Некада се путовало коњима, у кочији.

Данима, месецима, годинама.

Кроз зелену природу и чист ваздух,

Дружење , одмор и новости на постајама.

.

Данас се користи авион или још бржи воз.

Припрема, провера, чекирање, претресање.

Изгубиш цео дан и много живаца, за сат-два лета.

Сам превоз је кратак, а дуго безпотребно чекање.

.

Некада се јело натенане. Залогај по залогај.

Са породицом, рођацима, уз пријатан разговор.

Данас у трку, на брзину, гуташ хемију непроверену.

Кнедла у грлу, чвор у стомаку, изнутра натруо створ.

.

Некада се радило по сунцу, од свитања до сумрака.

Ноћ је била глува, прозори замандаљени.

Сви укућани на броју, секирица крај врата,

Ако нечастиви зажди ,да буду одбрањени.

.

Данас се ради нон-стоп, 24 кроз седам.

Стално те цимају, терете, кривицу набацују.

Нема сигурности, опуштености, доброг рада.

Као крпу те твртка, тврдо јој срце,

Одбацују и пребацују.

.

Некада се умирало од смрта.

Изјутра попијеш кафу, опростиш се и одеш.

Задовољан погледаш на чељад, имање,

Заклопиш очи, пред повратак извору, осмехнеш.

.

Данас од силних болести трунеш.

Наводно те лече, а теби све горе.

Нема човека да бар 20 лекова напамет не зна.

Научници се боре да што више заразе и зараде створе.

.

Да ли нам напредак служи за мучење?

Од ритма природе, од Норме Бога, одваја.

Да ли нас нешто у овом свету радује?

Или нам неко судбину нашу прекраја.

Несрећа, очај, депресија, болести-

Од почетка до краја.

Датум и сат: 21. 11. 1. 96. године, Аранђеловдан; Нула сати, петнаест минута.
Место: оносвет…Седам свећа иза леђа, седам свећа са леве стране, седам свећа
са десне стране. На предњем зиду три велике етеричне деветке. Иза зида сијала
је неодређена светлост. Свеће се нису виделе, можда нису ни постојале. Миомирис  божанског тамјана непрестано је извирао и испуњавао п р о с т о р. Испред три деветке налазио се трон етерични. На трону, у локвању пуне радости, сијала су седам бића светлосних.
.
…, Витез Праисконог Реда, стајао је усправно и гледао у светлосна бића. Био је миран, миран, прибран, прибран. Није чуо никакав глас од светлосних бића.Чула се једино  блага музика оносвета, као да је долазила негде из унутарњег дела бића. Витез је полако почео да улази у дубља стања свести. Схватио је да се налази дубоко у неком  слоју оносвета, и знао је да да су испред њега Велики Учитељи. Осетио је и знао да ће р а з г о в о р бити телепатски. У једном трену осетио је да се налазе на истом таласу. Подстакнут таласом изнутра, почео je да п р и ч а:
.
– Одајем поштовање Милосном Господу, и одајем поштовање…..Потпуно ми је видно где  сам и јасно ми је због чега сам овде узнет. На м е с т о ово п о з и в а ј у
се душе које су схватиле суштину постојања, …и које…Сви смо Једно… Љубав је
градивна сила свеколике Васељене… Бог је жива бескрајна Љубав и бесконачна Милост, једино и сушто п о с т о ј а њ е. Свет је Игра и он је створен – нестворен… Имена високих личности на васељенској лествици означавају ступњеве свести…Време и простор постоје у замагљеној свести посматрача…
.
– Изабрао сам начин свог б у д у-ћег не-делања у васељенама опсене. Витези Праисконог  Реда, које будем производио, помагаће …И не само Витези, већ и друга бића из светова нижих и виших од људских, која прерасли корак учине преко опсене свог света… Мој први  п л а н  је… Знање о три главна, општа ступња постојања…Знање и умешност прикрадања сенкама… Знање о седам ступњева… Знање о силницама…и даје оностране моћи.  Моћ владања моћима, моћ владања моћима… Моћ тишине и суштаства…
.
-… сада си посвећен и овлашћен … Оспособљен си овим даром тих-тиховања. Тек сада,  тек сада, почињу праве тешкоће. Повлашћен си, јер можеш да их бираш, чак и да их ствараш…План са Витезима Праисконог Реда је искорак јединствен… Твој Мач етерични ће сећи до плаветнила шестог жив-вира…Помагаће ти миријаде бића из свих васељена…Њихови изасланици, као што видиш, овде су и присуствују овом посвећењу…Бићеш М…Твоје право име биће непознато… Пази на крајности кода, пази на свега крајности, пази на крајности кода!
Бла-го-си-љај непрекидно…!!…ондикерпен јаљ-ис-ог-алБ
.
Бити Једно, како је величанствено! и како је достојно описа, јер је изван опсега свих описа! .
(Из књиге “Проискон Једнослова)

