Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Драган Симовић: Тек пошто се одрекнеш себе…


20150606_191320

Тек пошто се одрекнеш себе –

налазиш себе!

Јер све док биваш

везан за себе –

губиш себе!

Твоје суштаство није

у томе што мислиш да јесте;

твоје суштаство није

ни у имену ни у обличју,

већ у нечему невидљивом

 иза тебе,

изван тебе.

Драган Симовић: Кроз тишину и шутњу


120620151062

Сваки песник вилењак

дође до сазнања,

да се највеће истине

срца и душе

не казују речима,

већ тишином

 и шутњом.

Кад утихну речи,

 гласови и звуци,

тада се најдубље истине

 саме собом

објављују,

кроз тишину

и шутњу.

Никита Михалков: КО РЕЖИРА ЧОВЕЧАНСТВО?


У својој познатој телевизијској емисији руски уметник говори о томе ко је режисер данашњих светских догађаја

У најновијем обраћању јавности путем његове телевизијске емисије Бесогон, у виду монолога о актуелним темама, знаменити руски синеаста Никита Михалков говори о тероризму, социјалном конструктивизму, избеглицама… Ово је преведени стенограм тв-емисије (наслов и међунаслови су редакцијски а илустрације из филмског материјала који прати емисију), уз напомену да је програм снимљен пре трагичних догађаја у Паризу 13. новембра 2015. године.
Добио сам веома много питања у различитом облику: „Зашто не излази Бесогон, хоће ли га убудуће бити“ итд. Просто смо били на одмору, као и многи програми. Као друго, ближи се мој јубилеј, појавило се веома много емисија, филмова, и моје филмове су приказивали, за шта сам захвалан свим телевизијама које су се на то одазвале, али сматрали смо да је то сувише, и нисмо хтели да се једно с другим меша, не бисмо хтели да толико досадимо гледаоцу да престане да Бесогон прима као нешто на шта је такорећи навикао. Зато молим да нас извините за тако дугу паузу, али на то смо били принуђени.

УДЕС АВИОНА

У међувремену се много тога десило. Оно најтужније, најстрашније, најтрагичније је удес нашег авиона изнад Синајског полуострва. То је не само свенародна него светска трагедија, јер иза сваког човека погинулог у тој катастрофи стоји велики број људи – десетине, стотине људи, па и рођаци и познаници. То су они људи који се подвргавају увек, поготово данас, тој страшној опасности, тим страшним резултатима процветалог терора и непоштовања према људском животу. Нисам случајно рекао „непоштовања“. Знамо да је сасвим недавно неславно познати часопис Шарли Ебдо тим поводом објавио карикатуру. Томе чак не могу ни да дам оцену.
Сматрам да човек који свесно иде по минском пољу мора бити спреман за то да изгуби руку, ногу или чак сам живот. И онда не треба да се јада због онога што му се десило. Он сам иде по том пољу. Бесмислено је и погрешно јадати се и приређивати манифестације поводом ужасне пуцњаве у редакцији тог часописа у јануару ове године. Али сами сте се одлучили на то. И то објашњавате слободом говора и одсуством било каквих моралних кочница у погледу свега, чак и трагедије која се одиграла управо у вашој редакцији. Тиме покушавају да објасне како за нас нема никаквих тајни, забрана итд. Ми све исмевамо. Али ништа не остаје некажњено. Наравно, ја никоме не желим зло, али ко зна у какву ситуацију може доспети свако од нас, па и они који у том магазину раде.

