Србско сабрање Баштионик, Бањалука 

Извјештај са промоције књиге проф. др Рајка Долечека:

„РАЗГОВОРИ СА ГЕНЕРАЛОМ МЛАДИЋЕМ“

5 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Чланови Србског сабрања „Баштионик“ из Бањалуке од 01.-04. 09. ове године, били су домаћини гостима из Чешке, активистима удружења Чешко-српског пријатељства, које је предводио проф. др Рајко Долечек.

Заједно са нашим гостима присуствовали смо Светој Литургији у цркви Светог Георгија у Дракулићу, посјетили споменик Србима побијеним од стране хрватских усташа у фебруару 1942. у бањалучком приградском насељу Шарговац, као и основну школу „Ђура Јакшић“ у Шарговцу из које су 07.02.1942. хрватске усташе издвојиле 54 српске дјеце од првог до петог разреда и поклали их у школи. Истину о овом злочину наши пријатељи ће понијети у Чешку и публиковати као и њихове досадашње чланке и књиге о српским страдањима.

Господин Рајко Долечек је велики српски пријатељ и борац за истину, носилац највишег одликовања Српске Православне цркве- ордена Светог Саве, затим ордена Његоша, а добитник је и Вукове награде. Човјек кога због његових дјела и љубави према српском роду с правом зову Арчибалд Рајс 21. вијека.

Централни догађај посјете била је промоција књиге „Разговори са генералом Младићем“ проф. др Рајка Долечека.

Промоција  књиге је одржана 03.09. у Кристалној сали хотела Босна капацитета 250 мјеста, која је била мала да прими све заинтересоване, а оволико интересовање и посјећеност, претворили су ову промоцију у снажну подршку ђенералу Ратку Младићу коме се неправедно суди у Хагу. 

Након молитвеног почетка и интонирања српске химне „Боже правде“ у извођењу квартета Арсена Чаркића, присутне је у име организатора промоције књиге- Србског сабрања „Баштионик“, поздравио Предраг Адамовић. Скуп је у име Његовог Преосвештенства епископа бањалучког Господина Јефрема благословио отац Драган Грујић.

О књизи, која је први пут објављена 2010. г. на чешком језику, говорио је инж. пуковник Вацлав Хајни, издавач из Чешке. Он је истакао да је ђенерал Ратко Младић у Чешкој међу слободоумним људима  постао „симбол отпора свјетској тиранији Нато савеза и САД-а“.

Надахнуто о аутору и о ђенералу Младићу говорио је пуковник мр. Драгиша Вулин, рецензент књиге за српско издање.

Господин Рајко Долечек је својим првим ријечима, духовитошћу, живахношћу и срчаношћу коју има са својих 87 година побрао симпатије присутне публике која је његово излагање често прекидала громогласним аплаузима.

Проф Долечек је поновио ријечи ђенерала Младића: „Ја сам трећа генерација Срба која није упамтила своје очеве…“.

Часном српском ђенералу и војсковођи у част, стихове уз звуке гусала казивао је Васо Драшковић чиме је и завршена промоција књиге „Разговори са генералом Младићем“.

Уз посвету проф. Долечека, у свега пар минута распродате су све књиге које смо пустили у продају по симболичној цијени, што је довољан показатељ колико интересовање је изазвала ова књига.

Књига проф. Долечека даје велики допринос борби за истину и правду не само за ђенерала Ратка Младића већ и уопштено за рат у БиХ, раскринкава лажи Запада, прича о херојству и чојству ђенерала из Божиновића који је и данас, као и у току рата, увијек био на првој линији одбране српског народа.

Стефан Стефановић: Хипокризија модерног друштва – случај Пуси рајота

Реалност непостојања политике и државотворне мисли- Огледнимо се

Најбоља дефиниција демократије:

Питали верници хоџу:

Ефендија , шта је то демократија?

Ефендија се дубоко замисли и после дуже паузе одговори:

То вам је као кад се ја попнем на минарет и одозго вас имам право попишати, а истовремено имате и ви право да попишате мене.

