Коштуница: Бивша власт продала Косово

Вести | 04.09.2012 | 21:52

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштиница оценио је да је изјавом председника Европског парламента Мартина Шулца, да је узајамно признавање Београда и Приштине услов за улазак Србије у Европску унију, до краја огољена истина да Брисел већ четири године води политику стварања независне државе Косово.

Коштуница: Србији је потребна нова политика према Космету

„Претходна власт коју је предводила Демократска странка била је непосредан и директан саучесник и помагач Европској унији на овом пројекту успостављања независног Косова. Од прихватања Еулекса до споразума које је претходна власт потписала са Приштином, па све до руковања са (премијером Косова Хашимом) Тачијем, представља пут који је прошла власт прешла у предавању Косова“, навео је Коштуница.

„Србији је насушно потребна нова политика и потпуни дисконтинуитет са поражавајућом политиком, коју је на штету Србије спроводила претходна власт“, каже се у саопштењу.

Мартин Шулц је данас изјавио да узајамно признавање Београда и Приштине јесте услов који Европски парламент види за улазак Србије у чланство Европске уније.

Шулц је данас у Бриселу нагласио да су он и представници Европског парламента с премијером Србије Ивицом Дачићем разговаравли веома отворено и да је речено да „односи Србије и Косова у склопу мирољубивог развоја морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем“.

Првих стотинак председничких дана – књига утисака

Почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење је више него снажно.

04.09.2012. Правда

МИЛАНСКИ ЕДИКТ И ЕВАНЂЕЉЕ: ШТА ЈЕ ВАЖНИЈЕ?

Прослављати 1700. годишњицу Константиновог Миланског едикта о верској толеранцији у Нишу, а не у Милану, у најмању руку је чудно. Поготово зато што је Ниш само родно место цара Константина, а не место у коме се он обратио у хришћанство или држао Васељенски сабор. Уосталом, прича о Миланском едикту у Србији као да је потиснула причу о Еванђељу; зар би било Миланског едикта да није било Христа? А Њега као да су жртвовали култу „верске толеранције“, коју је својевремено дефинисао Владика Николај: “На три вере оком намигују, / а ниједну право не верују“.

Додуше, није ништа лоше у томе да и Србија свечано обележи овај датум, један од најзначајнијих у историји хришћанске Европе, и то баш у Нишу, где је цар Константин рођен (и други велики ромејски цар Јустинијан рођен је у Улпијани – Липљану на Косову.) Али то би могла да учини исто онако како је учинила 1913. године, кад су се у Нишу окупили православни епископи (пре свега, Срби из разних црквених јурисдикција јер је Пећка патријаршија као целина обновљена тек после Првог светског рата), и на челу с митрополитом Србије Димитријем служили Свету Литургију. Није ту било ни римокатолика ни протестаната. Уосталом, римокатолици су вековима лик Константинов доживљавали кроз кривотворину звану „Donatio Constantini“, по којој је оснивач Цариграда римском папи тобож дао империјалну световну власт. Протестанти су пак сматрали и сматрају да је Константин, дајући слободу Цркви, у ствари репаганизовао хришћанство, лишивши га првобитне есхатолошке усмерености. Само православни осећају да је Константин „равноапостолни“ човек који је успоставио симфонију Цркве и државе, ради спасења људских душа. И зато у Нишу 1913. бејаху једино православни, а Србија је бринула своје србске ослободилачке бриге.

Сто година касније, у складу са модом жутокраких евроинтеграција и новом „теолошком агендом“, у Нишу је требало да се окупе не само православни, него и сви остали, на челу са римским папом Бенедиктом XVI. Разлози су, као и увек, били паролашки, дневнополитички: „дијалог“, „толеранција“, „заједничка европска будућност“. Из врха СПЦ је речено да ће то бити прилика да папи кажемо шта мислимо (као, папа Рацингер, један од најученијих теолога данас, не зна учење Цркве од Истока о папском примату, па ћемо му ми то објаснити).

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Поводом тих прича реакције су међу Србима биле веома бурне. Угледни наш научник проф. др Србољуб Живановић, који је један од ретких што су за време СФРЈ успели да обаве делимична истраживања јасеновачких хумки, 25. августа 2010. године на сајту „Борба за веру“ огласио се текстом „Да би дошао у Београд, папа мора да испуни одређене услове“, у коме, између осталог, каже:

„Ниједан римски папа никада није посетио Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Ту се налазио и посебан логор за децу испод једне године старости. Папа Јован Павле II је долазио у Бања Луку и био на неколико километара од Јасеновачких стратишта, али их није посетио и помолио се за покој душа невиних жртава. Евентуални долазак римског папе у Србију 2013. године могао би да уследи тек када се римокатоличка црква одрекне злочинаца, укључујући и оне које је прогласила за ‘блажене’, и када папа на коленима, у Јасеновцу, замоли за опроштај због најгрознијих злочина које су починили верници римокатоличке цркве. Што се тиче разговора Православне цркве и римокатолика који би водили ка некаквом екуменизму, пре свега треба превазићи догматске разлике и римокатоличку јерес. Не заборавимо да православци и римокатолици не верују у исто. Символи вере се разликују. Папа мора да се одрекне своје ‘непогрешивости’ и тежње да има ‘примат’ у цркви. Према томе, било каква посета римокатоличког папе Србији и било какви разговори православних епископа са римокатолицима су непотребни, непожељни и противцрквени све док римокатолици не изврше промене у своме ставу и док се не покају за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.“

Чули су се и гласови других забринутих Срба. Др Вељко Ђурић, историчар, подсетио нас је на став СА Синода СПЦ о папиној посети СФРЈ, намераваној 1983. године (не може без покајања у Јасеновцу, тада је тврдио Синод, иако је Централни комитет СК Хрватске преко својих истомишљеника из врха Југославије и Србије вршио велики притисак да папа дође), као и писма патријарха Павла папи Ивану Павлу II у коме га оштро критикује због подршке неоусташком Туђмановом режиму.

Али домаћи екуменисти нису били расположени да ове гласове чују. Бар извесно време. Потрудили су се да скоро све што је везано за прославу Миланског едикта вежу за Рим; речено је да ће и мермер којим ће бити опточен храм Светих Константина и Јелене, који се подиже за јубилеј , бити мермер којим је грађен древни Рим.

А сада да погледамо какве се све екуменистичко-туристичке погодности нудиле Србима уочи 2013. године.

