Слутим и осећам,

да нас,

тамо негде,

с ону страну

свих видљивих светова,

 чека самилост и љубав

божанских водича

 што бдију над нама

кроз сва времена

нашега присуства.

У сваком од вас

ја осећам и препознајем себе,

 као што и свако од вас

у мени осећа и види себе,

а то и јесте

једна неизрецива

 радост и милина!

(Једној Дивотној Бранислави из Подгорице)

Једном ћемо,

сви ми,

бити бића чисте светлости

што светле

у бескрајним

 и вечним Божјим световима,

где нема туге,

ни патње ни боли,

и где се душе

душама радују.

И ако нам се чини

да није добро –

добро је све

што нам се дешава!

Ово данас чух од Владана Пантелића:

Завршница духовног узрастања јесте:

да се посве сјединиш са Створитељем,

те да потом саучествујеш

у Његовом Вечном Стварању.

Лирски записи из Акаше

Немам више слободног времена.

Све моје време је већ унапред нечему посвећено.

Посвећено је стварању, посвећено раду на себи, посвећено молитвеном тиховању, посвећено медитацији.

И када ништа не радим – и тада радим: или на себи, или се дружим са Богом.

Слободно време су измислили људи који ће васцели свој живот проживети спавајући.

Пробуђен човек нема слободног времена.

Пробуђен човек схвата, да му је све земаљско време дано за стваралачки рад на себи.

Пробуђен човек зна, да је одређену количину времена добио од Бога, те да мора бити одговоран према даном му времену, јер је тако, на посредан начин, одговоран и према Богу.

У младости си имао доста слободног времена.

Био сам бесловестан, па сам зато и имао доста слободног времена.

Да у младости нисам био бесловестан, знао бих да слободног времена нема.

Сада знам.

Одавно знам, да нема слободног времена.

Што сам старији, све боље схватам оно што у младости нисам схватао.

Што сам старији, све мање слободног времена имам, односно, осећам и схватам: да слободног времена уопште немам.

Слободног времена нема нигде у Васељени, нигде у овостраним и оностраним световима.

Ко поети тугу носи
Болне груди тугом дира
Ко му даје мирис роси
Поети ветропира

Ко поети сме да смета
Када песмом себе даје
И да оде на крај света
и да још у себи траје

Ко поети сме да узме
Сва надања и чезнуће
За поету бол и сузе
значе ново надахнуће

Зна ли неко сем поете
Како се пишу песме
Да ли у поеми постоји што се сме
И оно што се не сме

Када су ми једног дана
Речи потекле ко из чесме
Било ми је јасно како се пишу песме
Дар од Бога промисао поете

Сваком поети пламтећа је машта
Зато је он витез од пера
Поета не може бити свак
Није лако донети закиључак

Ко поети сме да узме
Сва надања и чезнућa
За Бога су бол и сузе
Значе нова надахнућа

Мој коњ Бучур воли кратке сукње – безсукње. То је стотину пута недвосмислено показао. Јуче сам изјахао преко горког тврдог камена. Подно планине, онкрај пашњака, одакле стидљиво почиње ситно горско растиње, настављајући се на раскошно и крупно, грлили су се мала Зик, која прави велике куће, и млади, али познати новинар, Брданац.

Бучур се, угледавши дубоко њена слободна колена, пропео предњим ногама до облака белака. Имао сам снаге да се уздржим од летења, јер Бучур падње уопште не рачуна.

На великог човека

људи насрћу.

Што је већи човек,

све су жешћи напади на њега.

Мали људи

своју величину доказују

нападима на великог човека.

Јер мали људи

никога тако не мрзе

 као великог човека.

Мали људи не мрзе друге мале људе;

они мрзе свакога онога

 ко је већи од њих.

Великог човека сустопице прати:

велика пакост,

велика завист

и велика злоба.

Тако је одвајкада бивало.

Одувек сам говорио,

а то и данас говорим:

важно је да се моји ближњи спасу,

а са мном шта буде!

Моје спасење долази

једино кроз спасење ближњих.

Свако је од нас спасен само онолико

 колико су његови ближњи спасени.

Моје ми спасење,

без ближњих,

 ништа не би значило.

Што ће ми спасење,

ако ближњи моји

са мном нису спасени!

И још сам ово говорио,

и говорим:

одбијам и у Рај да уђем,

ако у њему

нема мојих ближњих.

Без својих ближњих,

ми смо нико и ништа;

нити, пак, наш живот,

без живота наших ближњих,

баш икаквога

имаде смисла!