Последњих година је утицај борбе у енергетској области на креирање међународне политике постао много очигледнији. Ако су пре десетак година, приликом припрема за рат у Ираку, интереси таквих нафтних гиганата попут “Шеврона” и “Шела” стављани под знаке навода, сада се све чешће енергетске теме директно везују за политику.

30.09.2012. Фонд стратешке културе

фото: архива ФБР

То је у великој мери повезано са тим, да успешно освојене напредне технологије везане за производњу енергeната (у првом реду то се односи на САД, Канаду и Кину) суштински јачају позиције тих држава у дијалогу са испоручиоцима на међународној арени.

Масовну индустријску производњу гаса из шкриљаца започела је компанија Devon Energy из САД почетком новог миленијума.на налазишту Barnett Shale, која је на том налазишту 2002. године пробушила први хоризонтални узорак. Захваљујући енормном порасту његове производње, што је у средствима јавног информисања названо “гасном револуцијом”, САД су 1999. године постале светски лидер у производњи гаса (745,3 милијарде кубних метара) при чему је више од 40% отпадало на нетрадиционалне изворе (метан из лежишта угља и из гасних шкриљаца).

У првом полугођу 2010. године, најкрупније светске енергетске компаније су потрошиле 21 милијарду долара на активе, које су повезане са производњом гаса из гасних шкриљаца. Било како било, после појаве гаса из шкриљаца, почеле су падати цене гаса на светском тржишту.

Почетком 2012. године цене гаса у САД су опале на ниво знатно нижи од цене производње гаса из шкриљаца, услед чега је најкрупнији играч на тржишту производње гаса из шкриљаца – компанија Cheasapeake Energy – објавила да смањује производњу за 8%, а капитална улагања у бушотине, за – 70%. У првом полугодишту 2012. године, гас у САД где је на сцени његова хиперпродукција, постао је јефтинији него у Русији, која има највеће у свету откривене резерве.

У почетку се руска енергетика са скепсом односила на перспективе утицаја нових технологија на тржиште гаса и тек је у 2010. години Министар за природне ресурсе и екологију Русије Јуриј Трутњев, изјавио да раст производње гаса из гасних шкриљаца представља проблем за “Гаспром” и за Русију. А 2012. године, заменик Министра за економски развој Русије Андреј Клепач је изјавио, да је раније “Гаспром” потценио размере револуције са гасним шкриљцима, а сада се према њој односи са неопходном озбиљношћу. За тако нешто постоји и основаност. Украјина је 2010. године издала лиценцу за истраживање гаса из шкриљаца компанијама Exxon Mobil и Shell. У мају 2012. године, постали су познати победници конкурса за разраду Јузовске (Доњецки рејон) и Олењске (Љвовски рејон) области гасних поља. Победиле су заједнички компаније Shell и Chevron. Очекује се да ће индустријска производња на тим налазиштима почети 2018-2019. године. Кина планира да до 2015. године производи 6,5 милијарди кубних метара гаса из гасних шкриљаца. Укупна размера производње природног гаса у земљи из гасних шкриљаца, порашће за 6% у односу на данашњи ниво. Кина планира да ниво раста индустријске производње до 2020. године порасте сваке године у дијапазону од 60 до 100 милијарди кубних метара гаса из шкриљаца.

Стручњаци говоре да су САД себи већ обезбедиле енергетску стабилност и да од 2015. године могу изаћи на светско тржиште као извозници.

Гас из шкриљаца је омогућио да САД још 2009. године претекну Русију по обиму производње овог енергента, после почетка примене хидрауличког ломљења лежишта – технологије која користи притисак воде са хемикалијама и песком ради образовања пукотина у шкриљцима, из којих се ослобађа гас.

Пад цена гаса који је уследио у САД, довео је до губитка интересовања компанија у САД за набавку течног гаса из налазишта у Штокману, која је још увек у фази пројектовања и одобравања.

За нове технологије заинтересовали су се и Европљани који имају доста својих шкриљаца, како би макар и делимично заменили увоз енергената. Посебно ревносан интерес у овом послу је показала Пољска, која сматра да се налази под диктатом Гаспрома.

Истина, сада на путу тих технологија стоје “зелени” који тврде да цепање шкриљаца наноси штету животној средини.