Тужна је реалност нашег времена. На први поглед ми имамо осећај  да све врви од политике, да се политика налази у свим сегментима нашег друштва и да се апсолутно ништа не може решити без питања политике, ма колико тривијално то нешто било.  Али то је само лажни привид. Јер стварност која нас је задесила јесте да политика у нашој земљи уопште не постоји, а самим тим нема ни политичара.

Постоје само људи који  реч „политика“ и „политичар“  користе и искоришћавају вршећи под тим именима неке прљаве, незаконите и нечасне радње , обмањујући при том народ  да се заправо баве политиком, и уједно стварају врло ружну слику о тој племенитој друштвеној науци и унапред праве стереотип о сваком ко би се заиста бавио политиком , да је лош човек, јер је управо захваљјући данашњим персонама које глуме политичаре, синоним за политику само лопов , лажов илити превртљивац.

Срж данашњег проблема  је у томе што данас политиком сви желе да се баве, опет ни сами не схватајући да они не желе да се баве политиком, већ желе да искористе политику  остварујући само личну корист.  Зато када чујете „ свако је данас политичар“ , знајте да то није тачно, истина је да „свако данас искоришћава политику, претварајући се да је политичар“!

Но, још већи проблем нашег доба је што ми још увек нисмо препознали оног „Божанског човека“ Жоржа Валоаа, јединог који би могао дићи политику до узвишења , враћајући јој славу која јој и припада , својом племенитошћу али и ауторитетом.

Шта је „Божански човек“?

„Он је један од оних људи за које жеља господара уопште није покретач  акције.Ти људи делују и усмеравају.Они црпе своју енергију и енергију другог; они увећавају богатсво групе којој припадају , али презиру вишак вредности  који им се враћа. Они дају пуно , а примају мало . И пошто уопште не примају за себе добит  од своји активности , не плаше се могућности да им исти буде одузет.“ – Овако је „Божанског човека „ описао Жорж Валоа.

А шта ми данас имамо ?

Само јадне демагоге пуне обећања. Мале и ништавне људе , плашљивце , који ништа не нуде, ништа не пружају , али зато узимају и оно што немамо , и тако своје бедне животе проводе у страху да ми једном не дођемо по то наше које су они присвојили. Социјалисте који нас својим испразним речима враћају на само дно цивилизацијске лествице , у једнакост . Једнакост у којој своју сличност  можемо наћи само у неразумним животињама. Без рада, свесног ужитка и напретка , само са једном мишљу – егзистенција. Време у којем велики прождиру мале, то нам је донео социјализам – беду, страх, лажну наду у неку имагинарну будућност коју чак ни у илузијама више не назиремо , лажни национализам , све саму лаж до лажи.

Имамо и демократију .Највећу пошаст свих времена . Још једно обећање једнакости , мира. А зар није управо демократија  та која доноси рат где год се појави? Чим у некој земљи назремо грађански рат, знајте да је то пут који себи утире демократија. И није ли онда управо она главни кривац  рушења сваког иоле стабилног система  људског друштва ? Наравно да јесте, свако разуман схвата да је демократија смрт политике, јер се кроз њу не може спроводити политика, кад је она тако установљена да представља сушту супротност политици.

Што се тиче једнакости , људи никако не могу бити једнаки, као што им ни судбине нису једнаке, нити интелектуалне способности , ни материјалне . Како у једном савременом свету ви можете поредити једног добро васпитаног човека , образованог , интелигентног са једним лоповом и убицом. Па нису ваљда поборници демократије или социјализма неки изасланици Божији па да спроводе Његов закон на земљи. Пред Богом можемо сви бити једнаки али овде на земљи , то никако не може бити. Узмемо ли за пример да су ти назови политичари апсолутни демагози , лажних обећања , успели да се уздигну изнад масе не тако што је народ у њима препознао неке квалитетне особине  илити врлине, већ управо супротно , да су они жељни власти и похлепе, завидници својом лукавошћу побунили народ нудећи им „леба без мотике“ и опет те пароле о једнакостима где је свако творац своје боље судбине, они онда и нису имали шта друго да понуде осим ових испразних доктрина као што су социјализам, либерализам , демократија …

Поредак који са собом носи демократија јесте у почетку анархија, што и јесте суштина демократије, стање без поредка, но то стање се мало касније претапа  у једну врсту дикататуре.Али оне где се још увек одржава нека врста једнакости, међутим у овом стадијуму демократије  једнаки су само они који подржавају демократију и уједно пропагирају одређене вредности које та доктрина носи са собом. С`тим што те вредности у стварности и у земљама у којима постоји уређење никад не би могле се сматрати вредностима . Што је само још једна у низу чињеница колико је демократија сама по себи наказна.

