8 август 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

КАКО ЈЕ ПРЕДСТАВНИК ЕУ МИРОСЛАВ ЛАЈЧАК РАСТУРАО ЗАЈЕДНИЦУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ- ДЕПЕША: 06BELGRADE54- 2006-01-17 08:07:00- SENSITIVE

Из ове депеше сазнајемо како је М. Лајчак био директно умешан у рад црногорских парламентарних структура и  владе, спречавајући или блокирајући утицај  опозиције у црногорском парламенту…

12 јануара 2005 Лајчак је посредством америчког конзулата у Подгорици одржао састанак са водећим црногорским политичарима ради имплементације референдума за  издвајање Црне Горе из заједнице са Србијом. Шта више, директно је учествовао у раду црногорског парламента и владе. Свој  прљави посао је обавио у тесној сарадњи са председником парламента Ранком Кривокапићем. Тада су се конкретно договорили да се закаже седница парламента са само једном тачком, референдума о отцепљењу, и да се након гласања (за које су обезбедили скупштинску већину унапред) седница парламента одмах распусти, да би се спречила „политизација и консеквентно узбуњивање народа!?

Лајчак, који је присуствовао седници је оштро одбио предлог опозиције за стварање „Владе националног јединства“ и (ин)директно спречио да чланови црногорске опозиције из редова „српске мањине“ на било који начин учествују у власти.

Амерички дипломате и Лајчак су потом у подгоричком конзулату разрадили стратегију и техничка питања референдума о отцепљењу- која су потом само „подметнули“ црногорском парламенту на усвајање,  и народу на „гласање“.

Из ових тајних договора се јасно види, да су западни дипломате урадили све да преведу црногорски народ „жедан преко воде“, формулишући референдумско питање на тај начин, да се спречи,  да се на референдуму дозволи опција гласања против самог референдума. Наиме током тих разговора, ова црногорска „принудна дипломатска управа“ (наводно независне црногорске државе), је наложила црногорској влади и парламенту-  да се на реферндуму поставе само два питања:

1. да се гласа за независност од „српско-црногорске“ заједнице
2. да се гласа за опстанак „српско-црногорске заједнице

Овде је намерно као први избор стављена „независност“, користећи се методом психолошке сугестије „пожељне опције“- али оно што је био кључни фактор, и што  су западни дипломате нагласили- током ових „дипломатских“ разговора- за њих је било  веома важно да се спречи да црногорски грађани имају опцију да се током изјашњавања изјасне против рефердума. Амерички дипломата Полт је то описао следећим речима: „Лајчак је приметио да ће на тај начин бити избегнут „проблем“ да се глас оних који не гласају, на било који начин протумачи као глас „против“! Овај део подгороичких тајних дипломатских договора и одлука у име црногорског народа је веома важан, јер доказује да су гласови на референдуму били манипулисани „споља“, и да су практично сви неважећи гласови лажно приказани у корист референдума о отцепљењу.

Сам референдум је тешко изманипулисан и на друге начине…

На реферерендуму није дозвољено гласање црногорским држављанима који имају пребивалиште у Србији- истовремено је дозвољено гласање свима онима који имају пребивалиште у другим државама- што аутоматски „довукло“ сепаратистичке гласове из Албаније, Хрватске и БиХ. Такве манипулације су биле чак и против „високих стандарда“ ЕУ, ипак то водећим западним земљама и самој ЕУ  није сметало да прихвате очигледно намештен и „дипломатско-обавештајно“ изманипулисани црнгорски референдум о „отцепљењу“!?

Упоредо са „намештањем“ референдума у Црној Гори, Лајчак је водио „прљаву“ дипломатску кампању и у Србији…

У Београду се састао 11 јануара са саветницима тадашњег српског премијера Коштунице- Самарџићем и Јанковићем- који су му напоменули да председник Српске Народне Странке (Ц.Г.) Андрија Мандић жели да дискутује питање референдума са њим. Лајчак је на то одговорио, да све док се Мандић буде „суздржавао“ да дискутује референдумско питање  у црногорском парламенту, нема „потребе“ за никаквим разговорима.  Према Лајчаку, Коштуничини саветници су били „задовољни“ што је из ових „договора“ био изостављен Андрић. Овде остаје нејасно, шта је то утицало на Андрића да се напрасно повуче из кључних пред-референдумских „договора“ и парпламентарне дискусије!?

Према Лајчаку, Коштуница се такође изјаснио да без обзира на исход парламента, Србија нема никакве „планове“, и да по том  питању неће „таласати“(?)… Овде је индикативно да су амерички дипломате дали задатак Лајчаку да обезбеди послушност водећих медија и у Србији, односно да осигура да ће и они извештавати о референдуму „на линији“ са режимским црногорским медијима(који су наравно већ били „изманипулисани“).

Сами амерички дипломате су били импресионирани  Лајчаковим  „дипломатским“ вештинама, и то су описали следећим речима „Његови напори заслужују нашу пуну подршку, у оба случаја: постизању (наметању) политичког компромиса (између црногорских партија), и „спровођењу“ референдума!“

А шта су сами американци мислили о легалности референдума најбоље сведоче речи америчког амбасадора Полта (2006.02.13, депеша 06Belgrade210):

 „19. (SBU) Significant electoral fraud, enough to affect the outcome of the referendum, is possible…- Изборна превара већих размера која би могла да утиче на исход референдума је могућа…“

ЗАКЉУЧАК

Из ове дипломатске депеше, која је доскора била означена степеном тајности као веома „осељива“, очигледно произилази- да је такозвани легални, слободни независни референдум у Црној Гори о издвајању из државне заједнице са Србијом био све- само не легалан, слободан и независтан…

