Category: All
Симо Новаковић: Буђење

Фото: Фб страница – The gardens of the soul
Пробудити се може само онај који спава.
Па да видимо… КО то спава?
Када трагамо за истином о постојању, питања могу почети са
„КО“ или пак „ШТА“.
Каква је разлика између Ко и Шта?
Упустимо се у питања, опустимо се и допустимо да нас питања воде,
истина ће нам се сама указати:
1. КО САМ ЈА?
(Ко је то?)
Чим питамо КО то нам говори да је у нашем фокусу НЕКО.
2. ШТА САМ ЈА?
Када питамо ШТА знак је да нам је у фокусу НЕШТО.
Неко и Нешто нису исто.
Неко стоји иза свих радњи, управља њима, стоји иза свих појава, ствара их и свједочи им. Неко мисли, размишља, одлучује, промишља… Неко је у „нама“ свјестан или пак несвјестан истине, Себе.
Неко је дакле онај који постоји, који ЈЕСТЕ, који има способности и потенцијал стварања и манифестације.
Неко је онај који има моћ поистовјећења, такође, онај који има вољу, који својом вољом покреће и управља пажњу.
‘Неко’ има искуства и доживљаје…
Неко је дакле и Алфа и Омега.
…
Погледајмо то сада на себи, шта добијамо када поставимо питање КО САМ ЈА, а шта добијамо када поставимо питање ШТА САМ ЈА?
Ко сам ја упућује на Собство које је бестјелесно, безвремено, беспросторно, нематеријално, на оно које има Свијест или пак свјесност о себи.
Па Ко то има Свијест или Свјесност о себи?
То је Биће-апсолут.
Оно је неродиво, нествориво, непромјењиво ПОСТОЈАЊЕ.
Оно је тај Неко КО постоји, који има Свијест или пак Свјесност о себи.
Оно је свемогуће и свеприсутно, како у Богу тако и у Творцу и Творевини.
Без њега нема ничега.
Али и то, та помисао, да без њега нема ничега је само продукт нашег интелекта, јер Ништа постоји само у домену разума којим не можемо схватити апсурдност тог појма, којим не можемо схватити апсолут, тј. да је постојање=све-што-јест. Самим тим појам „Ништа“ бива апсурд сам по себи и једино је валидна одредица/појам док на постојање гледамо кроз наш разум у којему једино и постоји подјела ма Нешто и Ништа. Нешто је за разум оно што се може опазити као објекат а Ништа оно што је Неопазиво. Нешто је, за разум стога, постојеће а Ништа непостојеће.
Апсолут је бестјелесан, беспросторан и безвремен, стога разумом невидљив.
Није чудо онда да ‘разумско биће’ не види континиум битисања послије смрти тијела. Разумско биће повезује постојање са пројекцијом… при том искључујући и потпуно занемарујући онога који покреће и врши пројекцију; занемарујући НЕПОКРЕТНОГ ПОКРЕТАЧА.
Погледајмо сада гдје нас то питање ‘ШТА’ води…
2. ШТА САМ ЈА?
Када кажемо Шта то нас упућује на „Нешто“, на објекат нашег поимања. ‘Шта’ припада разуму, јер чим поставимо питање ‘Шта’ одговор се намеће као Нешто што мој разум може опазити и појмити.
Па ево, почнимо са питањима „Шта сам ја?“:
Дали сам ЈА моја душа?
Да ли сам ЈА мој дух?
Да ли сам ЈА моје тијело?
Да ли сам ја мој интелект?
Да ли сам ЈА мој разум?
Шта год да сам питао, подразумијевајући при том ‘Шта’ бих то ја могао бити,
увијек има предзнак „мој/моја/моје“. То нам непогрешиво указује на подјелу;
ЈА КОЈИ ЈЕСАМ и ОНО ШТО ЈЕ МОЈЕ.
ЈА КОЈИ ЈЕСАМ нисам оно што је моје.
Ја сам у свом свијету али нисам од свијета. ЈА КОЈИ ЈЕСАМ за себе стварам све што је моје. Стога, ЈА чак нисам нити моја душа. Моја душа је мој божански план по којему се у дуалности самореализујем. Одатле и није чудо да у дуалности чак и одступам од свог божанског плана али ЈА и тада остајем ИСТИ=НЕПРОМЈЕЊИВ.
ЈА (апсолут) се не могу родити нити постати, стога нити промијенити и нестати. ЈА сам неродиво, нествориво, непромјењиво Биће=ПОСТОЈАЊЕ. ЈА ЈЕСАМ.
Па и када се зло дешава у свијету… оно се не дешава свијету нити пак мени, већ га ЈА у свом незнању о Себи-Богу и свом божанском плану стварам.
Како се онда ослободити зла а знајући да сам ЈА и у злу ИСТИ?
Зло је производ мог (апсолутовог) несавјесног дјеловања. Оно није узрок постојања. Дакако, једним злом можемо узроковати друго… и тако у недоглед, све док се бе ПРОБУДИМО.
КО се то БУДИ?
Будим се ЈА-апсолут у свом испољењу. Када се ЈА пробудим постајем свјестан Себе и надасве свог божанског плана; своје душе. Постајем свјестан Себе-Творца и ултиматно Себе-Бога. Једино тада, БУДАН, могу допустити да моје испољење (човјек) свјесно и савјесно заблиста као душа жива.
Велика Томић: Ишчезле песме зов