ШТА ЈЕ ТО РЕЖИРАЊЕ

Данас ћемо попричати о томе шта је то режирање. Не треба мислити да ћу говорити о режирању као мојој професији.
Режирање – то је све. То је заиста све. То је породица, то је политика, то је руковођење државом, то је место где се снима филм, то је позориште, и то је уопште глобално режирање, режирање човечанства. Зашто тако мислим? Зато што режирање представља покушај стварања атмосфере у којој ће се највероватније постићи постављени циљ. Стварања атмосфере у којој ће се изводити поступци који те приближавају решавању постављеног циља. А то је све. Понављам, то је и у породици, и на снимању филма, у држави и уопште на свету.
Желим да причам о меморандуму Алена Далеса. Тај меморандум се сматра кривотворином, измишљотином КГБ итд. Али ипак, то је било написано или није написано, али се озбиљно претпоставља да се појавило негде крајем 1940-тих година. Ален Далес је легендарни шеф CIA од 1953. до 1961. године. Узгред, Иља Еренбург је о њему подругљиво писао да ће Ален Далес, ако доспе у рај, и тамо кренути да одстрељује анђеле. Ја не желим да га сатанизујем, просто желим да људи који то не знају, а таква је, уверен сам, већина, који никада нису чули нити читали о томе, да они просто добију ту информацију, а онда ћемо тим поводом расправљати. Ево шта је написано у том – кривотвореном или не – документу, који бих желео да чујете.
„Завршиће се рат, све ће се средити и уредити. И ми ћемо све што имамо – све злато, сву материјалну моћ уложити у заглупљивање и насамаривање људи! Људски мозак и свест могу се изменити. Посејавши тамо хаос, неприметно ћемо њихове вредности заменити лажним и присилити их да у те лажне вредности верују. Како? Пронаћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Поступно ће се одигравати, по својим размерама, грандиозна трагедија пропасти најнепокорнијег народа на Земљи, коначног и неповратног гашења његове самосвести. На пример, из уметности и књижевности постепено ћемо одстранити њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и писце, убићемо у њима вољу да се баве приказивањем и истраживањем процеса који се одвијају у дубинама народних маса. Књижевност, позориште, биоскопи – све то ће приказивати и величати најнижа људска осећања. На све начине ћемо подржавати и уздизати такозване уметнике који ће у људску свест уводити и утувљивати култ секса, насиља, садизма и издајства – речју, свакојаку неморалност. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Неприметно, али активно и стално, доприносићемо самовољи чиновника, процвату подмитљивости и непринципијелности. Бирократизам и одуговлачење биће истицани као врлина. Честитост и поштење биће исмејавани и постаће сасвим непотребни, претвориће се у остатак прошлости. Просташтво и дрскост, лаж и обмана, пијанство и наркоманија, животињски страх једних од других и бестидност, издајство, национализам и заваду међу народима, пре свега заваду и мржњу према руском народу, све то ћемо спретно и неприметно култивисати, све то ће бујно процветати. И тек ће ретко ко наслутити или чак схватити шта се дешава. Али такве људе ћемо довести у беспомоћан положај, извргнућемо их руглу, пронаћи ћемо начин да их оклеветамо и прогласимо друштвеним шљамом. Чупаћемо духовне корене, вулгаризоваћемо и уништавати основе народне моралности. На тај начин ћемо уздрмавати поколење за поколењем. Људе ћемо узимати у обраду још од детињства и младости, и главну пажњу усмерићемо на омладину коју ћемо дезорганизовати, развраћати и кварити. Од њих ћемо направити цинике, простаке и космополите. Ето тако ћемо то учинити“.
То је написано, канда, 1948. године. Па добро. То је кривотворина. Људи који то сматрају кривотворином уверени су да је то дело КГБ како би се совјетски народ одвратио од радости и предности западног света. Никако не намеравам да сатанизујем ни западни свет ни Америку. Хоћу да поставим питање. Сложили смо се да је то кривотворина. А ко ће ми одговорити: а зашто се све то остварило? Како се то десило? Зашто све о чему говори или не говори Ален Далес тих давних година – а то јамачно није написано сада, у наше време – зашто се све то са нама десило? Погледајте: чиновници…, корупција…, истребљење из уметности социјалног значења смисла, креативности, односа према ономе у чему живиш са поштовањем, чак и када са горчином о томе говориш, када говориш о негативним, ужасним, страшним стварима; али говориш као заинтересован човек, ако волиш то где живиш; а ако не? Зар не видимо како се наш гледалац одвратио од наше кинематографије? Одвратио се зато што се уморио. Да, у почетку је било тако занимљиво, супер, чудно, изненада видети на екрану оно што се никада није могло видети у време совјетске власти. Испрва је то изазивало осећање – најзад праведност и истина. Почели смо да говоримо о нашим манама, схватамо да те мане код нас постоје и не бојимо се да о њима говоримо, и због тога нам ништа неће учинити. Али, када је то превршило одређену меру трпељивости гледаоца, рекао је: нећу да гледам не зато што сматрам да би требало улепшавати стварност; не могу да себе стално видим у калу, нећу да стално видим одвратне људе.
Ја не дајем препоруке, ја постављам питање. И опет наилазимо на режирање. Ако је то кривотворина и није је написао Ален Далес – ко је то написао? Зашто је то написано? А што је најважније: како је испало да се то што је написано данас остварило? Мислим да се режирање не тиче само односа и задатака које је могао или није могао да постави одређени свет, одређена категорија људи, у погледу Совјетског Савеза, а потом и Русије.