Без обзира на то што гас из шкриљаца још “циркулише” пре свега у САД и Кини, он већ сада представља стратешки изазов за традиционалне испоручиоце природног гаса.

По прорачунима стручњака Међународне Енергетске Агенције (МЕА), као резултат активног ширења нових технологија, улога руског и блискоисточног гаса у међународној трговини може да се смањи за 45% (2010. године) до 35% у 2035. години.

Негативно искуство са потцењивањем нових тенденција у гасној привредној грани, нагони нас да озбиљније прионемо на добијање нафте из битуменског песка. Наизглед је та производња технолошки отежана. За растварање битумена у песку и изношење раствора на површину, потребна је велика количина свеже воде и природног гаса.

Но, све то може бити релативно. Резерве нафте у битуминозном песку у налазиштима  Алберти (Канада) и у Ориноку (Венецуела) износе 1,7 за прво и 2,0 трилиона барела за друго налазиште, док су светске резерве обичне нафте почетком 2006. године процењиване на 1,1 трилиона барела.

То указује да ће се светске резерве нафте у будућности налазити на Америчком континенту.

Данас комплетна светска производња нафте износи 84 милиона барела дневно а из битуминозних песака добија се само 1 милион барела.

Нове тенденције не могу да не утичу на понашање иностраних партнера руских испоручиоца. Они у своје калкулације уврштавају и перспективе сопственог наступа на светском тржишту енергената добијених уз помоћ нових технологија и њихов језик у дијалогу са руским компанијама постаје све оштрији.

Тако је Бугарска, увређена због тражења компензације од стране Русије због раскида уговора о градњи атомске електро-централе (АЕЦ) у Белену, сугерисала на могуће проблеме око “Јужног тока”. Премијер Бугарске Бојко Борисов је захтев Русије за исплатом 1 милијарде еура на име компензације за одустајање од изградње АЕЦ, назвао “издајничким” и указао је на то да ће Русија имати проблема са наставком пројекта на гасоводу “Јужни ток”.

Раније су Бугари одустали од градње АЕЦ због недостатка инвестиција, као и под притиском западних партнера забринутих због јачања енергетске зависности од Русије. У јулу 2011. године “Атомстрој-експорт” који је требало да гради АЕЦ предао је тужбу против Бугарске националне електроенергетске компаније Међународном арбитражном суду Међународне трговинске коморе у Паризу, у износу од 58 милиона еура, за извршене радове на изградњи АЕЦ “Белене”. Почетком септембра 2012. године “Атомстрој-експорт” је прерачунао своје претензије према Бугарској: потраживани износ се попео на 1 милијарду еура. И мада изгледа да “Јужни ток” нема никакве везе са градњом АЕЦ, бугарска влада је покушала да ту тему окрене у своју корист. Тим пре што су се од годинама вођених преговора и усаглашавања око тог пројекта промениле власти у земљи, које сада тим пројектом уоште нису одушевљене. После промене власти, Бугарска је увела мораторијум на све крупне енергетске уговоре које је донело претходно руководство. Управо је Бојко Борисов, садашњи бугарски премијер, у лето 2009. године изјавио да се суспендују пројекти са Русијом, међу њима и “Јужни ток”. Годину дана су бугарске власти давале противуречне изјаве о заједничким енергетским пројектима са Русијом и тек је у јулу 2010. године постало јасно – Бугарска ипак улази у пројекат гасовода.

Тада су Русија и Бугарска потписале “путну карту” по питању разраде бугарског дела “Јужног тока”. Тај документ представља својеврстан план приоритетних догађаја неопходних да би се пројекат реализовао на територији Бугарске.

Затим су Гаспром и бугарски енергетски холдинг ЕАД потписали протокол по питањима реализације пројекта “Јужни ток” на територији Бугарске. Документ је између осталог одредио и тачку уласка будућег гасовода у гасни транспортни систем Бугарске а такође је и прецизирао његове параметре и одредио даље кораке у реализацији пројекта.

Осим тога, у складу са потписаним протоколом између Бугарске и РФ, завршна инвестициона одлука ЕАД по пројекту мора бити донесена до 15. новембра текуће године.

У новембру текуће године планирана је и посета Владимира Путина Бугарској, за када је, по свему судећи, било планирано потписивање овог документа. То би омогућило стварање транспортног чвора на територији Бугарске, из кога би се истовремено остваривале испоруке у два смера – на југо-запад и северо-запад.