Фото: Песникиња Велика Томић
ФСве мање такињеш ми душу
данас је додир као старац тром.
Снови без снова пробудили се,
ишчезле јутрос твоје песме зов.
.
Све више камењем ме зидаш.
Сутра је зид маховином китњаст,
пут до њега кроз шипражје води,
тежак је прилаз срцу, да га ослободиш.
Божица Везмар: Обележени

Хоћеш ли ми рећи
Ко си
Хоћеш ли ми рећи ко сам
Да ли си дан и ноћ
Да ли је твоје јутро
Сада моје
Можда си кап
На образу прошлости
Или си јутарњи зрак што буди срећу
Сада знам да си Сунце
Дар
Шапат
Знам да си нит која чини да смо сада
Ми
Спојени и
Обележени
Фото: Фб страница – Flowers and Nature
Владан Пантелић: Биљка небрига

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李
Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака
.
Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру
.
Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве
Ана Милић: У мислима

Фото:Планински венац изнад Драгачева
У мислима шетам
Врховима прстију
По твојој соби
Посматрам
Ока радозналога
Истине тражим
Додирујем срећу
осећам љубав…
Скакућем громосмесима
По дворишту
И будим
Све заспало семење
Да лепоту разрасте…
Трчим росом
Цветовима тајинским
Недра да напуним
Летим облаком
Што си га мени послао
Јелена Ђурић: Мир

Фото: Фототека Србског Журнала
Тражим сигурно место
Од бесних ветрова
Затварање врата
Повлачим се назад да предахнем
Ништа на свету
Место тако дубоко
Где не пада киша
Где се ништа не помера
Где све има своје место
Природно заузет
И све је у свом стању
Подигнуто
Нема шта да се ухвати
Ничега да одустане
Нема шта да се да
Само слушај
Савршенство природног стања
Испод сваког звука
У потпуној тишини
Марко Милојевић: Степски вук

Фото: Степски вук;Википедија
Еј, горди степски вуче,
што те црне слутње муче,
ма ти си само онај од јуче.
Па и ако неки беспомоћни, ведри стих пуче,
и у дну срца нешто туче,
Ништа: То можда само неко лутајуће куче,
у мрачно, тужно свануће,
твоје песме болно јауче.
Миомирка Мира Саичић: Сунце

Фото: Фототека Србског Журнала
Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи.
У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању.
Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш.
Због скраћног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене..
Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.
Владан Пантелић: Песма о Вечности

Фото: Фб страница – Flowers and Nature
Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.
.
И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.
.
И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.
.
Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!
.
Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!
Верица Стојиљковић: Радости

Радости
Путујем
Звезде се размичу – застајем
Путнике на путу да поздравим,
Роде, птице шарене – пријатељи мили пролазе
Осмехе дарују у лету
Носе радост и
На крилима срећу
Радости
Путујем
Са руку ми прах светлости пада
Трагови су то љубави
У свакоме зрну – срца делићи пламени
Радости
Колико ћемо кружница сачинити
Сфере љубавне милином обојити
Радости!!!
