПРОНАЂЕ ЈЕДИНО МОБИЛНЕ РЕПЕТИТОРЕ је иницирао бурну расправу на тему „Хаарпа“, која се брзо преокренула у расправу о штетности и нерегулисаности употребе мобилне технологије у Србији.

Свима нама је познато да је кроз претходну „поданичку политику“ Тадићевог режима и његових „жутих претходника“ Србија стављена буквално у неоколонијални положај, безусловно прихватајући такозване „ЕУ стандарде“, чак и када су очигледно били на нашу штету. По многима Србија је постала такође и  својеврстан“отпад прљаве и нерегулисане“ Западне технологије. Једна од таквих „технологија“ је засигурно и мобилна,која је у нашу земљу ушла „на велика и мала врата“- сви смо сведоци да се мобилни репетитори и антене постављају буквално свуда, у насељеним местима (у близини школа, обданишта…), у селима (у близини, или чак на самим пољопривредним добрима).

Моја лична сазнања су да у већини развијених Западних земаља су успостављени одређени механизми заштите животне средине и људи, и да постоји доста стриктна регулатива где је дозвољена изградња инсталација мобилне технологије. Код нас то очигледно није случај. Наши „инсајдери“ су нам скренули пажњу на неке чињенице, пре свега из личног искуства са радом на тој технологији…

Тако смо сазнали да у Србији постоји најмање 2,000 мобилних репетитора (торњева) који и производе најштеније зрачење. Према једном инсајдеру, који је присуствовао мерењу зрачења Теленоровог репетитора у центру Пожаревца, тамо је екипа стручњака из Винче измерила штетно зрачење у радијусу од 7 км (овде се ради о локацији у центру насељеног места!?). Исти инсајдер нам је пренео запажање из његовог вишегодишњег искуства са одржавањем тих репетитора, да су он и колеге приликом скоро сваке посете репетиторима у унутрашњност, и њиховој близини налазили десетине угинули животиња- према његовим речима „глодара, јежева, птица…“ Једини разлог који он може да види за тако нешто јесте убитачно зрачење тих репетитора, бар у односу на „ситне организме“. По њему то је постало толики проблем да његова компанија плаћа посебно екипе „чистача“ којима је посао да скупљају и „одлажу“ те угинуле животиње.

Али најдрастичније сведочанство о штетности мобилних антена и репетитора јесте излагање радијацији која долази из „округилих(тањирастих) антена које емитује „бимове“(микроталасне снопове) ради трансфера „дате“ из једног у други репетитор. Према сведочанству „инсајдера“ један његов колега који је био изложен том „радијацијском снопу“ је ослепео усред последица изложености тог зрачења… По „инсајдеру“ веома је забрињавајућа  пракса постављања таквих врста репетитора у насељеним местима где постоји могућност да врхови стамбених зграда буду изложени тим „убитачним бимовима“!?  

Нас је исти „инсајдер“ снабдео и другим детаљима о штетности и нерегулисаности мобилне технологије у Србији, али ја као лаик не желим да се даље упуштам у ту тему, и надам се једино да овим уводником подстакнем стручњаке и „инсајдере“ да нам се обрате са својим мишљењем (пожељно писаним елаборатима) на ову комплексну тему, које ћемо потом без рестрикције и цензуре ставити на увид нашим читаоцима.

У наставку је превод чланка на тему штетности мобилне технологије на „пчелињу популацију“, са угледног сајта „Др Меркола“, коју је за вас превела наша колегиница из редакције (и професор биологије) Љиљана Јовановић… За разлику од овог мог лаичког увода, текст у наставку је настао као резултат озбиљне научне студије. Као и увек, закључке извуците сами… (уредник М. Новаковић)

—————————

Како антене за мобилну телефонију можда убијају пчеле

17 септембар 2012, СРБСки ФБРепортер

Извор: „Др Меркела“- ФБР превод Љиљана Јовановић

У ранијим истраживањима су окривљавали вирусе, гљивице, или пестициде, као разлоге за појаву „Поремећаја који изазива распад колоније“: CCD (Colony collapse disorder ), тј. угибање пчела. Тешко да могу да се игноришу резултати најмање двеју студија које указују на мобилне телефоне као највећу претњу.

Према истраживању на Универзитету у Ландау, када су ставили мобилне телефоне поред кошница, радијација емитована из мобилних телефона (900-1.800 МХз) била је довољна да спречи пчеле да се врате у кошницу.

Научници верују да је то зрачење мобилне телефоније довољно да се омете комуникација између пчела и роја у кошници. Сматрају да мобилни телефони изазивају ефекат резонанце који омета „плесни“ образац кретања, врсту језика којим пчеле комуницирају.