Изгледа међутим да су изненадне околности већ започети пројекат поново довеле до крајње непожељних тешкоћа. Излазак Бугарске из пројекта би га обесмислио и сав гигантски припремни напор би се показао узалудним. Бугарска је његова кључна карика.

Нема сумње да су економски узроци само “шминка” за закулисну политику у коју је ушла Софија. Ни у западним престоницама ни у Москви се не умањује значај “Јужног тока” као основног канала економској помоћи Србији. Гасовод би могао извући српску привреду у режим обнављања и развоја. А то ће ојачати међународне позиције Србије и њено неизбежно зближавање са Русијом.

Напетост око пројекта је порасла и због тога што у руској политичкој елити не желе черечење и десуверенизацију Србије као језгра словенских народа на Балкану. Да такви планови постоје на Западу, данас нико више и не сумња. То је постало очевидно још, рецимо приликом бомбардовања СР Југославије 1999. године, као и приликом вештачког зачетка “независног” Косова, који активно шири свој утицај на суседне српске области и Македонију.

Гледајући из тог угла, “Јужни ток” не представља само економски или коњуктурно-политички пројекат. Изгледа да је први пут у послератној историји, Русија наишла на задатак цивилизацијских размера. Њој не може бити свеједно то, што ће са нестанком Србије нестати и утицајни део источно-европског православља. Данашња Србија у перцепцији Москве представља један од цивилизацијских стубова у предстојећем блиском судару, у коме ће прворазредни значај имати духовна супротстављеност.

Због тога се Србија и око ње окупљени православни народи на Балкану перманентно сматрају савезницима Русије.

Из тога следи да и борба која се распламсала око “Јужног тока” није никаква шала.

У блиској будућности ће постати јасно колико су озбиљне намере руководства Бугарске по питању саботирања пројекта “Јужни ток”. То руководство је познато по својој сервилности према Бриселу и Вашингтону и нема сумње да уноси иритирајуће моменте у процес усаглашавања по налогу својих западних ментора. То што ради влада Бугарске, на језику политичара назива се уцена.

Највероватније да аутори “Набука” маштају о томе да Бугари “сасеку” изградњу “Јужног тока”. Са тачке гледишта здравог разума то раније није имало смисла, јер “Набуко” никако није могао решити проблем попуњености цевовода и јужна маршрута је за њих потпуно немогућа за реализацију. Сада изгледа да се потајно надају у гас из гасних шкриљаца чије су резерве у Европи такође велике, а у тренутку ступања “Јужног тока” у погон, прве испоруке таквог гаса могу стићи на тржиште.

Иако је такву логику тешко оправдати здравим смислом, јер се овде очигледно намеће руска пословица о врапцу у руци и голубу на грани.

Али се често у историји здрава логика стављала на последње место. Зар се могу у религиозним ратовима или “крсташким походима” препознати “ослободиоци Гроба Господњег”.

Не намеће се случајно ово подсећање на та мрачна времена. Јер ако упоредите недавни војни обрачун са Србијом, са понашањем “крсташа”, можете увидети мноштво сличности. Читава та фанатична немилосрдност према туђој вери и култури, неизбежно се претвара у пљачкашку фарсу, исто као и пре 800 година.

Данашњи поход против Срба још увек тече пуном паром. Народ је још увек у стању грча, поцепан противуречностима унутрашње политике владајућих елита и диктатом поробљивача.

Због тога данас помоћ Бугарске савременим западним “витезовима Гроба Господњег” може бити веома корисна. Без руског гасовода привредни организам Србије ће наставити да се гуши и да прелази на “вештачко дисање” Запада. Тада је довољно само одложити следећу прву помоћ и народ ће се наћи на коленима.

Ето каква је диспозиција настала. Јачајући сопствену енергетску безбедност САД могу подстаћи своје савезнике на све опасније политичке игре.

А и зашто не би подстицали? Они неће због тога имати последица.

А што се тиче владе Бугарске, највероватније је таква њихова судбина. Сваки владар сам бира своје место у историји. А онда мора због њега и да се плаћа.

Треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број.

То заувек мора да остане непромењено

Војвода Карло Хабзбуршки, 1718. год.

