Фото: Ум; Википедија

Као ветар, као бура
Ум је такав, своје гура
Хоће тамо, хоће вамо
.
Није мени лако с њим
Кад га стишам тад се
Лако носим с тим
.
С тим његовим тамо вамо
Очи склопим и у тихо – мантру крочим
У дубине душе и у Бога зачас скочим
.
И гле чуда правог раја
Уму мојем нема краја
Али ни почетка Њему нема
.
Све се чини Он то дрема
Није, него ту је варка
То мој ум је као барка
Океана вечног дубоког и чистог
.

Од његове воде
Од његове соли
Ум тада је
Елемената истог
Материјала чистог

Фото: Лотосов цвет; Википедија

Фото:Пешчани сат; Википедија

Нема више времена
Ливадама не галопирају коњи
Седла су им празна
Лет лептира слободу помиње
На раскршћима људскост пролазна

Пешчани сат се брзо празни
У измаглици којој се крај не назире
Казамат животне свакодневице
Поставља правила, поставља границе

На коју страну да се крене
Време је илузија
Можда само казна
Можда је само трен у вечности
За Чијом се спознајом трага

Времена више нема
Покисли су сви капути
Остаде само љуштура од људи
Наковањ пролазности остаде да суди

Нема више времена…
Можда га никад ни било није
Можда смо само гајили наду

Илузијом преварени
Свако у свом паду.

Владан Пантелић: Гордана Узелац

Песникиња Гордана Узелац живи у Београду где је и завршила своје школовање, основно, средње и факултетско. Свој дар за писање, музику и драмски израз развијала је и примењивала у свом раду са децом
У последљи неколико година пише интезивно. У рукописима има велики број песама, преко двеста, на различите теме.
Песме су јој објављиване у многим песничким зборницима. Гордана је члан удружења писаца Србије, Удружења србских књижевника у отаџџбини и расејању, и Књижевног клуба скадарлијске боемије.

Фото: Песник Раде Драинац; Википедија

Твоје светле очи
испод црног вела
чезну кроз јутарњу
плавкасту даљину
а заморене страсти
твог сочног тела
с доласком сунца журе
да умину.
Један лист, спарушен,
сав у златној боји
с јесрњем пада поред ногу твоји’.
Мема, куд ћеш рано кроз јутарњу росу,
кроз мирисе тешке покошена сена?!
Остани још мало, сву ћеш златну косу
искидат’ по грању, бићеш натопљена
руменилом јутра к’о мак морем жита-
и к’о дивља рада заморна и снена
у дну шуме скрита.
Остани још, мало, снага јоште жуди-
ујед твојих зуба – чудно сладотворан!
Још у ритму страсном дрхте твоје усне-
Мема, остани, ја нисам уморан.

Фото:Фототека Србског Журнала

Тама, тишина, безкрај.
Без хоризонта, видика.
А опет све видно. Без сна.
Трепере, светле, живе
Безбројни лампиони.
.
Звезде. Наш разлог. Теме.
Због знатижеље. Путовање,
у непознато. Снове, мисли.
Машту. Звездане ноћи.
.
Тама, тишина, безкрај.
Сразмера постојања.
Свемир, разлози, човек.
Питање пред науком.

Фото: Фототека Србског Журнала

На леђима огољеног друма
камена прашина, прксоно сни.
Обамрли ум, јецај саплиће
грч гвоздени.
.
Ветар сузно фрули
с поломљеног шкриљца.
На врху планине
испијен крчаг времена.
Омодрелу траву небо
нагрожђаним капљама
бисерно, роси…
.
Нефритно плави облак
умрежен у омчи, поглед утрну.
Сред брезове шуме
вијорно засвили.
.
Пропните се у висине,
зенице кишоносног ока!
Врани коњи у галопу
васноћ језде.
.
Обела ноћ, пред зору
цветном муњом расцепљена.
.
Пуче плави крчаг сунца!

Фото: Мопасанове приче – Два пријатеља; Википедија

Два човека
Два брата
Два пријатеља
Остали смо ми
.
Два ратника
Два путника
У пустињи
.
Два симбола
Слична
А различита
У срцима ношена
.
Ипак
У борби два ратника
Не блиска, не заједничка

Пријатељ
Брат –
Знаш само
Да није рат

Фото: Јареће мешине; Википедија

Из напуклих мешина јарећих
Зевкајући живот упијају
Kао самртник у судњему часу
.
Не хајући за клетву дедовску
Ни за змију верну чуваркућу
Раселише и праг и огњиште
.
Oдадоше за трептај злострашћа
Изградише престоле у паклу
Сјаловише полен животворни
За живота када време није.

