Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака
.
Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру
.
Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве

Фото:Планински венац изнад Драгачева

У мислима шетам
Врховима прстију
По твојој соби
Посматрам
Ока радозналога
Истине тражим
Додирујем срећу
осећам љубав…
Скакућем громосмесима
По дворишту
И будим
Све заспало семење
Да лепоту разрасте…
Трчим росом
Цветовима тајинским
Недра да напуним
Летим облаком
Што си га мени послао

Фото: Фототека Србског Журнала

Тражим сигурно место
Од бесних ветрова
Затварање врата

Повлачим се назад да предахнем
Ништа на свету
Место тако дубоко

Где не пада киша
Где се ништа не помера
Где све има своје место

Природно заузет
И све је у свом стању
Подигнуто

Нема шта да се ухвати
Ничега да одустане
Нема шта да се да

Само слушај
Савршенство природног стања
Испод сваког звука
У потпуној тишини

Фото: Степски вук;Википедија

Еј, горди степски вуче,
што те црне слутње муче,
ма ти си само онај од јуче.
Па и ако неки беспомоћни, ведри стих пуче,
и у дну срца нешто туче,
Ништа: То можда само неко лутајуће куче,
у мрачно, тужно свануће,
твоје песме болно јауче.

Фото: Фототека Србског Журнала

Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи.
У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању.
Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш.
Због скраћног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене..
Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!

А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,

Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу

Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,

О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,

О законитостима, и комплетно јасној методологији,

Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…

Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу

Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –

Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!

Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!

Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.

Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!

Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!

Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!

Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

Радости
Путујем
Звезде се размичу – застајем
Путнике на путу да поздравим,
Роде, птице шарене – пријатељи мили пролазе
Осмехе дарују у лету
Носе радост и
На крилима срећу
Радости
Путујем
Са руку ми прах светлости пада
Трагови су то љубави
У свакоме зрну – срца делићи пламени
Радости
Колико ћемо кружница сачинити
Сфере љубавне милином обојити
Радости!!!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Трептаје здравља смерно исках
када се предам вољи бож’јој.
У страху дрхтавом од лека бежах
без снаге да се опрем сили овој.
.
Молитвом Богу свој дух крепих
вапећи да ме по себи учини.
Непријатеља потом победих
и мир светлосни мене испуни.
.
Кад год је тешко са собом си сам
па здружих са Богом осаму моју.
Намолих снагу да Алу прогнам
и храброшћу напнем душу своју.
.
Ушетах лако ка светлу бљештавом
где ме и сан пријатни стиже.
Зарадовах се животу новом
који ми слободном би све ближе.
.
Са Богом ко је сам никад није
ни када љубав од њега бежи
нит кад му болест пресуђује.
Сва тајна у Љубави божјој лежи.

Фото: Шишмиши; Википедија

Ко си ти?
Реци ми, колко коштају те гости сви?
.
Где си ти?
Реци ми, да ли су те гости појели?
.
Колико коштају те гости ти?
Можеш ли их све угостити?
Умеш ли живот упростити?

Колико коштају те го-сти сви?
.
Видиш ли да си ти скренуо са путааа,
гуубиш виид;
.
Колико год да причаш им понашају се као глуви пси,
шишмиши лете и сударају се у пећини.

Фото: Јадац; Википедија

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец
Јутрос слушам Жарка Раноранка
И певам стару песму певљивицу
Смарагд камен држим у десници
Свејадац смарагд – кључ Дајбогов

Са свејадац кључем срце отварам
И истржем Свет из мреже илузија
Намишљавам лепе осмехе на лице
Ловим- читам увиде по средини пута
Само неразлупан човек помоћи може

Зашто су нас људе ухватиле љутње
Туге стрепње кривице самоће ратови?
Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!
Нагло окренимо од судбе смероказ!!!
Свејадац идеја – мудри се весело смеше!