Пре свега дошло је до недопустивог страног мешања у унутрашње послове, не само Црне Горе, већ и постојеће федерације „Србије и Црне Горе“, као и саме Србије. Из депеше се јасно види како су западни дипломате, пре свега амерички конзуларни агенти и тадашњи представник ЕУ Лајчак- дизајнирали референдумско питање, директно утицали на законске и парламентарне процедуре у Ц.Г., директно манипулисали политичке партије и утицајне појединце, и извршили (у сврху постизања „позитивног“ резултата референдума) инструментализацију, не само црногорских водећих медија, већ и српских…

Доказани ниво стране умешаности, као и добро документована „легална и техничка“ превара црногорског народа од стране тадашњег про-западног сепаратистичког режима, би у свакој нормално правној држави били више него довољни за ревизију и поништење целог процеса.

Последњи догађаји са отвореним гушењем елементарних грађанских и етничких права, наводне српске националне мањине, негирања права на постојање црногорској СПЦ, и све чешћи брутални напади на етничке Србе у Црној Гори-  указују на скривену агенду наводног демократског црногорског режима и њихових западних спонзора: да „ставе тачку на српско питање“ (вероватно по узору на Хрватску и Косово)- то се све данас иронично дешава  у једној од историјски најстаријих и најчаснијих Српских држава.

По мени,  сада је на потезу „црногорски народ“, јер нестанком српског народа са тих простора, неминовно ће нестати и „црногорски“- јер ако многи до сада то и нису схватили:  борба мрачних „евроатлантских сила“ које нам намећу „Нови балкански поредак“, није усмерена специфично само против Срба, већ против свих православних, а нарочито „ћирилићних народа“. Уосталом процес : „ватиканизације“, „албанизације“ и „хрватизације“ братске Црне Горе данас је видљив и голим оком…

Крајње је време да у данашњој Црној Гори- отаџбини часне Црногорске нације и слободољубивог Српског народа, поново проговори Чојство и Јунаштво- и  ова, некад најпоноситија Српска држава, са себе збаци срамне „евроунијатске“ окове, и поново буде оно што је „одвијека и довијека“ била…

М. Новаковић

————————————————

ПРИЛОГ- ИСТОРИЈСКИ ФАКТИ О РЕФЕРЕНДУМУ…

„Из Википедије, слободне енциклопедије:

Други Референдум о независности Црне Горе одржан је 21. маја 2006. године и на њему се 55,5 % изашлих определило за проглашење независности Црне Горе и она је тако постала самостална држава. Референдунско питање је гласило: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“. Понуђени одговори су били ДА (пропагирао „Блок за независну Црну Гору“ са лидером Милом Ђукановићем) и НЕ (пропагирао „Блок за очување Државне Заједнице Србије и Црне Горе“ са лидером Предрагом Булатовићем). Референдум је био споран, јер није било дозвољено држављанима Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији да гласају. С друге стране допуштено је држављанима Црне Горе, који су имали пребивалиште у било којој другој држави да гласају.

Да би референдум био легитиман, била је потребна излазност од преко 50% уписаних бирача, а да би била донета одлука о независности, за њу се морало определити преко 55% изашлих. Излазност је била далеко изнад 50%. У медијима (и политичком кругу Блока за независност) се спекулисало са такозваном сивом зоном, односно да је за независност гласало више од 50% гласача, а мање од 55%, мада је Европска унија јасно ставила до знања да не постоји никаква сива зона, односно Црна Гора ће постати независна држава, само онда ако та опција буде изгласана од стране 55% и више бирача.

Према званичним резултатима Референдумске комисије, Црна Гора је постала независна и суверена држава. Према претходном договору Србија као правни наследник државне заједнице Србија и Црна Гора наслеђује чланство у међународним организацијама, док ће Црна Гора њима приступити као потпуно нова држава.

О референдуму

Власт и опозиција у Црној Гори сагласили су се да референдум буде одржан 21. маја, а не 14. маја, како је то раније предложила Европска унија. Председник Црне Горе Филип Вујановић, је тада саопштио, да ће скупштини предложити датум референдума и формулисано референдумско питање одмах пошто парламент усвоји Закон о референдуму.

Вујановић је такође саопштио да ће поштовати одлуку власти и опозиције да се локални и парламентарни избори одрже истовремено – на јесен. Председник Црне Горе је изразио уверење да ће прихватањем закона о референдуму процес изјашњавања грађана имати пуну легитимност.

Председници Социјалистичке народне партије Предраг Булатовић, Народне странке Предраг Поповић и Демократске српске странке Ранко Кадић, пак, у заједничком саопштењу после састанка са специјалним изаслаником ЕУ за референдум Лајчаком, навели су да су од словачког дипломате тражили да се уреди медијско праћење референдумског процеса. Од Лајчака је затражено да се обезбиједи испуњавање законских норми, које се односе на доношење новинарског кодекса и посебних правила у јавном сервису.

Представнику ЕУ је речено да треба усагласити и поступак финансирања кампање, а Лајчак је представнике опозиције обавестио да је у току поступак кандидовања председника републичке референдумске комисије. Председник републичке референдумске комисије биће странац. Председник црногорске скупштине Ранко Кривокапић сазвао је за среду седницу на чијем дневном реду се налази Предлог закона о рефрендуму о државно-правном статусу Црне Горе.

Српско држављанство

Многи Црногорци који живе и раде у Србији, пред референдум масовно су подносили захтеве за добијање српског држављанства….

