Изађи из мене!
Ноћас…
Ноћас кад се небо сруши на розете,
Кад умукну звона и поспу алеје,
Кад глуво доба призове цара,
Што гледајући на тело Коловрата
проговара:
,,Да ја имам таквог слугу,
држао бих га поред срца својега“.
Милост је милошћу дарована,
Благост је благошћу дирнута,
И комад леда се крави
Пред телом уснулог јунака.
А моје срце је разорени храм,
Који и моју душу сравни,
У њему милост не налазим,
У њему ме благост не дотиче,
У њему су ледом окована хиљаде кукавичјих гнезда.
.
Изађи из мене!
Сад… Кад мисао ми се ломи,
Као копље прекинуто с прса
Да рањенику олакша муке,
Кад ширим животу руке,
У коме сан је безлетан,
У коме море није гробница, већ Плави дом;
И ја нисам избеглица из давних жеља
Нити сам тамничар прошлости,
И нисам себи судац и џелат,
Распарач и преља
Нити савесно једем смрт.
Да ми је да се одрекнем трена
Под каквом звездом и да ишчупам
Тај зубац из механизма,
И исушим глиб у којем тонем до појаса.
.
Изађи из мене!
Заувек! И вечност је мало,
Познања смола;
Да сперем сав отров убода шкорпије,
Што ми кроз жиле предуго кола.
Одричем се сто три пута, бесова и демона,
Што ми их од рођења душа крије,
Као белег и клетву!
Именујем их смртнима!
Именујем их опроштенима!
Именујем их преобраћенима!
Док гледам према Сиону,
овај малени брег му је припрата,
У којој је моје срце олтар од злата
И позива те
Да приђеш и клекнеш,
Док му се још прашта.
.
Изађи из мене,
Ослободи ме, нек ти је душа проста!
Нек за тобом оду пајаци и фанфаре,
И порота нек у живот упре прст,
Па макар у том часу гротескно прогласили смрт
За најрадоснијег госта!

Фото: Изаћи ћу јачи; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Венац ружа; Википедија

Лирски записи

01. Још мало, још само мало, и све владе света биће у расулу. Немири, страх, пометња и бежанија, захватиће све владе, све земље, све народе. Биће то коначан обрачун народа, са својим издајничким владама. После овога, ниједна влада света неће ни помислити да буде издајничка. А неће ни бити влада, јер ће сам Народ бити – Влада! Још мало, још само мало, и све издајничке владе света наћи ће се на сметлишту повеснице. О тим владама, већ колико сутра, нико ништа неће знати. Остаће заувек безимене!

02. Све невладине организације света, иза којих стоје западне обавештајне службе, служе Империји Зла. То је Рептилофилија, која верно и понизно плези Рептилији. Србија је пуна тих људских изрода, те људске погани. Не, нису они србски изроди (јер Срби и нису!), већ последњи људски изрод и отпад –шудре, парије и палије! Долази време, и већ је дошло, када ти изроди људски нигде у свету неће имати уточишта.

03. Да није рептилских религија, сви би словенски народи били – Један Народ, Један Род. Туђинске (душманске) религије растурише Аријевско Биће Словена. Од Великог Рода разроди се и одроди мноштво неких међусобно завађених племена, која су лак плен, и јевтино робље, за сваког тиранина.

04.Аријевски се Словени неће никада сабрати и ујединити, све док заувек не одбаце душманске религије. Те религије су једино зато и смишљене – да се растури Духовно Језгро ВедСрба и иних Аријеваца – да се растури и пороби! Али, то мора да крене изнутра, из Унутарњг Суштаства. Свако сам са собом мора да дође до тог познања. Зато што су душманске религије чинима и мађијама поробиле и Ум, и Срце, и Душу свих словенских, свих ведсрбских народа.

05.Старо доба јесте доба религија; Ново доба јесте доба Духа Стварања. Религије нису спајале народе, већ су их раздвајале. Вечити грозни ратови у име ове или оне религије. Мржња је владала Старим добом. Мржња и грозота пустоши. Религија није Вера, није Знање, није Свест; религија је сушта опречност и супротност свему томе. Шта значи бити религиозан? Најбољи пример за то јесу комунисти и бољшевици, као и ини сатанисти. Сатанисти су, можда, завршница религиозности Старог доба!

06.Бољшевици су били дубоко религиозни. Између њих и сатаниста нема никакве разлике. Праискона и бесловесна мржња према свему племенитом, узвишеном, дичном, часном и лепом! Бољшевици, сатанисти и глобалисти – то је једна те иста рептилска религија.

07.Све старо мора да умре и нестане, да би могло нешто ново да се роди. Религије су прошлост, а будућност припада Духу Божанског Стварања. Зашто су религије прошлост? Зато што су вековима, свуда по свету, сејале само мржњу и зло. Иза религија, на Мајци Земљи, осташе стотине и стотине милиона гробаља. Сви религиозни народи, дан и ноћ, размишљају само о једноме – како ће да сатру и затру неке друге народе који припадају неким другим религијама!

