Фото: Месечина; Википедија

Месец ужарио лампу месечарку,
обасјао прохладно новембарско јутро
док ђаке чека школа прозебла.
.
Уместо сата будилник трепери високо
над храстовом шумом,
па је тако зорњача месецу
слаткоречиво шапнула наше устајање.
.
Он јој је заљубљено обећао верност
и дахом леденим пољупце послао
па су тако постали трофејни пар
којима снови доносе радост на дар.
.
Црвени глог се нуди деци,
жбуње се опире трновито,
њи двоје у машти распуклој
оплођавају нашу визију
уочи крсне славе анђела Михаила
.
Са кућног прага по месечини
расло је узбуђење до школе,
а тамо ушушкан сањао госте и трпезу пуну.
.
Код куће идила румених образа
уз бардак ракије вруће,
отац гологлав на дан славе
служи госте а аранђел Михаило
раширио благословом божанска крила,
отац је усрдно тропар отпевао
и тако анђелу љубав исказао.
.
На столу мириси јесенских ружа
затрављено преплавише малог дошљака,
љубе га тете, бабе и стрине,
радост овенча славски мирисни дах,
раскошна песма закликта на овај дан.

Фото: Косово и Метохија – светиње; Википедија

Ко то хоће
Од корена да нас чупа
Светиња да буде рупа
Одузима имовину наших предака
Време да гаси наших дедова
Одговор је једина

И увек урезана

Метохија
Епархијом окићена
Темељ светиња
Образом осветљена
Хиљадама душа брањена
И није изгубљена
Јунацима од косовског боја до Кошара сачувана
Аманетом сачувана

Фото: Косовски божури; Википедија

Фото:Фототека СЖ

Осмијех је
карта за путовање,
раскрсница између
радости и туге.

Осмијех је
ноћна птица
застала
на свјетионику.

Осмијех је
застава с јутра
на лицу
пораженог побједника.

Фото: Фототека СЖ

Помисли
Колико нас неба чека
Негде тамо високо дубоко
И близу и далеко
.
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко
.
О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
.
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети
.
О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати
.
Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави
.
Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
.
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
.
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
.
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним сафирним
Животима блиским и далеким а нашим!
.
Помисли само!

Фото:Фототека СЖ

Видици осуђивача су маглом попрскани
Осуда уводи човека у жабокреч- устајалост
Како год поставио тело побећи ће му овце
Жеље ће му бити забадене у дубоке талоге
Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио
Дух самооспоравања узеће његове равнице …
Неопходно је попустити његове реченице

Наступило је време пуног разголићавања
Тражи оне који знају да излече незнање!!!
Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица
О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!
Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!
Видећеш да небом круже звездани системи
И да на земљи лете свици – звезда двојници

Ко трага за истином никада никога не осуђује
Постоји и њено наличје које само Творац зна
Не тражи другоме трун у оку – другога нема!
И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима
Када уловиш брата да греши – о себи збориш!
Милни свакога оком и потапшај десницом
Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

Трагач за истином никада не промаши живот
Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја
Истина је изван смрти и изван свих илузија
Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење
Миловање душом је знакословље и њен рукопис
Несудиш човек који има истрајну и праву Веру
Не -радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Фото: Месечина; Википедија

Ноћ промрзло зебе и задрхти грање,
узалудно штити прерано листање.
Склупчали се птићи у маленом гнезду,
Месец заљубљено пригрлио звезду.
.
Ту иза облака и пахуља белих,
од погледа наших фебруар их дели.
Пригрлим те чврсто мислима уз себе,
док бесне даљине од мене до тебе.
.
Уплићу се у мени природа и варка,
зимски дани велики ко Нојева барка.
Чекајући пролеће с надањем се срећем,
застане ли секунда, сат ћу да разнесем.
.
Хоризонти гореће претворени у чежњу,
што су дани дужи створе већу тежњу.
Помрачина игра се стварајући сену,
жмурке, јурке, сакри сан за ме’ зачуђену.
.
Сунашце је уснило јутра пуна мраза,
тик ту поред ока наста нова бразда.
Загонетни простор, вечност пуна жара
исписују твоје име, душе огледала.