Ми данас , гледајући те назови политичаре који у свакој реченици бар једном помену демократију, демократски поредак, демократски начин, демократско уређење, не можемо а да не приметимо да имамо посла са најобичнијим демагозима. Покушавајући да нам натуре те јалове аполитичне програме , контраиндикторне са самим собом, јер два различита концепта социјализам и демократију, којима је само исход исти, немају ништа заједничко, то значи да ни сами не верују у те идеологије које наводно представљају. Што нас даље води до закључка да нису политчари, нити идеолози како желе да се лажно представе народу, већ мали људи жељни власти и испразних речи. Они самим тим не желе добро ни народу који воде, јер уколико познају политику као науку и социјализам и демократију, знају да неће ни појединачно ове доктрине, а поготово не заједно уклопљене, донети никакав напредак заједници, осим њима самима кроз разне обмане које врше. Они се значи не баве политиком, они своју заједницу држе у летаргији и једном стању у ком народ само бива опијен хвалоспевима демократије , док време пролази око њега . Не може се такође ни демократија оправдати речју да су је водили погрешни људи, јер демократију не могу да воде добри људи зато што они знају шта је демократија и не подлежу њеним обманама а самим тим ни свој народ не желе да обмањују.

Тако да оном политичару који почне да проповеда о демократији илити социјализму  , не треба и не смемо да верујемо, јер он тог тренутка када се дотакне демократије илити социјализма или било ког другог уређења сличног и безнапредног , он престаје да буде политичар и постаје само још један у низу малих људи жељних власти зарад сосптвене користи.

Још један проблем наше садашњице је недостатак национализма међу назови политичарима. Делимично се у појединим уређењима провлачио национализам али и то је било само лажни патриотизам и то у случајевима када је био потребан онима који желе власт. Никад ниједан од тих назови политичара није случајно показао свој национализам, али то је само зато што он не поседује њега, он га не познаје па самим тим не може ни да га испољи, све што је деловало случајно треба да се има у виду да је намерно , а да је намера управо да се и на овај начин обмане народ  како би имао слику свог вође као некаквог националисте.

Самим тим што смо у недостатку национализма, нас врло често оптужују и за шовинизам. Што је опет друга обмана. Јер уколико народ помисли да га оптужују за шовинизам , онда је логичан закључак да у истом том народу заједно са његовим лидером цвета национализам, и тако ми путем овим обмана увек имамо погрешну слику о стварном стању идеолошких опредељења наших назовиполитичара.

Добар политичар мора да поседује у себи ту особину, да буде истински патриота. Овде долазимо до једног суштинског елемента, а то је да лидер једне земље мора да буде припадник тог народа али не нације , већ управо народа. У том случају вођа те земље , осим што ће имати одговорност према свома народу, имаће и према својим прецима који су се као припадници његовог народа борили за ту земљу и онда је његов осећај отачаствене љубави према тој земљи искрен и он је сам по себи националиста. Што рецимо не би био случај када би земљу водио припадник нације те земље, јер не мора истовремено да буде припадник народа који води и код таквих особа ма колико се они трудили недостаје осећај одговорности и љубави према својој отаџбини јер то није његова отаџбина. Даље нема он урођен осећај патриотизма ,и увек иза себе има резерну државу .

Зато је врло битно да нашу земљу води човек који се не устручава да покаже свој искрени национализам, јер он тиме показује колико воли свој народ и своју отаџбину , и да га није страх од тога. Значи да му је испред лидерског места,  његова земља и њен народ. Таквог политичара поштују чак и оне демократски уређене земље и зазиру од његове неустрашивости. Баш зато што знају да такав политичар не може бити купљен њиховим новцем и да није постао лидер ради своје користи већ ради свеопште користи народа који води. Такав политичар природно је свом народу неће натурати некакве назови идеологије слободе и једнакости , нити ће свој положај задржати страховладом већ страхопоштовањем.