————————————————————– 

ДЕЛОВИ ФЕЉТОНА АУТОРА М. НОВАКОВИЋА: “ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ СРПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПОЛТРОНА”:

1. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ, 1. ДЕО: КАКО ЈЕ РАЗБИЈЕНА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ…

2. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: АРТЕМИЈЕ И СРС НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.

3. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 3. ДЕО: ЂИЛАС ИМАО ОСЕЋАЈ ГАЂЕЊА ПРЕМА КОНУЗИНУ И ЗАХТЕВАО „ПРЕВЕНТИВНА ХАПШЕЊА ЧЛАНОВА ОБРАЗА…

4. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 4. ДЕО: ТАДИЋЕВ РЕЖИМ СЕЧЕ ВЕЗЕ СА МОСКВОМ…

—————————————————

Референце:

http://leaks.hohesc.us/?view=06BELGRADE54

http://leaks.hohesc.us/?origin=Embassy%20Belgrade

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D1%83%D0%BC_%D0%BE_%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5_2006.

СРБски ФБРепортер поздравља све дечаке и девојчице на први дан нове школске године

Свети Сава благосиља Србчад

Дођите, чеда, послушајте мене,
Страху Господњем научићу вас,
Показаћу вам како радит треба,
У чему је пропаст, у чему је спас.

Дођите сложно, загрљени братски,
Где слога влада и среца је ту;
Победа вазда пратиће вам стопе,
Будете л’ само поштовали њу.

Дођите ближе, па да вас научим
Науке свете да познате моћ,
Јер с њоме само кроз мрклу таму
До старе славе опет ћете доћ.

Ко учи, тај ће вечно срећан бити,
Тај неће знати шта је туга, јад:
Ко у старост уживати жели,
Тај учит мора док је јоште млад.

Радите вазда и сложно и мудро,
Па да нам срећан буде србски род;
Ви ћете сами и потомци ваши
Вашега труда уживати плод.

Дођите, чеда, послушајте мене,
Страху Господњем научићу вас,
Показаћу вам како радит треба,
У чему је пропаст, у чему је спас!

Светозар Ћоровић

03.09.2012. Политика

Поводом текста „Не удварам се публици”, недеља, 19. августа 2012.

Друштво Српско-словенске Солидарности Кос. Митровица
Народни покрет Отаџбина Кос. Митровица
Удружење грађана Стара Србија Грачаница

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Прошло је више од месец дана како су наведена удружења грађана предала петицију 27.000 Срба са Косова и Метохије највишим органима државе Србије за поништење споразума Борко Стефановић-Едита Тахири о јужној српској покрајини.

Нажалост, новоформирана власт не само што није услишила захтев Срба са Косова и Метохије него је отишла и корак даље у односу на договорени споразум код регионалног представљања Косова и Метохије као посебне државе, а све због девизе да европска унија нема алтернативу.

Зато неозбиљно делују изјаве из кабинета председника Србије о националном консензусу за Косово и Метохију свих политичких странака у Србији када је јасно поручено из Владе Србије да ће се све одредбе споразума Стефановић-Тахири у потпуности реализовати.

Сигурно је да овакво понашање нове влсти према својој јужној покрајини не може да обрадује ни наше пријатеље из Руске Федерације који су уложили много труда и енергије у очувању целовитости српске државе. Политика да се Русији намигује а са Западом „иде у кревет“ тешко да ће проћи и код једних и код других.

Друштво Српско-словенске Солидарности – председник дипл.инг. Владимир Ракић
Народни покрет Отаџбина Кос. Митровица – председник проф. Игор Војиновић
Удружење грађана Стара Србија – председник дипл. правник  Златибор Ђорђевић

Јул месец, лета Господњег 2012 у земљи Србији, температура већ достиже 24 С, тачно је 6:00 АМ, полурасходовани аутобус уз „зек зек“ звуке јури Београдом стајући повремено да покупи грађевинске раднике који мрачних лица улазе у превозно средство. Видно расположен самозадовољни возач удара вербалне ћушке прекаљеним ветеранима рада, опомињујући их колико је чак и његов посао бољи од њиховог кулучарског.

03.09.2012.
Извор: moje-novine.com, написао Студент

„А, Рашо, шта си то подбуо тако, опет си сисо синоћ“,  „Јово (човек од 65 година живота – од тога 40 проведених на терену) соколе јеси ли поранио“. „Соко“ само одмахну руком, не пуштајући ни гласа. Пут нас води неких 30 км од града на прашњаво градилиште у непрегледној равници. Гради се фабрика за прераду воде. По доласку нас студенте одвајају у групу и распоређују по еснафима.

„Ти мали, ајде самном“, каже ми један црнпурасти мајстор за водовод. Одлазимо на пресвлачење, мајстори су већ поседали и један од њих ми даје да оперем шољице. На целом градилишту постоје само две чесме и ни у једној вода није за пиће, најближа продавница је удаљена 10 км, а колико су ми рекли нико не доноси воду у току дана, па се радници сналазе носећи залеђену воду у флашама.

Кувало је крчкало и сипала се већ друга чашица ракије кад је у контејнер за раднике (без климе и без довољно простора за све људе) ушао шеф градилишта, беснећи да је већ пола сата почео радни дан и како смо сви стока и нерадници. Ћутке и погнутих глава људи су устали и отишли да раде. Напетост и нервоза се примећивала на скоро сваком лицу. Питам мог црнпурастог мајстора шта ћу да радим – он се само насмеши и пита ме одакле сам, шта учим. Каже: „радићеш са мном шта ти ја кажем, нема шта да бринеш“!

