Свако трчи својом стазом живота,
кораком крупним или ситним,
некога време успори и заустави,
а неко жури за данима битним.
.
Неко стигне раније,
неко застане на пола пута,
а неко тек пред сумрак прогледа…
Неко скита, а неко лута.
.
Овај Одозго гледа и прати
шта његова деца са собом раде,
ко је истрајан, а ко предан,
а ко Богу своје дане краде.
.
Све нам се чини да је другом боље,
а мало их има истински срећних,
још мање оних који се у животу
спремају за дане вечних.
.
И тако, дан за даном,
све мислиш: „Биће их много…“
А оно — као дланом о длан —
не стигнеш ни оно што си могао.
.
Живот нам тихо измиче из руку,
а ми га меримо туђим кораком.
Удахни дубоко и поштуј себе
Иди за својим знаком..
.
Зато не жури стазом туђом,
не мери свој пут туђом мером.
Твој је корак, твоја прича,
а сваки дан, дар под небом.

Фото:Планинска трка у Србији; Википедија

Ко се то смеје
Ко се то игра
Ко се то крије
У стомачићу мом

Ко се то шуња
Ко се то клацка
Ко се то луња
У свемиру том

Ко се то врти
Ко се то њише
Ко се то шета
У рају свом

То се дете моје
Слатко окреће
И сву радост
У мени покреће

Фото: Дете које се смеје; Википедија

Пра Владану, ВедСрбу од ПраТијаније

Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!

Фото:Светлост као талас; Википедија

Ти си био, јеси и бићеш
моја неизвидана рана
од самог рођења мог па до судњег дана.
Моја си ведра страна.
Моја си бора смејалица око очију и усана.
Моја си слика у оку
и отисак длана на боку.
Моја си тачка почетка
и смисао сваког завршетка.
Моја си тиха патња.
Моја си тајна
од сумрака до свитања.
Моје си постојање
–
оно нешто што не престаје,
што вечно траје.
Моје си неуништиво биће
које се не предаје.
Моја си вера у доброту
и моје лично страдање.
Одувек, па надаље,
честитост си која се не продаје,
а све од себе даје.
Мој си ведри осмех
и површностима подсмех.
Моја си смерница
и светлосни подстрек.
Моја си доброта, радост мог живота.
Моје си поверење
и моје поновно рођење.
Моја си суштина и срж
која све саставе прожима.
Моје си све што немам,
а све те моје има.
Моја си осека и блага плима.
Ти си моја умерена мислена клима.
Ти си моја равнотежа и баланс
Моје си чисте љубави талас.
Све си моје од ноћи до зоре.
Ни моји страхови крај тебе се не боје,
само се осмеси као пчеле роје, Небо моје
.
Моја си нада која никада умрети неће.
Крај си и почетак моје истинске среће
.Моје си све што ме покреће.
Моје си стваралаштво и моја инспирација.
Моја си сигурност без гаранција.
У мом хаотичном свету,
ти си концентрација.
Када све низбрдо крене,
ти си био, јеси и бићеш
најбољи део мене.
Мој си дар од Бога
и чист благослов.
У мени на боље темељ и основ.
Ти си за све моје будуће кораке предуслов.
Ти си једини
безусловни услов.
Мој си завет и моја опомена.
Све си што може пожелети жена.
Ти си мој проток љубави
за сва времена.
Моја си мисао без жеља.
Однос наш пун је поверења.
Мој си ваздух,
а ја твоја сена,
она која све у теби мења
без хтења.

Фото: Ти си моје све; Википедија

Време и простор
Те чуднице чудновате
У суштини су једно-исто
И представљају конструкције свести
.
Научници
Стотине и хиљаде њих
Имају друге теорије
О томе ломе многа копља
И праве копљанска гробља
.
Душа није конструкција свести
Њу је створио Творац
.
Када се посматра са нивоа душе
А то се мора научити –
Прочишћењем срца
Појаве се виде дубоко и истинито
.
Мили моји
Посматрајте мислите делујте
Са нивоа моћне душе
И повероваћете видети и створити
Васкрсење отишлих
.
Сумња у васкрсење
Је незнање о Творцу
Страшни сумњивко ствара вирус
Коме невера-несвесно даје снагу
Вирус се зове – старост болест и смрт

Фото: Несмртна душа; Википедија

Послали су малог меду
Да велике школе учи
Ништа он то хтјео није
Једва чека кад ће кући.

