Фото: Фб страница – The gardens of the soul

Пробудити се може само онај који спава.
Па да видимо… КО то спава?
Када трагамо за истином о постојању, питања могу почети са

„КО“ или пак „ШТА“.
Каква је разлика између Ко и Шта?
Упустимо се у питања, опустимо се и допустимо да нас питања воде,

истина ће нам се сама указати:
1. КО САМ ЈА?
(Ко је то?)
Чим питамо КО то нам говори да је у нашем фокусу НЕКО.
2. ШТА САМ ЈА?
Када питамо ШТА знак је да нам је у фокусу НЕШТО.
Неко и Нешто нису исто.
Неко стоји иза свих радњи, управља њима, стоји иза свих појава, ствара их и свједочи им. Неко мисли, размишља, одлучује, промишља… Неко је у „нама“ свјестан или пак несвјестан истине, Себе.
Неко је дакле онај који постоји, који ЈЕСТЕ, који има способности и потенцијал стварања и манифестације.
Неко је онај који има моћ поистовјећења, такође, онај који има вољу, који својом вољом покреће и управља пажњу.
‘Неко’ има искуства и доживљаје…
Неко је дакле и Алфа и Омега.
…
Погледајмо то сада на себи, шта добијамо када поставимо питање КО САМ ЈА, а шта добијамо када поставимо питање ШТА САМ ЈА?
Ко сам ја упућује на Собство које је бестјелесно, безвремено, беспросторно, нематеријално, на оно које има Свијест или пак свјесност о себи.
Па Ко то има Свијест или Свјесност о себи?
То је Биће-апсолут.
Оно је неродиво, нествориво, непромјењиво ПОСТОЈАЊЕ.
Оно је тај Неко КО постоји, који има Свијест или пак Свјесност о себи.
Оно је свемогуће и свеприсутно, како у Богу тако и у Творцу и Творевини.
Без њега нема ничега.

Али и то, та помисао, да без њега нема ничега је само продукт нашег интелекта, јер Ништа постоји само у домену разума којим не можемо схватити апсурдност тог појма, којим не можемо схватити апсолут, тј. да је постојање=све-што-јест. Самим тим појам „Ништа“ бива апсурд сам по себи и једино је валидна одредица/појам док на постојање гледамо кроз наш разум у којему једино и постоји под‌јела ма Нешто и Ништа. Нешто је за разум оно што се може опазити као објекат а Ништа оно што је Неопазиво. Нешто је, за разум стога, постојеће а Ништа непостојеће.

Апсолут је бестјелесан, беспросторан и безвремен, стога разумом невидљив.
Није чудо онда да ‘разумско биће’ не види континиум битисања послије смрти тијела. Разумско биће повезује постојање са пројекцијом… при том искључујући и потпуно занемарујући онога који покреће и врши пројекцију; занемарујући НЕПОКРЕТНОГ ПОКРЕТАЧА.

Погледајмо сада гд‌је нас то питање ‘ШТА’ води…
2. ШТА САМ ЈА?
Када кажемо Шта то нас упућује на „Нешто“, на објекат нашег поимања. ‘Шта’ припада разуму, јер чим поставимо питање ‘Шта’ одговор се намеће као Нешто што мој разум може опазити и појмити.
Па ево, почнимо са питањима „Шта сам ја?“:
Дали сам ЈА моја душа?
Да ли сам ЈА мој дух?
Да ли сам ЈА моје тијело?
Да ли сам ја мој интелект?
Да ли сам ЈА мој разум?
Шта год да сам питао, подразумијевајући при том ‘Шта’ бих то ја могао бити,

увијек има предзнак „мој/моја/моје“. То нам непогрешиво указује на под‌јелу;

ЈА КОЈИ ЈЕСАМ и ОНО ШТО ЈЕ МОЈЕ.
ЈА КОЈИ ЈЕСАМ нисам оно што је моје.
Ја сам у свом свијету али нисам од свијета. ЈА КОЈИ ЈЕСАМ за себе стварам све што је моје. Стога, ЈА чак нисам нити моја душа. Моја душа је мој божански план по којему се у дуалности самореализујем. Одатле и није чудо да у дуалности чак и одступам од свог божанског плана али ЈА и тада остајем ИСТИ=НЕПРОМЈЕЊИВ.

ЈА (апсолут) се не могу родити нити постати, стога нити промијенити и нестати. ЈА сам неродиво, нествориво, непромјењиво Биће=ПОСТОЈАЊЕ. ЈА ЈЕСАМ.
Па и када се зло дешава у свијету… оно се не дешава свијету нити пак мени, већ га ЈА у свом незнању о Себи-Богу и свом божанском плану стварам.

Како се онда ослободити зла а знајући да сам ЈА и у злу ИСТИ?
Зло је производ мог (апсолутовог) несавјесног д‌јеловања. Оно није узрок постојања. Дакако, једним злом можемо узроковати друго… и тако у недоглед, све док се бе ПРОБУДИМО.

КО се то БУДИ?
Будим се ЈА-апсолут у свом испољењу. Када се ЈА пробудим постајем свјестан Себе и надасве свог божанског плана; своје душе. Постајем свјестан Себе-Творца и ултиматно Себе-Бога. Једино тада, БУДАН, могу допустити да моје испољење (човјек) свјесно и савјесно заблиста као душа жива.