Душа ми оста тамо
Где врлети небу хрле,
Где се снегови и звезде грле,
Где трагови су змије, вука и срне.
.
Душа ми оста тамо,
Замршена између грања и неба,
По маховини погледом корачам,
Она земљом, преко стења и јела.
.
Ливаде, пашњаци, шуме,
Бескрајни набори брда,
Потоци, путеви, све се преплиће,
Све тече, све кривуда.
.
Шуме су мој дом и ода,
Планински врхови моја слобода,
И небо бескрајно, тихо, плаво…
Душа ми оста тамо.

Фото: Приватна слика МС

Кад год имам заталасане видике и када ми се за тренутак чини да не знам шта ћу и где ћу, размакнем завесу илузије испред очију и кренем на високу обалу плаветне реке Истар. И ево ме корачам громним кораком од седам миља, са упаљеном свешћу Свеспасења – 319817318. Алхемијски курјак у мени пажљиво прати сваки подзвук и звук, и сваки миг и покрет у великој разноликости ранојутарњег испољавања живота.

Истрчава снажни бели сибирски пас живих и веселих очију, жељан Игре, као и ја. Јури шарену мачку, којој, чини се, није до игре. Потсетио ме је на једну од мојих прапостобина када сам био Чувар живе воде. Баш та вода свести ради у свим водама мога бића и, наново и наново, води ме на Истар. Захвалан сам белом псу на препознавању, и кроз њега се повезујем са родом паса – 8941898, са родом мачака – 471918498, и са свеколиким животињским царством – 55514219811…0. Нарасле су траве покрај пута и расцветало се ранорасцветавајуће пролећно биље. Повезујем се са биљним царством – 811120218 и са биљним душама у себи. Биљке су божји гласници и филтер енергија, баш као што су великодушност, задовољство, а нарочито захвалност, филтери за осећања.
*
Тече тихо Истар ка свом одредишту. Вода увек нађе циљ јер га чврсто држи у свести и креће се ка њему упорно, непрекидно. Уистину, несвесна дела су као када удараш у шерпу, пуне депое несвесног, а свесна дела се уписују у потку и мењају сопствену судбину и судбину света. И ја течем временском линијом ка Свециљу, уткан у живу златну сверу Свеспасења, која непрекидно исијава формулу коју је пројавио Аватар. Ова светлост помаже развој божанске стварности и гради Вечни живот. Када овај исток иде из душе, а трудим се да тако увек тече, јасно осећам пунину, јасно осећам целовитост – ја јесам, заједно са физичким телом.
*
Стапам се са околином и посматрам излазак Јарила на истоку, посматрам са сврхом и у пуној свести. Још више разбуђујум свест и енергетске центре понављањем спољњих и унутарњих звукова који отварају и подстичу уздижућу енергију. Јарило-Жарко ме притиска и греје златним зрацима. Надгуравам их сребрнасто белим које исијавам из мојих многобројних очију. У свести држим бројку 1891014 која из-бистрава окуларе да виде многобројне светове. Држим и циљбројку – 888 912 8188848 вечне љубави и лепоте која помаже да се стварају нови светови, јер, уистину, нема живота, нема љубави, нема лепоте, нема буђења, и нема духовног уздизања без стварања.
*
Враћам се кући непрекидно осећајући и држећи вечност у грудима и осећајући исту Силу- Вод, која држи мој дух, дух коприве, дух јастреба, дух пре-пе-лице, дух кремена… О, Лепото, о Љубави, како си дивно скривена у свим стварима и свим догађајима! Ипак ми се чини да си најлепша у очима мојих комшија, очима свих људи, очима животиња, очима биљака и очима минерала.
Уистину, уистину, Човек је безсмртно биће. Хеееј Дунаве-Истаре, низино плаветна!

Фото: Река Дунав; Википедија

Интуиција покреће магију стврања!

*

Кад не планираш, али се деси, то ти је животни задатак!

* *

Како знаш када нешто/неко није за тебе?

Никад се нећеш смирити у нечему што није намењено теби!

*

Слика – Дима Дмитрев

Приредила Верица Стојиљковић-

Дан стиже  када ћеш се пробудити и Србије више бити неће.

Ове овакве. Оваквог Београда.

Свест ће се оваплотити у вишем и бољем.

Старо ће нестати.

.

Београд ће бити срушен. Цео град ће бити уклоњен и сво његово прошло ругло похлепе, ружних зграда и свега што није лепо.

.

Бело Дрво Живота ће бити над градом.

.

Родиће се Бели Град. Од белог камена који се сија на Сунцу. Од белих људи који сијају из срца белином звезда. Од златних јабука које дају живот а расту на белом дрвећу.

