зинула у око насред мапе мрља
не хаје пред светом што хартију прља

док мраком замеће траг свакога скота
земља на папиру пуца од живота

и ко свему што се зачело у јајцу
здравље је у духу дух у полицајцу

а весео народ од тих што га воде
узима часове страха од слободе

Фото: Чањ, мрља; Википедија

Биће укорењено у суштини је биће са
неограниченом дубином.

Ствари без дубине ствари су само слике ствари.
Бића без дубине бића су само слике својих бића.
Дубина ствари је просторна, док је дубина бића суштинска.

Људи су само слике свога бића,
док је човек суштинско биће.

„Ecce homo“

Људско биће постаје човек када се роди у суштини.

„Ваља вам се родити одозго.“
Човек је двоструко рођено биће и
тек другим рођењем престаје бити слика.

Фото: Фототека Србског Журнала

Јутрос сам најпре јасно угледао
Да ме вертикале мило посматрају
Ох да!Тако треба и тако увек бива
Када се храбро потпуно отворим
Тад хук хучи – кроз мене маршира
Космичка шарена моћна штафета
Са стотине хиљада хиљада порука
.
Одмах урадих неколико вежби
За врло брзо стварање Вечности
И да сецнем силину овог налета
Добрих и лоших ванземаљаца
Није ми то одмах сасма успело
Уморих се – постадох жутоцрвен
Као ватра од зрела патлиџана..

Ти си прозорљив и провратљив
Ти си прокровљив и прозидљив –
Ехо храбрилица у телесним ушима
Хватам сивог вођу ванземаљског
До јуче су били јаки и преварни
Његово тело губи снагу – мртвише
О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

Фото:Свитање; ВП

Пођох стазом на планину
Извор чист
Иђох кроз шуму
Ваздух чист
Додирнух камен, лист
Све чисто
Додирнух груди
Срце куца..
Куцај, куцај срце моје..
Вратих се кући
Вода тешка
Одох да радим
Ваздух тежак
Додирнух бетон, асфалт
Све лепљиво
Додирнух груди
Срце ћути..
Зашто ћутиш срце моје?

Фото: Стаза на Старој планини; Википадија

Не одустај због људи
и лоших околности са правог пута!
Остани нетакнута!
Биће их, али не дозволи да ти засметају људи
који су већ одавно укинути.
Не постоје, само лају, не уједају…
Плаше те буком, али не знају да се боре часно…
само реже гласно…
Ако помислиш да ти сметају,
то је већ сама по себи мисао грешна…
Сам себе саплићеш, остала схватања су смешна!
Ако дозволиш да ти гадови живот кроје,
зашто плачеш после?
То је само твоје!
Твој погрешан избор!
Твоје жеља !
Када је нешто твоје ту нема спасења!
То је дим, то су трице и кучине.
То су грехови, вражје замке, паучине…
Само је једна Истина!
Постоји само један пут ка спасењу.
Он не укључује твоју, него Његову жељу!!!
Ако допустиш да те Он води.
рашири анђеоска крила и лееети
ка потпуној слободи!!!
Ако, пак то не дозволиш и сам себе почнеш
да водиш и ред заводиш,
онда си, лепи мој, на другој страни.
Ту нема Анђела да те одбрани!
Око тебе су само они други, пали!!!
Што су, баш као и ти, своју вољу заступали!
Ту нема спаса, ту нема напретка.
Ти ствараш ред у делу без поретка!
Све је ту наопако, а ти нећеш чак ни тако…
С тобом стварно није, дечко, лако!
Желиш да будеш једно с њима?
Отвориш им срце и оно се прима
на разне гадости, ненормалности…
Служиш им без радости!
Остајеш олупина када кроз тебе такве
легије прођу.
Потопе ти живот у разврат свој и даље пођу!
Потом се кајеш, али касно буде.
Човек хоће само да га не осуде!
Ствара заблуде у својој души
и сам себе дословно руши!!!
Стваралаштво као основ свега – угуши!!!
И тада нико није крив ни прав.
Нико није болестан ни здрав!
Све је некако безлично, по свему ипак слично….
све логично је непредвидиво…
Само је требало пустити из себе оно добро и невидљиво.
Отуда настаје реч, биће прозорљиво.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Дивно би било да сви прочитају малу књигу
о психологији жене – ЛИЛИТ, прве жене праоца
Адама. Ништа нећу рећи о књизи, осим једне
важне тврдње. Судбина Лилит, уосталом као и
сваке жене, гледано инкарнацијски, разапета је
од најнижег до највишег – од жене која је пала у
кал до Богомајке, овенчане Белом ружом.
Лилит, ма у ком психолошком стању да је била,
никада име Бога није заборавила!
Сматра се да је библијска Рута једна од инкарнација
чудесне Лилит.

***
Владан Пантелић: Књига о Рути

Ефраћанин Елимелех из племена Јудина
Поведе своју жену Нојемину са два сина
Станише се ко дошљаци у земљи Моавској
Ту ожени оба сина – Малона и Хемелона
.
Тајинствени су путеви Јединога Творца
И тајинствени су Његови науми за нас
Он извуче из Нојемине кончић судбине
И одведе јој у Оностран мужа и оба сина
.
Рута не хтеде да остави вољену свекрву
Са Нојемином се врати у дом и род њен
Да би преживеле Рута је у јечменој жетви
Пабирчила класје преостало од жетеоца
.
Библија нам даје дивну и магичну причу
Младе удове Руте и богатог човека Воза
Омилише се узеше се сина Овида родише
Рутин Овид је отац Јесејев и деда Давидов
.
И ти човече илити вођо народа изабери руту
Уз многомудрице и смелост стварај ново време
Усмери свој воз као Нојемина у земљу предака
Земљу жуткљун косова румен божура и сокола