Недавно је у експериментима Саинуддеен Паттазхy, истраживач и Декан на Одељењу за зоологију на СН колеџу Пуналур(Индија), у Керали, (СН Цоллеге, Пуналур, Керала), такође утврдио да микроталаси из мобилног телефона сметају навигационим способностима пчела радилица.

Када је Паттазхy постављао мобилне телефоне поред кошница оне су пропадале у року од 5 до 10 дана. Пчеле радилице су нестајале, јер су губиле правац, нису се враћале у кошнице и никада нису нађене.

Додатна мистерија је било и то што паразити, дивље животиње или друге пчеле, које обично нападну овакву кошницу уопште нису прилазили уништеној колонији.

Паттазхy је изјавио:

”Навигационе способности пчела радилица су у зависности од карактеристика Земљиног магнетног поља. Електромагнетни таласи које емитују антене за мобилну телефонију и мобилни телефони, интерферирају са Земљиним магнетним пољем што је резултирало губитком навигационих способности пчела радилица. Због тога се оне нису враћале. Зрачење оштећује нервни систем пчела и оне губе способност летења”.

 ————————————-

ЛИНК НА ОРИГИНАЛНИ ИЗВОР:

http://articles.mercola.com/sites/articles/archive/2009/11/07/Honeybees-Face-Towering-Threat-From-Cell-Phones.aspx

—————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

 МОБИЛНИ РЕПЕТИТОР НА КРОВУ ШКОЛЕ У КОТЕЖУ: ИЗЛАЖУ ДЕЦУ ЖИВОТНОЈ ОПАСНОСТИ ЗАРАД ПРОФИТА!!!

ФБР ИНСАЈДЕР О МАНИПУЛАЦИЈАМА И ОПАСНОСТИ ПО ЗДРАВЉЕ И ЖИВОТНУ ОКОЛИНУ ОД МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ…

Џералд Селенте: Европска унија је пред колапсом!


СРБИН-инфо
Субота – 22. септембар 2012

Џералд Селенте: Европска унија је пред колапсом!

Настојања Србије да по сваку цену избори чланство у Европској унији су потпуно беспотребна, с обзиром на то да је велико питање колико ће та организација још постојати.

Оваква порука се јасно намеће из најновијег извештаја Института за истраживање трендова у Њујорку, у који је увид имала и редакција “Србин.инфо”. У последњој анализи директор ове угледне организације др Џералд Селенте највљује црне дане за ЕУ, али и подручје Балкана, које ће поново бити поприште међунационалних сукоба.

– Више није питање да ли ће се Еурозона распасти, већ само када. Док се у медијима у претходном периоду упорно сервирала прича како криза само што није прошла, и то од људи који су је и изазвали, ми смо упозоравали управо на ово што се сада дешава. У више наврата смо тврдили да је заблуда да ће такозвани спасоносни пакети за помоћ Грчке уродити плодом. Упумпавање новца насталог од „ваздуха“ у пропали систем је као да у већ слупана кола уграђујете кочнице.

Другим речима, дошли смо до тачке без повратка, када узалудне мере које се предузимају само на тренутак могу да олакшају ситуацију, али неће дати никакве резултате. Када дође до пуцања „мајке свих балона“, то ће дефинитивно означити крај до сада познатих економских активности у развијеном свету. Велико је питање шта ће после таквог сценарија остати од Европске уније и да ли ће уопште она и преживети. Не видим интерес Србије, па ни било које друге државе да настави са евроинтеграцијама – објашњава Селенте.

Економски пад Запада неће заобићи ни земље БРИКС-а.

– Кина ће продавати мање робе на Западу, а Русија природне ресурсе. Ипак, тежња Москве за политичким и економски савезом на простору бившег СССР-а у виду Евроазијске уније даће резултате. Русија има велике шансе да поврати утицај и доминацију и у источној Европи, без обзира на то што се чланство у ЕУ и НАТО намеће бившим комунистичким државама. Сигурно је да и Србија спада у сферу руских интереса и да ће управо преко Београда, Русија желети да прошири утицај у Европи.

 Ипак, Москва ће се на Балкану наредних година борити са још неколико утицаја: америчким, немачким и турским.

– Заправо сви су они мање-више амерички, али не треба занемарити све веће апетите Немачке. Такође, повратак Турске на Балкан је једна врста компензације Анкари због тога што је Берлин и Француска не желе као чланицу ЕУ. Сигурно је да светске силе неће одустати у намери да прошире или задрже утицај на територији бивше Југославије.

Селенте подсећа да је Балкан прошао кроз тежак период, али да су САД и ЕУ својим погрешним одлукама створиле привидан мир са много нерешених питања.