.

Отворено небо ће исијавати светло Звезда сред бела дана, дух ће лебдети над народом и бити у народу.

Звездани преци и потомци, уједињени у светом знању.

.

Богови и Људи – једно.

.

Искра силази од Творца и благосиља Земљу. Она постаје узор Звездама.

.

А ми…

Бивамо деца Свевишњег.

.

Извор-Звезда Род-

-приредила Верица Стојиљковић-

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

Фото:Бродић на океану; Википедија

Обузми ме, жедна си сваког дела мога тела,
прслине моје коже одају нам сваку тајну,
руке нам трепере кô песма што их је узела —
а сваки твој додир изазове језу бескрајну.
.
Загрли ме чврсто, не пуштај — шапућем до зоре,
да гласови моји сломе глуве ноћи што боле,
буди без милости кô ветрови што све разоре,
у том хаосу откривамо себе — живе и голе.
.
Језик ти је жалац што кожом шетајући јеца,
а усне умирање и живот у истом даху,
држим ти струк и груди кô кад смо били деца,
и сваки трзај је бунт без граница у уздаху.
.
Твоје тело је мој храм, мој оков, моја сећања,
пожудно се губим у теби и налазим поново.
Нема страха, ни бола, само љубав без питања —
љубав што гори, љубав што даје се безусловно.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

Фото: Праскозорје; ВП

ОПРОСТИМО СЕБИ,
ДА БИСМО ОПРОСТИЛИ
И ДРУГИМА И
ДА НАМА БУДЕ ОПРОШТЕНО.
.
НАЂИМО РАЈ У СЕБИ,
РАДУЈМО СЕ И ДЕЛИМО ТУ,
РАДОСТ СА ДРУГИМА.
.
ТЕЦИМО КАО РЕКА,
БУДИМО СЛОБОДНИ ДА
ЗАСЛУЖИМО МУДРОСТ, ЈЕР
МУДРОСТ ЈЕ ДАР ОД БОГА.
.
ИМАЈМО ЗАХВАЛНО СРЦЕ
ЈЕР ОНО ЧИНИ ЧУДА.
АКО ПРАШТАМО , БИЋЕМО
СРЕЋНИ, А СРЕЋАН ЧОВЕК
ЈЕ СВЕТЛОСТ СВЕТА.
.
БУДИМО ХРАМ ИСТИНЕ У
КОЈОЈ СЕ ОГЛЕДА ВАСЕЉЕНА.
АКО ПИТАМО СВОЈЕ СРЦЕ,
СЛУШАМО КРОЗ ГЛАС ЉУБАВИ.
.
ЉУБАВ ЈЕ ЈЕЗИК БОГА .
РАДУЈМО СЕ ЖИВОТУ,
ЈЕР ЖИВОТ ЈЕ ПЛЕС ЉУБАВИ!
ЖИВОТ ЈЕ ЦИЉ И НАГРАДА.

„ИЗАЂИ ИЗ КРУГА ВРЕМЕНА
И УЂИ У КРУГ ЉУБАВИ“.
.
СИЂИ У НУЛТО ПОЉЕ,
ТАМО ЋЕМО СЕ СРЕСТИ..

Пробуди се
мило моје
Вријеме је
да се крене
.
Чекају нас нова јутра
Туђе небо боље сутра
.
Крила су нам вјетар луди
Јастук успавана луна
Душа на пут осуђена
Некад празна
Некад пуна
.
Само пружи
своје руке
и привиј се
на моје груди
Ниси ти
за овај чемер
Ове лажи
Ове блуди
.
Злу судбину
звијезде кроје
Страх и туга
у срцу се боре
.
Боле дани
Јутра боле
Боле слике
Боле снови
Боле сјене
.
Ал највише боли
она суза брижна
.
Она горка
Она тешка
што на мртву земљу
без снаге
и без наде
Старачки
без гласа паде
.
Ал нема страха
мило моје
док ме грле
руке твоје
.
Нема страха
мило моје
Анђели се
за нас моле

Фото: Анђео; Википедија

Опрости ми данe без наде,
јаблане са високе гране.
Опрости ми Косово драго,
што мртваке на заштиту шаљем,
свануће и теби које јутро,
јутро, без кише и таме.
.
Опрости ми живот без живота,
мајку што ме теби посла.
Опрости ми Косово драго,
без љубави нема теби спаса
за покољ се људи буде,
јутро без среће и слада.
.
Опрости ми Боже свако слово,
немој да ми име
пред олтаром пишеш.
На Косову завладаће човек,
умреће сваки,
што ти лоше пише.

Фото: Косово; Википедија