30.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Владимир Димитријевић

НЕМАЧКИ ЗАХТЕВИ СРБИЈИ

Ултимативна листа немачких захтева опет је упућена Србији, и многи су се сетили ултиматума из 1914, када је Бечтакође поставио захтеве, који се нису могли испунити, само да би имао оправдање да зарати са Србијом. Поред усвајања Акционог плана ЕУ из 2О11, тражења да се расветли напад на немачку амбасаду 2ОО8, признавања „геноцида у Сребреници“ као непорециве чињенице, четири захтева се односе на Косово као „независну државу“: потпуна реализација свега што је Тадићев режим договорио са Империјом око Косова и Метохије, као и наставак решавања „билатералних питања“, гашење србских институција на северу Косова, приморавање косметских Срба на активну сарадњу с ЕУЛЕКСом и КФОРом, “правно обавезујућа нормализација односа с Косовом“(1)…Србски Јеврејин, Јаша Алмули, борац за истину о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, ово је отворено назвао „новом офанзивом „четвртог Рајха““(2)… И тако је,коначно, рашчарана чаролија Тадићеве квазиполитике, звана „И Косово и ЕУ“. Даље нико у Србији неће моћи да мантра ту мантру, а да не буде смешан.

СТАРИ ДОБРИ ГЕРМАНИ

За разлику од перфидног Албиона, који се са Србима обрачунавао трудећи се да глуми пријатељство и савезништво, аустро-немачки представници германског племена су, осим ретких изузетака, увек били искрени непријатељи овог малог, православног и јужнословенског народа, жељног слободе. У својој књизи, „Црни Петар и балкански разбојници“, др Милан Ристовић описује аустро-немачку пропаганду с почетка 2О. века, из доба балканских и Првог светског рата: „Цео Балкан је – ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама – насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. ‘Анархичан однос’ према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам, краљеубиства, кривоклетство, итд.). (…) Србија је мала, безначајна, неприпитомљена држава, која је ‘запалила пожар на целој земаљској кугли, док је њена престоница ‘легло убица’.“ Историчар Мајнеке је писао: „Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени.““(3) Вилхелм Други, немачки кајзер,био је отворен: “Те битанге би требало натерати да поклекну!“(4)

Хитлеров фелдмаршал, фон Кајтел, 28. марта 1941. издаје Директиву о припремама за напад на Југославију, у којој каже: „Будући да су Срби безобзирно угњетавали несрпске народности Југославије, нарочито Хрвате и Македонце, треба приказати да немачка војска не долази у хрватске, босанске и македонске куће као непријатељ. Напротив, она жели да их сачува, да их српски шовинисти не баце на ратиште.“(5) Када је специјални Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер,покушао да убеди фирера да наоружа србске националисте за борбу против Тита и комунизма, овај му је јасно рекао: „Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим.“ Додао је: „Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“. Хитлеру је све било сасвим јасно: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност”(6).

КАКО ОНДА, ТАКО И ДАНАС

Године 1998, у Берлину је одржана, за јавност иначе затворена, седница „могула“ мондијалистичке криптополитике, о „Додатном усавршавању Европске уније“. На том скупу учествовао је и владика рашко – призренски Артемије, који је, у свом излагању, покушао да ЕУ сагледа као заједницу хришћанских народа и држава, на шта му је министар спољних послова Немачке, Клаус Кинкел, гласно и јасно одбрусио да Европа више није и никад неће бити „хришћански клуб“ (7). Документ који је на овом скупу усвојен означио је Србију, Русију, Белорусију и Украјину као „неуралгичне тачке“ (8) Новог европског поретка, при чему је речено да ће Србија бити „сива зона“ у ЕУ. Кинкел је, сасвим у стилу кајзера Вилхелма и Адолфа Хитлера, најавио да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“ (9).

СРБИ КАО ГУБИТНИЦИ: ЈОШ ЈЕДАН ПРИМЕР

Немачки дипломата, Вили Вимер, 2. маја 2ООО. године, обавестио је канцелара Герхарда Шредера да је крајем априла те године присуствовао конференцији коју су заједнички, у Братислави, главном граду Словечке, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке (American Enetrprise Institute ). На скупу је било речи о Балкану и проширењу НАТОа. По Вимеру, од стране Американаца је јасно затражено да се што пре призна независност Косова, а речено је и ово: “Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945./…/Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТОа поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала у време Римског царства и то у доба кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство“ (10).

