Category: All
Владан Пантелић: Процењивачи

Песникова бајка која можда и није бајка
Незахвалан је, тежак, па и немогућ посао процењивати друге.Али, ипак, процењивача има на сваком кораку. Да би неко знано процењивао друге, добро је да најпре види себе. И добро је да скине тамне наокле са свих својих окулара, и да крене у потрагу са свим потребним алатима, духовним – мотикама, тестерама, будацима, крамповима, риљачима… па, боме, и са духовним – бомбама, динамитом и… ко зна са којим још алатом.
Онда је неопходно да крене у најдубље рударење кроз сопствене мрачне провалије, тунеле, вијадукте, сталагмите и сталактите, мутне реке и стрме водопаде… да среће, да их гледа у жарне очи, и да се с њима бори – крокане, крокодиле, тигрове, змајеве, диносаурусе, антропотелекине, анимаманимеконде, потом страшне невидљивевишебојне и мрачне ентитете, и много, много других сила.
Али ту није крај за дубинског истраживача. Чека га и пролаз кроз низ посвећења за Витезe Праисконог Реда код велелепог Мансанмана Оствареног који се посвећенику показује као
Многолики Страшни. О тежини тих посвећења могу да посведоче велики витези – Сабина Сијено, Буљубша Златна Нит, Сурђон Велики Играч, Надзевз Штит Штит, Митрил од Кенгурије, Анак Шива Анак Шива, Драгон Пламеног Језика, Вила Мала Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Видница Мануел Пламбера, Орана Бела Веверица, Љубиша Ловац на Аждахе, Оанде Норвиџ Велики Ариана Свезнајна, и многи, многи други.
.Витези који издрже и прођу тешка посвећења потпуно промене свој живот. Никада више никога не оговарају или негативно процењују. Они схватају да других особа нема већ постоји Света Једнота. Поштују минерале, биљке, животиње, бића других светова различитих од људи, светле духове, богове – чуваре сила, поштују велике учитеље, поштују Живот. Спремни су да помогну старим и безпомоћним, спремни су за извршење тешких па и врло опасних задатака као помоћ Заједници. И спремни су да и даље уче идући радосно својим духовним путем, свесни да има још много знања која треба да изуче, када томе дође време.
Фото: Фб страница – I love Nature
Мирослав Цера Михаиловић: Оно овде

да се могло овде а да се не мора
никуд не би Јустин никуд не би Бора
а и ти би некуд све друго ти ближе
од овог што овде пузи и гамиже
овај мит од лажи очаја и мрака
слива се низ језик куља из буџака
тако траје фарса тако живи чудо
то што јесте – није али јесте лудо
да је живот оно овде што се живи
куд би Божји људи куд би јуродиви
нигде као овде не робујеш знању
нигде лепше глава не лежи на пању
куда год да кренеш стиже те и мрви
шум сопствене вене кап нечисте крви
по том светом знаку овог пепелишта
знаћеш да си човек кад ту ниси ништа
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
Фото: Пепелиште; Википедија
Милован Данојлић: Један афрички поглавица

Један афрички поглавица
НИма панталоне без ногавица-
.
Сви га поданици поштују и трпе,
Његова је реч тежа од закона.
.
Шета он, шетају и крпе
Његових кратких панталона.
Фото: Поглавица племена Зулу; Википедија
Ли Баи, Кина: Крчмарски растанак у Јин Линг-у

доносећи цветове врбе ветар мирисом испуњава крчму
девојка из Ву-а долива ми вино у нади
синови и кћери Јин Линг-а долазе да ме испрате
и сваки испија чашу и на рстанку сваком говорим
иди и питај реку што тече на исток
допире ли даље од пријатељске љубави
Фото: Најлепше реке Србије; Википедија
Драган Симовић: Дух Предака

И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја
И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу
У Трену Вечнога
Фото: Дајбог; Википедија
Миомирка Мира Саичић: Певала сам тишини

