Фото:Стогодишња липа; Википедија

Из најранијег детињства, најпре и најбоље се сећам липе, која је гранама грлила нашу терасу. Сећам се њених великих листова. Била сам тако мала, да сам њеним мирисним листом могла покрити лице. Онда бих га стављала на врх стиснуте шаке и покушавала, да ударцем друге ручице, направим рупу у њему. Бејах нејако пиле.

Имали смо срећу, да је наша липа била “женска”, па је цветала. Окитила би се са милион ситних, лековитих хеликоптерчића, жуте боје. Брали смо их и вртели, чекајући да са она два пропелера полете.

Најчаробнији тренутак је био, кад липа замирише. Тада њен уљани, опојни а помало тешки мирис крене да се шири, осваја. Распростирао би се и трајао, трајао ноћима, данима. Комшије су испред своје терасе имале “мушку” липу, која је правила само дубоки хлад. И то је било све. Нешто јој је фалило. Није  цветала,ни  мирисала. Недостајала јој је мајска магија, у крошњи.

Била сам поносна на нашу липу. Следећег пролећа одсекли су јој гране, па је боловала  читаво лето и јесен.  На пролеће, крошња је пустила гушћи и тамнији лист. Те године није било заносног и опојног мириса, патила је. Патила сам и ја заједно са њом, пружала ручице кроз ограду терасе, да је утешим,  помилујем и кажем, да ће опет да израсте. Али, нисам могла да је дохватим. Немо ме је посматрала, као да је хтела да пита : „Зашто ми ово раде?“

Нисам јој умела  одговорити,  ни објаснити да је урбан човек,  помало себичан и помало зао.

Фото: Цвет липе; Википедија

Човек који се не радује нечијем успеху

Који показује љубомору завист и друга

Отровна опака и мрзна осећања боје једа

И који као кукавац издаје свог Учитеља

Није још омирисао слатки укус Једноте

Још дуго ће га растрзавати тамни звуци

Слузне пакости из дубина његове пећине

.

Једног тихог дана или једне снене ноћи

Његово биће куцкаће и диркати мекани

И упорни милозвуци сопствене савести

Лагано ће гребкати данце његове пећине

Будити честице радости и лоптице среће

И слати их у среду његове душе – у срце

Срце ће лагано топити санте леда са себе

.

Једини Бог нема љутњу казну или освету

То су смислили туђинци гмизави из сени

И убацили у књиге преварне и религијске

Убацили програме у школе игре и обреде

То је Ја-бука која је застала у грлу човека

Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није

Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

.

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!

Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!

Изађи из прелести незнања и издаје брата

Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану

Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!

У ти-шини спознај истину и избели грешку

И уздижи се по сварожници у небо високо!

Фото:Новембар, пејзаж; Википедија

Магла муслином заогрну равни

и засвођено старо, храстово грање.

Израња тихо из сећања давни’

пролећа и лета пркосно трајање.

.

-И трају стабла вековнога храста,

сломљених давно, пркосних грана,

па магла крај њих због ветра заста,

изљуби поља још неузорана.

.

Ковитла ветар маглу с чистине,

копрену њену разноси пољем.

Круни јој хладне капи с висине,

игра се и гази травнатим снопљем.

.

Милује новембар језиком влажним

стабла пругасте коре крај пута

и скида ветра ударом снажним

скупљене капљице са мог капута.

Фото: Фототека СЖ

Ено башибозлуци
Разграбише отето
Не хајући на вапаје
Губитника
Постадоше газде
На туђем
.
Присвојише и
залогај
Задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну
Потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

За пуног месеца
Док жуборе ветри
Поврх гора у опсени
Владан би гле!
Шапатом казивао:
.
Они су језерске душе
(мислећи на Николу и Милену)
Рођени сневачи и певачи
Вилењаци и чаробњаци
.
Негда сам и ја уистини
У дубини језера лучезарног
Са њима обитавао
.
Бојећи шкољке и облутке
Бојама тишине и сна
Уз песму дивотну вила језеркиња

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

 У груду титре прагрлилице – миловалице

.

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

Најмање најтеже је лако волети хајдука!

.

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

.

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

 Пре него га самострела међу плећа стигла

.

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

 Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Фото 1,2: Хајдучка чесма; Кошутњак; Фототека СЖ

Фото: Град Мостар; Википедија

Мостар некад српским градом био.

Осман Ђикић српски стиховао.

У ропству је Србин србовао.

Дугу Неретви Хајрудин је свио.

.

Предримска се славила времена

илирскога часнога словенства.

„Обилић“ је крепио витештва.

Српском „Зором“ играла писмена.

.

Сунчев град је песника родио

кога гусле витештвом храниле.

Сан велешке виле Равиојле

витезу је срце смеканио.

.

Пој слободи и љубави вио

а у колу које не престаје.

Да род српски тамом не нестаје

трибалском га ватром он светлио.

.

Но када му срце затрепери

у мекоти вилинског осена

заљубљивост била му суђена.

Зпев’о би девојци о зори.

.

Дал Емина или Зорка била

у свакој је Анку он тражио.

У Духу се са њом сав сљубио

Вилински му цвет она подарила.

Фото: Река Лим; Википедија

– Лиму

Ту, гдје се воде састављају
И ломе узалудно
Гдје камен памти
А сузе се враћају
Као потврда
Бескорисних сјећања
Гдје коријење збуњено
Вири из воде
Гдје врбе ћуте
А рибе и сјенке промичу
У безвријеме
Ту долазим измрвљен
И састављам се собом.

Фото: Фототека СЖ

Поноћ је.
Пишем најтужније стихове.
Ноћ је пуна звезда,
трепере у даљини.
Душа ми је обавијена велом
неспокојства.
Моја љубав те није могла задржати.
Туга пада на душу као
роса на траву.
Назирем твој лик.
Држи се у мојим очима као бледо пролећно јутро
што се још држи зимске свежине.
У даљини неко пева.
Мој поглед те иште, моје срце те иште.
Моје усне ишту ветар да ти додирне ухо.
Припашћеш туђим пољупцима као
што си припадао и пре него што смо се срели.
Ова песма је последња бол коју
ми задајеш.
А ноћ је бескрајна…

Скровити исток ти станиште!
Kрију те планине.
Ливаде и камење!
.
Чудна си ти трава,
пред којом се сама,
откључава свака брава!
.
У Земљици ти тело,
а стабљичица, вретенаста,
место је, где душа спава!
.
Ој, ви душе овдашње,
Што расковнике и расковничице тражите,
Знајте, да душу траве сретнете
А не препознате је
Јер јој срце не отворите!
Када срце отворите,травка дође сама
Јер и она трага за вама!

Фото 1,2: Расковник – корен; млада биљка; Википедија