Рано летњи дани, пун месец… Тако је покренуо своју, од многих прича, овај храбри ратник, а зашто кажем храбри?

Зато што истим осећањима пролази ратни вихор, по ко зна који пут, филм му се опет одвија у глави, зато што сузу задржава, јаук претвара у шапат речи, своју бол претвара у наду – није све пропало и биће боље… Колико је гробова залио својим сузама, колико је воштаница принео за покој душа, колико је молитви прошапутао у себи?
Опрости ми ратниче, што те приморавам да причаш опет, опрости што ти то време опет стављам на леђа, јер знам да си уморан од присећања….

Причаћу оно што сам доживео, оно што сам прошао, моји борци и ја – моја јединица… И, ево те приче…

До те 1990-те, у Републици Хрватској се живело нормално. Људи су живели, својим обичним животима у то време. Време лагоде, када се још није гледало на то ко је ко, није било страначких определења, радило се и живело. Тако су бар причали људи који беху на тим просторима. Једино за тај први мај могло се видети у обележју, Срби су на своје куће постављали заставу тадашње Југославије, а хрвати своју СР Хрватске, а већ с´пролећа 1990, Хрватска је била захваћена националном еуфоријом… Полако почиње терор над србским становништвом, који јасно указује на рат.

А, онда, моја јединица и ја, рат, 1991… Кренуло је. Бобота, Вера, Даљ, Ердут, око Осијека, Паулин Двор, Славонија… Трпињска цеста, злогласна… Завеса од сивог дима је била присутна. Земља подрхтава од детонација. Води се борба, али борба на даљину и није тако страшна, јер себе увек оправдаваш-погодио га је туђи метак, једноставно лажеш или храбриш себе, разум ти се увек бори… али када се деси и тај први пут са пола метра, тада завлада шок, а у жртви видиш неверицу из очију… У таквим моментима, је било најтеже, ма колико тај неко био злотвор, знало је да заболи душу и увек питање – зар сам морао баш ја?

И да би се коначно доказало, да Србима више није место ту, на просторима на којима су живели до пре неки дан, бивали су убијани на најсвирепији начин. Некима су животи одузети на обали Дунава, а потом су тако низ Дунав послати, као порука….

Страшни призори су тих дана лутали нашим главама. Молиш се свакодневно да изађеш из пакла који те задесио, а онда при свакој новој детонацији, нова борба…

Бивало је тешко какве смо све призоре налазили… нису остављали ни пса у животу – било је од комшије Србина. Војска се припрема тешком артиљеријом, али док нога не крочи, ништа није завршено. Кренусмо у чишћење терена, свуда војници, тадашње ЈНА-деца још, жене и деца у збеговима… Пролазили смо тај ратни ужас и радили то што смо морали радити. -Србска дворишта су била опустошена,ништа не остављају осим згаришта, паљевина, голих зидова, тела су била масакрирана, нека обезглављена, десне шаке су им биле одсечене, јер су се мучени крстили, очи су им вађене… Улазимо у кућу и у једној од соба – девојка. Виде се резови ножа по целом телу, рашчупане косе, очигледно је шта је доживела… лежи на стомаку на великом кревету, поред ноћни сточићи с’ обе стране, на десном чаша и *нешто* у њој, али ко још обраћа пажњу на чашу?! На леђима јаднице закуцан папир – ако хоћете да је сахраните, очи су јој у *чаши*. Туга, очи пуне суза, душа вам се стеже, немате на тренутак ваздуха, стојите тако избезумљени и посматрате то беживотно тело. Ваљда ми због тог призора понестају речи. Још једна девојачка лепота биће у низу исписаних на каменој плочи, још једна је отишла у вечност. Бог да ти душу прости селе наша, а ја док дишем нећу моћи да заборавим ове призоре. Иза моје јединице остаје Трпињска улица. Настављамо даље улицом пакла која води у Вуковар…
Идем… у очима ми блистају сузе после свега што ми је испричао, и не бих да га реметим, али бих тебе драги читаоче замолила, да се искрено помолиш за све наше храбре борце, хероје, да им Господ подари свако добро и да их спаси, а онима који осташе на овим просторима нека би Господ дао рајско насеље.

И била је то још једна прича у низу… shadow

Данијела Радосавчевић

РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА ПРЕДСТАВЉА

29.09.2012. факти.орг

ВИДЕО

• Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Потпуно је реално да ће бити предузета војна акција против Ирана. Тренутно су Американци, САД, у размишљању, колебању. То не значи да су скинули са дневног реда своју основну идеју, а то је – смена режима у Ирану који није по вољи САД пошто је то режим самосталне државе, суверене државе. Наглашено суверене државе
• Разлог зашто су САД напале евро, била је жеља Вашингтона и ФЕД-а да не дозволе Кини и осталим земљама да одустану од долара као резервне валуте у корист евра
• Уколико САД униште Иран, не само да ће ставити под контролу енергетске ресурсе Техерана, већ ће моћи и да ослабе Кину и тиме нанесу озбиљан ударац њеној енергетици
• Самим тим, уколико Иран не буде уништен, Кина преко Пакистана, Ирана, Ирака и Сирије може изаћи на Медитеран и преузети контролу над већим делом енергената у Персијском заливу. Међутим, није могуће напасти на Иран, а у позадини оставити Сирију. Зато су морали да почну управо од Сирије
• Да би решила овај проблем, Кина великом брзином шири свој утицај у Индијском океану. Гради базе и луке у Пакистану, Ирану, на Цејлону, у Бангладешу, Мјанмару и на Малдивском архипелагу. Ланац ових база у Пекингу називају „бисерном ниском”
• На острвима Коко који припадају Мјанмару, Кинези су поставили радар који им омогућује да прате пловни пут кроз Малајски мореуз. Већ су модернизовали мјанмарске аеродроме у у Мандали и Пегуу и изградили војне базе у Ситуеу, Кокпјуу, Хангију, Мергуију и Задеџи
• Луке у Мјанмару омогућују Кини да заобиђе бројна индијска острва у Бенгалском заливу. Осим тога, Кинези граде луку Читагонг у Бангладешу, војно-поморску базу Марао на Малдивским острвима и луку Хамбантот на Шри Ланки. Међутим, прави „бисер” је лука Гвадар на западној обали Пакистана”
• При оваквим околностима, потпуно је очигледно да је могућа војна акција против Ирана, а очито – и против Сирије, само епизода у великој геополитичкој игри која започиње између Кине и САД. За САД је најважније да зауставе нову супердржаву, да зауставе јуан и спасу долар, да не допусте Кини да дође у Персијски залив
• За Вашингтон од јачања Кине није ништа мање страшно окупљање земаља Руске Империје, земаља СССР, што је као циљ поставио председник Русије Путин и објавио га као Евроазијски пројекат. Зато је ризик напада на Техеран веома висок. А зауставити Русију и Кину – то и јесте прави циљ Запада