– То је јасно види на Косову, у Македонији и Босни и Херцеговини. Наметнуте границе само су донеле привремено затишје, са много нерешених питања. С обзиром на то да је економска криза нарочито погодила недовољно развијене државе Источне Европе, на површину ће испливати и остали проблеми. Плашим се да би у региону могло да дође до јачања екстремизма и сукоба.

 Нови талас кризе неминовно ће донети Србији проблеме.

– Србија не може да избегне судбину осталих источноевропских  земаља – каже Селенте. – Оно што можете да урадите је да смањите државне трошкове што је више могуће, да се не задужујте код ММФ-а и да улажете у пољопривреду и производњу здраве хране. Обичан човек, не само у Србији, већ и у целом свету, би требало да постане што је више могуће независтан од система, односно да самостално узгаја сопствене намирнице и енергенте.

 И у Србији се, баш као и у другим европским земљама, најављује подизање пореза (ПДВ на 20 одсто).

 – У време када незапосленост достиже рекордни ниво, европске владе појачавају напоре како би извукле новац за покривање фискалних потреба. Значи, наставак пљачке малог човека да би се у кризи нахраниле велике рибе. Када човеку узмете све, он је спреман на све. Праве демонстрације настају када средња класа постане револуционарна. Европу и Америку тек очекују велики социјални немири – констатује Селенте.

 Кроз историју су велике економске кризе решаване великим ратовима. Селенте упозорава да на врхунцу кризе можемо да очекујемо и да америчка влада поведе нацију, али и остале партнерске земље, у неки нови велики рат.

 – Други светски рат је био излаз из велике депресије. Данас су нуклеарно и оружје за масовно уништење донели неку врсту војног баланса. Надам се да владарима света, које највише занима профит, неће бити у интересу да униште модерно тржиште од кога и зарађују. С друге стране, сигурно је да ће се водити ратови против неразвијених земаља. Пре само сто година на планети је живело 1,5, а сада 6,3 милијарде људи. Неминовни су сукоби за преостале ресурсе.

 МЕДИЈИ

У каквом стању су данас “мејн стрим” (режимски) медији, Селенте објашњава на примеру одлуке Барака Обаме да подржи истополне бракове.

 – На страну то што телевизије и новине у власништву држава и великих корпорација без престанка извештавају о “резултатима” борбе против кризе од стране политичке олигархије или “праведним побуњеницима” у арапским земљама. Мени је невероватно извештавање о одлуци Обаме да подржи геј бракове. Данима смо после те одлуке, из сата у сат, могли да гледамо специјалне емисије. По начину извештавања, човек би лако могао да закључи да је то већи догађај од слетања човека на месец или пада Берлинског зида – саркастичан је Селенте.

 ВЕЛИКИ УГЛЕД

 Иако је оштар критичар америчке домаће и међународне политике, Џералд Селенте је стални саговорник највећих америчких и руских ТВ станица и штампаних медија, као што су Си-Ен-Ен, „Њујорк пост“, „Ју-Ес-Еј тудеј“, “Раша тудеј”…

 – Када људи гледају ка будућности, они је несвесно обоје, односно виде је кроз своје жеље и идеологију. То није случај са нама. „Тренд рисрч“ прати више од 300 различитих друштвених, економских и политичких категорија и сагледавамо ствари какве јесу, не какве желимо да буду – истиче Селенте.

 Распад Совјетског Савеза, рецесија у Азији 1997, велики пад руске привреде 1998. године (неколико месеци уочи НАТО бомбардовања Југославије), непрекидни терористички напади ирачке гериле после смене Садама Хусеина, само су неки од трендова, које је овај доктор политикологије на време препознао у претходне три деценије.

 Са својим тимом стручњака, Селенте је још 2005. године упозорио на крах тржишта некретнина у САД, који ће и довести до светске кризе…

 КО ЈЕ КРИВ ЗА КРИЗУ?

 Када су својевремено медији у Америци известили да је пад кредитног рејтинга САД изазвао нови талас кризе и потресе на берзама, Џерлад Селенте се само насмејао.

 – Говорити да је пад кредитног рејтинга САД изазвао кризу је као да кажете да је Сарајевски атентат Гаврила Принципа изазвао Први светски рат. То је само повод, а прави разлози леже у начину рада Федералних резерви САД, које су од Конгреса добиле незамислива овлашћења и тако постале „Вашингтон уместо Вашингтона“. Криза се појавила још почетком 2000. године, али су тада Федералне резерве, уместо да дозволе банкрот одређених банака и тако спасу економију, упумпале трилионе долара, дозволиле ниску каматну стопу и створиле „балон“ на тржишту некретнина.


Алексеј Димитријевић