Фото:999; Википедија

Дођи сад,

у овај врели час,

Похитај, зашто не питај,

Знаш да жена зна и оно што не зна!

Дођи сад,

ноћ плаветна трепери,

Месец чека да обасја нас!

Узми руке моје,

Жеље на њима исписане су све!

И у сну,дођи,

Јер  срце би да излети!

Дођи сад,

ветар ће те на крилима донети,

Само му за мене реци!

Дан када сам упознала себе

није био обичан дан, била је Недеља.

Спознала сам човека у себи –

Да му је хладно када се открије,

да је сит када се наједе

и да је стално жедан.

..

Ожеднела сам.

Да ми је, замагљена чаша воде

 на искап да је попијем,

а притом да ме грло не заболи.

..

Треће слово – Бела од сна

Фото: Чаша воде (полу – пуна или полу – празна ?); Википедија

Сијамски брате Драинче,
Велики свемирки принче,
Нека се носе и Фројд и Бергсон и Ниче,
И свако ко рутински кличе!
Ево, нека уместо тебе повиче,
Неко, коме такође, тло под ногама измиче.
.
Због чега, свега,
Да ти се обраћам пред свима њима,
Када смо ти и ја одувек били мањина!
„Затвори прозор на срцу и на мансарди,
Велико јутро што долази са умрљаном зором као шифонско платно
Затећи ће смрт твоју као мрљу праве линије
Коју је подвукло надвременско клатно”.

Фото: Раде Драинац; Википедија

Сигурно постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

.

Сигурно постојиш као нектар дата

Можда као пелин – можда вино питко

Или као мамац у мрежи од злата

Несхватљива мада исписана читко.

.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио

Ту предивну снагу највећу од свију

И како да сазнам ко сам и где био

Ако ту нирвану од мене сакрију.

.

Сигурно сам некад и срео те нему

Не видевши речи у сетним очима

Бежао у тугу туђу, преголему

И тражио спаса пијаним ноћима.

.

А ти већ постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

О, свете

не могу те волети

ни твоје небо сиво, ни ветрове

не могу снатрити у овој тами

јер моје очи су влажне и горке

.

О, свете

громовита птицо

на крилима носиш велике олује

из твога ока севају муње

.

О свете

грабљиви дугог врата

у кљуну оштриш отровне зубе

безочно кидаш зачеће живота,

невиност и убоге људе

У коси луга славуј се јавља

Сунце израња из плаве баре

Жуборе поточићи дечјег здравља

кроз расцветале јабучаре

Славуј из гаја сунце поздравља.

.

У гају преду сунчеве преље

свилени кончићи висе са грана

Воденичица јутра још меље

звезде, за златну погачу дана.

.

Славуј, син гаја, где јелен пасе

пева, заљубљен, о ружи сунца

А сунце слуша … и жели да се

претвори у очи тог слаткокљунца.

.

И док у кљуну славуја свиће

песма пролећа – сунце са цера

дарује јасике, брезе, цериће

минђушама од бисера …

.

А снег мирисних латица пада

и кљуца, кљуца, детлић твог била

Плаво небо и бела стада

Замисли за трен да имаш крила

и полетећеш изнад ливада!

.

Почиње Пролеће а стигло већ . . . Лето!

Тражити истину значи тражити предмет љубави.

Тражити пак истину као оружје,

или тражити је ради употребе,

значи тражити истину ради прељубе.

Ко тако тражи истину,

томе истина баца кост,

коју тражи,

али сама се скрива од њега иза зидова од три света.

Иза зидова, душо, од три света!

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази