Искрило под Сунцем, Српско је Kосово
у ратном земану, блиста Србиново.
Разастире сузе, крвца река тече
док аждаја прети, корен да исече.

Витезови српски, Црвене беретке
у храбрости славној, сличе нам на претке.
Тешке борбе воде, мегдани се бију
по Kосмету целом, за славну Србију.

Година одмиче, деведесетосма
зоре се рађају, јутарња је роса.
Само су ратници, стално усред жара
распирене ватре, немани и ала.

Жеводани злога, хтели би да пију
крви српског рода, палећ Метохију.
Облећу ко вране, око наших села,
храмова, цркава, циљајућ у тела.

Kукавичја псета, немају ни части
ударајућ с леђа, срце ишту красти.
Не дају хероји, стаменитост блиста
по Kосмету целом, Вукова је триста.

Урлици се чују, Чопор битку води
за спас земље чарне, газећ ка слободи.
Очњаци се беле, Беретке Црвене
преко трња ходе, крвљу обојене.

Рафали и мине, у ратничке дане
створили стихију, Витезови бране.
Аждаја удара, пушкомитраљези
одзвaњajу свудa, Србље се најежи.

Страх се раширио, жене, деца пате
бојећ се од клете арнаутске ватре.
Стрепња обитава, шири се паника
по Kосмету целом, уздижућ крвника.

Пред Зло стаје орно, Јединица часна
док омора с неба, ватру сву распламса.
Њима земља мајка, За Србију врли
вазда би гинули, у ватру похрли.

Браник отаџбине, тада су нам били
Вукови Јунаци, зли се од њих крили.
Где год је се чуо, урлик гласовити
кроз Kосовска поља, зов је поносити.

Сва су српска деца, ожељила жеље
да у Вуковима, стекну пријатеље.
Горело је небо, од баршуна звезда
зраке своје слала, преко злих најезда.

Хтела је помоћи, да видик осветла
како ли би Вуци, испалили метка.
Пакосник се грчи, у шибљу се скрива
да га не опази, Чета ватра жива.

Ништа не помаже, када Србље дирну
нечастиве слуге, од правде нек гину.
Удари Витештво, по летњој врелини
што их обгрејава, живи ил погини!

Ужарено гротло, пакао немани
под правдом је клеко, победише славни.
Oдjeкуje силно, Kосовом се ори:
Живела Србија и наши Вукови!

Фото: Србски витезови; Википедија

На ушима ми сечиво јутра,
Слана на образима,
Орион са Сиријусом
надамном.
Светлост истока
у очима.
У зимски освит журим
упоредо са љубичастом траком
облака.
Распукло небо
на југу.
Сенка ми бежи
измиче вешто смрзнутом стазом.
Са кришком месеца
у леденом другујем јутру.

Фото: Децембар у Војводини; Википедија

Пјесма протиче
космичким путоказом
сопственом слободом
и изоштрава сјенке
прегласаних мисли.
Да би пјесма опстала,
не треба јој похвала
ни слава,
тек збиљски
крстолик изглед.
Она урања
у бит твог ћутања
за Њом.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?

И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: …кроз грање; Википедија

(Једно древно предање ВедСрба настало у праскозорје Стриборије)

Бели Срби већ вековима стоје на бранику Духа Словесности!

На Страшноме Месту – на Светскоме Судилишту!
Између Белих Срба и Синова Таме постоји невидљива дејствена граница од Земље до Неба.

То је вододелница између Добра и Зла, Светлости и Таме, Љубави и Мржње; божанска вододелница између Словесности и Бесловесности, између Словесног Човека и Човеколике Звери.

Бели Срби знаду ко је ко, и шта је шта!

Они то Знање носе у својему Бићу и Суштаству.

То Знање је од Великих Предака.
И то Знање се не може у свету стећи нити научити.

Само онај ко је рођен од Предака Белих Срба, има то Знање у себи.
То Знање јесте Светлосни Запис!

Већ вековима, већ стотину и осам векова, Бели Срби воде свети рат против Рептилије, против Човеколиких Гуштера, против Човеколиких Звери.

Рептилија је највећи непријатељ Словесног Човека, Божанског Човека.
Рептилија је Сенка Словесног Човека!

Рептилија – то су људи без Живе Божанске Душе!

Кажем људи, иако не припадају нити Људској нити Човечанској раси!

То су Човеколика Сподобија високе демонске оштроумности и лукавства, савршеног тартарског умећа и разума, али без Живе Божанске Душе, без Суште Творчеве Искре у себи!

Рептилија је Раса створена у Тајним Одајама Тартара, у Утроби Мајке Земље.

Измилела је, и у Свет се успузала и ушуњала, из Пурпурних Вулкана Велике Тартарије, а у Праскозорје Стриборије.

Та Раса Сподобија већ вековима влада Словесним Светом.

Та Раса Сподобија јесте Влада у Сенци, јесте Велики Брат, јесте Ариман, јесте Црнобог.

Од те су Расе Сподобија настали и постали –
Светски Зеленаши, Светски Господари Новца и Рата, Светски Хушкачи, Светски Завереници.

Они нису ни Људска нити Човечанска Раса!

Они су Раса Сенке Велике Мајке Земље.

У овоме се Предању Белих ВедСрба садржи Истина Сушта о Раси Рептилије

Фото: Рептил; Википедија

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Опет певају птице певалице
Оне увек певају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Лутања за сврхом и суштом
Јуче сам дошао да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Плаве планине; Википедија

Александру Пушкину

Усред белих магова дрвећа,
На стаклено леденим пољима,
У шатри од зимског перја кô свећа
Усана бледих пркосиш уморима.
.
Пао си кô жртва моралу крутом;
Од маховине у светлоплаве руке,
Рубину по кошуљи просутом –
Кô капи песме – стиха јауке.
.
Усред белих дрвећа пророка
На перону празном кô пусто поље,
Снежно перје, не бат корака,
То шкрипи твоје перо – најбоље.
.
       С руског препевао

Анђелко Заблаћански

Фото-Pomurec.com

Приредила Верица Стојиљковић

У давна времена, живео је близу мора неки дечак који је напасао неколико крава, коза и оваца. Једног раног поподнева, док је врело сунце пекло, угледа дечак три лепе девојке како спавају на пропланку. То беху виле. Биле су веома лепе и личиле су једна на другу. Мирно су лежале и изгледале уснуле. Дечак није ни помислио да би то могле бити виле. Веровао је да су девојке које су се умориле шетајући по сунцу, па су прилегле.

– Сунце ће их опећи, – помисли, – штета да прегоре тако лепа лица. Морам да их заштитим.

Онда се попе на оближњу липу, одломи неколико лиснатих грана и направи хлад изнад девојака. Оне се убрзо пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и запиткивати једна другу ко их је заштитио од жаркога сунца. Оне су знале да је то учинио дечак, али су се распитивале само зато да виде хоће ли се он јавити. Али се пастирче не јави него чак покуша побећи јер није могло да гледа у виле. Њихова коса сијала је као суво злато. Међутим, виле се у трен ока створише крај њега тако да није могао побећи. Упиташе га шта жели да му дају зато што их је сачувао од припека. Дечак није смео ништа да тражи. Оне му понудише кесу новаца која је имала такву моћ да се никад не празни, али пастирче није марило. У ствари, мали није честито знао шта је новац и има ли какве вредности. А да се само игра њиме и да га гледа, није хтео. Чинило му се да његове овце и козе, до којих му беше стало више него до ичега другога, много више вреде него златници. Виле су то схватиле, па рекоше:

– Када увече потераш стоку кући, чућеш за собом звоњаву разних звона и клепетуша из онога правца где је море. Али ти се никако не осврћи за звуком све док не стигнеш кући.

Тако објаснише виле дечаку и нестадоше. А пастир тек тада увиде да то нису биле девојке него праве виле.

Сунце је полако тонуло у море када дечак потера дому оно мало стоке. Што се више приближавао својој кући, иза леђа је допирала до њега све јача звоњава. Дечак је слушао те звуке и у једном часу заборавио шта су му виле саветовале. Када је већ био на пола пута, он се из радозналости окренуо да види ко за њим тера толику стоку чије клепетуше звоне.

Имао је шта да види: небројене овце, козе и краве излазиле су из мора и ишле за његовим малим стадом. Али у тренутку када је погледао, стока је престала да излази. Само оно што се већ беше прикључило пастировом стаду остаде на стази и крену за њим. Да се мали пастир није био осврнуо, имао би неизмерно много стоке. Али њему је и ово било довољно, па је још и своје сиромашне суседе обдарио стадом које је на тако чудан начин добио од захвалних и добрих вила.

.