Врућина је постајала све тежа за поднети сваким сатом. Нека два човечуљка су сваких пола сата долазила да провере шта радимо. По сваком њиховом одласку мој мајстор би осуо по најгорим могућим псовкама. Та два „шпицлова“ су били газдини људи задужени за надзор и психолошки притисак над радницима. Записивали су ко је кад сео или запалио цигару, да ли су затекли радника у послу или је се бавио нечим другим, што је апсурдно. У овом послу није могуће радити нон-стоп, јер је природа посла таква да захтева разне припреме, па и да се седне и договори са колегама шта даље у послу одрадити, колико ми је мајстор објаснио.

У 12 сати (и 34 С) је стигао ручак који се плаћао посебно из џепа радника. Углавном војничка храна – ако нисте много пробирљиви можете „лепо“ јести ту. Пауза за ручак траје пола сата, иако се ради десет сати. Јели смо у импровизованој трпезарији са непостојећим хигијенским условима. Радници су се шалили, ручали, па запалили цигару. Већ у 12:25 она двојица „шпицлова“ су мотрила из хладовине ко је устао да ради а ко није – помислио сам колико човек мора да воли своје органе за велику нужду па да се бави оваквом статистиком тако ревносно као ова двојица удбаша.

Неко би помислио да је вода за пиће услов за постојање, али ето није, овде је тачан сат услов живота. Радно време је званично трајало до пет поподне, у току рада пар пута се појављивао и шеф градилишта нервозно се брецајући на раднике, „како су спори“, и како „то нема смисла више“, и онда би се вратио у свој климом охлађени контејнер са охлађеном пијућом водом, искрено нисам приметио да је ико забушавао у раду. То је била тактика застрашивања.

У зениту сунца дошао је и директор фирме. Сви радници су се окупили и 10 минута слушали највеће могуће понижење које сам чуо у свом младом животу! Тај, да га назовем човек, је ове истрошене и преко сваке мере понижене људе час хвалио час понижавао, не питајући ни једном како сте, већ је говорио како је продуктивност мала, како данас и није толико топло, како не можемо да очекујемо велике плате кад ништа не радимо. Још страшније од свега су била лица ових људи, која нису имала жељу да се успротиве, јер би то углавном значило губитак посла. Ова фарса је срећом кратко трајала јер директор вероватно није подносио директну изложеност сунчевим зрацима, као ни бели лук, вероватно.

Приметио сам и недостатак ХТЗ опреме, мањак рукавица за рад, лошу исправност технике, као и страшно лошу безбедност на раду због сталног притиска на људе. У пола пет су опоменути да се ради до пет, а да алат пакују после радног времена, што је толико идиотски да не поверујеш, јер паковање алата би требало по некој логици да спада у радно време. На целом градилишту нигде нисам видео кутију за прву помоћ, и ниједно писано упозорење на опасност! Мајстори су ми причали такве приче о несрећама којима су присуствовали у свом радном веку да сам имао осећај да причам са ратним ветеранима.

Као врхунац радног дана, кад су спаковали алат и у колонама опрали се врелом водом из гумених црева на чесми, на капији градилишта се појавио огроман шлепер, који се морао истоварити, и то је потрајало још сат времена који им нико неће платити. Рекли су ми да је то редовна појава.

После свега што сам видео за месец дана рада са мајсторима могу вам рећи да корупција и безакоње се итекако исплате, јер директор једне овакве фирме вози BMW прошлогодишње производње… Kога још брига што нема платe на време или пијуће воде или безбедnих услова за рад и закона – то су ионако споредне ствари у животу.

Ћутке, уз понеку псовку, радници су у пола седам увече ушли у неклиматизовани аутобус са много мање брбљивим возачем који није имао смелости да им удари понеку ћушку.

Председник Русије тражи стварање амбијента како би се Србија стратешки окренула Русији.

Да и нама сване: Путин нуди Србији војни и економски савез!

СРБИН-инфо 3. Септембар 2012

Русима важно да Јужни ток буде и војно обезбеђен

Председник Русије Владимир Путин, који ће по свој прилици доћи у посету Србији 11. децембра, кад почне изградња гасовода Јужни ток – понудиће председнику Томиславу Николићу стварање привредног амбијента у којем ће Србија стратешки бити окренута Русији, сазнаје Курир. Поред јачања економских веза, Путин ће током разговора тражити и окретање Србије ка ЦСТО – руском војном савезу.

– Због изградње гасовода Јужни ток Путин очекује да се Србија стратешки окрене Русији и управо то ће саопштити Николићу током њиховог састанка у децембру. Међутим, тема разговора неће бити само јачање економских веза, већ и могућност уласка Србије у руски војни савез. Природно је да Русија жели и војно да обезбеди простор којим пролази Јужни ток и да ту неће желети да види војнике НАТО – каже наш саговорник.

Аналитичар Дејан Вук Станковић тврди да ће Путинова посета бити базирана на јачању економске сарадње и већем учешћу руских фирми на нашем тржишту.

– Постоји могућност да се разговара и о стратешком окретању Србије ка Русији. Верујем да ће бити речи и о већем учешћу руских фирми на нашем тржишту – каже Станковић.

На питање да ли нам самим тим не гине и учешће у руком војном савезу, он каже:

– Чак и ако буде разговора о томе, то неће бити објављено на сва звона.

Зоран Стоиљковић, професор на ФПН, каже да од овог сусрета можемо очекивати подршку која ће ојачати и стратешки и економски потенцијал.

– Руси желе да имају свој стратешки утицај у овом региону, да руски капитал буде присутан. Кад је реч о приступању руском војном савезу, Србија у сарадњи са НАТО свакако неће ићи даље од програма Партнерство за мир – каже он.

Према речима економисте Зорана Попова, како Србија неће ући у ЕУ до 2020. године, паметно је да се окренемо Русији и с њима изградимо економско партнерство.