Била сам птица без потребе за летом,
певала тишини, а не висини,
била сам облак кад сунце се склони
да га залазак не заболи.
.
Месечева сенка, соната тиха,
талас што смеје се ноћи и стиху,
планински поток — бег без повратка,
корак природе без почетка.
.
А сада сам шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
и меки јастук
за уморне снове.
.
Вучица у ноћи,
сова што зна.
Лахор пустиње
без имена и трага.
.
Шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
Млечног пута хир и мир.
Фото: Бела сова; Википедија
Радмила Ђурђевић Вукана: Троножац

Сједим на троношцу.
У мене увиру три ријеке,
ријека постања,
ријека сјећања
и ријека трајања.
Све три заједно,
увиру у исти,
ток вјечности.
.
Сједим на троношцу,
ко какав мудрац,
мудрујем,
ко на каквом извору знања,
пландујем,
док ме то исто знање
не прогута,
и у најдубље поноре суноврати.
.
Обрнуло се небо,
и звијезде пода мном,
језде.
Ведрина Љепоте
у око не стаје.
Чујем мајку
док над коћетом
благосиља,
и небо,
и звијезду над чедом јој.
.
Мајчино небо,
нада мном.
Звјездано небо,
пода мном.
Још само Сунце
у око да стави,
да буде свјетлост,
Бог да се јави.
Фото: Фотографија РЂВ, са профила
Невена Татић Карајовић: Моја земља

Све и да ми земљу преорете,
Па и ако нам све запалите,
нећете моћи да склоните стопе
којима ходисмо.
.
Све и да нас редом
у црно завијете,
нећете моћи да сакријете
лица која мараме носе.
.
дим ће се у небеса винути
и заједно с ветром шапутати
шта ко учини
и где ко шта однесе.
.
Јер,
ако не зна велики човек,
зна мали свет.
Сваки јаук који се овде не чује,
негде дубоко одзвања
а јауцима се ова земља натопила,
вриском је сва задојена!
И то камење које на нас бацате
од топуза Краљевића настало је.
И бакље које палите
од огња Немањића су.
И та земља, коју својом зовете,
од костију Лазареве војске саткана је.
Па све да се у њу претворите,
ОПЕТ ЈЕ МОЈА!
.
Јер,
ја већ ту сам.
У травци, у шуми,
у птици и цвету,
у њеној латици, крилу и лету,
на обалама, горама, потоцима…
.
Чујте шта ветар шапуће,
послушајте како јаук одзвања,
негде горе, високо, где мали свет све зна.
То биљка у корену црпе,
то птица у кљуну носи
а поток јавља свима:
ОВА ЗЕМЉА ЈЕ
МОЈА УВЕК БИЛА!
Фото: Марко Краљевић и његов топуз; Википедија
Драгана Штилет: Школица

Послали су малог меду
Да велике школе учи
Ништа он то хтјео није
Једва чека кад ће кући.
Учили га разна знања
О ријекама, шуми, бору
А он само на мед мисли
И на слатку крушке кору.
Док остали уче писма
Слова разна и бројеве
Медо смишља како да се
Трси пчела у ројеве.
Стари Перо крушке има
Ал’ их чува као благо
„Узећу их „мисли медо
Па ком криво, па ком драго.
Фото: Меда; Википедија
Милана Јањичић: Када те издају они које волиш

Шта се деси када те издају они које волиш?
Срце се сломи, тело заболи, глас постане нем.
Сунчеви зраци тада пеку, а речи утехе не исцељују
него као мач секу.
Осећаш се као рањени лав који међу смехом хијена
страда, али не дозвољава себи да пада.
Немој ни ти да паднеш.
Круну на главу врати.
Не свети се, не жели зло јер све ће то карма да врати.
Када се најмање надају и када најмање буду хтели
проклеће дан када су Издају срели.
Узеће им све што буде могла,
све оно за шта су се молили Богу,
ал’ знаће, у себи знаће
да ти ништа више не могу.
Фото: Жена са круном на глави; Википедија