Фото: Несаница; Википедија

Уморна сам, али неће сан на очи,
несаница милује ме док живи чекам сан,
у њему лађу у којој ће људи моћи
наћи себе онда кад највећи снијег
вијавицом покуша да прекрије им стопе.
.
Зато не питај ме никад зашто
несаницу протјерујем из живота свога
сваки пут кад ми се прикраде испод капака уморних.
Живе снове ја желим гдје нерећни се смију,
а срећни још већу стварају срећу,
,да не гледам више огледалом душе
ништа што у свом животу не волим и нећу.
.
Ни теби не желим ништа мање среће
од оне коју баш за себе хоћу,
ал΄ несаница зна да буде незгодна баш ноћу,
пред очима са јаве јади тад баш у мимоходу прођу.
.
Огледало да ода моје душе тајну можда ће моћи,
ту ништа не могу, али пазим да нико осим тебе
не узме љубав моју, попут Киклопа у очају борим се,
чувам те твоје очи да од црне одбраним се ноћи.
.
Можда и тебе ноћас пуста несаница мучи,
можда и спокојно спаваш не слутећи моје боли.
Спаваш мирно, а ја још будна сам,
чекам на оно што макар у сну моје –
тамо себично волим те и ником не дам те.
Свему и сваком ноћас рећи ћу збогом,
а само теби да заувјек чекам те.

Чудни су четинари.

Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси,

Бог шаље сунце, а они се не радују.

Бог шаље ветар, а они се не љуљају,

Бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене.

Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тло

под твојим кораком угиба и

нога ти упада у нешто мекано и труло.

То су милијарде иглица које су,

као сузе поносита човека,

нечујно и невидљиво пале.

И видиш ситне тачкице стврднуте смоле

која је, преко ноћ, у часу црног мрака,

кад ни најближи сусед не може да види,

потекла из срца које се у болу стегло.

А изјутра, кад пробуђени фјур

потера стотину ветрова на све стране,

дремљива стабла се у некој

вртоглавој линији поведу за струјом,

али врхови њихови су и тада

будни и мирни компаси у

неке неслућене пределе и даљине.

.

.. туја, јела, чемпрес, бор, клека,

смрча, тиса, кедар, оморика ..

.

–фото- Četinarske šume – Aciculilignosa-

Људске законе не признајем

јер косе се са оним у срцу

писаним Истином у прастварању

овенчаних Славом и Чашћу

запечаћеним Божијом влашћу!

.

Сијајте светови

када се запис срца активира

прогледају све могуће очи

на небу затрепере звезде у сред дана

њихов сјај не сија, већ суштина сама!

.

Верујте свом срцу

гласу у сред њега који знаке даје

истини што ту је од искона с вама

безсмртно путујте мислима што даље!

-фото са нета –

Како да ђурђевак процвета на Антарктику

Део трећи.Непрестани ратови

Играчи који играју ову игру моћи на Космичком, Земаљском и локалном нивоу одавно увиђају утицај сукоба на свет око нас. Као и у предходним деловима, користим једноставан и прецизан језик ради лакшег разумевања ове компликоване теме. Без разумевања исте, постаје се жртва.

Све је енергија. Грађењем услова да се енергије сукобе се изазивају разни резултати. Непрестани ратови доносе незамисливо велике профите и зараде организаторима ратова, банкарским бизнисима, индустрији оружја, нафте, хране, одеће, обуће, сировина и пуно тога још.

Мотив се пласира јавно да је у питању или напад или одбрана ради или очувања територије или освајања других ради богаћења. Мотив људи да буду војска је материјалне природе. Има и мотив одбране конструкције зване држава.

Такође постоји мотив или надахнуће да се одбране породице, начин живота, народ,  околина и планета Земља.

У сваком случају, мора да се искључи рационално а укључи емотивно стање да би се човек покренуо за рат. Јако је компликован процес иза свега тога јер суштински човек нема у природи својој вољу за ратом, сукобом, убијањем и борбом. Способан јесте али нема воље за тим. Зато што зна да је све енергија, да је он део Бога и да не мора да се бори ни зашта јер је све његово. Све.

Цео универзум.

Стога покренути тај механизам и след догађаја да проради способност ратовања је озбиљан интелектуално умни пројекат.

Да ли је то зло? Добро?

Тешко је рећи.