О КРСТУ НА БРДУ ВИНИК

Још у новембру 2010. Српски културни клуб Републике Српске огласио се саопштењем „У сусрет 2013“, које се бави анализом изгледа „монументалног латинског крста“ који је требало да у част јубилеја Миланског едикта буде подигнут на нишком брду Виник. Овај „решеткасто-затворски“ крст је „пројектован по законима златног пресека божанске фасцинантне пропорције“, како су изјавили аутори идејног пројекта“. О томе какав крст треба да се диже изнад Ниша и Србије, писало је „Православље“ (15. априла 2010), у тексту „На брду Виник највећи крст на Балкану“:

„Представници Српске Православне Цркве, свих политичких партија, Војске Србије, полиције, привредници Ниша и Градска управа Ниша потписали су Декларацију о црквено-народном јединству поводом подизања крста светог цара Константина у Нишу. Потписници овог документа заветовали су се на јединство и позвали све Србе у отаџбини и расејању, као и остале православне хришћане да, сходно могућностима, помогну подизање овог монументалног обележја које ће својом висином од 80 метара и распоном крста од 40 метара бити један од највећих у Европи. Председник Иницијативног одбора за изградњу крста Драган Милошевић, нишки предузетник, открио је да ће крст бити изграђен од металне конструкције у облику латинског крста, на коме доминира византински крст. Аутори идејног решења су архитекте Миомир Васов и Драган Златков. Крст ће бити видљив из свих делова града и са прилазних путева. Биће осветљен ласерским зрацима који долазе са Христовог монограма који ће стајати изнад Богословије тако да ће се видети и ноћу. Крст чини централни део комплекса који ће се простирати на 13 хектара, а обухвата још и амфитеатар, хотел, музеј, биоскоп. Да би се туристима дочарао дух римских векова, на менију ће бити храна и пиће оног времена, а запослени ће носити одећу старих Римљана.“

Српски културни клуб Републике Српске је симболику овог крста протумачимо на следећи начин:

„Идејно рјешње крста (крста антихриста) има двојако симболичко значење: у свом горњем дијелу симболизује апсорбовање умањеног православног крста од стране римокатоличког по оној народној, „већа риба гута мању“, али и да је на традиционалном хладном римокатоличком крсту православни крст распет као Исус Христос, као што су хрватски клеронацисти уз благослов Ватикана распели ‘шизматички’ православни народ српски.“

Када је, док је југ Србије још увек био у турском ропству, средином 19. века, био подизан Саборни храм у Нишу, Нишлије су га градиле да се, ако неко из слободне Србије долази, види да ту живе православни хришћани, жељни слободе (овај храм је иначе изгорео 2002. године, па је касније обновљен). Ко ли је то желео да се изнад Ниша, једне од кључних геостратешких тачака Европе, уздиже латински крст који „гута“ православно крсно знамење? И зашто ли је из врха СПЦ било речено да је крст крст без обзира на изглед? И на крају, зашто је одлучено да се уговор о изградњи латинског крста потпише на католички Божић 2010. (потписници патријарх србски г. Иринеј и градоначелник Ниша Милош Симоновић)?

ЕКУМЕНИСТИЧКО НАСЕЉЕ

Крајем јануара 2011. лист „Национални грађански“ из Новог Сада је донео текст из пера Д. Стојановића, у коме се најављује да ће на брду Винику, поред латинског крста, бити и насеље од 125 кућа, за сваку хришћанску земљу по једна:

„Драган Милошевић, предузетник из Ниша који је иницирао идеју о подизању крста, осмислио је цео комплекс.’До самог крста водиће пут дужине четири и по километра, а са стране ће бити изграђене куће за сваку хришћанску земљу. Биће то куће у којима ће бити представљена национална историја и култура тих земаља. Такође ће на куће бити постављене њихове заставе, а код самог крста вијориће се српска застава – објашњава Милошевић. У подножју највећег крста на Балкану, који је дизајниран по угледу на католички, биће изграђен читав архитектонски комплекс, од кога ће Ниш имати и комерцијалне користи. ‘Планирамо да изградимо музеј хришћанства, амфитеатар, хотел, мултимедијалну салу с биоскопом, ресторан, као и неколико локала за продају сувенира. Практично ће цео југ Србије имати прилику да прикаже своје специфичности’, објашњава Милошевић.

Он наводи да ће сви ти делови великог комплекса бити урађени у стилу који је доминирао у доба цара Константина. ‘Све ће бити у духу оног времена – храна, пиће… Чак ће и запослени носити гардеробу какву су некад имали Римљани. Верујем да ће многи, првенствено моје Нишлије, препознати у овоме прилику да нешто добро урадимо за овај град, за Србију. Зато је не смемо пропустити’, каже Милошевић.“

Цео комплекс на Винику простирао би се на 13 хектара. Има се, може се, изгледало је у том часу.

Јесте да наш народ гладује, и да би – бар се потписнику ових редова чини – Богу било угодније да се новац за изградњу овог комплекса троши на народне кухиње за Нишлије у транзицији, али ултимативни захтеви глобалистичког туризма су захтеви нашег доба. А ко ће одолети моди? Ипак, појавила се једна препрека екуменистичко-туристичкој мегаломанији: светска економска криза. Римски циркус у Нишу, на удару СЕКЕ, по свему судећи, није опстао, осим као замисао.

ПРЕПРЕКЕ НА ПАПИНОМ ПУТУ: ЈАСЕНОВАЦ

У септембру 2009. римокатолички свештеници на челу са надбискупом Јосипом Бозанићем посетили су Јасеновац. Бозанић је одржао беседу у којој је осудио усташе и Јасеновац, али узвеличао „блаженог“ Алојзија Степинца и устврдио да се Јасеновац не сме да користи за „стигматизацију“ Римокатоличке цркве, хрватског народа и државе, изједначивши жртве Јасеновца и Блајбурга.

Тим поводом се огласио председник Извршног одбора Удружења Јасеновац – Доња Градина, Владимир Лукић. Реагујући на Бозанићеву изјаву да су „жртве јасеновачког логора искориштаване у сврху стигматизовања хрватског народа као геноцидног народа и хрватске државе као непожељне“, Лукић је СРНИ рекао да је загребачки надбискуп заборавио основну чињеницу – због чега је формиран логор Јасеновац.

