Кад умрем, судиће ми Бог!

Ваш суд у земљи
где сунце пада у воду,
где су заблуде истине,
а лажи чињенице,
не признајем!

Не признајем удворице,
звери, силеџије,
преваранте, лажове,
издајнике људског рода.

Не! Нисмо исти!

Ја сам борац за слободу,
за правду.
Заклео сам се своме народу.
Ја не газим реч!
.
Кад умрем,
судиће ми време!
.
Нека се чека
и стотину лета!
Нека ми се гроб преврне
ако Страшни суд тако каже!
.
Али моју част
браниће надолазеће године!
.
Умро сам!
.
А ви који остајете,
не дозволите
да моја смрт буде узалудна.
.
Не дозволите
да после мене
умре и истина.
.
Јер тада,
нисам умро само ја.

Фото: Screenshot; Фб

Кад треба, буди вредан к‘о пчела
Кад не треба, буди спор к‘о пуж
Кад треба, буди брз к‘о прела
Кад не треба, буди опуштен к‘о муж

Кад треба, буди спреман к‘о соко
Кад не треба, буди препуштен к‘о река
Кад треба, буди отворен к‘о око
Кад не треба, буди к‘о крило века

Кад треба, буди храбар к‘о царство јунака
Кад не треба, буди слободан к‘о рода
Кад треба, буди пажљив к‘о мајка
Кад не треба, буди прилагодљив к‘о вода

Кад треба, буди чврст к‘о орах
Кад не треба, буди културан к‘о нико
Кад треба, буди добар к‘о монах
Кад не треба, буди пријатан к‘о свако

Кад треба, буди снажан к‘о гром
Кад не треба, буди складан к‘о свети храм
Кад треба, буди удобан к‘о дом
Кад не треба, буди диван к‘о сунчев дан

Кад треба, буди елегантан к‘о мачка
Кад не треба, буди понизан к‘о мрвица хлеба
Кад треба, буди важан к‘о значка
Кад не треба, буди смирен к‘о плавет неба

Кад треба, буди светло к‘о сунце
Кад не треба, буди спреман к‘о стрела и лук
Кад треба, буди послушан к‘о овце
Кад не треба, буди вођа к‘о храбри вук

Фото: Сунце; Википедија

Постоји глас који те из сна прене
као тајна.
Сав бескрајан и звучан.
И светао као звучно сунце.
Глас од којег се ти што земља си и пеп’о,
преобразиш и измениш по изгледу,
кад смиреном свешћу
звери свемирске кротиш.
И разбуђен душом хрлиш
у далеке висоравни,
док светлошћу, дарованом
разгониш таму отровну,
тражећ миомир заборављени, давни.
.
Јер, почашћен шапатом Божјим
биваш кап од капи са извора Крста
и биваш башта биља небеског, благост чврста.
И биваш сјај звездани, пресликан
из вечне плаве радости.
Разливен сав, као бели пламен у Срцу,
као љубав освештана, огњем дана.
.
Храброшћу лептира који пламен љуби,
ка њему одлеће.
.
Постоји лепота из суза проникла
из тамне радости сна,
где у опомени пеображен изрони глас румени.
И пчела у прашна небеса полети
ка слаткој лепоти цвета.
Дисањем душе изнад оштрице мача,
духа вододелног.
Изнад света.
.
Постоје људи – птице спокојног пламена у оку.
Изнад ове помрачене звезде засјаје,
људи, птице, неболетне
и сведу сунчеве зраке у то срце
што се сузарником каза.
У акордима смирења и када болна крвари рана.
Кад светлост блажена је врело обновљено
што га небо точи.
Љубав, освештана.

Фото: Слика; Википедија

Бројаше им ребра штаповима
Разгаћене под колац повише
Удрише им тридесет по туру
Oкићени килавим кесама
Даномице зјапе чељустима
Поданички контејнер трпези
Одвикоше газдинску кухињу
Народна им постаде краљевска
Пси несити а скитњице нису.

Фото: Штапови, батине; Википедија

Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Фото: Слика; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Лепота; Википедија

Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!

Фото: Слика; Википедија

Бело здање капије мог града
међу лепим што најлепше беше
намолала црном бојом хорда
на пакленим алама што јаше.

„Сви Свети“ су нове свеце стекли
што пречицом небу се узнеше.
За земаљски пут карте су купили
но тим путем неће ићи више.

Ремек дело савремене градње
из Златнога доба Новог Сада
по злоделу ове црне радње
поста спомен где невин пострада.

Двери беле бројне дочекале
у срдачном гостопримљу града
и с љубављу туда испраћале.
Поцрнеле сада су за свагда.

Одмориште и дочекивалиште
спомеником у сред Града поста.
Све му светле функције се ниште
мрљом таме што занавек оста.

Фото: Црна капија; Википедија

Напола склопљени снови,
Звиждук изгубљених душа у сутону сећања…
Сме ли се ико заклети, да не прође дан
А да нису мислима загрљени?
Да не прође дан да уздахом нису ожаљени?
Сме ли се ико заклети, пре него упре прст у нечији живот?
Пре него понесе терет припадања некоме,
Ко ће једном постати само име. И слика.
Безбојна сенка, чије срце куца само у траговима,
Које лепетом крила остављају ноћни лептири.
И неком су они само инсекти који вртоглаво облећу светлост,
А некоме гласоноша с четворо очију на крилима,
Које те у мисао гледају.
Одмахнеш разумом кад те бриге обузму,
Сањарења су излишна са ове стране живота,
Плес по жици за неспретне плесаче,
И стрмоглави пад у малодушност,
Кад упериш прст у нечији живот,
А ни за свој још ниси одговарао.

Фото: Уперити прст; Википедија