Фото: Слика; Википедија

приступ рјешењу проблема са једног другог и трећег нивоа свјесности

…

Да би уопште могли причати о приступима прво морамо знати разлику међу нивоима.

Укратко:

Свјесно Биће је Биће свјесно стварности коју ствара, свјесно себе-Творца и механизма кроз који ствара. Надасве Свјесно Биће је свјесно Собства-Апсолута. Оно је способно да у свим ситуацијама види себе како их ствара али и извор из којег их ствара. Стога, Свјесно Биће се фокусира на слободну вољу при чему сву одговорност за могуће последице преузима у тренутку избора. Његов Дух је Слободан, те Слободу не тражи нити се за њу бори. Она је интегрални његов дио. Оно се уздиже изнад поларизације и борбу види противучинковитом, уистину види је последицом недовољне освијешћености. Свјесно Биће је саосјећајно, што значи саосјећа али не прихвата на себе патњу и страдање другога. Оно је увијек изнад тог нивоа како би својом фреквенцијом могло помагати а да при том не буде увучено у негативност, у поларизацију.

Полусвјесно Биће је свјесно стварности. Свјесно је да је стварност узрочно-последична, али не признаје, јер не зна, да је оно Творац тог узрока, стога и последица. Оно није у потпуности свјесно механизма којим ствара искуства, иако има неке или чак и многе увиде у исти. Оно се бави законитостима димензије умјесто принципима који стоје иза механике стварања. То је зато јер су његова сазнања границе које га држе фокусираним унутар манифстације. Оно је емпатично, схвата повезаност свих и свега али не у потпуности, те неријетко бива поларизовано иако с увјерењем да то чини зарад Правде и правичности. Његов Дух је Слободарски, што значи да оно није потпуно слободно али зна да Слобода постоји и њој ће тежити макар и кроз борбу на живот и смрт.

Несвјесно Биће је Биће несвјесно себе-Творца, несвјесно механизма и принципа по којима ствара ствраност као и извора из којег потиче. Оно је у потпуности несвјесно себе-Апсолута у свим стварима. Иако је свјесно да је субјекат оно се не упушта у питања чији су одговори иза кулисе његовог Ја јесам. Оно је реакционарно, инстинктивно, експлозивно а његов мото живљења је задовољење нагона самоодржања. Оно је лака мета за манипулацију и незрело је да схвати вриједност емоција и осјећања.

Па да видимо, како се ови нивои односе према истом проблему.

Узмимо примјер рата.

-Свјесно Биће не улази у рат. Њега нико не може ‘привести’, уцијенити или на било који начин натјерати да учествује у борби. Његова фреквенција чини да се такав избор не може десити. Фоцус му је на цјелини те и субјекат у којему бива центрирано зарад индивидуалног искуства види као нераздвојиви дио цјелине. Пошто је константно свјесно свог божанског поријекла, Једноте Апсолута, оно све рјешава свјесним и савјесним избором. Избор се чини на свим нивоима Свјесности, разлика је управо онаква какви су и нивои. Свјесно биће чини избор потпуно свјесно свега што је важно (Себе-Апсолута, механике стварања, себе-Творца али и себе-створења, свјесно душе али и ега). Имајући при избору све то у виду, оно не може а да не гледа исту суштину у свима и свему. Иако из субјекта види да му се спрема проблем оно се не задржава у проблему, већ се уздиже изнад њега и д‌јелује, не физички већ духом. Његов Дух обухвата све чиниоце проблема, интегрише их у себе, при чему се у њему уздиже Љубав. Љубав анулира набој поларитета у стварању. Оно зна да уколико је Љубав његов филтер кроз који перципира ‘свијет’, његов избор ће довести до хармоничног расплета проблема. Његов унутрашњи мир ће се пресликати у мир око њега. Не, то не значи да ће рат аутоматски нестати, али оно неће бити дио те приче, нити ће бити оптужено за дезертерство и издају, нити га пак дотичу поларизована мишљења.

Све то је важно, јер оно такође зна да не може измијенити судбину оних на нижим нивоима Свјесности. Они су такође, под‌једнако моћни Творци сопствене судбине. Стога, оно зна да човјечанство има шансу да изађе из поларизације само уколико неко остане изнад и изван тог набоја. У том случају оно саосјећа и са једним и са другим нивоом Свјесности али не допушта да га емоција уведе и спусти на њихов ниво. Уколико би се то десило оно би постало исто као и ти други који још немају способност да се уздигну изнад ситуације, изнад емоција, изнад нагона и инстинкта.

Свјесно Биће је истински чувар врсте. Оно је надгледник човјечанства и на човјечанство не утиче физичким обрачуном и силом већ физичким ‘неђеловањем’ и директним упливом у колективно несвјесно. Фреквенција његове Свјесности балансира цјеловити полусвјесни и несвјесни свијет. Његов задатак је да бдије над собом, над сопственим избором и кроз све то над судбином човјечанства. За то не очекује медаље и ордења. То је његов интерни задатак и интерна награда. То је урезано у његовој души.