„Свакоме је јасно да је логор Јасеновац формиран због уништавања Срба, Јевреја и Рома,док су сви други тек спорадично уништавани“, рекао је Лукић СРНИ. Лукић је изразио чуђење да Бозанићу није познато да су Срби свих узраста, од деце до стараца, са свих страна, а посебно из Хрватске и БиХ, сабирани и довођени у Јасеновац на клање. “Зар Бозанићу није позната књига господина Драгоја Лукића, гдје је 19.392 дјеце од једне до 14 година побијено у Јасеновцу, а да не говорим да је тадашња Хрватска једина имала логор за дјецу?“ Лукић је питао Бозанића да ли му је у знању да су они који су желели да сакрију сведочанства о жртвама учинили све да униште податке о њиховом броју, као и то где су у концлогорима Европе од дечјих и људских остатака правили сапун као што је то било у Јасеновцу и Доњој Градини. “Где су то полуживи људи затрпавани у насипе и бацани у ријеку Саву ишли све до Црног мора?“, питао се Лукић. Лукић је истакао да је огроман број римокатоличких свештеника учествовао у насилном покрштавању православних Срба и злочинима над невинима: “Зашто се многи католички свештеници нису оградили од злочина и једноставно зашто га нису спречавали?“, додао је. Наравно, Бозанић није одговарао. Али ових дана одговорио је Бозанићев поузданик на челу Надбискупског архива патер Стјепан Разум, који је, по ко зна који пут у новијој историји, истакао да је Јасеновац „србски мит“.

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ, ОПЕТ: ПАПА БЕНЕДИКТ О СТЕПИНЦУ

Године 1998, када је Алојзије Степинац проглашен блаженим, кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, а тада челник Конгрегације за доктрину вере, одржао је беседу у част новоблаженика Римске цркве. Био је 15. фебруар, а беседа је одржана у хрватском (негда илирском) папском Институту Светог Јеронима, у коме је 1941. монсињор Мађарец примио Анту Павелића, а 1991. Мађарчев наследник Ратко Перић, потоњи мостарски бискуп, Фрању Туђмана. Јозеф Рацингер је рекао да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опевао у последњем певању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Степинац је, по Рацингеру, био толико обузет Христом, да је, на крају, постао „жива слика трпећег Криста с трновом круном и ранама његове муке“. И још додаје Рацингер: „Будући да је био човјек савјести, кршћанске савјести, супротставио се тоталитаризмима; и у вријеме нацистичке диктатуре постао је бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је у времену комунизма постао одвјетник својих вјерника, својих свјећеника прогоњених и убијаних“.

Да, читаоче: то садашњи папа проповеда о војном викару усташке војске сине титуло, члану усташког Сабора, кривцу за прекрштавање 250 хиљада православних Срба у НДХ, човеку који је у свом дневнику писао о „бизантски“ подмуклим Србима, говорећи да су Срби и Хрвати два света који се никада не могу помирити. А да је Рацингер, иначе пун екуменске љубави и „танкоћутности“ прави Немац, и то србофобни, показао је у овој својој беседи, наизглед успут, тврдећи да је Степинац, кад је изабран за бискупа 1936. године, „добро познавао тешку ситуацију у Католичкој цркви и вјерника католика у својој земљи, у оној Југославији коју су савезници након Првог светског рата умјетно створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“. Управо због оваквог схватања Југославије, као вештачке творевине коју су створили они који су скршили бечко-берлинску осовину 1918. године, Ватикан и Немачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991. године.

Долазећи у Хрватску почетком јула 2011, папа је дошао да би благословио њене „евроинтеграције“ и да би је подржао као Civitas Dei, чији је светац – државотворни симбол управо Степинац. Степинац је Хрватима оно што је Свети Сава Србима, и папа Бенедикт XVI је био ту да би их ободрио у оваквом поимању светости, поклонивши се Степинцу у загребачкој катедрали. Управо га лик „блаженог Алојзија“ и спречава да види Јасеновац и да се поклони невинима које су усташе поклале само зато што су били „шизматици“, то јест нису признавали папу. Додуше, не треба сумњати: да би посетио врх СПЦ и тиме себи отворио пут ка Москви, папа је спреман да и у Јасеновцу промрмља неко извињење у стилу свог претходника, познатог по стилу извињавамо се, много се извињавамо. Али не треба заборавити: Јасеновац није једина препрека на путу ка Светосавској Цркви. Поред учења Ватикана о папској незаблудивости, ту је и читава историја рата папства против православних Срба, од Средњег века до данас, као и историја покрштавања на силу, не само у доба „блаженог Алојзија“. Рим има толико тога да учини да би Србе уверио у своје добре намере да папа на то никад неће пристати, јер је, по учењу Првог ватиканског концила, незаблудив по питањима вере. Без обзира шта домаћи екуменисти о томе причали, убеђујући себе и друге да је могућа бајка са хепиендом,хепиенда неће бити.

ИЗЛАЗНА СТРАТЕГИЈА

У франкфуртским „Вестима“ се 13. маја прошле године појавила вест да би СПЦ могла да упути протестну ноту римском папи Бенедикту XВИ због тога што ће дотични у оквиру своје посете Хрватској бити поклоник на гробу „блаженог“ Алојзија Степинца. Пронели су се и гласови да се Руска православна црква не слаже са папином посетом Нишу 2013. „Излазна стратегија“, ако се језик утрнуо од дипломатског шифровања преведе на оно што сви разумемо, значила је да би врх СПЦ могао да се одрекне папине посете Нишу позивајући се на папино поклоњење Степинцу. Тако би се велики притисак који је ка Синоду и Сабору СПЦ кретао од домаће јавности, али и из других помесних Цркава (пре свега Руске), притисак да се Бенедикту XVI откаже гостопримство, могао да попусти. И заиста, протестно писмо је послато (без стављања на увид јасности), а огласио се, критикујући папу због „блаженог Алојзија“, и епископ бачки Иринеј (Буловић), који се с претходним и овим папом  већ сусретао, не само куртоазно.