одрастах у БГ нијесам сасвим дома
није ни СД мој град није ништа овде моје
не знам више како да се залауфам
да се осврнем да чујем
свој природни дијалект
побегох, постадох последњи
никшићанин то вече на улици
стадох се чудити…
нијесам дома
нема ме дома
није страшно упорно хоћу објаснити
не мари не брини
ја сам ти стара фукара
стари градски Миле
.
не знам како да ти кажем
да сам се спетљао око своје ноге и спотакао
на сред дивног пријатељског загрљаја…
наравно да је пријатељство део сваке везе
наравно да је веза прави доказ пријатељства
ти си чудо белосветско
а ја се играх као да сам проклет
као да ми ништа драго није
и као да сам докон…
докон и не треба ми више разлог
да обучем своје цокуле
и да се смотано котрљам преко тротоара…
да се осврнем када је увелико касно
и да речем нешто, сам за себе у браду…
.
да речем нешто, фукарски и ноншалантно
нијеси заслужила да ти поменем име
нијесам ни ја каменорезац
па да гравирам некакве
потезе по овом бијелом свету..
остаће нежнији, остаће умнији
и викаће лијепо једни на друге,
очистиће соц од кафе једни другима
тако да се никад не запуши судопера
немам ти кад што би рекли умнији
не знам ти како шапућем си замишљено
и некако гадно, умишљено…

Фото 1,2: Фототека Србског Журнала

Фото: Јерихонске зидине; Википедија

Зидови се руше
Оклопи око душе
Шта још има да смета
Срцу детета
Нема терета
Може да се дише
Све више
Сада је без прохтева
Светлост је обухвата
Она сме, ништа је не спречава
У њој свако обитава
Она воли, њој стално свитава
Пусти да ти се деси
Оно што мислиш да ниси
Одузеће ти нешто важно
Зато се опиреш снажно
Ниси се никад дао
Као да је однос зао
Нећеш да волиш још
А мислиш да је живот лош
Пусти да се себи десиш
И не престај да се смешиш
Зидови се тако руше
Окови око душе.

Срећна пролећна равнодневница, пријатељи!

Пролећни дан равнодневнице је астрономски и географски датум који се понавља годишње, повезан са низом занимљивих

Прелазак Сунца са јужне хемисфере на северну хемисферу обележава не само нову астрономску годину, већ и долазак пролећа.

Са астрономске тачке гледишта, пролеће стиже 20. марта и траје до 20. јуна, дана летњег солстиција.

Пролећна равнодневница – раскрсница екваторове равнине са Земљином ротацијом.

На данашњи дан, пут Земље и Сунца се „прекрштају“, стварајући својеврсно „степениште до раја“.

Људи су одавно обдарили овај дан посебним магичним својствима.

Трећег дана после астрономске равнодневнице Пролећно словенско, као и многи народи света, прослављају Тријумф сила светлости над силама таме.

Велике мистерије се дешавају на данашњи дан.

У божанској љубави према Сунцу и земљи на северној хемисфери, нови живот у природи почиње у пролеће.

И по словенској митологији, високо на небу, Врховни богови Сварог и Лада почињу ново сунце, Божићну перолију, која ће се родити 9 месеци касније на зимском радне

А ово ће већ бити Божићни Божићни Божић.

Ове велике и светлеће тајне дале су име празнику Васкрсу.

Васкрс, празник пролећног сунца Јарил Црвени и Лела богиња љубави и пролећа обележавају се у Русији 3. после астрономске равнодневнице у пролеће.

На Земљи (на северној хемисфери) после пролећне равнодневнице, дан постаје више ноћ. Дан побеђује ноћ, светлост обасјава таму.

Само у дане равнодневнице, зраци Сунца падају на Земљу под директним углом у односу на његову

У овим тренуцима, у односу на Земљу, људска енергија се мења као вода у посуду у који су постављене електричне жице и примењен

Људско тело је испуњено снагом и топлотом.

Важно је да вода и посуда буду чисти – па се препоручује очистити тело и ум говнима уочи празника.

Андрей Матяш Даромир

А како се среће равнодневница. Поделите

(Пренето са сајта – РОДНАЯ КУЛЬТУРА И МИФОЛОГИЯ; Гугл превод)

Фото 1, 2: Пролећна равнодневница; Википедија