Учили га разна знања
О ријекама ,шуми ,бору
А он само на мед мисли
И на слатку крушке кору.

Док остали уче писма
Слова разна и бројеве
Медо смишља како да се
Трси пчела у ројеве.

Стари Перо крушке има
Ал их цува као благо
Узецу их мисли медо
Па ком криво, па ком драго.

Фото: Мали меда; Википедија

На пропланку старе шуме,
где не ходи људска стопа…
Храстове се коре руне
и све врви од живота.
.
Дух планине обитава,
у свакој се шушки чује.
Хајдучица процветала,
брзаци крај јаза брује.
.
Под шумицом и пропланком,
воденица љуби камен.
Зрак од сунца са уранком,
чува наше земље знамен.
.
Стрме стазе и врлети,
утабани зелен доли.
Свитац један у ноћ светли,
горска вила зором поји.
.
А кад сутон ту наступи,
туђе звери се промоле…
Српски вуци снажни, љути
своје бране, лоше гоне.
.
Знаш ли роде и породе,
зашто смо се удаљили…
Од шумице и природе
у градове се сабили?!
.
Знаш ли рају, завичају
да Србија јесте Вучја?!
Мили моји, о мој крају…
Вук те чува, а ти пуста!

Фото: Вучја стаза; Википедија

Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион
Испод сиви тепих- облак из кога лије киша
Изнад у безкрај – пространство плавог неба
У мојој дубокој нутрини богослови Творац
.
Удубљујем се усе да видим Творчев разбој
На коме Он тка а и ми с Њим – потку света
Творац увек увек ради у садејству са чојком
Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим
.
Плове наши снови – нови светлосни светови
Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања
Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала
Онда се Дејство попело сасма на врх главе
.
Лети авион изнад облака – свет чисте свести
Испод облака уснули људи у подсвету живе
Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!
Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!
.
Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!
Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!
Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!
Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

Фото: Слика; Википедија

Кроз твоје срце путујући,
драгана моја,
стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,
где сам у тишини бескрајних векова
упознао једног давно изгубљеног себе.
.
У твојему срцу,
невесто моја,
био сам, и остао,
твој најдражи гост.
.
Кроз многе животе путовах многим путевима,
узалудно трагајући за нечим не знајући чим,
све док не крочих на пут твојега срца
и постах посвећени путник путујући
што вечно путује кроз твоје срце.
.
У твојему срцу,
љубави моја,
нађох све оно за чиме сам –
пролазећи кроз многа рођења и смрти,
и селећи се из света у свет –
све минуле векове узалуд тражио.
.
Кроз твоје срце путујући,
драгана моја,
стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,
где сам у тишини бескрајних векова
упознао једног давно изгубљеног себе.

У твојему срцу,
невесто,
љубави моја,
ја сам твој, заувек,
најдражи гост.

Фото: Девојка и срце; Википедија

Идем на планине врх, где кремење живо живи,
Ватру да упалим што дим не познаје,
Птице да позовем, крилима да замахну
Пламенове да ободре,
Све звезде да замолим, зраке своје да уграде,
Ватру земље исконе да разбуде
И да светлом њеним срца иза сна прену се!
.
Идем на планине врх, где траве расту,
Оне што лече све бриге и снове нејасне,
Оне чије капи сребро-златне
Радост и љубав душама доносе,
Оне што водом живом напајају се,
Оне што с кремењем љубе се
И мирисима својим, неистине у бездане односе!
.
Идем на планине врх, где спавају душе смирне,
Где Виле су коло заиграле, око Вилана свога свака,
Где Богови стопе оставише – путоказ

Фото: Планина Гоч; Википедија