 

СТРАТЕГИЈА: Иран – живот или смрт

Михаил Николаевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Ево, већ готово годину дана различити медији говоре о могућем нападу САД и Израела на Иран. Као о свршеној ствари. Разматрају се различити детаљи предстојеће операције, маршруте којима ће летети бомбардери и прорачуни количина муниције потребне за уништење утврђених објеката. Оцењују се могући губици коалиције и Ирана. Све то може да буде фантасмагорично или кошмарни сан да нема геополитичке реалности која нас окружује.  

Северна Африка је у пламену. У Либији се води грађански рат. У некада мирном полусветовном Египту на власт су дошли исламисти. Ирак је сав у крви. А Авганистан су западне демократе бомбардовањима вратиле у камено доба. Запалила се и Африка и не само Северна.

„Последица либијске револуције може бити дестабилизација најмање десет држава региона. У Малију, држави на западу Африке са рудним богатствима, почиње рат великих размера. Основу устаничких одреда чине Туарези. Опасност дестабилизације лебди над десетак држава региона: осим Либије, то су Нигер, Мали, Чад, Буркина Фасо, Алжир, Мауританија, Централно Аафричка Република, Демократска Република Конго и Судан”.

Лист Комерсант, 31. број

         Међутим, лидере западног света не узнемирава ширење хаоса. Шта више, они настављају да подстичу кризу. Из све снаге подстичу сиријски конфликт. Стално прете Ирану.

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Ситуација у Ирану је веома тешка. Она постаје све тежа, потпуно је реално да ће бити предузета војна акција против Ирана. Рекао бих да је овде, у последње време, у први план избио Израел, а не САД. Израел, који практично инсистира на бомбардовању, како они кажу, атомских центара. Центара са војним програмом који наводно Иран поседује. Тренутно су Американци, САД, у размишљању, колебању. То не значи да су Американци скинули са дневног реда своју основну идеју, а то је – смена режима у Ирану. Режим у Ирану није по вољи САД пошто је то режим самосталне државе, суверене државе. Наглашено суверене државе. Нема сумње да је за Сједињене Државе такав режим крајње неповољан.

Шта данас представља савремени Иран, којег толико мрзе елите западних земаља и Израела?

„Са око 78 милиона становника и ДБП већим од 420 милијарди долара (а по куповној моћи – и до билион долара), Иран је већ сада, по свим параметрима, највећа држава Блиског и Средњег Истока. При томе, Иран има образованије становништво и развијенију економију од суседних арапских земаља. Иран располаже са 16 одсто светских залиха природног гаса и 10 одсто светских залиха нафте”.

Недељник Однако, број 2 за 2012. годину

 

Иран је моћна економска и војна регионална суперсила. Техеран обавља обимна научна истраживања у области нуклеарне енергије. Иран, захваљујући исламу, има прилично једнородно становништво. А његова армија је много борбено способнија од ирачке, либијске или египатске. Осим тога, Иран је огромна земља са веома разуђеним рељефом и веома тешким условима за извођење борбених дејстава. Имајући све ово у виду, наши западни партнери покушавају да у Ирану организују наранџасту револуцију.

Настоје да посвађају религијског вођу земље Рахбара ајатолаха Али Хамнеија са исламском елитом Техерана. Запад, такође, покушава да забије клин између ајатолаха Али Хамнеија и председника земље Махмуда Ахмадинеџада. Али, захваљујући снажном религијском фундаменту, наранџаста револуција се не дешава. У таквој ситуацији, вашингтонски аналитичари покушавају да распале трвења у Ирану смањујући тиме војни притисак, уводећи против Техерана оштре економске санкције.

Станислав Михајлович ИВАНОВ, старији научни сарадник центра за безбедност Института за светску економију и међународне односе: По проценама стурчњака, приходи од фосилних горива чине 16 одсто буџета земље. Зато ограничење извоза фосилних горива наноси одређену штету. Тим пре што ће бити потребно одређено време да се нађу нови потрошачи. Санкције отежавају економски живот и погоршавају материјални положај Иранаца, али стање није критично. Постоје и друге ставке прихода, постоје и други потрошачи. Нису се сви придружили тим санкцијама, јесу САД и ЕУ, али Азија где иду велике испоруке енергената овим санкцијама, није се придружила. Зато треба да кажемо, санкције погоршавају ситуацију у Ирану, али оне нису смртоносне.

         Али, шта ће Западу уништење Ирана? Зашто баш Исламска Република изазива такав бес САД и Израела? Да ли је проблем само у Ирану? Да бисмо одговорили на ова питања неопходно је размотрити ситуацију у свету у целини, а посебно у САД.

Не треба заборављати да се западни свет у целини налази у тешкој системској кризи.

„Према подацима за први квартал 2012. године, економија Шпаније ушла је у техничку рецисију. Њен ДБП је смањен за 0,4 одсто. Негативна економска динамика је карактеристична за још 9 земаља еврозоне (укључујући Холандију, Белгију и Италију), при чему је пад ДБП у Грчкој 7,5 одсто. Рецесија је званично почела и у Британији”.

Часопис Експерт, број 17 за 2012. годину

 

Садашња криза у Западној Европи је разумљива. Борећи се са последицама америчког напада на евро, који изгледа као дужничка криза, Европљани су смањили државне расходе. А одатле је кренула криза производње, што за последицу има смањење ДБП.

Криза у САД има другачији карактер. Вашингтон не смањује расходе, напротив, доштампава билионе долара. Те доларе користи за куповину робе и услуга, углавном ван граница САД. А затим се ти долари враћају кући, када страни инвеститори њима купују обвезнице америчке владе. Зато је опасно када стране државе смањују своја улагања у државне облигације САД.

