Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: Бруј Васељене
Драган Симовић: Тек пошто се одрекнеш себе…
Драган Симовић: Кроз тишину и шутњу
Никита Михалков: КО РЕЖИРА ЧОВЕЧАНСТВО?
У својој познатој телевизијској емисији руски уметник говори о томе ко је режисер данашњих светских догађаја
УДЕС АВИОНА
ШТА ЈЕ ТО РЕЖИРАЊЕ
АГРЕСИЈА НА НЕМАЧКУ
ОТКУД ТОЛИКИ РАТОБОРНИ ФАНАТИЦИ
Изложени смо опасности сваког дана! Сваког минута!
Они проваљују унутра…
Они су спремни да једни друге убију…
Учините нешто! Било ко, заштитите нас!
Они су већ у нашим кућама!
Овде смо већ ми жртве, а не они.
Ми хоћемо да живимо као и пре.
Ми хоћемо да живимо својим животом.
Они нас лишавају те могућности!
Нисмо ми ти који ратују него они!
Треба их отерати одавде. Ово је град…
Ово није место за људе попут њих!
САУЧЕШЋЕ ФРАНЦУЗИМА И ДЕО ОДГОВОРА
Драган Симовић: Тајна
Драган Симовић: Хоћу да певам о Лепоти
Хоћу да певам о Лепоти,
о Свету Љубави с ону страну,
тамо негде иза свега,
где нема туге, патње и боли,
где бића од Светлости пребивају,
где Дух Свети све прожима,
где Истина из свега сија,
где Срце Пречисто над свиме бдије.
Хоћу да певам о Лепоти,
о Свету Љубави с ону страну,
тамо негде иза свега,
где нема туге, патње и боли.
Десанка Максимовић: Не убијајте реке!
Не убијајте реке тако вам Перуна,
тако вам богиње Весне, Световида,
на убијајте реке, моле славуји,
не убијајте моле вас косови и жуне,
не убијајте то лепоте чудо,
матицу која као време хуји,
не убијајте реке улудо.
Не убијајте,
моли се под буквом врутак,
моли се у виру дрвени белутак,
моле се маховине зелена руна.
У реци се купа богињица Весна,
њоме плове сплавови Световида,
она се прелива као перје жуна.
Реке су љубимице седога Перуна,
не убијајте њихов шум и жубор,
не убијајте, тако вам песника,
река је небесница,
не убијајте је,
тако вам звезда и птица.
Драган Симовић: ДОБА ДЕВИЧАНСТВА
Лирски записи из Акаше
Живо се сећам детињства.
То су педесете године прошлога века.
Тада је Природа још увек била девичански чиста.
И људи су били девичански светли и чисти.
Личили су ми на богове и богиње.
Не сећам се из детињства злих људи.
Чини ми се, да их ни било није.
И данас се живо сећам свега.
Слике су тако живе и јасне, као да гледам филм о свом детињству и одрастању.
Ваздух је био прозрачан и јасан, пун животних енергија, пун космичке и божанске пране.
Довољно је било да само три пута дубоко удахнеш, и да осетиш како си сав испуњен божанском праном.
Растао сам у сељачкој породици, у горштачким родовским и племенским заједницама.
Свака је породица била повезана са свим другим крвним, родовским и племенским породицама.
Сви су били одговорни за све.
Сви су се међусобно чували и пазили.
Свако би свакоме у помоћ притекао.
Мој дом није био само дом мојих родитеља, већ и сви други домови у окружењу.
Свака стрина, ујна или тетка била ми је као мајка.
Сваки тетак, ујак или стриц био ми је као отац.
Имао сам бескрајно поверење у људе.
Људе нисам гледао као људе, већ као богове.
Имали су одлике богова.
Нису били пакосни и зли, нису мрзили никога и ништа.
Сви су они били Бели.
Бели Срби и Беле Србкиње.
Тако је онда бивало.
Да, тако је бивало пре само пола века!
Они који данас одрастају не могу да поверују, да су Срби, пре само пола века, били налик боговима и богињама.
Тих Срба и Србкиња више нема у овоме свету.
Пресилише се у Небеску (Галактичку) Србију.
Ни Природа више није оно што је негда била.
Ових дана не могу да се надишем чистога ваздуха.
Гуши ме, данима, магла и тмуша.
Кад отворим врата или прозор, уместо чистог ваздуха у собу ми јурне смог.
Напустили су нас Бели Срби и Србкиње, напустиле су нас виле и вилењаци, напустили су нас древни богови и богиње, напустила нас је Милост и Доброта, и тама је од века завладала овим светом привида, омаја и опсена.
Пра Милан Младеновић од Лужице: ОПСЕСИЈА
![]() |
Мој врли пријатељ из младости,
велики ведсрбски,
словенски и хиперборејски
песник и философ,
пра Милан Младеновић од Лужице,
живот је свој посветио
лепоти праизворне и праисконе
песничке речи.
Он мисли, снева, живи и дише Поезију.
(Драган Симовић)
Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема –
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе – огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема – тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином миасо и свако
Бивање мине: То је Поема – то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема – то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема – то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина –
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.
БраниСлава: Руке су наше постале крила
Руку ми дај, да кренемо сад
У лет до нас гдје бејасмо тад
У загрљај вјетра рођени од Бога
Ношени дахом, обгрнути свилом.
Гле сад, руке су наше постале крила
Тјело је лако, свјетлост га прима
Топи се, клизи у бездан, нестаје
Грч га обузима, а бол не престаје
Скида прашину с голема сјећања
Врте се слике, пролазе ватре
Бјесне олује , свуда су магле.
Узима, даје, отима, љуби
Убија, краде и вида ране.
Воли и гине, пјева и прашта
У огледалу лик изгубљен тражи
Савија челик по води хода
Расутог срца све би да прода.
Е сад од мене нема више роба
И ланци тешки више не звече
Не урлају мисли, не јуре звјери
А бол у срцу више не пече.
Немам сад ништа, не припадам ником
И крила су бијела постала сјена,
Мисао једна космосом лута, тражи зу вјечност
Бескраја крај
Погледај звијезде кад ноћ је ведра
У одбљеску једном то можда сам.


