АГРЕСИЈА НА НЕМАЧКУ

Али истовремено, тј. 1940-тих година, тачније 1941. године, у САД излази књига извесног Теодора Кауфмана под насловом Немачка мора да нестане. Она није била нешто популарна у Америци, али ју је користила тадашња Немачка као доказ агресије спољног света. Кауфман је у својој књизи предлагао стерилизацију одраслог становништва Немачке. Он као да је у томе видео генетско истребљење нацистичког начела у германској нацији, искорењивање духа милитаризма путем генетске модификације Немаца.
А познати амерички антрополог, професор харвардског универзитета Ернст Хутон, предложио је 1943. године да се германски национализам и агресивна идеологија разоре у процесу генетске промене њихових носилаца путем стварања мешовитих породица: Немица са странцима у великом броју доведеним у Немачку, и Немаца, принудно задржаваних изван њених граница, са женама из других народа. Према прорачунима професора Хутона, од 10 до 12 милиона немачких заробљеника победнички савезници ће послати у радне логоре на територији земаља победница ради обнове њихове уништене привреде. Услед таквих мера ће се, према професоровој процени, смањити наталитет расно чистих Немаца и неутралисати карактеристична тевтонска агресивност и милитаристички дух у новим пацифистички индоктринисаним поколењима Немаца. Према Хутоновим прорачунима, за остварење тог плана биће потребно најмање 20 година. За то време треба стимулисати имиграцију странаца, претежно мушкараца, у немачке државе настале на територији срушеног рајха. То је написано 1943. године. У то време то је изгледало као бесмислица, некакво такорећи јалово сањарење, некакво сумануто булажњење. Како то – стерилисати, о чему ви то причате?
Али време пролази, и шта се даље дешава? А даље се дешава следеће. Немачки социолог Гунар Хајнзон, економиста, демограф, професор универзитета у Бремену, сматра да ће 950 милиона Африканаца и Арапа коначно сахранити Европу средином овог века. То је написано још пре 12 година. Он тврди и упозорава да једну од главних претњи Западу већ у првој четвртини 21. века представља тзв. „младалачки мехур“ на Блиском Истоку и у Подсахарској Африци, када више од 20 одсто становништва чини омладина од 15 до 24 године. У потпуности ће се „младалачки мехур“ у Африци и на Блиском Истоку надувати до 2025. године. Глобална претња, коју ће он стварати током неколиких наредних десетлећа, може 21. век учинити крвавијим од 20. века. Вишак младих људи готово увек доводи до крвопролића и стварања или рушења империја. Он користи и термин „злоћудни демографски приоритет младежи“. Замислите само, то је запрепашћујуће!