„Моћ Америке усмерена је пре свега да се овај механизам одржава свим расположивим средствима. Гурање у хаос читавих делова света или земаља-конкурената, вишеструко је истестиран амерички начин усмеравања капитала са светских тржишта у једину мирну луку – државне хартије од вредности САД”.

Недељник Однако, број 2 за 2012. годину

 

Разлог зашто су САД напале евро, била је жеља Вашингтона и ФЕД-а да не дозволе Кини и осталим земљама да одустану од долара као резервне валуте у корист евра. Тренутно, на ужас Волстрита, читав свет покушава да смањи своју зависност од САД и долара.

         „Током самита Јужне и Централне Америке у Венецуели, њихови лидери званично су објавили да оснивају заједницу Латиноамеричких и Карибских земаља (CELAC). Фактички, на том самиту у Каракасу, разговарали су о изградњи „света економије” који ће бити ослобођен диктата САД. У CELAC су примљене све америчке државе, њих равно 33, све осим САД и њиховог сателита Канаде”.

Недељник Однако, број 43

Долар све активније потискују из Азије. Кина и Јапан планирају да после 2012. године пређу на општеазијску валуту. Уопште узев, у свету, удео укупних трансакција са кориштењем долара незадрживо пада, као и коришћење долара у целини.

„Удео долара у укупним златно-девизним резервама централних банака у свету, пао је са 71,5 на 61,3 одсто (од 2001. до 2010. године)”.

Отклонивши претњу евра, тако што су помоћу рејтинг-агенција гурнули Европу у кризу, наши прекоокеански партнери су се обрачунали и са земљама Северне Африке. Без обзира што је операцију против Либије водила међународна коалиција, основну корист од тога су имале САД. Елиминишући опасност по машину америчких Федералних резерви за штампање новца, САД успут решавају задатак стављања под контролу светских енергетских ресурса.

Арапски медији су објавили да се крајем јануара ове године 12 хиљада америчких војника искрцало близу највећег нафтног терминала у Либији код града Марса ел Брега да би га обезбеђивали. Аналитичари не искључују да ће интервенција у Либији бити настављена, чак и проширена”.

Часопис Експерт, број 6, за 2012. годину

 

При том, многи представници западног естаблишмента не крију да су рат и хаос методи за решавање економских задатака.

„Очекује нас катастрофални пад финансијских тржишта, што ће натерати владе да отпочну трећи светски рат”.

Чарлс Ненер, сарадник Goldman Sachs-a

 

„Трећи светски рат омогућиће Америци да ојача своју империјалну доктрину, да се ослободи акумулираних системских грешака и створи неопходне услове за деловање од чистог листа”.

Пол Волфовиц, бивши заменик министра одбране САД

 

         С обзиром на одлучна дејства наших западних партнера, и ми и Иран, коме периодично прете САД и Израел, али и Кина, која претендује на светско лидерство, треба да се крајње озбиљно поставимо према тим претњама. Тим пре што се, као што видимо, на овом плану не разилазе речи и дела Запада. Јер, кажу да ће бомбардовати – то значи да ће бомбардовати.

Ево шта је тим поводом изјавио генерал армије САД у пензији Весли Кларк:

„Разговарао сам (после 11. септембра) у Пентагону са једним официром. „Зашто нисмо напали Ирак?” – упитао сам. На то ми је он одговорио: „Све је много горе, Сер!” – и показао документ из кога је произлазило да САД имају намеру да нападну седам земаља за пет година и да свргну њихове владе. Прво Ирак, затим Сирија, Либан, Либија, Сомалија и Судан па Иран. Седам земаља за пет година! Дуго нисам могао у то да поверујем, али је то управо оно што се десило”.

Весли Калрк генерал армије САД у пензији – из говора на Commonwealth club of California, Сан Франциско, САД.

 

Михаил Николаевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Дакле, зашто је сада мета управо Иран? Зашто западни лидери траже обрачун са Исламском Републиком са упорношћу са којом је Катон тражио разарање Картагине? Разлога је неколико. То тражи Израел који је са своје територије протерао Палестинце и веома се боји нарастајуће моћи Исламске Републике. Ствар је у томе што Техеран не признаје чак ни само постојање Израела. Уништење Ирана желе и САД, а при том делује неколико фактора истовремено.

Прво, Иран је магнет за све шиите, а у перспективи може да прогута Ирак и да преко Сирије изађе на Медитеран. А то значи да би САД изгубиле контролу над ирачким енергентима.

Друго, Иран води апсолутно независну политику од САД и показује пример успешног економског раста. Али, оно што је најважније: Иран може да постане ослонац Кине у региону. Техеран је ионако један од основних снабдевача Пегинга фосилним горивима. Учинивши Пакистан својим фактичким сателитом, Кина је већ почела да улази и у Иран. Овде се директно ради о војној сарадњи и инвестицијама Кине у Иран.

„Пекинг је 2008. године склопио споразум са Ираном вредан 8 милијарди долара у склопу којег има намеру да у Ирану развија капацитете за прераду нафте и гасне ресурсе”.

Николај Стариков, „Спас долара – рат”

 

Владимир Иванович ИВАНЕНКО, главни научни сарадник РИСИ, генерални конзул РФ у Ирану 2006. -2011: Тренутно су односи Ирана и Кине добри. Добри, чврсти и поуздани. А заснивају се и на регионалној геополитичкој међузависности и на томе што Иран 20 одсто своје нафте испуручује Кини, што је веома велики подстицај њеном енергетском комплексу. Није дао резултат чак ни најјачи притисак САД на Кину да одустане од куповине иранске испорука нафте. Истина, Кинези су нешто смањили куповине, али се оне настављају. Шта више, ни тај став Кине не наилази на разумевање Техерана.

         Уколико САД униште Иран, не само да ће ставити под контролу енергетске ресурсе Техерана, већ ће моћи и да ослабе Кину и тиме нанесу озбиљан ударац њеној енергетици. Самим тим, уколико Иран не буде уништен, Кина преко Пакистана, Ирана, Ирака и Сирије може изаћи на Медитеран и преузети контролу над већим делом енергената у Персијском заливу. Међутим, није могуће напасти на Иран, а у позадини оставити Сирију. Зато су морали да почну управо од Сирије. Није тајна, да иза такозване револуције у Сирији стоје Запад и његови сателити – Турска, Саудијска Арабија и Катар. Наши прекоокеански партнери схватају да није могуће напасти Иран ако претходно не униште Сирију. Зато САД, користећи своје савезнике из НАТО, воде борбу против Дамаска.

