Има тренутака,

када ме,

изенада,

захвате дубоки

 и предубоки

 унутарњи немири

који долазе не знам одакле,

а који су тешки,

претешки и болни,

и који ме ломе

до пуцања

и чине да срце моје

почне махнито

да бије и туче, под грлом,

 до бесвести.

У таквим тренуцима

Спасавају ме

само светлосна бића

из виших

божанских светова.

Лирски записи

Докле ћемо ми, Срби, да се правимо луди!

Докле ћемо да трпимо терор атлантистичких псина рата који убијају Србе по свим србским земљама!

Докле ћемо да трпимо да атлантистички агенти и предатори управљају србским земљама, да нам бирају власт, и да нас пљачкају и тиранишу на сваком кораку!

Зашто се не обратимо Русији за помоћ, да нас штити и брани руска војска, кад већ србска војска не може, јер је нема!

Србска власт, србска војска и полиција, не може да заштити Србе ни у Шумадији, па како ће онда да их штити и брани на Косову!

Зар нам није јасно одавно, да су атлантистички предатори и рептили наши највећи душмани!

Зар нам није јасно, да Европска унија и Америка прижељкују нашу скору пропаст, те да све раде да ми, као народ, што пре нестанемо!

Зар нам није јасно од Искони, да нам без Русије нема опстанка, и да је Русија наш једини истинити и истински Пријатељ!

Докле ћемо да слушамо белосветску фукару, која нас без стида и срама лаже, да су евро-атлантистичке интеграције једино решење за нас!

Ако се, овога часа и трена, не обратимо Русији за помоћ, ми ћемо убрзо нестати као народ.

Нестати, заувек!

 

Домовина је

Наша крв

Судбина наших прадедова

Материнска љубав

Пој фруле и гајди

Језик наших песама

Хлеб наш насушни.

 

Хај, у гори, за пољима,

Једна древна кула има,

О којој су старамајке

Причале нам чудне бајке

Тако кажу: да је ова

Кула била витезова.

Ал кад њега самрт суста,

Остаде му кућа пуста…

– Ту сред ноћног тихог мира

Невидиљиви гајдаш свира,

А крај куле, уоколо,

Вилинско је чудно коло.

Испод куле, у дубрави,

Језеро се тихо плави,

Кроз дубраве вуци вију

И хајдуци вино пију.

-По језеру утве језде

И огледа небо звезде,

А чим ноћи проаприле,

Купају се беле виле….

И све докле вила има,

Месец плови међу њима,

А тишином ноћног мира

Невидиљиви гајдаш свира…

 

 

 

 

 

Кад је напољу

магла и тмуша,

тада се веома лоше осећам.

Чини ми се,

да је магла и тмуша тада

и у мојој глави,

 у мојим мислима,

као и у мојим сновима

 и визијама.

Већ данима

 не попушта магла и тмуша,

већ данима

ни трачка светлости ниоткуда

из спољнога света,

а све то тако тишти

и притиска душу,

да се на тренутке чини,

да ће душа

пресвиснути од боли.

Поштовани читаоци,

СРБски ФБРепортер „ради“ већ скоро пет година „пуном паром“ највише захваљујући неколицини наших уредника и аутора – волонтера из Србије, који су,  упркос незавидној личној ситуацији, скоро свe своје слободно време посветили овом, по многима успешном, алтернативном медијском пројекту. Неки од њих су се ових дана нашли у тешкој ситуацији, изложени претњи од „режимских комуналних маказа“ и од избацивања на улицу због неплаћене кирије и потребна им је хитна помоћ.

Апелујемо на све вас који можете и желите да нас подржите, да то учините контактирајући нас путем редакцијске поште redakcija@facebookreporter.org, како бисмо вам доставили контакт информација члана редакције, коме је намењена та директна помоћ, као и детаљe о начину уплате или другом виду донирања…

Хвала вам на разумевању и подршци
Редакција СРБског ФБРепортера

***

П. С: Објављујемо апел и у виду слике, ради лакшег дељења

ПОДЕЛИТЕ ТЕКСТ – РАЗБИЈМО МЕДИЈСКИ МРАК!

Живим садашњи тренутак,

овај тренутак

у којему јесам

ово што јесам.

У прошлости ме одавно нема,

 а до будућности,

можда,

нећу стићи.

Имам само себе,

и овај тренутак вечности.

Моја дела из прошлости

бивају моја судбина

у овоме трену вечнога бескраја.

Благосиљајмо једни друге,

и радујмо се једни другима,

па ће нас

и Бог наш благословити

и радовати се

сваком сусрету нашему с Њиме.

Јер, кад год смо у љубави

 једни с другима,

тада се и Милост Божја

на нас излива.