Народ са слабим вођом је препуштен самом себи, опет некој врсти анархије, зато у демократским уређењима владари морају да примењују тиранију али користећи се искључиво људским страхом. Њих народ по правилу не поштује, јер јасно је да нема разлога, али их се колективно плаши. Они као такви не нападају групе заводећи страх, већ на појединцима демонстрирају своју силу и показују шта ће се десити сваком ко покуша да им се супростави. И ово је једна врста привида , јер они су ти који се више плаше народа него што се народ плаши њих, али народ застрашен случајем појединца не схвата то и ћути.

Са друге стране добар политичар уједно мора да буде и јака личност , да међу народом заслужи страхопоштовање али не сејући страх , већ својом правдољубивошћу, делима и одговорношћу која ће донети добро нацији и народу који води, а њему самом поштовање од њих.

Није курва политика већ људи који је искоришћавају .

БИЈЕЉИНА, 4. СЕПТЕМБРА /СРНА/ – Предсједник Удружења избјеглих и расељених Срба зеничке регије Душан Стевановић најавио је да ће ова популација, након 20 година од протјеривања са огњишта, коначно затражити обештећење за имовину уништену у Федерацији БиХ, те указати на дискриминацију у којој живи.

„Идемо у одлучну битку, тражимо обештећење за нашу имовину у ФБиХ, гдје нема услова за повратак и трагаћемо за правдом до УН или до колективног исељења“, рекао је Стевановић на скупу избјеглих и расељених лица из Зенице, који је одржан вечерас у бијељинској Народној библиотеци „Филип Вишњић“.

Он је истакао да је 200 српских села и насеља у централној БиХ сада „спаљена земља“, на којој је уништена сва имовина, која је стварана генерацијама.

„Више од десет одсто бораца са подручја централне БиХ дало је живот за Републику Српску, цијела једна генерација практично је нестала, и Срби зеничке регије више немају времена за чекање“, додао је Стевановић.

Он је нагласио и да локална власт у Бијељини нема разумијевања за избјегличку популацију из централне БиХ, која је дискриминисана и стављена испод нивоа и Бошњака и Рома.

Стевановић је рекао да је огорчен на локалну власт у Бијељини и због тога што овој популацији није обезбиједила просторије за окупљање и дјеловање, као ни дио средстава из буџета која би користили за рад.

Он је најавио да ће 10.000 Срба зеничке регије, који су насељени у Семберији, искористити предстојеће локалне изборе и на њима подржати кандидате и листе који буду подржали њихове захтјеве.

Хаг – Рамуш Харадинај, Идриз Баљај и Лахи Брахимај су одговорни за убиства, окрутно понашање и мучење током сукоба на Косову 1998. године, стоји у поднеску Тужилаштва Хашког трибунала који је достављен медијима.

04.09.2012. glassrpske.com, nezavisne.com

Тужилаштво наводи да је на основу свих изнесених доказа то једини могући закључак и додаје да су тројица оптужених кршили законе и обичаје ратовања.

Од априла до касног септембра 1998, оптужени Харадинај, Баљај и Брахимај су заједно са другим припадницима удруженог злочиначког подухвата радили на учвршћивању моћи Ослободилачке војске Косова, окрутним понашањем, мучењем и убијањем противника ОВК, наводи се у коначном поднеску Тужилаштва из 11. јуна 2012. године.

Како се додаје, многе жртве, које су припадници ОВК сматрали непријатељима тог покрета завршиле су у логору Јабланица, а већина жртава је тамо одведена након што је киднапована.

– Неке од жртава биле су у Јабланици заточене у подруму испуњеном водом, у нехуманим условима. Тамо су испитиване и тешко премлаћиване. Најмање осам жртава је убијено у Јабланици, док је најмање 16 претрпјело сурово опхођење или тортуру – наводи се у документу Тужилаштва.

У документу се наводи и да се све ово дешавало за вријеме конфликта ОВК са Војском Југославије, тако да се не може довести у питање чињеница да су оптужени свјесни злочина који им се стављају на терет.

– Харадинај, Баљај и Брахимај су играли кључну улогу у спровођењу заједничког злочиначког подухвата – додаје су у поднеску Тужилаштва Хашког трибунала.