– Русе могу да интересују улагања у гас и нафту, лаку индустрију – наводи Попов.
Председник ПКС Милош Бугарин каже да ће почетак изградње магистралног гасовода Јужни ток кроз Србију донети нашој земљи енергетску стабилност, да ће упослити домаћу грађевинску оперативу и индустрију грађевинског материјала.

Јужни ток у бројкама:

411 километара руског гасовода пролазиће кроз Србију

36-41 милијарде кубних метара годишње је капацитет гасовода

1,9 милијарди евра коштаће изградња дела који пролази кроз Србију

1,5 милијарди евра директних инвестиција могла би да привуче изградња те деонице

4 милијарде евра прихода од транспорта гаса може да заради Србија за 25 година

 (Курир)

Крајем августа 2012.године македонски министар иностраних послова Никола Попевски је изјавио да ће Скопље одбацити извештај Европске комисије ако у њему не буде коришћен придев “македонски“.[1] Овако оштро реговање македонских званичника показује да нису решени сви проблеми у односима између Бивше Југословенске Републике Македоније и ЕУ.

03.09.2012. пише: Дејан Мировић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Бивша Југословенска Република Македонија је у априлу  2001. године потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ  (“прва од земаља у региону“ како се често истицало од стране званичника у Скопљу). Године 2005.године Македонија  је добила статус кандидатаза чланство у ЕУ (аликао и Србија, без отпочињана преговора). Шта је тих 7 година “предности“ на европском путу донело Македонији у економском и правном смислу?

Стопа незапослености у Македонији је још увек већа него у Србији. Године 2011.она је износила скоро невероватних 31.4%.[2]

Такође, у периоду након потписивања ССП 2001. и добијања кандидатуре за чланство у ЕУ 2005. повећао се и број људи који живе испод линије сиромаштва у Македонији. Следећа табела то показује.

Раст сиромаштва/популација испод границе сиромаштва у Македонији пре и после добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ;[3]

Такозвани европски пут Македонији је донео и раст спољног дуга након потписивања ССП-а и добијања кандидатуре за ЕУ. Тачније, од 2001. године када је Македонија потписала ССП са ЕУ (ЕЗ) спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута (наставио је да расте и након добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ  2005 године).

Раст спољног дуга Македоније у милијардама долара у пре и после добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ;

Индустријска производња у Македонији је још увек на скоро истом нивоу као 2001. године. Такође, чак ни производња струје у Македонији још увек не може да достигне ниво пре потписивања ССП са ЕУ (Ова појава је иначе слична оној која је задесила суседну Бугарску на ЕУ путу).

Производња струје у Македонији пре и после добијања статуса кандидата

У Међународном трибуналу за бившу Југославију почела је друга етапа судског процеса против генерала Ратка Младића. Напомињемо да је прва етапа одржана у мају-јуну о.г., и протекла је у изношењу доказа по свим питањима оптужнице одједном. Јасно је да се не може све одједном доказати, због тога је овде била реч о чисто пропагандној акцији, организованој искључиво за средства јавног информисања. Друга етапа већ представља почетак процеса и у суштини има још ограниченији циљ. Од 28. августа до средине новембра, тужилаштво ће износити доказе само по једној тачки оптужнице – војни злочини, које је као бајаги починила војска босанских Срба, у периоду 1992-1995. године.

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ, за ФБР приредила Биљана Диковић

СРБСКИ ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ

Какви су први ефекти тек започете друге етапе суђења? Тужилаштво је извело девет сведока. Први сведок који је отворио нову етапу суђења, био је бивши британски војни новинар Арно ван Линден, који је у периоду 1992-1995. године снимао ТВ репортаже из Босне (а истовремено, како је у судници приметио сам генерал Младић, бавио се шпијунажом). Ван Линден је практично професионални сведок МТБЈ и већ је сведочио у 6 процеса (између осталих на суђењу Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу). Сведочења Ван Лидена сводила су се на то да је армија босанских Срба гранатирала Сарајево, како тешком артиљеријом, тако и снајперским хицима. Међутим, вредност ових сведочења је потпуно оповргнута блиставим унакрсним испитивањем одбране. Тако је одбрана доказала да репортаже овог сведока не садрже доказни материјал а понекад представљају отворену лаж. Тако је сведок био ухваћен у лажи, јер је приказивао како је после тек изведеног српског гранатирања (што је као бајаги приказано на видео снимку) погинуо већи број босанских муслимана. Интересантно је да је одбрана доказала лажно сведочење користећи репортаже самог сведока, где су на свежим гробовима наводно убијених муслимана – стајали крстови! На тај начин сведок показујући убиства Срба, сведочи гледаоцима како су убијени муслимани! Није случајно да је тако бриљантно унакрсно испитивање изазвало гнев код судија. Прво је председавајући већа запретио генералу Младићу удаљавањем из сале, због тога што се он исувише гласно покушавао обратити својим адвокатима, а затим је (током потпуног пораза сведока), очигледно потпуно изгубио контролу, почевши претити и самим адвокатима. Судија је тврдио да су адвокати дужни да контролишу понашање свог штићеника! Таква тврдња нема апсолутно никакву правну основу. Ред у судници треба да одржава сам судија, а не адвокати. Међутим, сама чињеница да су судије изгубиле самоконтролу, много говори. У Хашком трибуналу то говори о успеху заштите.