„Сиријске бојовнике на терену обучавају француски и британски инструктори. Из израелских медија се сазнаје да су им се прикључиле катарске специјалне јединице које су се добро показале за време заузимања резиденције Моамера Гадафија у Триполију”.

Из чланка Геворга Мирзојана „Сирија се не предаје”. Часопис Експерт, број 6.

 

У Сирији се, такозваним устаницима, преко монархија Персијског залива и Турске, активно испоручује оружје. Све у свему, монархије Персијског залива у овој фази су апсолутни сателити наших западних колега.

Николај Викторович СТАРИКОВ, писац, публициста: Државе Персијског залива чије становништво лако стаје на један фудбалски стадион, наравно да не могу да буду играчи на политичкој карти света. Оне спроводе туђу политику, а за узврат добијају одређене дивиденде од сопствене нафте, плус – жмурење на растеривање демонстрација силом, пуцањем на масу из митраљеза, а и на друге мале несташлуке које не дозвољавају непокорним земљама.

Повод за мешање у унутрашње послове Сирије налази се у томе што је Асадов режим наводно недемократски. Али, дозволите, зар су режими у Саудијској Арабији, Бахреину и Катару демократски? Ако јесу, онда су те исламске монархије, које живе на закону шеријата, са аспекта Вашингтона, идеал демократије!

„Тешко да ће се неко усудити да тврди како у Саудијској Арабији, Катару и другим монархијама Персијског залива нема политичких затвореника. Али, због тога их САД не проглашавају нелегитимним”.

Алексеј ПУШКОВ, из чланка: „Асад нема разлога за хистерију”.

 

Да би оправдали саму могућност инвазију на Сирију, као и у случају Либије и Ирака, наши западноевропски партнери иду на отворену превару, тиме се, на пример, одликује телевизија Ал Џазира.

„Међународни медији, а пре свега Ал Џазира која је потчињена емиру Катара, започели су информативни рат против Сирије (неки аналитичари сматрају да се део „антиасадовских акција” које ова телевизија приказује, режира и снима у гипсаним и картонским кулисама). А међународне организације своје извештаје о стању ствари у Сирији праве на основу „података” таквих медија”.

Часопис Експерт, број 48.   

         Николај Викторович СТАРИКОВ, писац, публициста: Једног лепог дана читава арапска редакција ВВС дала је отказ и након извесног времена почела да ради у пуном саставу за тв-компанију Ал Џазира. Одрасли смо људи, тако да схватамо да се никада не дешава да цео колектив истог дана даје отказ и прелази на другу телевизију која, у принципу, има исти политички платформу и исти став о међунардним питањима. У суштини, на тај начин је створено ново упориште за ширење западних идеја. Једноставно, одлучили су да им обезбеде проарапско паковање. За то су кадрове нашли тамо где су и били, у арапској редакцији ВВС. Уколико упоредимо гледишта ВВС и Ал Џазире – видећемо да је то увек једно те исто: идентични ставови, исто подстрекивање, исте емоције и надувавање емоционалне матрице ради добијања тачно одређених резултата. Управо зато, сада у Сирији по контејнерима за ђубре пишу „Ал Џазира”, зато се и ја у потпуности слажем са сиријским колегама да информације које објављује Ал Џазира уопште нису објективне, јер увек садрже ставове само једне стране. А при том још пукушавају да их емотивно обоје.

Интересантно је да Запад апсолутно не брине што су у свим земљама где су Вашингтон и његови савезници помогли смену режима такозваних диктатора, на власт дошли религиозни фундаменталисти под којима је кршење људских права добило размере незамисливе и невиђене за време било ког „Гадафијевог режима”. Тако су у Либији амерички штићеници, откад их је Запад довео на власт, формирали више од 60 приватних затвора у којима муче своје политичке противнике.

„На основу података УН, нове власти створиле су читаву мрежу приватних затвора. Затворенике у њима редовно муче, а затим их шаљу лекарима који раде у Либији. Зато су „Лекари без граница” објавили да прекидају рад у Либији. „Наш задатак је да пружамо медицинску помоћ жртвама рата, а не да непрекидно лечимо пацијенте у паузама ислеђивања”.

Кристофер СТОУКС, шеф организације „Лекари без граница”

 

Западни естаблишмент и поводом Ирана, као што је то урадио и у случају Ирака, прибегава измишљеним поводима. Ираку је било подметнуто хемијско оружје, које је тобоже имао Садам Хусеин, а Техеран оптужују да поседује нуклеарно оружје.

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Нема никаквих доказа да Иран има војни програм у атомској области. Никаквих! Такве доказе нико нема, ни једна земља света! Обратите пажњу: обавештајне службе свих земаља света 10 година раде на томе да добију ма какав доказ да Иранци имају атомски војни програм. Међутим, нема ни једног доказа.А тако не бива!

Не постоји случај у историји да све земље света – практично све, у крајњој линији бар оне које имају обавештајну службу – раде над тим, а да немају ни један реални доказ!

Сећам се ситуације у Ираку. Тада сам радио у Спољној обавештајној служби и биона челу Управе за међународну сарадњу.  Имао сам сусрете са обавештајцима већине земаља, са њиховим руководећим саставом. Чак ни тада није било ни једног јединог доказа, чак минималног, о постојању хемијског и бактериолошког или њиховој примени, а о атомском да се и не говори.

         Ничег није било и нико није имао никакве доказе. Међутим, западни медији су тврдили да постоји. Шефови западних земаља су говорили да постоји и америчка и европска јавност је поверовала да то постоји и да тог диктатора треба уклонити.

Сада се иста шема примењује! Сви трубе да Иранци имају војни (атомски) програм, неки медији чак пиишу да већ имају и бомбу. То су апсолутне измишљотине. Нема за то ни једног доказа.

Нема сумње да је – у случају Сирије и Ирана – главни циљ међународног финансијског естаблишмента и западних елита слабљење незадрживог кинеског корака по планети. Због тога се САД труде да окупе антикинеску коалицију. Слабо место Кине је поморска артерија кроз Малајски мореуз којим у Кину стиже 85 одсто нафте из Африке и са Блиског Истока.