Бивши косовски премијер Харадинај стигао је 17. јула у Приштину, пошто га је Хашки трибунал пустио на привремену слободу, док не буде позван на изрицање пресуде.

Харадинај би на привременој слободи требало да буде до рочишта на којем ће бити изречена пресуда по оптужници против њега и још двојице високих заповједника бивше ОВК, оптужених за ратне злочине на Косову у региону Дукађина 1998. године.

У Хашком трибуналу је 27. јуна завршено поновљено суђење Харадинају и његовим сарадницима Идризу Баљају и Лахију Брахимају за злочине на Косову 1998. године, а портпаролка Трибунала Нерма Јелачић је најавила је да би пресуда могла да буде донијета у новембру.

Харадинај, Баљај и Брахимај су у шест тачака оптужени за убиства, окрутно поступање и нехумане поступке, кршење закона и обичаја ратовања 1998. на Косову.

Они се терете за злостављање, мучење и убиство најмање осам притворених у Јабланици, од којих су двојица били Срби, а остали Роми и Албанци.

Суђење Харадинају и саоптуженима је први поновљени процес у историји Трибунала.

За приказивање видео записа, кликните на слику

Слободно српски са Љиљаном Смајловић
02.09.2012.

У 83.емисији Слободно српски гостовала је председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић. У интервјуу Будимиру Ничићу она је рекла да Београд не би требало да води дијалог са Приштином без Срба са Косова“. Београд може да преговара и у име Београда и Косовске Митровице, Чаглавице, Грачанице, Штрпца…, али мора да узме у обзир шта стварно хоће Срби и како то они виде“.

Председница Удружења новинара Србије је казала да јавност у Србији није упозната о правом стању на Косову, а разлог томе је што у Србији нису постојали слободни медији. Она је говорила и о функционисању Удружења новинара Србије и Друштва новинара Косова и Метохије.

5. 09. 2012

Александар Конузин: За Русију је „војвођанско питање“ вештачко питање

Београд – Састанак у Сочију 11. септембра биће први званичан сусрет Владимира Путина и Томислава Николића у својству председника двеју земаља, иако се они познају годинама и више пута су разговарали.

Посета председника Србије имаће радни карактер. Другим речима – минимална пратња, минимум протокола, максимална концентрација на радни садржај сусрета – најављује у разговору за Данас Александар Васиљевич Конузин, амбасадор Руске Федерације у Србији, који 18. септембра завршава свој мандат у Београду.

Шта је главни разлог Николићеве посете Русији, друге по реду од избора за председника Србије? Да ли је у плану потписивање споразума о стратешкој сарадњи две земље, о чему се већ неколико година говори?

– После недавних председничких и парламентарних избора и у Русији и у Србији формиране су нове структуре власти. Узимајући у обзир велики потенцијал наше сарадње у свим сферама појавила се неопходност да се посаветујемо како да градимо односе у будућности. Имамо пројекте који су спремни за реализацију: Јужни ток, модернизација српске железнице, почетак рада изграђених капацитета НИС. Потребно је дефинисати даље правце економске сарадње. Осим тога, од последње посете Владимира Путина Србији у марту 2011. акумулирано је још нових пројеката. Још тада је председник Русије говорио о неопходности дефинисања приоритета. Управо ће се и пре свега свим овим бавити два председника у Сочију.

Наравно, председници ће размотрити и међународни дневни ред. Нажалост, овај дневни ред садржи конфликтни чинилац, посебно на Блиском и Средњем истоку, који има тенденцију пораста, што изазива забринутост. Владимира Путина ће интересовати да чује од Томислава Николића каква је садашња позиција Србије у вези с решавањем косовског проблема. Руска страна ће се изјаснити за поштовање мирног решења проблема ове покрајине, које се заснива на међународном праву, пре свега на Резолуцији 1244 СБ УН. Овакву позицију Русија ће поново подржати на највишем нивоу. Мислим да ће председници наћи времена да дотакну и друге аспекте наших билатералних односа, између осталог богату друштвену сферу општења: културу, образовање, руски језик и друго. Што се тиче Декларације о стратешком партнерству ми, нажалост, нисмо успели да 2011. позитивно завршимо рад у вези са тим.