Други сведок је био бивши помоћник британског министра иностраних послова и председника Међународне конференције за Југославију лорда Карингтона, ирски пуковник К. Доул. Циљ његовог сведочења је био покушај да се докаже како су кривци за међунационалну мржњу у Босни пре распада Југославије, били Срби и да су управо они спроводили противзаконито гранатирање Сарајева. Међутим, заштита је убедљиво доказала да су гранатирани објекти који су приказани на снимку сведока, по међународном хуманитарном праву представљали легитимне војне циљеве, јер их је војска босанских муслимана користила као заклон, иза кога је отварала ватру по положајима босанских Срба.

Неуспех двојице сведока, једног за другим, захтевао је увођење у бој “златне гарде” Хашког трибунала – заштићених сведока. Сведоци RM-115 и RM-010 били су скривени од очију публике, њихов глас је био изобличен и велики део њиховог сведочења могао се чути једино на затвореном заседању. Али чак и само делић јавног сведочења сведока RM-115, показује колико је бедан посао тужилаштва. Тако је, на пример, у циљу доказивања аутентичности пресретања радио-позива генерала Младића, тужилаштво довело медицинску сестру, која је наводно преко радија слушала то пресретање!

А сведоци RM-147 и RM-018 су своја сведочења изнели пред потпуно спуштеним завесама и уз потпуно искључење звука. Такви сведоци су потребни због тога што, без обзира на испразну реторику новинара и “међународних посматрача” треба да обезбеде “убедљиве доказе” против било ког српског затвореника. Тако је по замисли тужилаштва, сведок  RM-147 требало да постане један од најважнијих сведока-инсајдера, који је, будући да је био војник у војсци босанских Срба, сведочио о наређењима која је добио од надређених, о снајперским гађањима. Ово је један од суштинских елемената у предмету, када кривицу за жртве снајпериста, Трибунал треба да наметне Србима. Због тога и не чуди да се тако важни сведоци саслушавају на затвореним седницама. То је осигурање од било каквог неуспеха и ослобађајуће пресуде, која би се могла донети током јавног суђења.

Такође је битно обратити пажњу на то, какву су тактику понашања изабрале судије. Осим повременог претећег тона, најчешће изабран стил понашања судија је био … неразумевање. Судије непрекидно прекидају адвокате генерала Младића питањима – шта желите да докажете? При том, овакво неспретно понашање судија изгледа чак непристојно, јер је циљ одбране апсолутно јасан и штавише очигледан – ради се о доказивању неуспеха сведока тужилаштва. На тај начин су судије отворено стале на страну тужилаштва и на сваки начин демонстрирају да су они задовољни исказима сведока оптужбе, верујући им беспоговорно и “чудећи се” шта то одбрана “покушава да докаже”. Међутим, судије су претерале – овакав начин понашања више је него очигледан и толико наметљив, да представља непремостиву препреку за заштиту права на унакрсно испитивање. Другим речима, судије су заборавиле на своју непристрасност и обављају посао тужилаштва, јер приговор на одређено питање треба да изнесе тужилац а не судија. Међутим, овај Трибунал је направљен као једна целина тужилаштва и судија. Према члану 11. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију, Трибунал се састоји од “Претресног већа и Тужилаштва”. Шта се може боље рећи за Статут МТБЈ!

На тај начин, невиђено кршење права оптуженог од стране Тужилаштва и агресивно понашање судија, јесу “објективно утврђени” – почетак суђења против генерала Ратка Младића показао је да Тужилаштво нема реалних доказа против генерала Младића, него да се ради о фалсификовању чињеница и отвореним лажима, којима се покушава прикрити ефикасна одбрана.

Ових дана влада Савезне Републике Немачке донела је одлуку о продужетку учешћа у косовској операцији, а Бундестаг је гласао за ту одлуку. У вези са напетом ситуацијом на северу Косова и Метохије, НАТО користи у резерви Немачко-Аустријски батаљон од 700 људи, од којих су више од 500 војници Бундесвера.

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише Дмитриј Седов, за ФБР приредила Биљана Диковић

Та одлука није донета случајно. Положај на северу Косова и Метохије и даље је сложен. Срби се супротстављају покушајима албанских власти да прошире своју власт на крајеве у којима они традиционално живе, и не дозвољавају у своја насеља постављање пунктова са албанским представницима. Процес “изградње младе косовске државе” излази из замишљеног графикона и Западу је поново потребан немачки пендрек.

“Командант КФОР-а, као и раније, сматра могућим погоршање ситуације” – појаснила је команда косовске мисије Бундесвера у Потсдаму. Немачки и Аустријски војници ће крајем септембра доћи на смену италијанском батаљону, чија се мисија завршава у планираном року, преноси ДАПД. Увођење додатних снага на Косово и Метохију, Бундесвер ће највероватније започети у првој половини септембра.

Резервни батаљон Савезне Републике Немачке и Аустрије, биће по трећи пут укључен у операције на Косову и Метохији. У овом тренутку, на Косову и Метохији се налази 5 600 војника КФОР-а из 29 земаља. При том је контингент Бундесвера један од најбројнијих – уз италијански и амерички.

Укупна бројност тог контингента износи 1850 људи.

Немачка влада спада међу најватреније поборнике стварања независне државе Косово, на коју Запад може да се ослони у спровођењу своје политике на Балкану.

Њу превише не узнемирава то што је владајућа елита те “државе” криминалног порекла, коју свакако не задовољавају “исецкани” делови српске територије. У њиховим плановима је добра трећина Македоније са крајем око Тетова, као и јужни крајеви Србије са Медвеђом, Прешевом и Бујановцем.

Њихово маштање пропраћено је конкретним акцијама. У мају текуће године, албанско становништво српских рејона организовало је масовне протесте због хапшења неколико војних злочинаца, демонстрирајући своју отуђеност од српске владе и жељу за самосталном националном егзистенцијом.