По Вимеру, на овом скупу је речено да Румунија и Бугарска морају обезбедити копнену везу с Турском, да северно од Пољске мора бити обезбеђен потпуни надзор над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. Вимер је био веома забринут, видећи да се америчка сила уздиже изнад права. За нас је, ипак, најзначајнија реченица Вимеровог извештаја Шредеру ова: “Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД ) трајно мора да буде искључена из европског развоја“ (11).

БУДУЋНОСТ РАЗОТКРИВЕНЕ ИЛУЗИЈЕ

Дакле, све се ово знало годинама, али кратковиди србски политиканти (не политичари, а поготову не државници) нису имали снаге да се суоче са голим чињеницама. Они нису, као конвертити некад (а србска историја није била без конвертита), продавали, како народна изрека каже, веру за вечеру. Они су, осим часних изузетака, продавали веру за ОБЕЋАЊЕ ВЕЧЕРЕ. Покушавајаћи да се представе као реалисти,они су се често подсмевали косовском опредељењу и заветности србског народа, исказанима појмом „небеска Србија“. Од Милана Панића, америчког послушника у србијанском политичком животу почетком деведесетих година 2О. века, ово иронисање у име „политичког прагматизма“ се наставило све до председника Владе Србије данас, Ивице Дачића, који је недавно изјавио: “Нећу да водим небеску Србију, већ Србију која ће да води реалну политику. Нећу дозволити узалудне жртве ни због чега“ (12).

ШТА ЈЕ НЕБЕСКА СРБИЈА?

А Небеска Србија шта је? Како каже Свети владика Николај: “То су оци наши и праоци свети/што са крстом часним достигоше мети./…/Што у горчинама живеше најљућим,/ Али немогуће сматраше могућим./Поколења многа од најбољег соја,/ Народ, Божји народ, без броја и броја“. Та, Небеска Србија, значи опредељење за вечне вредности и одбијање продаје вере за вечеру, поштења за печење и крста за масне прсте, оно што је Свети кнез Лазар, по народном песнику, изрекао пред Косовски бој: “Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека“. Када су Срби били утемељени у таквој, „небеској политици“, имали су успеха и у борби за царство земаљско: Карађорђе је 18О4. дигао устанак против Турака јер је устаничка Србија била свесна да је „земан дошо, ваља војевати/ за крст часни крвцу прољевати,/ сваки своје да покаје старе“. И Његош је, преко Љубе Ненадовића, сина проте Матеје, поручивао србском књазу: “На Косову да се састанемо, / да ми наше старе покајемо“. А србски ослободиоци 1912. добијали су медаље као „осветници Косова“.

ИДЕАЛИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ – ЈЕДИНА МОГУЋА ПОЛИТИКА

Наравно да је данас Србија земља под „меком окупацијом“, и више територија него држава, која нема озбиљних могућности да спречи Империју да „уредује“ у Приштини, и да алхемијом силе претвара дојучерашње шиптарске терористе и вадиоце органа у „државотворце“. Али, без обзира не све, они који воде Србију не смеју учинити ни један једини потез који би легализовао НАТО монструма званог „независно Косово“ и ниједан потез који би укинуо институције Србије на сопственој територији. Јер, ми у ЕУ нећемо ући, нити ће нам њена врхушка то икад дозволити. Ми смо „сива зона“. Зато даљи уступци бриселским уцењивачима и њиховим вашингтонским налогодавцима, од геј параде до „косовске независности“, нису никаква „реална политика“, него наставак брукања Србије и њене славне прошлости, без које нема ни садашњости, ни будућности. Морамо се, у економском, дипломатском и сваком другом смислу, оријентисати само на оне државе које признају суверенитет и територијалну целовитост Србије. А србским политичарима, данас, као и увек, Његош у „Горском вијенцу“ поручује: “Су чим ћете изаћ пред Милоша, / и пред друге србске витезове,/ који живе доклен сунца грије?“ То је реална политика, заснована на идеалима: небеским се брани земаљско.

О јесењем Крстовдану 2012.