ОТКУД ТОЛИКИ РАТОБОРНИ ФАНАТИЦИ

Тенденција насиља расте у оним друштвима где омладина узраста 15-29 година чини преко 30 одсто целокупног становништва. Притом није битно у име чега се чини насиље: религије, национализма, марксизма, фашизма итд. Оно главно је вишак младих. То је оно буре барута коме је довољно принети шибицу, и њу редовно приносе. Сада се планета изненада суочила са таласом исламистичког терора. Откуд толики ратоборни фанатици велике мирне религије Ислама? Јер, са исламистима се на Истоку није сретао 1916-1918. године легендарни британски официр Томас Едвард Лоренс, назван Лоренсом од Арабије, а ни 1941-1943. хитлеровски фелдмаршал Ромел, назван пустињском лисицом. А сада исти ISIS упућује изазов Западу. На дневном реду је стварање антиисисовске коалиције сила, као што је некада стварана антихитлеровска коалиција. Ето шта је занимљиво. Како образлаже професор Хајнзон то мишљење, одлазећи у дубину векова? Ево видите.
„Како су мале европске државе, почев од Португалије и Шпаније, могле да освоје велике делове света и прогласе их својим колонијама? Погрешно се мисли да је узрок томе била тадашња пренасељеност Европе. Фактички, пренасељености није било. Године 1350. у Шпанији је живело девет милиона људи, а 1493. године, када су почела велика колонијална освајања – само шест милиона. За трећину мање. Међутим, у то време је у шпанским породицама нагло повећан наталитет: са 2-3 деце на 6-7. Зашто? Године 1484. папа је посебним декретом обзнанио да ће се вештачко ограничавање рађања кажњавати смрћу. На ломачама су почели масовно да спаљују свакојаке врачаре и вештице. По данашњем, бабице, примаље.
 