Ни у Македонији такође нема спокојства.

Међутим, Приштина нема већих присталица у Европи од Немачке власти. Почевши од 1999. године (од тренутка завршетка агресије против СР Југославије), на Косову и Метохији се заротирало око 100 000 војника Бундесвера. Ни једна од 29 земаља које су имале војнике на Косову и Метохији, не може се у том послу такмичити са Берлином. Стиче се утисак да су “ред и законитост по Немачки” на Косову и Метохији, прворазредна брига руководства СРН. Због тога и не чуди да су се Немци нашли на првој линији сукоба са Србима у Митровици. Управо они су покушали у јулу ове године да уклоне барикаде на улазима у овај град, које су Срби поставили пре годину дана. Тиме се становништво Митровице супротставило предаји власти на северу покрајине албанским представницима. Међутим, приликом покушаја уклањања барикада, војници КФОР-а су наишли на отпор локалног становништва. Око 500 Срба је ушло у сукоб са њима. Војници су испалили сузавац а затим су се зачули и пуцњи. У резултату сукоба, рањена су два немачка војника и четворица Срба. Ипак, ситуација није решена. Уместо уклањања барикада, Срби су поставили нове. Сад је НАТО донео решење да појача контингент Бундесвера на Косову и Метохији, да би коначно постигли оно чему теже. Влада СР Немачке очигледно иде у сусрет тим тежњама.

Немачка дипломатија је од XIX века дубоко укључена у Балканске послове и добро је упозната са суштином косовског проблема. Због тога се поставља питање: до чега ће довести покушаји Берлина да наметну на Косову и Метохији “ред и законитост по немачки”, имајући у виду одузимање права локалним Србима на постојање као националне групације? Јер Немци знају да ће албанска власт у Митровици доследно уништити све националне елементе живота српског становништва.

Како схватити беспоговорну подршку Немачке властима у Приштини? Јер се та власт на све стране не пројављује никако другачије него као експонент властољубивих криминалаца.

Ту имамо и трговину људским органима и наркотрговину, и злочине против човечности. Треба само прочитати исказе о “оптуженима” пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, да би се разумела злокобна суштина владара овог краја. Ти искази се игноришу, они не допиру до светске јавности, али није проблем да водећи немачки политичари сазнају како је Хашим Тачи руководио “болницама” за сечење живих људи на делове, како је ОВК организовала провокацију у Рачку, како се спроводи геноцид над Србима и тако даље.

Да би се могли схватити мотиви немачке политике, треба знати да је још крајем осамдесетих година немачка тајна служба успоставила и активирала такозвану “спавајућу агентуру” у Југославији и Албанији.

У Албанији су немачке специјалне службе подржавале Сали Беришу, захваљујући чему је његова партија одржала победу на изборима 1992. године, када је почео буран период подршке косовским сепаратистима, преко “зелене” границе између Албаније и Србије. Истовремено је обавештајна служба СР Немачке изградила односе и са ОВК, коју је финансирала и наоружала Федерална обавештајна служба Немачке. БНД није пројавила сличне активности ни у једном рејону света у то време.

Може се рећи да су Немци пошли укорак са Англосаксонцима, освајајући нову за себе улогу закулисних владара европске политике.

Видимо да нису умрле империјалистичке традиције немачких владајућих кругова, који су увек били склони да се ослоне на људски отпад, стварајући у иностранству своје саучеснике. То важи и за новију историју – прогерманске фашистичке диктатуре у Европи, међу њима и у Хрватској, концентрисале су у себи максималан степен окрутности и нељудскости. Истина, сви они су, заједно са политиком Трећег Рајха, лоше завршили.

Сада се нешто слично пројављује на Косову и Метохији. Псеудо-државни механизам Приштине који је у рукама бивших крвника и садашњих наркобосова, постао је најближи сарадник Берлина у његовој политици на Балкану.

Историја нас учи да је неморална политика – политика ходања по гробовима. Но, истовремено историја учи, да она ничему не учи. Како ко, али немачки политичари имају из чега да извуку поуку из историје.

Последњих дана високорангирани чиновници Србије и Косовског краја су практично синхронизовано изразили жељу за обнављањем преговора на највишем нивоу. Са одговарајућом изјавом иступио је Председник Србије Томислав Николић и премијер самопроглашене косовске владе Хашим Тачи. Реакција из Брисела, из седишта ЕУ (која надгледа тај дијалог) била је позитивно-опрезна. Но, како је признао у интервјуу косовским новинама Ерока е Rе, француски дипломатски представник на Косову и Метохији Жан-Франсоа Фиту, међународна заједница “још увек нема званичан став” поводом захтева Београда и Приштине о почетку “политичких преговора”.¹

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров, за ФБР приредила Биљана Диковић

Међутим, садржај наведених изјава наводи на претпоставку да се иза иницијативе двеју страна скрива нешто више од просте изјаве о намерама и да су оне тако дизајниране да би оставиле утисак на Брисел.