Фото: Адам и Ева; Википедија

Како доћи до човјека у човјеку?
Гдје се са њим срести?
Како да се сретну човјек са човјеком,
ако ли су унутар самог човјека?
Да ли смо се ми икада срели?
Да ли смо, једно другом,
преко прага прешли,
или се дозивамо,
свако са своје стране ћуприје?
Да ли смо се дозвали,
или бар глас,
једно другом познали?
.
Како доћи до човјека у човјеку?
Ево,
већ и мрак пада.
Помрачио се и човјека лик
што на ћуприји стоји,
па све мислим,
ни не миче се више,
кано кип,
ни глас да му чујем.
.
Ал’ искри свјетло,
надалеко,
па све, ево,
и моју таму осјетљава,
Пале се звијезде на небу
више наших глава.
Дом,
назирем дом,
и свој и брата својега.
.
Заједно униђосмо
и склупчасмо се око овог зрака,
као у мајчиној утроби.
Заподјенусмо причу,
неиспричану,
али јој познамо,
и почетак и крај.
И нас двоје се познадошмо.
.
Не питамо се за име,
ни откуда смо дошли,
већ, једно другом,
у очи гледамо,
и не можемо се нагледати,
ни чудом начудити,
ко је човјек у човјеку
који позна човјека у мени?
.
Ево,
ми дођошмо,
и сити се нагрлисмо.
Сада, и да се растанемо,
вавјек ћемо се познати,
сви ми, који смо се познали,
у оној искри,
гдје је живота било
и прије самог човјека.

Фото: Фототека Србског Журнала

(Из књиге “Плави грал“)

Мансанман Остварени и Вила Мала Језера стајали су под огромним храстом у Тијанији. Девет еона је прошло од Мансанмановог Великог Посвећења. ТадА, до тада, Мансанман је ходао и делао неприметно. Али Милостиви је хтео сасма друго. Прво је пробудио широке очи Јелене В., жене које има, које има, које има, има, има, има. Може се поуздано рећи да је Јелена прва, на начин како то, неприметно, умеју да ураде Витези Праисконог Реда, објавила прве истине и знања о њему.

Вила Мала Језера је била следећа, али је отишла још даље. Одмах је одала поштовање и без трунке сумње стала уз њега. То ће посебно показати у бици код Агатона. Уплашена да је Мансанман погинуо, почела је да пали све око себе. Да се није сетила његових речи које јој је рекао у оносвету, запалила би плане-ту. Тешко оном ко нешто уради Мансанману! Сагореће га струја виле језеркиње у трену тренцијатом! Неће ни знати да је мртав, неће знати, а ходаће по пољима Вечног ловишта. Неће ни знати да је већ одавно мртав! Чувајте се да у њеном присуству, чак и у шали, нешто ружно не помислите или кажете о Ман-сан-ману! ТадА вас ни сам Мансанман, можда, неће моћи спасити.

Препознавши Мансанмана, јер је у свету Трава, Биљака, Дрвећа, Камена, баш као и свету птица, вила, патуљака и других народа, одавно раширена танана легенда о њему, а разрађен је и начин његовог препознавања, ширењем знакова. Мансанмана су много лакше препознавали ови светови, више му се клањали и више га штовали, него свет Људи. Људи су заузети својим опсенама, и лако замењују важне ствари за неважне, и лако душе заборављају.

Вила Мала Језера је затворила очи и почела да рони по језеру испод храста. Она је лако ходала по језерима и во-д-ама, врло лако, јер је то њен свет, свет њеног сна, њена бит. Храст је повио круну и гране високе и ниске, и затреперивши лишћем рекао:

– Клањам се Мансанмане Остварени и одајем поштовање у своје име, име свих Не-покретних, посебно у име храстова праисконих. Ми знамо одавно да ти отвараш нове васељене бићима одабраним и народима целим, када им дође време Велике Чежње за Тијанијом. Тако сам и ја, Камен праискони, од кога је исклесан ја-ја-сти спомен на тебе, дошао у облику храста у Тијанију. Ти си ме погурао, дигао, Мансанмане Остварени! И још више: учинио си ме учитељем и исцелитељем! Стотине људи из Праисконије и других васељена долазе под моје окриље, седе испод мојих моћних руку. Свима несебично делим свете дарове свога-твога-божијег знања и здравилице чудесне, баш како си ми тада наложио.

Још једном одајем поштовање и б у д н о пратим који ћеш свет с а д а отворити.

***
Радичев до

Хармонија косова и зрикаваца.
Звезде крупне као лубенице.
Мука ми је,
мука ч у д о с т в о р љ и в а….

Фото: Дунав у предпролеће; ВП

И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем

Фото: Сутон на Дунаву; Википедија

Тек што почињеш да тражиш чељад-лице.
Паперје облаке, мраморје* и птице.
Даљине бескрајне скривене у чигре.
Будући човек с неком тајном сјури се у игре.

Застане збуњен пред небном празнином.
У једној зени сужањ, повијен сунцу – црнином.
Пламеном љубави – ледом мржње – у њему вода.
Очи му шуме – сеча, пролазност тужна испод свода.

Снови му будни- све сами путници без пута.
Зима љубави, семеном, изданаком тамнопута.
Јави се, е да би душа, заметком лепим процвала.
Ко сунце, ко ватра, мај цветни у бићу дановала.

О Господе, Тајно, географијо разума његовог.
Дођи, он сни на длану пешчаном, дигни га самог!
Слаповима Твоје кише, у младој трави да продише.
Учини души плодно поље, небеском речи да мирише.

Тајна је наука Твоја, дажд и пљусак зеленој трави,
Нека би живот његов, наш и мој, био у Твојој Слави.

Фото:Фб страница – Flawers und Nature