Декрет је био изнуђен, јер је ‘црна смрт’, тј. куга, у 14-15. веку покосила огроман број становништва Европе. Услед папиних ванредних мера, просечан узраст, који је 1350. године износио 28-30 година, смањио се на 15 година 1493. године. У породицама је сада било превише дечака који нису знали куда да усмере своју снагу. Појавио се младалачки мехур, претећи да експлодира. Те опасне експлозивне масе спретно су се отарасили, упутивши је што даље од европских обала на освајање иноземних колонија у славу Христа, папе, Шпаније и Португалије. А 95 одсто освајача конкистадора били су јако млади. У Шпанији су их чак звали ‘секондонес’ – други синови. Они су и ликвидирали у Јужној Америци велику империју Инка и друге тамошње народе. Премда једна од главних заповести хришћанства гласи „Не убиј!“, млади конкистадори нису сматрали за грех уништавање и угњетавање побеђених народа, јер су религиозне вође усађивале младићима да они нису убице, већ борци за правду који су дужни да уништавају многобошце и грешнике у славу Господа и са дозволом власти. Те освајаче конкистадоре, колонизаторе Хајнзен и назива ‘христијанистима’. Млади радо прихватају идеологију која их оправдава и ослобађа сваке одговорности. Из тих светих књига, било да је то Коран, Библија, Мајн кампф, Комунистички манифест итд. узима се оно што оправдава ваш циљ. Ви знате да ћете чинити насиље, али желите да вас притом не мучи савест. Ви убијате у име идеје, и зато сте у праву“.
Ето, то је историјска порука, чак бих рекао – историјско-биолошка порука, тј. када омладина премаши одређени однос, та је омладина с узаврелом младом крвљу спремна да крене у име било чега на било шта. И, ево, погледајте шта видимо данас? Стотине хиљада младих покушава и пробија се у Европу. То су људи са другачијом културом, другачијим језиком, другачијом традицијом и другачијом вером, другачијом представом о добру и злу, који се никако не поклапају с оним камо хрле. Али они хрле. И запањујућа ствар: Европа, будући привржена толерантности, мултикултурализму, видљивој наклоности према инородницима, странцима, људима друге боје коже итд., она прима те који у њу долазе зато што је то у складу са принципима хришћанства, поштовања личности, слободе итд.
Али чиме може да се заштити Европа, на крају крајева, од тог огромног масовног уливања? Чиме она може да се заштити данас, када се сопственим рукама одриче оних принципа по којима је вековима живела? Када издаје сопствену историју, сопствену културу, сопствене традиције? За шта ће се држати? Долазе људи, млади, обратите пажњу, огроман број младих људи, мушкараца, узгред речено, као што је познато, који имају ајфоне, који не личе на избеглице, и само је 10 одсто породичних, док су сви остали самци, снажни мушкарци. Да ли је то баш тако једноставно? Беже ли они од рата? О томе ћемо мало касније још попричати. Али људи који се тамо масовно појављују, када се у селу са сто житеља појављује 750 избеглица, како се они бране, у шта се то село претвара? На који начин ће сачувати начела оног места у које су доспели? Када их је готово седам пута више него тамошњих житеља, староседелаца са сопственим традицијама, историјом, културом итд. А притом људи који долазе не желе да уче, не желе да прихвате ту културу као своју, зато што они долазе у туђе место и хоће ту да живе. Они не желе да се држе оних правила и закона по којима живе људи код којих су дошли. Гледајте шта осећају Грци пошто су се суочили са тим проблемом.
Ми се бојимо!
Изложени смо опасности сваког дана! Сваког минута!
Они проваљују унутра…
Они су спремни да једни друге убију…
Учините нешто! Било ко, заштитите нас!
Они су већ у нашим кућама!
Овде смо већ ми жртве, а не они.
Ми хоћемо да живимо као и пре.
Ми хоћемо да живимо својим животом.
Они нас лишавају те могућности!
Нисмо ми ти који ратују него они!
Треба их отерати одавде. Ово је град…
Ово није место за људе попут њих!
Онда искрсава питање: а да ли је све то баш тако случајно? Ево, тај масовни егзодус, милионски егзодус? Да ли је то део неког режирања? Понављам, ја не намеравам да сатанизујем ни Запад ни Америку, не – ја хоћу да схватим заједно са вама. То су људи који су се овде населили, који неће да раде, који рачунају на новчану помоћ, и ЕУ је дужна да ту помоћ даје.
Не беже сви мигранти из Сирије због рата. Међу њима има Африканаца, Сенегалаца, Албанаца, Пакистанаца и Бангладешана. Људи у Хрватској су рекли да је овде одлично, одлично склониште. Не, идемо! Идемо у Немачку!
А да не испадне на крају да сва та омладина, кад се привикне, снађе, по нечијем налогу или по сопственој вољи, каже: ма ко сте ви? Шта хоћете? Вас је само сто, а нас 750. Шта ће овде црква? Зашто говорите на неком језику? И онда ће све оно чему је Европа тежила – слободи личности, поштовању сваког људског изражавања, било да су то геј-параде, толерантност, девојке у кратким сукњама или чак без њих – ту ће се Европа изненада суочити са становиштем које њу неће питати, просто неће, не схватајући да се то не сме чинити: ми ћемо те убити, ми ћемо те натерати да живиш онако како ми сматрамо да треба. И све геј-параде завршиће се крвавим месом. Ја нисам за то; ја сам против геј-парада, али нисам за то да их убијају.
А куд да се дене тај огроман број људи који ће, погледавши око себе и схвативши да овде много тога могу тек тако да користе, то учинити својим власништвом. Европа – мајка хришћанске културе, Немачка – која сада такорећи има природне комплексе после Другог светског рата, данас, примајући толерантно у себе сав тај огроман број избеглица, у једном тренутку ће рећи: готово, платили смо. И шта ће унутра почети? А да не буде касно? Данас се ЕУ окупља на саветовање како би установила колико новца треба… Не мислим да те људе треба убијати, или стрељати, или не пуштати, али, ако мало погледамо – а какав посао је ту још по среди? Колико кошта преселити се, допловити бродом или чамцем из Јужне Африке или са Истока? То је огроман новац. Откуд он? Ко га даје? Како тај механизам функционише?
Искрсава питање: а коме то користи да Европа изгуби своју културну вредност, свој историјски значај? Рембрант, Данте, Гете. Погледајте људе који одатле долазе – шта њима та имена значе? Ја уопште не желим да их кудим; култура Истока, афричка култура – то су велике културе, то је велика цивилизација. Узгред, ово што се дешава, то управо и јесте ремећење, увођење, агресија на те Европи и Сједињеним Државама туђе цивилизације које су живеле по сопственим законима. А због чега су уништили њихов начин живота? Они сами су то уништили – бомбама, убијањем лидера. Слушајте шта каже Гадафи:
„Слушајте ме сад, људи из НАТО! Бомбардујете зид који стоји на путу мигрантима из Африке ка Европи, и терористима Ал Каиде. Тај зид је била Либија. Ви га рушите. Ви сте идиоти. Горећете у паклу због хиљада миграната из Африке, и због подршке Ал Каиди. То ће бити тако“.
Још се ништа није десило. Он је још жив. Још га није растргла гомила људи који би требало да су му читавог живота захвални због оног живота који им је створио: бесплатно школовање, бесплатна медицина итд. Како се то десило? Какво је то бунило? Зар не видимо ту паралеле? А такво бунило је у Грузији, а такво бунило је у Украјини – не такво, али слично. Да, свакако: озлојеђени народ у Украјини, љут због корупције, глупости и неспособности руководства, излази на улицу и бори се против тога, али шта уместо тога добија? Да ли је хтео оно што сада има? Мислим да није. Али то се десило. Зар у Сирији или Либији хоће оно што имају? Не. Али то се десило и дешава се. Зато опет искрсава питање режирања. Режирање, тј. стварање атмосфере за постизање одређеног циља. Чини ми се да, ако данас о томе не мислимо – ја не знам методе, не знам како, не могу да дајем савете; ја се питам: то што се десило и дешава у Сирији, или се десило у Либији, или се десило у Ираку – зар то није повод који је стимулисао ову велику сеобу народа? А извор тога је биолошки, ако хоћете – оно о чему је говорио немачки професор. Колики је број младих, деце, у породицама на Истоку и у Африци. И то може бити врло непосредна паралела. Нису ли то нови „секондонес“ из Јужне Африке, са Истока, који долазе да освајају колоније? А нема ли опасности да се кроз извесно време Западна Европа, и не само она, претвори у колонију? У обичну колонију, која ће опслуживати победнике? И то, што је најжалосније, заслужено победнике, које је покренуо западни свет проваливши у туђу цивилизацију – не земљу, не веру, не религију – цивилизацију, где су другачије представе о свету, о демократији, о слободи, о томе шта је то добро и шта је то лоше. Случајност? А ако није? Све најбоље. До следећих сусрета.