А да је притисак јавности заиста био велики, показивале су и реакције аналитичара из других православних земаља, пре свега из Русије и Грчке. Они су доводили у везу зближавање врха СПЦ и Ватикана са уклањањем из црквеног живота антиекуменистичких делатника, какав је владика Артемије. О томе су у Русији писали угледни сајтови попут „Фонда стратешке културе“ и „Руске народне линије“ и аналитичари попут Ане Филимоновне, Олге Четверикове, Павела Тихомирова и других. У Грчкој су се оглашавали познати теолози, попут почасног професора Универзитета у Солуну свештеника Теодора Зисиса, који је такође указао на везу између ватиканофилске политике извесних кругова СПЦ и оног што се десило са владиком Артемијем. И домаће јавно мнење се није помирило са званичном верзијом догађаја везаним за овај случај. Српско национално веће Севера Косова и Метохије упутило је у мају 2011. године апел Сабору СПЦ да се епископу Артемију врати достојанство, и да се он, скупа са својим одбеглим монасима, поново нађе на Косову и Метохији као архијереј. Председник СНВ Севера Космета Милан Ивановић је тим поводом рекао:

„СНВ сматра да СПЦ мора да води рачуна о позицији верника и да би било разумно да се чује и њихов глас, јер је очигледно да владика Артемије много значи за Космет и његову одбрану. О томе сведочи и више од 500 присутних верника на недавно одржаној Литургији у Житковцу, док је истовремено на Литургији у Звечану било свега тридесетак“.

Уочи Сабора прошле године отвореним писмом се огласила и група од преко седамдесет србских интелектуалаца, међу којима је било како оних са Косова и Метохије, тако и оних из дијаспоре. Они су такође тражили повратак владике Артемија, указујући на „србоубиствене“ последице раскола (за сада, по њима, само „потенцијалног“), и позвали се на речи патријарха Павла изговорене на Сретење 1992, приликом помирења са „Слободном србском православном црквом“ (следбеника владике Дионисија, рашчињеног по налогу Броза). Тада је патријарх Павле рекао да, управо захваљујући чину помирења, нема победника и побеђених, и да су Срби били и остали браћа која се не смеју никада препуштати каиновским нагонима.

Дакле, „излазна стратегија“ врху СПЦ 2011. године је била вишеструко неопходна. Јер,било је немогуће објаснити Србима како за папу Бенедикта XVI има више љубави него за владику Артемија и његово монаштво. Поготову зато што се папа клања четворици србомрзачких „блаженика“: папи Пију XII („Хитлеров папа“, по Дејвиду Корнвелу), Ивану Павлу II (који је тражио бомбардовање Срба 1995. године и био један од главних криваца за разбијање СФРЈ по антисрбским авнојевским границама), Хансу Ивану Мерцу (оснивачу „крижарских братстава“ из којих ће се регрутовати усташе) и, наравно, Алојзију Степинцу.

ПРИТИСЦИ СЕ НАСТАВЉАЈУ

Ипак, не одустаје се од папиног доласка: “Прес“ је 14. августа ове године објавио да су се „мајстори тајне дипломатије – пожешки бискуп Анте Шкворчевић и дубровачки бискуп Мате Узинић састали с патријархом 7. августа у Патријаршији“. Саговорник „Преса“ близак Београдској надбискупији изјавио је:

“Дубровачка република и град Дубровник имали су у прошлости велики значај у Београду, поготову у време Отоманског царства.Трагови тог односа видљиви су и данас на разним пољима. Надбискуп пожешки, с друге стране, има посебну ситуацију у својој бискупији јер се тамо налази Јасеновац. Он је већ много направио на пољу помирења и правилног схватања историје за суживот у будућности. Био је председник Екуменског већа у Хрватској и заслужан је што је током 90-тих долазило до сусрета између представника СПЦ и Католичке цркве“. Што се тиче папине посете Нишу, патријарх Иринеј је, према извору „Преса“, изјавио да „у том погледу постоје одређене тешкоће, али да се нада, упркос кратком року, да их је могуће превазићи“. Надбискуп Хочевар је поново говорио о „благодетима“ папине посете СПЦ изјавивши за „Прес“:

“То би свакако унапредило жељу за дијалогом, жељу за сусретом Истока и Запада, јер постоје две традиције схватања јеванђеља. Сусрет те две традиције и разговор значио би за цео свет нешто ново и јединствено. То би, пре свега, омогућило помирење на овим просторима и унапређење аутентичних европских вредности“.

Владика бачки Иринеј је опет оповргао да ће папа бити позван у Ниш:

“Не постоји никакво противљење појединих епископа, него једногласна одлука СА Сабора СПЦ да се на прославу Миланског едикта следеће године позову поглавари православних цркава и високе делегације (дакле, одговорни представници, али не и поглавари) инославних хришћанских цркава, у том броју и Римокатоличке цркве“.

Једно од битних питања садашњег стања наше Цркве је и питање екуменистичког шоу програма званог „Ниш 2013“. По свему судећи, тај програм ће проћи без римског папе. То значи да „жаба још није кувана“: почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење том „ЕУнијатском“ сусрету је више него снажно. Па ипак, притисци да папа дође у посету СПЦ ће се наставити и нова питања ће бити постављена. Од одговора на ова питања зависиће много шта у нашој скорој будућности. Јер урушавање угледа најстарије установе овог народа, отпочело непромишљеним (да употребимо најблажи израз) поступцима после смрти патријарха Павла, везаним за „случај Артемије“, све је озбиљнији процес. А то нико нормалан, бар међу Србима, не жели. Зато се уздамо у Бога и Светог Саву да ће свест и савест победити тренутне интересе и расположења оних којима се чини да ће нам екуменистичке „интеграције“ донети нешто добро.

Рат против човека

РОБОВЛАСНИШТВО У АМЕРИЦИ У 18 ВЕКУ

РОБОВЛАСНИШТВО У АМЕРИЦИ У 21 ВЕКУ

САД и НАТО воде рат против човека, против његовог духовног и националног бића, мењајући његову људску природу, негирајући и уништавајући све традиционалне вредности… 

Савремени капитализам и светски финансијски центри попримају нове форме и појачавају своју агресивност. Тренутна светска криза није само економска, то је свеопшта криза капиталистичког Система. Капитализам у својој борби против човека све више користи и огроман војни потенцијал. Најлојалнији иструмент у рукама капитализма јесте НАТО.  Тј. војно-политички иструмент крупног капитала који служи за успостављање светске доминације и уништавање традиционалних вредности. Иза НАТО стоји цела економска елита са Запада. Из сваког рата НАТО и САД излазе све јачи и све агресивнији него до почетка рата. Тако су једини из Другог светског рата изашли  још јачи и још економски снажнији, иако су у том рату сви изгубили па и победници, пошто су губици били велики у људским и материјалним ресурсима.

САД скоро несметано после Другог светског рата (кажем скоро несметано пошто СССР никако не сматрам за стварног непријатеља САД-а после Стаљинове смрти) започиње да потпаљује ратна жаришта широм света, а после успешног првог рата против Ирака 1991. године када је СССР већ престао да омета америчку агресију, САД су кренули путем опште милитаризације. Милитаризацијом је подвргнуто цело друштво, свакодневни живот и институције. Тако су САД искористиле прилику и покренули нова жаришта попут Југославије, Авганистана, Ирака…

Сви ти ратови су уствари била проба за последњи рат који ће САД и НАТО водити против држава Евроазије. Уколико би САД и НАТО тај рат добиле они би коначно остварили свој циљ: потпуна светска доминација. Размештање НАТО база на територији средњоазијских држава и Европи (Пољска, Летонија, Литванија, Мађарска, Румунија Бугарска…)  омогућава САД-у да врши притисак на непокорне народе не само у Европи, него и у Азији, па чак и Русију која важи за главног суперника НАТО-у због свог значајног нуклеарног потенцијала.  Све војне интервенције САД и НАТО одвијају се  после безскрупулозне психолошке припреме јавног мњења засноване на дезинформацији и лажи. Медији, машинерије за испирање мозга, успели су да изврше успешно свој задатак, изобличили су душу и памет човека. Човек је уништен у свим његовим димензијама – економској, политичкој, друштвеној, религиозној, моралној и духовној.

САД промовишући и наметајући своју масовну „културу“ чији је производ хомо демоцратицус, човек без вредности, без идентитета, без достојанства и без части. Он је човек маса а да није део заједнице, он је сингле а да није индивидуа, сам је а да није слободан. САД и НАТО воде рат против човека, против његовог духовног и националног бића, мењајући његову људску природу, негирајући и уништавајући све традиционалне вредности. Без традиционалних вредности човег губи веру и свест о слободи, моралу и поштењу. У целом Западном свету се сусрећемо са уништењем културе и њеном дегенерацијом, изопачењем и исмејавањем.

——————————-

Извор: http://www.tvrdjava.org/index.php/%D0%9D%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/2012-09-03-08-00-45.html

Д. Ј. Ивановић: ШТА СУ (У)РАДИЛИ КОМУНИСТИ СРБИМА?

Пише: Др Дарко Ј. Ивановић

            У последње време има обновљених покушаја да се заборави све шта су радили и урадили комунисти Србима. Најочигледнији пример таквих намера има код једног честог (са)говорника на сајту Видовдана с потписом Замундије. Тим поводом, мислимо да има разлога да предочимо своје гледиште о томе.

            Као стварне демократе, не желимо да одричемо, наравно, право Замундију да буде бранилац комуниста и комунизма. Али му не признајемо право да Србима наређује на овај начин: „Доста више повике на комунисте“. Нажалост, сигурно је да ће Срби бити у нужности да вечно спомињу комунисте. Јер, комунизам није уништио друге народе у оквиру Југославије (Словенце и Хрвате, на пример; напротив, помогао им је да развију своју националну снажну мисао до највиших висина), али је био чист антисрпски политички покрет који је код Срба готово уништио: 1. веру (на православље је био атак, на католицизам, наравно, није); 2. одузео је Србима право да негују српство и традицију; 3. комунозам је коначно одузео Србима сувереност на српски језик (претворио га је други пут у „српскохрватски“ из кога је омогућио касније издвајање „хрватског језика“, „босанског“/“бошњачког“ и „црногорског“, а из тога је створен једини политички изузетак на свету, по коме ће бити могуће политички оправдати свако следеће преименовање једино српског језика у свету); 4. затим, комунизам је полатиничио остатак Срба (реч је о огромној већини Срба православаца, а шта су Срби без ћирилице?); 5. омогућио је готово целокупну асимилацију Срба католика у Хрвате, Срба муслимана у Муслимане (они су се данас преименовали у Бошњаке, а хоће да им језик буде „босански“, а не „бошњачки“, јер претендују да наметну то име језика и Хрватима и Србима у бившој ЈУ-републици Босни и Херцеговини; 6. затим, развио је до неочекиваних граница антисрпство у комунистичкој Југославији; 7. развио је до највеће могуће мере апетите Албанаца (који су се увек звали Шиптари) да се милом или силом издвоје из Србије; 8. омогућили су да се из једног старинског српског дијалекта српског језика развије стандардно нови језик „македонски језик“; 9. развијао је, затим, међусрпску мржњу кроз сукобљавање Срба партизана и Срба четника; 10. довео је, између Новосадског договора (1954. уз налог да се српска ћирилица „постепено“ замени хрватском илити католичком латиницом и 1968. године) српску ћирилицу (једно писмо савршено по свим параметрима за српски језик) готово до затирања; 11. увео је најопасније у неправу законоправило по оригиналном принципу „устава и закона се не треба држати као пијан плота“, него се држати за комунистички ћеф; 12. утицао је на уништење српске породице и на појаву „беле куге“ међу Србима; 13. измислио је углавном за Србе казнени „Голи оток“ који је највиши могући степен понижавања Срба у тзв. миру; 14. одвојио је Србе од братске Русије која је увек, уз ређе изузетке, била истинска велика заштитница Срба као православног народа; 15. комунисти су разви(ја)ли  један специјалан антисрпски убојит синдром под називом „српско антисрпство“; 16. комунизам је у Југославији спровео (не званично, него практично) апсолутну забрану да се на прави начин, истинито истраже геноцидни злочини у Јасеновцу и другим логорима смрти на територији данашње Хрватске.

         Ти злочини не могу да застаре, али су одлагањем тих истраживања од више деценија комунисти утицали на брисање трагова злочина, па су Туђман и остали политичари и лажни историчари били у прилици да умањују број тих злочина и до десет и двадесет пута. Тако су уклоњени многи трагови злочина, што је најтеже кривично дело, тако да је комунизам, на одређени начин, био апологет усташке геноцидне стварности.

         Ако се варамо и не познајемо довољно комунистичка дела и стварност комунистичке владавине, волео бих да ми Замундије или неко други помогне и да ме убеди да овде нисам написао истину.

         … Могао бих да не набрајам даље, али би за набрајање требало много времена, а Себи више немају више вишак времена. Дакле, Замундијево (комунистичко по изгледу) наређење Србима у наслову: „Доста више лова на комунистичке вештице“ на сајту Видовдана (04 септембар 2012 Замундије) значи само једно – његов или заштитнички однос према комунизму који је Србе довео до очигледног затирања или његова подршка комунистичком начину да се речени процеси наставе и доврше.

(4. септембар 2012)

——————————————-

ФБР ДОДАТАК:

———————-

Злочини партизана у Другом светском рату

Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942./43.

Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) била је у стању непријатељства према четницима, односно ЈВуО. Током непријатељства партизани су кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО заштићеним обичајима рата и Женевској конвенцији.

Руководство партизанског покрета придавало је посебан значај борби против ЈВуО, па је водила смишљену пропагнду кампању у циљу ширења бољшевичке идеологије и јачању мржње према политичким неистомишљеницима. Злочини су били спонтани (из мржње) и организовани (по наређењу). Злочини су били прихваћена пракса код партизана^{[тражи се извор од 10. 2009.]}.

Садржај   1 „Пасје гробље“ 2 Злочини партизана у Србији 3 Масовна стрељања 1942. и 1943. 4 Злочин партизана у Малом Лошињу 5 Црвени терор у Херцеговини 6 Злочин у Словенији 7 Референце 8 Извори 9 Литература 10 Види још 11 Спољашње везе

 „Пасје гробље“

На Бадњи дан 1942. године партизани су починили свој по злу најчувенији^{[тражи се извор од 03. 2011.]} злочин у Црној Гори. У колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели су лешину пса на даскама у облику крста.^{[тражи се извор од 01. 2012.]} Затим су написали: „Ово је пасје гробље“. Као командант Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава „пасјег гробља“:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам…^[1]

Поред „пасјег гробља“, комунисти су оставили трага и у бројном јамама, у које су попут Хрвата^{[тражи се извор од 01. 2012.][неодређено]} бацали своје жтрве, због чега су названи „јамарима“. Најпознтије партизанске јаме у Црној Гори су јама у селу Гриже код Берана^{[тражи се извор од 03. 2011.]}, Шахотичка јама у Церову код Бијелог Поља^{[тражи се извор од 03. 2011.]}, Шавничка јама^{[тражи се извор од 03. 2011.]}, јама на Радовчу^{[тражи се извор од 03. 2011.]}, јама код Ријеке Црнојевића^{[тражи се извор од 03. 2011.]} и Которска јама код Никшића код Видрована у Горњем пољу^{[тражи се извор од 01. 2012.]}.

На основу Брозових наређења, партизански преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршена и против исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу, осморо је осуђено на смрт, уз конфискацију имовине. Од свих осморо, петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица С. Ковачевић, Блажо С. Ковачевић, Марко К. Ковачевић, Марко Ј. Ковачевић и Петар Б. Ковачевић. Првооптужени Новица је пре рата био судија, док је његов рођак и убица, Сава, био кријумчар дувана.

 Злочини партизана у Србији

Партизани су још од лета 1941. године чинили: убиства према свом партијском програму, пљачке, паљења општинских архива, итд. Само у зборнику Недићевих докумената, који су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (ненаоружаних, односно цивила) у Србији пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртва комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадика, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија… На овом допунском списку је и име чувеног академског сликара Михаила Миловановића из села Гостинице код Ужица.^[2]

Убиства су настављена и 1942. године. Само током августа полиција владе генерала Милана Недића забележила је 18 случајева убиства цивила. На пример:

3. август: У селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима.

Или:

4. августа: Од стране партизана убијен је Милован Ћосић, председник општине у Губеревцу (Сопот), а уселу Дучина Милутин Поповић, сопственик вршалице, чији је леш нађен у близини села. Том приликом спаљена је општинска архива као и једна вршалица, а убијен Милосав Милић, земљорадник.

Или:

30. августа: Од стране партизана убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит. ^[3]

Партизани су убијали и 1943. године. Примера ради, Недићево министарство унутрашњих послова бележи да је у Краљевачком округу партизански покрет Раденка Мандића „само у другој половини августа убили преко 15 лица.^[3]

Крајем 1943, ради садејства са својом главнином у покушају освајања Србије, партизани покрећу нов талас злочина. Следи делимичан попис њихових жртава из новембра и децембра, према документима Недићевог министарства унутрашњих послова:

7. новембра око 21 час четири партизана и једна женска упали су у село Жељево (4 km северно од Сврљига) и убили старешину села Светислава Марјановића, којега су претходно изболи ножевима па га затим дотукли из пушака. Ову групу води Душан Тасковић зв. Срећко…

У ноћи 14/15. ом партизани су у селу Друговцу, среза Алексиначког, убили Ђорђа Јефтића, земљорадника, а затим спалили архиву оппштине Станци истог среза…^[4]

13. ом у 23 часа група партизана упала је у село Бањи (4 km ј-и од Аранђеловца – секција Аранђеловац) одакле су одвели лекара здравствене задруге Владимира Свилингера и однели његову апотеку … Леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу…

15. ом. у 19 часова група партизана упала је у село Вишевац где је убила председника сеоске општине Чедомира Милојевића па потом отишла у непознатом правцу.^[4]

За сада се највише зна о злочинима Космајског партизанског одреда, којим су командовали Марко Никезић, Дража Марковић и његова будућа жена Божидарка Кика Дамјановић. Познат је списак од тачно 200 жртава космајских партизана, само са територије данашње општине Сопот. У вези убиства две учитељице и других мештана сопотског села Мала Иванча, које се према цитираном извору Недићеве полиције одиграло у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године, на основу црквених књига, али и на основу сведочења партизана, који су се тиме хвалили, хроничар пише:

„Учитељице Кристина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић „Шуца“, Божидарка Дамњановић „Кика“, Добривој Милићевић „Вучко“, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налази на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.^[5]“

({{{2}}})

 Масовна стрељања 1942. и 1943.

У Бихаћкој операцији 2-4. новембра 1942. партизани су заузели усташко упориште Бихаћ. Након тога су стрељали 130 заробљених усташа и 130 четника, о чему су издали званично саопштење.

Викизворникима изворни текст повезан с овим чланком:

Саопштење Врховног штаба НОВЈ о стрељању новембра 1942

31. децембра 1942. 13. пролетерска бригада и главнина 4. кордунашке бригаде напала је НДХ гарнизон у Крашићу који су сачињавеле 33. и 35. усташка бојна и домобранска опкопарска сатнија. Током борбе у којој су савладали отпор усташа и домобрана, партизани су у Крашићу затекли око 200 мртвих усташа и домобрана, а 233 су заробили. Већину заробљеника су, према извештају Оперативног штаба, поубијали.