„Нису тек тако у јуну прошле године САД у акваторији Малајског мореуза извеле велике заједничке маневре са ратним морнарицама Филипина, Сингапура, Малезије, Тајланда, Индонезије и Брунеја”.

Часопис Однако, број 6 за 2012. годину

 

Да би решила овај проблем, Кина великом брзином шири свој утицај у Индијском океану. Гради базе и луке у Пакистану, Ирану, на Цејлону, у Бангладешу, Мјанмару и на Малдивском архипелагу. Ланац ових база у Пекингу називају „бисерном ниском”.

На острвима Коко који припадају Мјанмару, Кинези су поставили радар који им омогућује да прате пловни пут кроз Малајски мореуз. Већ су модернизовали мјанмарске аеродроме у у Мандали и Пегуу и изградили војне базе у Ситуеу, Кокпјуу, Хангију, Мергуију и Задеџи. Луке у Мјанмару омогућују Кини да заобиђе бројна индијска острва у Бенгалском заливу. Осим тога, Кинези граде луку Читагонг у Бангладешу, војно-поморску базу Марао на Малдивским острвима и луку Хамбантот на Шри Ланки. Међутим, прави „бисер” је лука Гвадар на западној обали Пакистана”.

Часопис The Foreign policy

 

При оваквим околностима, потпуно је очигледно да је могућа војна акција против Ирана, а очито – и против Сирије, само епизода у великој геополитичкој игри која започиње између Кине и САД. Наравно, то је борба и за нафтно-гасне ресурсе. Међутим, то је мање важно. За САД је најважније да зауставе нову супердржаву, да зауставе јуан и спасу долар, да не допусте Кини да дође у Персијски залив. Осим тога, САД су затечене растом моћи Русије и њеним походом у Средњу Азију и наступом на простору бившег СССР у целини.

„У Кремљу су председници Русије, Белорусије и Казахстана обнародовали почетак стварања Јединственог економског простора и потписали споразум о формирању главног интеграционог органа три земље – Евроазијске економске комисије”.

Лист Комерсант, број 217

         „Председник Белорусије Александар Лукашенко – на састанку са државним секретаром Савета за безбедност Леонидом Маљцевом и министром одбране Јуријем Жадобином – саопштио је да Москва учествује у финансирању белоруске армије”.

Лист Комерсант, број 23

 

„Русија и Белорусија су јединствене у ставу да потенцијал ОДКБ може бити искоришћен за осујећивање покушаја државних удара у земљама-чланицама организације”.

Из чланка „Кремљ за заједничко осујећивање преврата”, недељник Однако број 30

 

„Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан споразумеле су се о правилима постављања страних војних база на територији земаља ОДКБ. Одсада ни један страни војни објекат неће моћи да се појави у земаљама блока без сагласности свих њених чланица”.

Лист Комерсант, број 239

 

С обзиром на све ово, пред западним естаблишментом стоји тежак задатак. Зауставити Кину, претходно уништивши Иран и Сирију. Не дозволити Пекингу да ојача контролу над Ираном, Пакистаном и Ираком, нити да из региона истисне долар заменивши га јуаном. За наше прекоокеанске партнере једнако је важно да не допусте интеграционе процесе у Заједници Независних Држава која обухвата и читаву Централну Азију. За Вашингтон од јачања Кине није ништа мање страшно окупљање земаља Руске Империје, земаља СССР, што је као циљ поставио председник Русије Путин и објавио га као Евроазијски пројекат. Зато је ризик напада на Техеран веома висок. А зауставити Русију и Кину – то и јесте прави циљ Запада.

Русија зато, у таквој ситуацији, не сме дозволити да буде увучена у могући конфликт, а са друге стране, треба да се свим силама бори против његовог отпочињања. Утолико пре што Запад има слабо место. Јер, што је већи притисак на Иран, Пекинг и Москву – то је снажнији савез Русије и Кине. Двеју суперсила које заједно могу означити крај силе и моћи Запада.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Ми не смемо, а то и чинимо, никада да се миримо са спољним интервенцијама, као начином за решавање ових или оних проблема. То је недопустиво чак и ако САД – замислимо то апстрактно – стварно имају један једини циљ – да демократизацију неку земљу, како то они схватају, али је то апсолутно фантастичан појам да једна земља демократизује другу земљу и њену унутрашњу политику.

Недавно сам прочитао код истакнутог историчара цркве у емиграцији, Карташова, да не постоји механизам добра, да нико није у стању да смисли механизам добра. Негде је то добро, а негде није. Нема механизма добра, нема јединствених стандарда добра. Постоји мноштво различитих ситуација са својим специфичностима. Зато – чак и ако замислимо да САД не желе ништа друго него да демократизују неку земљу, ипак морамо категорички да будемо против спољне интервенције и наметања спољашних решења.

Наше је опредељење да сами Иранци, сами Пакистанци, сами Сиријци, сами Руси и сами Французи, одлучују о својим унутрашњим проблемима политичког, економског и било ког другог карактера. Сами, без спољашњег мешања.

То је главни принцип Русије. Мислим да се он већ поштује и да треба да се поштује и у будућности. Зато морамо громко и свуда говорити да је војна акција недопустива.

 

Обрада: www.fakti.org

 

Превод: Горан Шимпрага

МОГУЋНОСТ ДА СРБИЈА КРЕНЕ НАБОЉЕ – НОВА ВЛАСТ НЕЋЕ ИСКОРИСТИТИ

29.09.2012. факти.орг

Кумановска битка, 1912 – српски командни положај

• Отворити расправу о свим тачкама које је Борко договорио. Ето, на стогодишњицу Кумановске битке (10-11. октобар) баш би било патриотски отворити расправу о националним интересима. Да се подсетимо – ко су нам и какви били преци, а ко смо ми
• Одмах треба променити Закон о Народној банци Србије и дати нашој НБС сва овлашћења која има нпр. Европска централна банка
• Корисно би било пребацивање девизних резерви земље у банке у Кини. То је потез који би отворио врата бољој сарадњи Србије и Кине и истовремено учинио представнике Србије стварним преговарачима са ЕУ. Нема преговора у правом смислу речи све док су наше паре у Немачкој банци
• Спољну политику треба водити на начин да се уради све што је могуће да Русија буде у војно-техничком смислу на нашој страни
• Једноставно, ако Албанци имају НАТО на својој страни, Србија мора имати Русију. Па, кад изградимо респектабилну војску, а то значи војску која је у стању да изађе на границу са Албанијом и те положаје задржи, онда пре употребе војске до изражаја долази дипломатија и инсистирање на мирном решењу спора са Албанцима. Па нека преговори трају и неколико година…

Пише: Бранко Павловић

ПРВИ део текста личиће на анализу „актуелне друштвено-политичке ситуације“, а у другом ћу покушати да осветлим битне економске токове и стварне опасности које нам прете. Пошто је и за једно и за друго заједничко то да Србија не може очекивати ништа битно боље од онога што јој се догађа све док је политички на путу ка ЕУ, текст ће нужно имати и трећи део у коме ћу тачно навести шта би, на пример, требало радити. Да не испадне да само констатујем да пут ка ЕУ није добар.