1. Никола Врзић:Време је за не!, Печат,235/2О12, стр.15

2.Јаша Алмули: Нова офанзива „Четвртог Рајха“, исто,стр.18

3.Владимир Димитријевић: Мала књига велике мржње/ Речник србофобије, Лио, Горњи Милановац, 2О1О, стр.7-8

4. Исто, стр. 8

5.Исто

6. Исто,1О-11

7. Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О11, стр.183

8.Исто,стр. 184

9. Исто,стр.185

1О.Вили Вимер: Ваша сила стоји изнад права, у „Euтаназија:Косово изнад ЕУ – Европска Унија, мит и стварност“, Билтен националне организације слободних људи Српски сабор Двери, 2ОО8, стр.4-5

11. Исто, стр. 5 12. Б.Митриновић: Може и без фусноте, “Политика“, 4. септембар 2О12, стр. 1

О промени наплате се прича сада, иако проблем постоји већ три године, јер никада проценат оних који измирују обавезе према јавном сервису није био мањи, каже директор РТС-а

30.09.2012. политика.рс

Многи плаћају рачун за струју, али не и ТВ претплату (Фото Д. Јевремовић)

Српских 90 мултимилионера „тешки” 11 милијарди долара

30.09.2012. Политика.рс

Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпрух који је радио у Сенату и који му је давао поједине информације, убијен је у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од 1991-1994. и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!

30.09.2012. Моје новине, НСПМ, србин.инфо

РОБЕРТ БАЕР

Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу -The secret of White House- у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.

Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?

Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. јануара 1991. у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требало да нападну Сарајево.

О којим терористима је реч и зашто би они наводно требало да изврше те нападе?

О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.

Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по наредби команде ЦИА?

Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји.

Како и када се завршила та операција и да ли је имала неко име?

За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе, операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!

Кажете, отишли сте у Словенију, којим поводом?

Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.

Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислиле ваше колеге?

Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.

Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?

Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.

Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?

Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. „Израдила“ га је америчка администрација.

Споменули сте контролу и финансирање медија, колико је то било тачно?

То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа, а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.

Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?

Да! Од 1992. сам у Босни био поново, али овог пута је требало да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи је изманипулисан. Број жртава је једнак убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, неколико пута је напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!

Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?

Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца, тј. нас! Али све је преписано Србима. Нажалост многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ-у рекао да је Сребреница производ договора између америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.

Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?

Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат, а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!

Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?

Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО-а! У срцу Европе је њихова највећа војна база.

Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?

Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!

Разговарао Милош Ћупурдија

(Моје новине)

Никл није ни исплатив?

„Ни под каквим условима не би требало дозволити експлоатацију руде никла у Србији током наредних 50 година јер су у питању прљаве технологије“, изјавио је академик и професор на Рударско-геолошком факултету у Београду Видојко Јовић.

30. 09. 2012. вест и фото: Вечерње новости

Фото – архива Вечерње новости: Рудник никла у Кавадарцима

– Експлоатација никла имала за резултат би страшне последице по заштиту животне средине, здравље становништва, вегетацију, земљиште, подземне и површинске воде. Нема чистих технологија у експлоатацији никла – рекао је Јовић.

Тај посао није ни исплатив, јер су процењене резерве руде никла у Србији мање од једног процента, па ни геолошка истраживања немају никакав ефекат, тврди Јовић, који је професор на предмету Геохемија.

Нема га на тржишту

Проблем се, како је Јовић, појавио јер нема никла на тржишту, све је траженији док су резерве мале, а потребе велике, и све што се појави на Лондонској берзи, Кинези, који су у економској експанзији, купују.
Лежишта као у Србији постоје у Грчкој, али тамо нема заинтересованих за истраживања и експлоатацију јер у ЕУ важе строжа правила заштите, истиче он.

Професор Јовић је подсетио на то да су први рудник никла отворили Енглези у Турској, али су одатле „изјурени“ и отишли су на Филипине. Турска више не експлоатише никл, јер министарство шума те земље не даје дозволе за тај посао, Руси су затворили Норилск и сада се експлоатише само у Канади и Аустралији јер су то прљаве технологије, нагласио је Јовић.

Министар рударства и природних ресурса Милан Бачевић је, иначе, залажући се за обављање истражних радова на потенцијалним налазиштима руде никла у Србији, указао на то, да метричка тона овог метала сада вреди више од 25.000 долара на светском тржишту.