„Ми смо, по захтјеву народа, иако то није био један од главних разлога, већину усташа ликвидирали. …192 усташе ликвидирали смо, а остало упутили смо дјеломично кућама а нешто их задржали у партизанима. У партизанима задржали смо оне за које смо добили точне податке да нису разбојници, а били су приморани, па неки чак и случајно ухваћени и натјерани у усташе. Од домобрана, такође смо их 26 ликвидирали. Ликвидирали смо оне који су били на гробљу и заклали нам два партизана, а једног водили по Крашићу и тукли. 28 домобрана добровољно се јавило за партизане, а 26 смо их задржали сами.^[6]“

({{{2}}})

На основу овог извештаја НВО „Истина“ из Загреба поднела је кривичну пријаву против Раде Булата, ратног команданта 13. пролетерске бригаде, настањеног у Загребу, за убиство најмање 218 лица.

 Злочин партизана у Малом Лошињу

Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама. О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима („Над успоменама“, први том, страна 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве, питао Вељка Ковачевића: “ Шта си радио тамо, војводо“? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива „виновником“ овог обрачуна са „петом колоном“.

Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе „Војноисторијски гласник“. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом „Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године“ (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима „Народноослбодилачке војске Југославије“ икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.

Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на „опште услове у којима су извођени партизански злочини“. Њих је било током читавог рата. Убијани су „прочетнички елементи“, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане. У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске. Примера ради, он је 11, јула 1942., у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона „Божидар Аџија“. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.

Злочини партизана учестали су 1943., јер се те године „припремао десант Западних савезника на јадранску обалу“.

Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: „Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“.^[7]

Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:

Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.^[7]

Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.

На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе, а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.

Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима „Живјела Југославија“ и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали, те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.^[7]

Црвени терор у Херцеговини

Најобимнији рад о партизанским злочинима у Херцеговини, двотомону књигу „Крваво коло херцеговачко 1941 – 1942“, објавио је партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа која је сакупио на ову тему, др Скоко је употпунио аутентичним сведочењима партизана очевидаца догађаја.

Према др Сави Скоку, злочини партизана у Херцеговини одвијали су се на овај начин:

У прве велике злочине партизана у Херцеговини спада убиство тројце калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Партизани су их натерали да сами себи ископају раку, свирепо су их ликвидирали хладним оружјем и потом опустошили манастир.

У злочинима је предњачио Први ударни батаљон, специјално основан за ову намену, 28. јануара 1942. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, у Ораховицу стиже Миро Попара, секретар Окружног комитета КПЈ за Северну Херцеговину, и партизанима саопштава закључке са Саветовања у Иванчићима о „бескомпромисној борби против „петоколонаша српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд Првог ударног батаљона осуђује на смрт 16 „наијстакнутијих разбијача народоослободилачке борбе“ у Дабарској вили.

Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, 27. фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину, на Радачком Бријегу стрељају 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Саво Скоко, око убијених заиграли коло. У извештају Оперативног штаба за Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом догађају је записано:

Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита.^[8]

 Злочин у Словенији

У Камничкој долини у Словенији налази се шеснаест масовних гробница у којима почивају углавном кости свирепо убијених четника, свештеника Митрополије црногорско-приморске и бројних других цивила који су били против партизанског покрета. Извесно је да масовних гробница има још у подручју Кочевог рога, на падинама Похорја, па и још понегде у којима су земни остаци погубљених лица. Четници су прошли пут од Везировог до Зиданог моста, преживели пакао Босанске голготе и НДХ, снежне олује, глад и тифус. Верујући да иду у сусрет Савезницима, кренули су масовно из Црне Горе и Херцеговине пут Словеније. Партизани су маја 1945. године заробили четнике и извршили масовну ликвидацију над 27.000 људи, махом из Црне Горе, Херцеговине, мањим делом из Србије, Босне и Крајине. (13)

Десеткован збег, после петомесечног крвавог пута преко НДХ, нашли су се почетком маја на тлу Словеније. Уместо дуго сањаног сусрета са Енглезима, убрзо ће стати пред партизанске стрељачке стројеве. Биће им пресуђено по кратком поступку, без права да кажу ко су, шта су радили током рата, где су кренули, каква је њихова кривица.

Партизани су заробљене четнике и цивиле 18. маја 1945. године довели у логор у Марибору. Сутрадан је заробљеницима речено да ће бити пребачени у касарну „Краљ Петар“, која је била недалеко од логора, где ће им бити комотније. Почели су стизати камиони затворени цирадама, који су даноноћно одводили народ, али не у касарну „Краљ Петар“ него на – стрелиште. Рафали смрти данима су одјекивали по шумама око Похорја. Михајло П. Минић успео је да побегне са стрелишта, газећи преко гомиле већ побијених другова. Пуцали су за њим, али он је измакао. Хиљаде људи из Црне Горе и Херцеговине и Србије, остало је заувек у шумама око Похорја. Партизани су заробили око 10.000 четника. Највећи део је ликвидиран. (14)

Друга велика групација, али и цивила, међу којима су били свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци, деца, жене, нашли су се око Зиданог моста. У шумама око Камника, гомилали су се војници, свештеници, цивили. Према проценама браће Владе и Душана Никлановића, који су се ту нашли са још двојцом своје браће Митром и Томомом, ту је били око 3.000 избеглих. Заједно са осталим свештеницима из Црне Горе били су и др Лука Вукмановић брат комунисте Светозара Вукмановића-Темпа и његов 14-годишњи син Чедо. (15)

Између 14. и 15. маја у Камнику су стигли партизани. Били су то војници Пете пролетерске, Седме омладинске и Девете ударне. Сви из састава Треће дивизије којом је командовао Саво Булић.

Масовна стрељања на подручју Камника су уследила 18. и 20. маја. Рафали су се чули и наредних дана, да бих пушке утихнуле крајем маја. Мртва тела су бачена у јаме око Камника, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Клагенфурта, Похорја и Марибора, Соче, Радовљице, Шкофје Локе… (16)

Референце

1. ^ М. Т. Јоксимовић, Из минулих дана, 42, 44 – 45.
2. ^ Зборник докумената, први том, књига 21, 549, 192 – 194.
3. ^ ^{а б} Зборник докумената, први том, књига, 21, 316 – 322, 467.
4. ^ ^{а б} Зборник докумената, прва том, књига 21, 497, 499, 532.
5. ^ М. Симић, Хроника Малог Пожаревца.
6. ^ Извештај Оперативног штаба бр 4/43 од 8. јануара 1943
7. ^ ^{а б в} мр Велимир Иветић, Војноисторијски институт, Војноисторијски гласник, бр. 1 -2, 2004. „Случај партизанских злочина на Малом Лошињу„
8. ^ Партизан др Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941 -1942, СДК „Просвјета“ Републике Српске, Пале, „Планета“, Београд, 2000.

