Фото: Месечина; Википедија

Ноћ промрзло зебе и задрхти грање,
узалудно штити прерано листање.
Склупчали се птићи у маленом гнезду,
Месец заљубљено пригрлио звезду.
.
Ту иза облака и пахуља белих,
од погледа наших фебруар их дели.
Пригрлим те чврсто мислима уз себе,
док бесне даљине од мене до тебе.
.
Уплићу се у мени природа и варка,
зимски дани велики ко Нојева барка.
Чекајући пролеће с надањем се срећем,
застане ли секунда, сат ћу да разнесем.
.
Хоризонти гореће претворени у чежњу,
што су дани дужи створе већу тежњу.
Помрачина игра се стварајући сену,
жмурке, јурке, сакри сан за ме’ зачуђену.
.
Сунашце је уснило јутра пуна мраза,
тик ту поред ока наста нова бразда.
Загонетни простор, вечност пуна жара
исписују твоје име, душе огледала.