САУЧЕШЋЕ ФРАНЦУЗИМА И ДЕО ОДГОВОРА

Наша емисија писана је буквално неколико дана пре те ужасне трагедије у Паризу, и зато бисмо данас хтели да у име наше скупине изразимо саучешће Парижанима, уопште свим Французима који су били сведоци те ужасне трагедије. Али оно о чему говоримо данас, све у свему, умногоме представља одговор, или у најмању руку део одговора, на питање зашто се то дешава. Све најбоље.
Превела САВА РОСИЋ
(Извор: СЛИКЕ И ЗАКОН ПОСТАЊА)

Драган Симовић: Хоћу да певам о Лепоти


IMG_20151202_140805

Хоћу да певам о Лепоти,

о Свету Љубави с ону страну,

 тамо негде иза свега,

где нема туге, патње и боли,

где бића од Светлости пребивају,

 где Дух Свети све прожима,

где Истина из свега сија,

где Срце Пречисто над свиме бдије.

Хоћу да певам о Лепоти,

о Свету Љубави с ону страну,

тамо негде иза свега,

где нема туге, патње и боли.

Десанка Максимовић: Не убијајте реке!


kult-drveta-1

Не убијајте реке тако вам Перуна,
тако вам богиње Весне, Световида,
на убијајте реке, моле славуји,
не убијајте моле вас косови и жуне,
не убијајте то лепоте чудо,
матицу која као време хуји,
не убијајте реке улудо.
Не убијајте,
моли се под буквом врутак,
моли се у виру дрвени белутак,
моле се маховине зелена руна.
У реци се купа богињица Весна,
њоме плове сплавови Световида,
она се прелива као перје жуна.
Реке су љубимице седога Перуна,
не убијајте њихов шум и жубор,
не убијајте, тако вам песника,
река је небесница,
не убијајте је,
тако вам звезда и птица.