1. ПОЛИТИКА

1.1. Најгоре нам се није догодило. Тадић је изгубио изборе и тиме је монструозна грађевина криминала, неофашизма и издајништва неповратно напукла. Тај настали расед отвара нове могућности.

1.2. Могућност да Србија крене набоље ова власт неће искористити. Пре него што објасним ову тврдњу, само да рашчистимо да се тзв.сто дана ненападања владе односи на уздржавање опозиције да критикује власт, која још није повукла потезе или није могуће оценити резултате учињеног. То никако не важи за власт која се хвали да вуче спектакуларно добре потезе нити за потезе који су од велике политичке важности. У супротном би свака власт могла да у првих сто дана заведе диктатуру, односно некажњено изда интересе земље.

1.2.1. Нова власт је показала спремност да се ослони на старе кадрове у апарату силе, пре свега мислим на тужилаштво, полицију и војску, који су несумњиво најодговорнији што је до огромне пљачке у претходном периоду уопште дошло.

А то значи да у буџет неће бити враћен новац који је претходно изнет из земље, да ће се процесуирање и даље користити за прогон политичких противника и рекетирање, а не за утврђивање одговорности, да ће  таквим крњим поступцима бити обухваћен само незнатан део постојеће организоване криминалне групе и да самим тим нема ништа од стварне изградње институција државе.

1.2.2. Исто то, само у још већој мери и очигледније, нова власт је урадила у односу на медије. Код апарата силе дошло је до промена макар у БИА, а у медијима баш нигде. И резултат није изостао. Вучић је претекао и Тадића својим петнестоминутним појављивањем у Другом дневнику РТС, у коме нам је читао уговоре о продаји удела „Политике“ и „Новости“. Не само да је суђење преко медија ту достигло свој врхунац него нас је Вучић обавестио да је он и пресудио и да суђења неће ни бити зато што је Богићевић под његовом заштитом.

Бранко Павловић

1.2.3. У сфери новца, осим оправдане смене гувернера НБС, све је друго остало нетакнуто. Новчане токове у банкарском сектору у коме држава има капитал суштински контролишу исти они који су те токове контролисали и за време Тадића.

1.2.4. О департизацији јавних предузећа све је јасно на примеру Кркобабића јуниора, који је постављен за директора ПТТ, и сасвим је непотребно трошити речи. Прави хит је, међутим, г. Ћулибрк, који је постављен за директора Телекома уз такорећи фанфаре, у које је дувао лично г. Вучић. Реч је о човеку из најближег Ђиласовог  пословног окружења (за Богићевића сам претпоставио да знате ко је). На тај начин је уходан систем из Републике Српске само пресађен у Србију (истина само на место једног раније такође уходаног система). Што наравно неће омести г. Вучића да нам и даље сваког дана тронутим гласом прича о борби против корупције.

1.2.5. У вези са Косовом је потребно мало детаљније објаснити ствари.

Власт непрекидно понавља – од Дачића, Вучића, до Вулина – да свака озбиљна влада спроводи све што је претходна договорила.

То је, наравно, сасвим нетачно. Влада проводи само оно што је добро за Србију, а оно што није добро само ако је то правно обвезујуће. И баш тако ради свака нормална влада у свету.

Како од онога што је договорено, колико је мени познато, ништа није правно обвезујуће, Влада је дужна да по сваком питању заузме став: да ли је то што спроводи добро или лоше. Ако мисли да је добро, онда сноси сву политичку одговорност за то што ради и истовремено се захваљује претходницима који су јој утрли пут, а, ако је лоше, не сме да то спроводи, него мора да отвори политички дијалог унутар Србије о тим питањима. Најупечатљивији доказ бесмислености позиције Владе по овом питању дао је пре два дана г. Вулин, који се непрекидно рекламира као патриота свих патриота, објашњењем да Србија, наравно, мора да спроведе оно што је Борко парафирао, а тај Борко је никакав човек и то је радио неовлашћено. Све херојски речено, готово у једном даху.

Вероватно сте и сами приметили да „возић“ даљег фактичног признавања сецесије Косова и Метохије иде месечно. Фуснота (мало пробијен августовски рок), па провера код председника ЕУ, па царина крајем септембра, па контрола у разговору са Ештон 27. септембра.

И тако ће се и наставити, све по возном реду.

И више од тога. Када нам Немци испоставе ултиматум, г. Вучић им даје директном погодбом ексклузивно право инвестирања у електропривреду Србије.

Могућа је у овом возном реду једино пауза за нове изборе почетком наредне године, како би се коначно формирала од англосаксонаца жељена коалиција Вучић- Ђилас.

1.3. И све то суштински и мора мање-више тако да буде докле год Србија иде ка ЕУ.

Борков потпис мора бити јачи од сваког закона и сваког интереса Србије. Медији морају бити под контролом власти која је за ЕУ јер би у супротном дошло до побуне против културне окупације Србије.

Ко још у региону респектује изреформисану Војску Србије?

Миљко Радисављевић (или неко сличан) мора бити специјални тужилац зато што само на тај начин странци могу да контролишу ко је ко у Влади Србије. И само тако се може сакрити да су готово сви који заговарају улазак у ЕУ тешки криминалци.

И само тако се Србија може јефтино куповати, а скупо задуживати.

1.4. Пукотина која је настала поразом Тадића на изборима, међутим, траје и даље. Као ожиљак који неће да зарасте, него упорно подсећа на наказност система и тражи и очекује исцељење.