Извор: интернет страница- Бајке.РС-

Фото- Најлепше бајке света

Приредила Верица Стојиљковић

Десето мудрованије из Тијаније
*
Библија,књига чудесних знања и највећих истина… Библиотека света у једној књизи.Колико ли је пута фалсификована, ко је то радио, за кога, и где су унети фалсификати? Откриће се све у времену надолазећем, ери Водолије, времену процвата Нове свести. Откриће се оригиналне књиге, откриће се и друга значења.библијских вишеслојних текстова. Мене, наравно, највише интересују они текстови који нису унети у ову званичну верзију, која је у службеној употреби. Тијанијце и мене, по природи неповерљиве, највише интересују забрањене, јеретичке, књиге. И интересује нас да, међу јунацима новије повеснице,пронађемо личности из Библије. За то користимо јасно знање, интуицију, лингвистику, логику.
* *
Ево шта пева Прва књига Мојсијева, глава 27.
Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава, старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.
2.Тада рече:ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;
3.Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова;
4.И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нијесам умро.
5.А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав оде у планину да улови лова и донесе.
6.А Ревека рече Јакову сину свејему говорећи: гле, чух оца твојега где бесједи с Исавом братом твојим и рече:
7.Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом до книјесам умро.
8.Него сада, сине, послушај ме што ћу ти казати.
9.Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.
10.Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умро.
11.АЈаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;
* * *
Ревека је лукаво смислила како да Јаков превари оца и узме благослов уместо прворођеног Исава. И остварили су свој план, па је тако Јаков, на превару,постао наш праотац. Наш праотац – преварац. Можемо замислити колико је Исав био љут на брата Јакова, и можемо замислити колико је горчине, или жеље за осветом,понео у следећа утелотворења. А утелотворења, по заслузи и по божјем промислу, иду у пару линијом плаве и црвене енергије. На нашем тлу, пра-тлу, то је јасно видљиво. Лазар Косовски је био црвена енергија, његов син Стефан и турски цар Мурат плава, Милош Обреновић црвена, Карађорђе плава, Милошевић црвена,Коштуница и демократе плава. Обе енергије су добре, крећу се као вертикалне наизменичне синусоиде и имају своју улогу. У символици крста, црвена енергија је вертикала или правда, плава – хоризонтала или љубав. У стварном животу оне би требало да делују из тачке пресека, као плавољубичаста енергија и да сарађују, нарочито када су на власти. Власт удара у мозак, помери памет, покрене комплексе,властодршци се свађају и боре за моћ и привилегије. Чак и анђели изгубе разум када добију моћ, па им разум оклемпави, а израсту рогови. Власт је највећи наркотик и најбољи показатељ какав је човек у суштини. Власт је слична снегу.Снег показује траг сваке зверке или човека.
* * * *
И тако се преварени Исав, рутав и брадат, као и пре толико векова када је преварен за благослов првенца, утелотвори у Србији као генерал народне војске са симболом орла двоглавка. Његов брат Јаков, избријан и гладак, такође је доведен у Србију да предводи шумске ратнике, под симболом звезде петокраке. Још једном је Јаков, уз помоћ Ревеке или Енглеске, преварио Исава и завладао нашим просторима, и био би владар хиљаду година да га бог Јама није позвао у оносвет.
* * * * *
Борбе за превласт, међу народима и људима, символика су нескладног развоја појединца и света у целини. Нескладан развој води у болест, старост, смрт, ратове.Обреновићи и Карађорђевићи су били непријатељи, партизани и четници такође. Демократе су издале Милошевића за мање од 30 сребрњака.Све те игре око моћи, новца и престола, игре са идејом бољег сутра, изродиле су вође без стида и срама, без визије, без плана, доманићевске вође које воде земљу у сигурну пропаст.
* * * * * *
У Тијанији је однос према власти одувек јасан. Власт може да се мења, а Тијанијац посматра своја стада, своје њиве и ливаде, своје зараде. Ако се ове године живи много теже него прошле године, власт је лоша, ма какве боје били њени символи. И зна да су дошли на власт слично као и Јаков, преваром, која се сада зове – избори. Тијанијац посмара и каже: ови су исти као и они, или гори од оних. Никад не изговорај њихова имена, јер су они непоменице, под знамењем Курте и Мурте.

30.12. 2013.

Шанк и текила у руци.
Са леве стране седи старица
у офуцаном капуту.
Девојка поред мастурбира
док јој се на лицу мења боја
лудила и страха.
Он повлачи последњу црту
и тоне у вечни сан.
Леш је већ натопљен капима кише
док његов смрад пара ноздрве
случајних пролазника
по улицама у овој касној ноћи.
Из собе се чују уздаси проститутке
која јефтино продаје своју ноћ
Ни у себе ни ван себе,
ја немам где да кренем.
Свануло је, а ноћ ме и даље прати.
Срешћемо се поново сутра
са омчама око врата.

Фото: Торнадо; Википедија