7993f6da0cae410aff633f150a731a40

Драган Симовић: ДОБА ДЕВИЧАНСТВА


Лирски записи из Акаше

IMG_20151201_190909

Живо се сећам детињства.

То су педесете године прошлога века.

Тада је Природа још увек била девичански чиста.

И људи су били девичански светли и чисти.

Личили су ми на богове и богиње.

Не сећам се из детињства злих људи.

Чини ми се, да их ни било није.

И данас се живо сећам свега.

Слике су тако живе и јасне, као да гледам филм о свом детињству и одрастању.

Ваздух је био прозрачан и јасан, пун животних енергија, пун космичке и божанске пране.

Довољно је било да само три пута дубоко удахнеш, и да осетиш како си сав испуњен божанском праном.

Растао сам у сељачкој породици, у горштачким родовским и племенским заједницама.

Свака је породица била повезана са свим другим крвним, родовским и племенским породицама.

Сви су били одговорни за све.

Сви су се међусобно чували и пазили.

Свако би свакоме у помоћ притекао.

Мој дом није био само дом мојих родитеља, већ и сви други домови у окружењу.

Свака стрина, ујна или тетка била ми је као мајка.

Сваки тетак, ујак или стриц био ми је као отац.

Имао сам бескрајно поверење у људе.

Људе нисам гледао као људе, већ као богове.

Имали су одлике богова.

Нису били пакосни и зли, нису мрзили никога и ништа.

Сви су они били Бели.

Бели Срби и Беле Србкиње.

Тако је онда бивало.

Да, тако је бивало пре само пола века!

Они који данас одрастају не могу да поверују, да су Срби, пре само пола века, били налик боговима и богињама.

Тих Срба и Србкиња више нема у овоме свету.

Пресилише се у Небеску (Галактичку) Србију.

Ни Природа више није оно што је негда била.

Ових дана не могу да се надишем чистога ваздуха.

Гуши ме, данима, магла и тмуша.

Кад отворим врата или прозор, уместо чистог ваздуха у собу ми јурне смог.

Напустили су нас Бели Срби и Србкиње, напустиле су нас виле и вилењаци, напустили су нас древни богови и богиње, напустила нас је Милост и Доброта, и тама је од века завладала овим светом привида, омаја и опсена.

Пра Милан Младеновић од Лужице: ОПСЕСИЈА


 

 

Мој врли пријатељ из младости,

велики ведсрбски,

словенски и хиперборејски

песник и философ,

пра Милан Младеновић од Лужице,

живот је свој посветио

лепоти праизворне и праисконе

песничке речи.

Он мисли, снева, живи и дише Поезију.

(Драган Симовић)

kult-drveta-1

Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема –
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе – огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема – тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином миасо и свако
Бивање мине: То је Поема – то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема – то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема – то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина –
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.

БраниСлава: Руке су наше постале крила


 

Руку ми дај, да кренемо сад

У лет до нас гдје бејасмо тад

У загрљај вјетра рођени од Бога

Ношени дахом, обгрнути свилом.

Гле сад, руке су наше постале крила

Тјело је лако, свјетлост га прима

Топи се, клизи у бездан, нестаје

Грч га обузима, а бол не престаје

Скида прашину с голема сјећања

Врте се слике, пролазе ватре

Бјесне олује , свуда су магле.

Узима, даје, отима, љуби

Убија, краде и вида ране.

Воли и гине, пјева и прашта

У огледалу лик изгубљен тражи

Савија челик по води хода

Расутог срца све би да прода.

Е сад од мене нема више роба

И ланци тешки више не звече

Не урлају мисли, не јуре звјери

А бол у срцу више не пече.

Немам сад ништа, не припадам ником

И крила су бијела постала сјена,

Мисао једна космосом лута, тражи зу вјечност

Бескраја крај

Погледај звијезде кад ноћ је ведра

У одбљеску једном то можда сам.

ved_bereginja.jpg чуварка