Једном пробуђена нада да је Србија могућа има свој ход и своје законитости. И та борба за исцељење тек предстоји.

2. НЕЛИКВИДНОСТ

2.1. Кратку скицу онога што се догађа у економији Србије показаћу кроз горући проблем неликвидности привреде.

2.2. Да констатујемо прво два општа места: кључни генератор неликвидности (не и узрок) је држава и привреда не може да се задужује код банака.

Ово друго је мање познато широј јавности. Банке просто не дају кредите. Процедуре су такве да практично нових кредита нема. За већ узете кредите траже се све нови и нови колатерали (обезбеђења кредита) под претњом да ће целокупан кредит доспети на наплату одједном.

Репрограм кредита је практично немогућ зато што прописи НБС захтевају 100 одсто обезбеђење кредита који се репрограмира код НБС (ако банка каже дужнику да не мора да враћа главницу кредита нпр. годину дана, за сваки динар одложене наплате мора да код НБС положи обезбеђење у пуном износу).

Држава (мисли се и на јавна предузећа, фондове и све што је под државном контролом) не може да озбиљније враћа дугове зато што би морала да се сама задужи по веома неповољним каматама за потребе враћања дуга, а и сама, независно од овог дуга, додатно мора да се задужи за покривање буџетског дефицита.

2.3. Резултат свега тога је да ће привреда Србије банкротирати а буџетски дефицит ће, упркос и мерама штедње (ако их власт и буде озбиљније примењивала) расти. Неће имати ко да пуни буџет.

2.4. Наравно, поставља се питање како се то банкама уопште исплати. Ипак су то практично стране банке. Шта имају од тога што ће строгим критеријумима за давање кредита практично отерати све клијенте у банкрот?

Ривалство и партнерство: Драган Ђилас и Александар Вучић

Одговор је сурово једноставан: баш их брига.

Укупна интервенција само у еврозони што Европске централне банке (ЕЦБ) што различитих државних фондова већа је од 2.500 милијарди евра. Да не буде забуне, два и по трилиона евра. Губитак од, рецимо, четири милијарде евра у Србији је тек нешто више од промила упумпаних пара.

2.5. А шта повериоци добијају на другој страни?

2.5.1. Прво, колатерале које ће у бесцење купити њихови страни клијенти (долазе из истих привредних система као и банке) ако имају било какву тржишну вредност.

2.5.2. Циљано ће се из банкротства купити оно мало преосталих предузећа која вреде.

2.5.3. У најгорем случају збрисаће се и преостала конкуренција страним производима у Србији.

2.5.4. Србија ће морати нагло додатно да се задужи код истих тих западних поверилаца ако хоће да уопште исплати било какве плате, а за то ће неки Динкић предложити спасоносно решење да се прода милион хектара земље у Војводини и обале Дунава од Новог Сада до Смедерева.

2.5.5. Цена просечне радне снаге ће пасти испод 200 евра месечно.

2.6. И тек онда долазе до пуног изражаја стране инвестиције, које закуцавају Србију на ниско плаћеним пословима, одузимају јој потребу да школује људе, одузима јој могућност да једног дана постане конкурентнија и сваку будућу власт држи у покорности самом претњом да ће затворити фабрике.

2.7. Истине ради, све то важи и за друге земље, од Чешке, Словеније, до Грчке, Шпаније и Португала. Само скрећем пажњу да није реч о солидарности у ЕУ нити о непромишљеним потезима. Оволика количина новца убаченог у систем (није све убачено, око трећине тек треба да се пласира) стабилизоваће привреду еврозоне на три године мерено статистички, али ће довести до енормних диспропорција у богатству, утицају и укупној моћи унутар ЕУ. Грубо речено, у корист Немачке.

2.8. Докле год Србија буде ишла ка ЕУ, оваква привредна слика је мање-више неизбежна. Када се определите за пут ка ЕУ, онда добровољно прихватате да НБС не сме да води рачуна о привредном расту и смањењу незапослености, а ЕЦБ се превасходно тиме бави. Ви не можете да дозволите репрограмирање кредита ни у пољопривреди због суше, а лавовски део ЕУ се репрограмирањем дугова бави као својом централном темом. У Србији мора да 75 одсто банкарског сектора буде у рукама странаца, док је тај проценат страног власништва у Немачкој, Француској, Италији и Шпанији око 20 одсто. Ваша девизна политика мора одговарати увозницима, а не извозницима итд.

Европска централна банка

2.9. То што пораз Тадића није пробудио тако велика очекивања да ће у економији бити боље, као што су очекивања била велика у области борбе против корупције, медијима, култури и борби против сецесије Косова, не значи да грађани не виде да овако више не иде. Просто, у новој власти нису видели разлог да верују да ће се на том пољу нешто битно променити.

Веома је важно разумети да се мере битно другачије економске политике морају применити брзо и одлучно, баш као што се на исти начин мора поступити и у тзв. ужим политичким питањима.

3. ПРЕДЛОЗИ

3.1. Предлози су дати само као илустрација да би се разбила она уобичајена теза како ништа и не може да се ради битно боље, а не као исцрпан предлог мера.

3.2. Одмах променити Закон о Народној банци Србије и дати нашој НБС сва овлашћења која има нпр. Европска централна банка.

3.2.1. Последица овакве измене Закона била би да Србија може да се задужује код НБС у динарима са дужим роковима отплате по камати која је знатно нижа од инфлације (ЕЦБ даје позајмице пословним банкама са каматом која је за 50 одсто мања од инфлације у еврозони).

3.2.2. Пословним банкама би било дозвољено да макар у пољопривреди репрограмирају дугове на три године, без додатног оптерећења за саме банке.

3.2.3. Била би омогућена средства за докапитализација банака у којима држава има котролно учешће у знатнијем обиму.

3.2.4. Држава би у року од шет месеци измирила све обавезе према привреди а то би за последицу имало додатно међусобно смањење дугова у привреди за додатних две милијарде евра. Дакле, укупно смањење унутрашњег дуга за чак три милијарде евра.

3.2.5. Дошло би до повећања вредности евра, што би имало за последицу да увоз буде смањен, а извозно оријентисана привреда подстакнута.