Толкин је то маестрално приметио у Силмарилиону када је на самом почетку описивао стварање Свемира и рат Сила изворних око стварања Свемира. Силе су касније назване Боговима, Анђелима и слично.

У једном трену Творац се обраћа Силама које су његова творевина и каже да су моћни Аинури (силе) а да је најмоћнији међу њима Мелкор (будућа сила зла) али да би он знао (Мелкор) да не може постојати стварање изван Творца јер је извор свега у њему, СВЕ што Мелкор створи, уради, поквари, упропасти и оштети на крају ће испасти као део Творца и доћи ће из тога нова лепота и чудеса несањана од Сила и њихових намера и радова. Јер је извор све енергије и могућности у самом Творцу. На крају ће се и сам Мелкор показати као инструмент у рукама Творца ради остваривања незамисливог. 

Можда је то тежак концепт за разумевање али итекако говори онима који разумеју шта је посреди.

Силе које покрећу ратове имају два мотива, алтруизам или себичност. Љубав или Зло. Из тога се рађају рани разни правци деловања.

Зло покреће ратове ради својих мотива а Љубав одговара из својих мотива и поправља, поново ствара али сад боље, јаче лепше…То су Космички процеси ткања енергија ради испољавања живота.

Међутим то схватање не помаже тренутним искуствима када неко пролази кроз страхоте ратовања. Када изгубиш ногу, блиске особе или свој живот, тешко ћеш разумети „зашто“. Међутим без тог разумевања ћеш бити вечита жртва, пион, потрошна роба. 

Иако си енергија жива, бити свестан је пут ка Богу.

Нека би овај текст помогао бар мало у схватању шта се у ствари дешава.

Ђурђевак да процвета на Антарктику? Решићемо. 

Део 4. Техногена основа 

(користим поједностављен језик да би сви разумели)

У појавном свету материје и духа све се ради на команду. Неко јачи изда наређење и нешто се догоди. Наравно ово је изузетно упрошћено или чак и банално схватање ствари, али не и далеко од истине.

Извор неке идеје је њен Творац.

Творац жели, хоће, намерава нешто. Предузима кораке и то нешто се дешава. Било шта. У највећем смислу и у савршености се користи мисао и звук као алати стварања и уређивања. Сама реч алат означава средстава преко којих се постиже нешто. Употреба алата је оно што ми данас зовемо Технологијом.

Технологија је све што ми користимо да би функционисање било могуће. Најузвишенија је мисао и звук варијанта технологије. Међутим она изискује незамисливо знање шта је свемир и енергије свуда. То знање нема ни један човек док је на нивоу овога сада. Пошто нема то свеобухватно знање, човек је почео да смишља остале алате и технологије да би преживео и живео боље.

Од камених секира и дрвених кашика до обраде метала за оруђа и плуг, затим металуршка ера свега, пластика, дрво, камен, нафта, електрична енергија и сва технологија повезана са свим тим. 

Човек се инстинктивно креће ка Богу јер му је то природа. Међутим у великој Стратешкој Игри Моћи о којој пишем, неке силе употребљавају разне алате и технологије да би оствариле своје намере у њиховим схватањима Игре и шта они хоће од Игре.

Да ли желе ићи на горе у спирали живота, тој незамисливо великој овојници или пак на доле.

Стајања нема.

Техногена основа се не може избећи. Не може се живети вез технологије. Питање је само ко је и како користи. Она је средство, алат. Као и нож којим сечеш хлеб и јабуку а којим такође можеш убити некога. 

До тебе је.

Техногена основа је свеприсутна. Духовна технологија је напредна и има свест иза ње која је подстиче ради напретка свега. Такође постоји и недуховна технологија која има циљ да корисника успава и води уместо обрнутог процеса.

Једна од фаза данас нама видљивих је покушај уједињења компјутера са човеком ради бржег протока информација и искуства у реалном свету. Такозвани „interface“ на енглеском.

То заговара страна која не жели да човек ради на духовним технологијама јер ако то човек ради онда је независан од материјалних технологија. А то је у њиховим очима недопустиво јер губе контролу.

Контрола се жели да би се узимала енергија душе од човека. А то је тема о којој сам писао већ и још ћу у наставцима.

Како да Ђурђевак процвета на Антарктику? 

Помоћу технологије Човека. Добро прочитај шта сам написао.

–Извор-Звезда Род Zvezda Rod