Када треба очекивати узвратну посета руског председника Србији? Поједини медији најављују је за децембар?

– За сада не могу да одговорим на ово питање. Није важан сам сусрет као чињеница, него његов садржај, како би он дао додатни импулс нашим билатералним односима. Управо у том правцу ми и делујемо.

Шта су, по вашем мишљењу, разлози због којих Србија до сада није реализовала руски кредит за инфраструктуру од 800 милиона долара и на коју све додатну руску помоћ може да рачуна?

– Одлучено је да се овај кредит искористи за модернизацију и развој српске железнице. Другим речима, започет је нов стратешки правац наше сарадње. Било је неопходно спровести огроман припремни високоспецијалистички технички посао. Тежак посао. Након распада Југославије, грађанског рата, санкција, НАТО агресије, огромних губитака током прелазног периода пословања, економске кризе, било је потребно припремити документацију за пројекте 21. века.

Српски стручњаци буквално нису имали ресурсе. Али, веома ми је драго што, без обзира на све тешкоће, ни Срби ни Руси нису очајавали, него су упорно радили, помагали једни другима како би заједно постигли постављени циљ. Имао сам велико задовољство да се лично прикључим заједничким напорима. Драго ми је што смо коначно дошли до етапе практичне реализације „руског кредита“ и почетка грађевинских радова. Када је реч о додатној помоћи, упознати смо с компликованим проблемима са којима се суочила нова Влада Србије. Очекујем да ће се ова питања разматрати и у Сочију, као и у оквиру Међудржавног комитета за сарадњу и надлежних министарстава, других установа, пословним круговима.

Да ли Москву брину спорне приватизације и системска корупција у Србији, на које указује ЕУ?

– Русија и њени предузимачи заинтересовани су да реализују своју делатност у Србији на основу закона ваше земље. Било какво њихово непоштовање са било чије стране било би штетно за све учеснике пословања. Задовољство пружа то што је нова српска влада започела борбу против корупције не речима, него делима. Проблеми приватизације требало би да се решавају на правној основи, у интересу привреде Србије, уз поштовање права њених грађана.

Због чега је Русија сада спремна да се укључи у предстојећи политички дијалог Београда и Приштине, иако је током преговора у Бриселу, вођених под покровитељством ЕУ, то одбијала?

– Чини ми се да нисте добро формулисали питање. Русија је увек пружала и наставља да пружа помоћ у решавању косовског проблема, непрестано истичући да то треба да се одвија строго на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Као што је познато, српске власти су биле коаутори резолуције Генералне скупштине УН 9. септембра 2010, која предвиђа дијалог између Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. На молбу Београда ми смо ту одлуку подржали. Русија се у датом контексту није спомињала.

Иако се Русија, како стално истичете, не меша у унутрашња питања Србије, како коментаришете спекулације да је Москва незадовољна што и ДСС није ушла у нову владу?

– Као што сте добро приметили, реч је о спекулацијама. Русија веома тесно и плодотворно сарађује с новом Владом Србије. Формирање владе јесте политичка воља оних које је изабрао српски народ. Према одлукама српских народних посланика, укључујући и одлуке Демократске странке Србије, односимо се са дубоком поштовањем.

Како Москва гледа на евентуалну интернационализацију „војвођанског питања“?

– Мислим да присталице овакве „интернационализације“ добро схватају неуставност своје позиције, као и одсуство подршке датим сумњивим идејама од стране ширег слоја становништва. Сматрам да такозвано „војвођанско питање“ умногоме вештачки намећу они који теже да од тога извуку тренутну корист, не бринући се о последицама својих потеза. Тематику архитектуре државног устројства видимо као део искључиво унутрашњих питања Србије и спољно мешање у ту сферу сматрамо за неправилно и некоректно.

О чему би Београд и Приштина, према мишљењу Москве, требало да разговарају у најављеном политичком дијалогу?

– Мишљења смо да тематику дијалога морају одредити заинтересоване стране, без спољних притисака. Најважније је да се не дозволи противправно наметање решења косовског проблема на штету историјских интереса Србије и у корист коњуктурног политичког избора.

Јелена Тасић

(Данас)

Уочи преговора Београда и Приштине: “ефикасно склањање Србије од севера покрајине”?