Извори

• (13) Боривоје М. Карапанџић, Југословенско крваво пролеће.
• (14) Михајло П. Минић, Расуте кости.
• (15) и (16) Драган Барјактаревић, Злочин без казне.

 Литература

• Живановић М. Сергеј: Трећи српски устанак.
• Краков Станислав, Генерал Милан Недић, „Нова Искра“, Београд, 1995.
• Боривоје Карапанџић, Титови Катуни и Гулази.

Боже, питам Те!

Драган Симовић

Боже, питам Те!

А Ти ми не мораш одговорити одмах.

Одговори ми сутра!

Али, ја морам да Те питам.

Имам пуно питања за Тебе.

Ја ћу само да питам, а Ти ме стрпљиво слушај!

Па када буде дошао Твој час, а Ти ми одговори.

Моје ће Те Срце слушати.

Питам Те, Боже,

 да ли је мој живот до сада,

живот који си ми Ти дао,

имао некаквог смисла?

Питам Те, Боже, да ли сам у свом животу до сада, икакво добро дело за било кога учинио?

Да ли сам некога икада обрадовао?

Да ли сам некога, ма и на тренут један,

 учинио радосним и срећним?

Да ли сам некоме Реч Љубави рекао;

 или, макар,

 једва  чујним гласом

у Срце његово шануо?

Питам Те, Боже, да ли си могао побројати све грешке, и све грехе моје?

И, да ли си био тужан и сетан у часима кад сам се одрицао Тебе?

Кад сам умишљао да Те нема; или да си негде далеко, тако далеко, од мене?

Питам Те, Боже, зашто ближњи моји пате?

Зашто им је све грко и чемерно у овоме свету?

Зашто су њихови боли тако велики и страшни?

И зашто уопште страдају синови и кћери Човечији, од оних који су ударили путем Таме и Зла?

Питам Те, Боже!

А Ти ми не мораш одговорити одмах.

Одговори ми сутра!

Али ја морам да Те питам.

Имам пуно питања за Тебе.

И још ћу Ти нешто рећи, Боже!

Мој Ум зна одговоре на сва ова питања, али моје Срце, моје Биће и моје Суштаство, нису задовољни  одговорима којима се Ум мој задовољава!

И зато Те питам, Боже!

А и Ти си већ унапред знао,

шта ћу, и како,

 да Те питам!

Признање словеначког премијера Јанеза Јанше да Словенији следи банкрот ако у октобру не успе да прода државне обвезнице постала је главна тема свтских медија, а аналитичари истраживачког одељења Raiffeisen bank кажу да је Словенија у ствари „Шпанија из средње Европе“, алудирајући на кризу у тој земљи.

04.09.2012. извор: tacno.net, raskrsca.tv, за ФБР приредила Биљана Диковић

Јанез Јанша

Аустријски лист „Presse“ пише да ће Словенија ипак успети да прода државне обвезнице, док немачко издање „Financial Timesa“ злокобно наглашава да је ово први пут да Словенци помињу банкрот.

Немачки „Deutsche Welle“ у својој анализи цитира главног секретара Организације за економску сарадњу и развој Angela Gurrije који је прво позвао Словенију да снизи свој дефицит. „Тек ако тржишта буду реаговала на то, Словенија би могла да затражи помоћ“, рекао је Gurriа.

Немачки медији потрудили су се да сазнају како је дошло до овакве ситуације.

„Велике банке, којима као и практично свим важним концернима у земљи управља држава, седе на ненаплативим кредитима од око осам милијарди евра. То је петина БДП-а. Нарочито двема највећим банкама, Новој љубљанској банци и Новој кредитној банци Марибор, прети немогућност наплате кредита и до 18 одсто укупног волумена. Докапитализација угрожених банака далеко би надмашила финансијске могућности те мале земље“, наводи се у анализи немачког листа „Süddeutsche Zeitung“.

„Прете нам још лошије прогнозе. Ова ће година бити јако захтевна, а идућа ће бити још тежа. Већ сада је практично онемогућено задуживање државе које је неопходно ради враћања доспелих кредита и камата“, каже Јанша.

Русија је заинтересована за озбиљније политичке и економске односе са Србијом, као и за бољи статус за руски бизнис у Србији и од српске владе очекује конкретан програм за решавање кључних питања, изјавила је Јелена Гускова, стручњак за регион Балкана.
 

04. 09. 2012. Бета

Стручњак за регион Балкана Јелена Гускова

Гускова, која је шеф Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука, изјавила је агенцији Бета да према прогнозама тог Центра, нова власт још није сасвим јасно определила оријентире у односу на кључна, горућа питања.

Навела је да је реч о политици на Косову и према косовским Србима, односима са ЕУ и НАТО, односу према Русији и руском бизнису. Реч је такође и о односу према Хашком трибуналу, и о односима са суседним земљама, додала је Гускова.

„Сви се надамо да ће нова власт изградити другачију политику од оне коју је водила претходна,“ казала је она.

По њеним речима, посета потпредседника српске владе Александра Вучића и најављен сусрет председника Србије и Русије Томислава Николића и Владимира Путина, као и најављивање потписивања неких споразума „дају наду да ће Србија јачати свој суверенитет који је сада нарушен, као и наду да ће између две земље јачати односи на
свим нивоима“.

„Све је то добро, али без одговора на претходна кључна горућа питања, тешко је определити политику нове власти. Српска напредна странка је млада партија и треба да изгради конкретан програм. Ми сви очекујемо и надамо се да ће односи са Русијом бити приоритет за Србију“, казала је Гускова.

Она је указала да Европа и НАТО негативно реагују на могуће приближавање Србије према Русији. „Они су учинили све да Србија окрене леђа Русији. Зато ћемо чекати и надати се да ће нова власт наћи баланс између Запада и Русије“.

„Русија је заинтересована за озбиљније политичке и економске односе са Србијом. Била је заинтересована и за изградњу таквих односа и са Борисом Тадићем, али он није био заинтересован за њих“, рекла је Гускова.

„Очекујемо и бољи статус за руски бизнис, али не знамо да ли ће се то и остварити, јер је руски бизнис имао озбиљна ограничења у Србији“ рекла је она, наводећи пример Лукоила и групе ЗААБ.