Хашим Тачи је, са својственом му категоричношћу, подвукао да дијалога са Београдом у оном виду у коме се водио 2011. године, “неће бити”. По његовим речима, “биће само сусрета на високом нивоу, на којима ће се разговарати о нормализацији међудржавних односа, а не о проблемима унутрашњег устројства наше земље”.²

Са своје стране, не улазећи у полемику са Тачијем, Председник Србије Томислав Николић је изјавио да “дијалог између Београда и Приштине ступа на виши ниво и нова екипа преговарача ће преузети на себе пуну одговорност за даље решавање проблема на Косову и Метохији”. Симптоматично је да су те речи биле изговорене после састанка у Београду са аустријским амбасадором Клеменсом Коем. Уопште, сусрет председника са амбасадором је прилично неуобичајен формат. Међутим, он је идеалан за “тестирање” идеја и сугестија које се протурају како за међународно, тако и за унутрашње јавно мњење.³

После размене сличних изјава, неизбежно се јавља питање о времену и месту сличних сусрета на високом нивоу. Судећи по доступним информацијама, одлука о овом питању ће се ипак донети у Бриселу. У сваком случају, премијер Србије Ивица Дачић не сумња да ће се ово питање разматрати 4. септембра, када он сам намерава да води преговоре у седишту ЕУ са њеним високим функционерима. Он је у међувремену рекао, да “још није ни конципиран низ питања која ће се разматрати, неизвестан је и формат преговора”. Упркос свему “Београд је већ сада спреман на преговоре са Приштином” – уверава Ивица Дачић.⁴

У насталој ситуацији, интересантна је и позиција саме Приштине у односу на предвиђене преговоре. А она је, ако се може судити по изворима која стижу од косовских Албанаца, далеко од јединствености. И највећи проблем је у томе – у ком ће степену предстојећа дискусија са Београдом утицати на ситуацију у северним деловима Косова и Метохије, насељеним Србима.

“Коха Диторе” – најутицајније албанскојезичке новине на Косову и Метохији – не сумњају да ће то питање бити централно. Позивајући се на своје изворе у Бриселу, издање подвлачи да ће “процес евроинтеграција Косова у значајном степену зависити од приступа који ће Косово манифестовати у дијалогу са Србијом, а посебно кад је у питању позиција Приштине у односу на север покрајине”.⁵

Међутим, неки косовски политичари заступају другачије мишљење. Тако председник Скупштине Косова и вршилац дужности Генералног секретара Демократске партије Косова Јакуп Краснићи, у интервјуу часопису “Зери” одбацује и саму помисао разматрања проблема косовских Срба са Београдом. По његовом мишљењу, Приштини и Београду предстоји “караван преговора”, али је питање о северу Косова “већ било разматрано”. “Целокупни свеобухватни проблем статуса Косова обухватао је и права и слободе мањинских заједница, посебно права и слободе српске заједнице” – уверен је председник регионалног парламента, очигледно имајући у виду злогласни “Ахтисаријев план”.⁶

У насталој ситуацији, није без основа претпоставка да је преношење преговора на виши ниво, пре свега угодно Томиславу Николићу и Хашиму Тачију. Првом је потребна консолидација његовог електората, пре свега на бази националних и државних интереса Србије. Као што је познато, главна оптужба на ранији преговарачки тим, односила се на непрекидне тајне уступке косовско-албанској страни по конкретним питањима – попут оних о административној граници између Косова и Метохије и остатка Србије, као и представљања Приштине на међународним форумима. Повећање статуса преговора омогућило би њихов отворенији и принципијелнији карактер.

Што се тиче косовског премијера, он је последњих дана принуђен да одбија појачане нападе опозиције, на челу са радикалним покретом “Самоопредељење” и нешто умеренијом Демократском лигом Косова (ДЛК), по питању уставних реформи и питања која се односе на север покрајине. Председник ДЛК Иса Мустафа је већ изјавио локалном “Радио Дукађинију” да његова партија “ни у ком случају неће ући у преговорачки тим”, а саме преговоре са Београдом је назвао “фаталном грешком” која “подрива независност Косова”. У таквим околностима режиму Хашима Тачија очигледно су неопходни међународни бонуси, од којих би један могао бити и почетак директних преговора са Београдом.

Важно је напоменути да је, судећи по информацијама косовских албанских медија, могло доћи до преговора на високом нивоу између Приштине и Београда, додуше тајних, већ у неколико протеклих година, за време председниковања Бориса Тадића. Новине “Зери”, позивајући се на поверљиве “западне” извештаје, тврде да је председник Тадић скренуо пажњу партнерима у САД и ЕУ да паралелно са техничким преговорима под покровитељством ЕУ, могу да се спроведу “опрезни” преговори о “свеобухватном решењу” проблема односа са Приштином. Ти преговори су требало да доведу до стварања одељеног региона у северном делу Косова и Метохије, под називом “Север”. Он је требало да локалним Србима омогући широка права, али да истовремено функционише у оквирима јединственог државног пространства Косова.⁷

Како било да било, данас су се и Београд и Приштина, и кризом захваћена ЕУ, нашли у новој геополитичкој реалности. То се односи и на узајамне односе између ЕУ и косовских власти – који су се очигледно нашли у запећку антикризних напора Брисела. Тако да остаје актуелна оцена коју је неколико година уназад Приштини дала “Међународна кризна група”, која углавном изражава интересе пре свега америчког политичког естаблишмента: “Мир косовских Албанаца са међународном заједницом је веома услован”; он се превасходно опире на “некакав напредак у општим осећањима становника Косова и у њиховом учешћу у раду државних институција”.⁸Тако да већ у септембру можемо постати сведоци новог лаганог међународног покретања косовског проблема.

	Петар ИСКЕНДЕРОВВиши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“

1 Epoka e Re, 15.08.2012.

2 ИТАР-ТАСС 141523 АВГ 12 14.08.2012 15:28.

3 ИТАР-ТАСС 141619 АВГ 12 14.08.2012 16:22.

4 ИТАСС-ТАСС 161619 АВГ 12 16.08.2012 16:23.

5 Koha Ditore, 15.08.2012.

6 Zëri, 15.08.2012.

7 Zëri, 30.08.2012.

8 Косово после Харадиная. Реферат Међународне кризне групе № 163. Приштина-Брисел. 2005. С.I.