3.3. Формирање државне развојне банке за последицу би имало, уз претходно поменуту докапитализацију банака, да банкарски сектор буде опет у претежном домаћем власништву. Тек тада је могућ пласман кредита у функцији развоја привреде Србије.

3.4. Пребацивање девизних резерви земље у банке у Кини. То је потез који би отворио врата бољој сарадњи Србије и Кине и истовремено учинио представнике Србије стварним преговарачима са ЕУ. Нема преговора у правом смислу речи све док су наше паре у Немачкој банци.

3.5. Реструктурирати пензиони систем докапитализацијом и смањењем буџетског издвајања за тај систем за милијарду евра.

3.6. Вођење спољне политике на начин да се уради све што је могуће да Русија буде у војно-техничком смислу на нашој страни.

Једноставно, ако Албанци имају НАТО на својој страни, Србија мора имати Русију. Па, кад изградимо респектабилну војску, а то значи војску која је у стању да изађе на границу са Албанијом и те положаје задржи, онда пре употребе војске до изражаја долази дипломатија и инсистирање на мирном решењу спора са Албанцима. Па нека преговори трају и неколико година, баш да видимо да ли би Срби на Косову били нападани и у условима у којима можемо да сукоб решимо силом.

3.7. Увођење елементарне одговорности за представнике државних органа. То значи сменити одмах све у – тужилаштву, Високом савету судства, полицији, војсци, медијима, контролним деловима НБС, Агенцији за осигурање депозита, извршним и управним одборима банака у којима држава има капитал, Агенцији за приватизацију, Комисији за хартије од вредности итд. – који су омогућили својим непоступањем да у протеклих четири године у Србији буде опљачкано преко четири милијарде евра. Поставити на та места стручне и одлучне људе и њима препустити сваки даљи поступак.

3.8. Свим овим мерама генерисало би се око две милијарде евра годишње из постојећг система, расположивог за домаће инвестиције, наравно, пре свега у пољопривреду и прехрамбену индустрију и стабилизовање енергетског сектора.

3.9. Отворити расправу о свим тачкама које је Борко договорио. Ето, на стогодишњицу Кумановске битке (10-11.октобар) би баш било патриотски отворити стварну расправу о националним интересима. Да се подсетимо ко су нам и какви били преци, а ко смо ми.

Да не дужим, а имало би се много тога још рећи, да о образовном и здравственом систему, о којима није било речи, и не говорим. Није питање где смо и шта нам се спрема, него јесмо ли свесни да права битка тек предстоји. И да је срамота бити уморан и малодушан.

 

НАЈРАСПРОСТРАЊЕНИЈА ВЕРЗИЈА У ЗАПАДНИМ ДИПЛОМАТСКИМ КРУГОВИМА У ЛИБИЈСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ

29.09.2012. факти.орг

• Прво је познати политичар Махмуд Џабрил, који је у моменту погибије Гадафија заузимао положај шефа Извршног комитета Прелазног националног савета, једној египатској телевизији открио да је Гадафија убио страни агент који се „помешао са члановима револуционарне бригаде“
• Сада се у Триполију прича да је Гадафија „највероватније ликвидирао француски агент“
• Бивши одговорни за контакте побуњеничког Прелазног националног савета Либије са страним медијима – Рами ал Обејди – тврди да је сиријски председник Башар Асад предао број Гадафијевог сателитског телефона француским специјалним службама

БИВШЕГ лидера Либије Моамера ел Гадафија могли су да убију агенти француске обавештајне службе – у овакву верзију верују дипломатски извори у Триполију, објавио је утицајни италијански лист Corriere della Sera.

Овај лист истиче да у званичну врзију смрти пуковника Гадафија не верују многи Либијци и скреће пажњу на изјаву коју је пре два дана дао познати политичар Махмуд Џабрил који је у моменту погибије Гадафија заузимао положај шефа Извршног комитета Прелазног националног савета, а после јулских парламентарних избора је чак претендовао на положај премијера Либије. Управо он је изјавио једној египатској телевизији да је Гадафија убио страни агент који се „помешао са члановима револуционарне бригаде“.

Corriere della Sera пише да је тренутно најраспрострањенији незванични коментар, у западним дипломатским круговима у либијској престоници, да је Гадафија – ако га је стварно убио страни агент – „највероватније ликвидирао француски агент“. Лист сматра, да је доказ за такву хипотезу чињеница да је после почетка НАТО операције у Либији Гадафи јавно претио да ће објавити детаље везане за вишемилионско финансирање предизборне кампање Николе Саркозија 2007. године.

„Саркози је имао мотив да се потруди да пуковник Гадафи заувек умукне“ – даје аргумент италијански лист.

Corriere della Sera се позива на бившег одговорног за контакте Прелазног националног савета Либије са страним медијима – Рамија ал Обејдија – који је наводно успео да утврди где се налази Гадафи након што је напустио Триполи када су престоницу заузели побуњеници. Тада се веровало да је пуковник са групом присталица побегао у пустињу на југ Либије да би организовао отпор, а у ствари се налазио у Сирту.

„Гадафи је сателитским телефоном Iridium покушавао да се повеже са својим највернијим људима који су бежали у Сирију под заштиту Башара Асада. Међу њима је био и његов штићеник који се бавио телевизијском пропагандом Јусуф Шакир (који се сада, пише овај лист, налази инкогнито у Прагу). Управо је сиријски председник предао број Гадафијевог сателитског телефона француским специјалним службама. У замену за то Асад је добио од Париза обећање да ће се ограничити међународни притисак на Сирију“ – рекао је за лист ал Обејди.

Corriere della Sera истиче да за НАТО није био никакав проблем да на основу сателитског телефона открије место где се налази Гадафи…

Високи Функционер Јединствене Русије Борис Гризлов изјавио је данас да Русија Србију сматра кључним партнером на Балкану и поручио да та земља остаје при принципјелном ставу да никада не призна једнострано проглашену незавиност Косова.

29.09.2012. Танјуг

Према његовим речима, Русија очекује да се настави заједнички рад на инфраструктурним пројектима, али и да се изградњи гасовода Јужни ток да статус националног приоритета.

Гризлов је на свечаној скупштини СНС на којој је Александар Вучић изабран за новог председника странке, пренео поздраве председника Јединствене Русије Дмитрија Медведева и нагласио да је за добре и пријатељске односе две земље заслужна и сарадња СНС и Јединствене Русије.