-Полуисвјесно Биће је Биће Слободарског Духа и оно ће у рат кренути уколико осјећа неправду и угроженост. Оно није потпуно свјесно да је једина и истинска побједа ‘неђеловање’, неучествовање. Оно је право оличење ратника за људска права. Његов Дух не подноси неправду и неправду види као последицу спољашњег ђеловања те не може да се извуче из поларизације ја-они. ‘Они’ су увијек одговорни за зло, зато ћу ја да се борим до последње капи крви да уништим то зло, зло које ми одузима Слободу. Самим уплитањем у сукоб оно чини ново зло и храни набој егрегора који одржава рат. Оно је часно и за част и слободу гине. Примјер такве Свјесности је Цар Лазар, а србски народ вођен тим идеалом и даље безглаво тумара Србијом, свијетом. Полусвјесно Биће не може схватити да се без борбе може учинити више но учешћем у борби, у рату. Његов Дух захтијева супротстављање поларитета и зато ничим му се не може указати на Моћ неутралног посматрача. Оно га види као кукавицу или пак некога ко избјегава одговорност, не схватајући да је самим избором да учествује у рату већ изабрало последице и неодговорност. Његова непотпуно освијешћења воља захтијева да се рјешење тражи кроз супротстваљање непријатељу, не видећи да га (непријатеља) оно само ствара у себи.

Такво Биће ће оптуживати онога који указује на Моћ Љубави као романтичара, фантазера, лудака, и исмијават’ ће га, сматрајући да је племенитост његовог ратничког духа изнад ‘кукавичлука и заблуде’ онога који ‘Љубављу рјешава проблеме’. То се може вид‌јети на сваком кораку. Иако мисли да је његова мислија племенита полусвјесно Биће не види цјелину без поларизације и стога и само чини зло и својим учешћем храни његов егрегор.

-Несвјесно Биће приступа истом пеоблему инстинктивно. Оно не види племените разлоге у борби, оно је вођено голим нагоном за опстанак. И када му неко нареди да убија, оно ће да убија са задовољством, мислећи при томе да обавља своју људску дужност. Оно је такође оличење потпуне поларизованости и у поларизацији може да почини звјерства. Несвјесно Биће бива манипулисано споља и од њега се не може очекивати никаква одговорност за избор који чини. Његов избор је пасиван а активан избор у његово име чине његови надређени. Оно је оличење роба, људског створења без Моћи да влада сосптвеном судбином.

Сви горе наведени нивои су дио процеса освјешћења. Нико није ни бољи ни гори. Неко пак схвата више или мање истину о себи-постојању, о механици стварања и улогама које игра у стварности. Не судимо стога онима који су на нижим нивоима, и ми смо били. Разумијевањем и схватањем истина о себи смо се уздигли, не зато да би смо ликовали и вредновали себе изнад других, већ зато да бисмо били корисни водичи и надгледници нашој по искуству млађој браћи и сестрама.

Љубав је исцјељитељска Моћ.

Док не схватимо како Љубав д‌јелује не можемо се уздићи у цјеловитост изнад одвојености и поларизације. Борба ће при том бити наше природно стање све док не утонемо у сопствено срце. Срце и Бог су синоними. Стога, онај који се премјести у срце као и Бог бива неполаризован и вођен изнутра радије него ли споља.

Фото: Расејање; Википедија

Поред тебе, хладна ноћ је топла.
Ућути се ветар – на крову спава.
Удахну цвркут птице спавалице
И затрепере звезде око Месеца.
.
Поред тебе светла је тама.
Срце игра а онда се смири, стиша,
То љубав преде нити невидне
Нема речи, душа мирује!

Фотп: Сунце; Википедија

Земљо моја болна,
на ветрометини лежиш у ранама.
Кидишу на те громовима
непријатељи крвни и осиони,
у ланце си упрегнута и свезана
и поново сањаш о слободи..
Где су ти, земљо, синови твоји,
где су ти лавови у срцу слободни?
Историја славна у блату ти згажена,
понижена, прекројена и унакажена.
Жртве небројене за слободу пале
– унижене и осрамоћене остале.
Жртве невине вапе из гробница,
из јама, са дивљачких стратишта,
жртве неопојане и неоплакане,
у споменаре тужне неуписане.
Где су ти, земљо, синови твоји
да Дом сећања и туге саграде,
да се поломљене кости мученика
једном заувек молитвом смире
у крвљу натопљеној земљи и води?
Где су ти, земљо, синови твоји
да правду за праведнике узнесу,
да достојну и часну повест испишу?
Але се јесу сручиле на те мучену,
ал слобода се за трице не продаје,
у невољи тешкој вољом се уздиже.
Земљо болна и утамничена,
где су ти синови твоји,
да ватру и светлост у теби ужегну
да душе нам пале надом угреју?

Фото: Земљо моја; Википедија

Тихо се кроз магновење назире тишине ход
кроз бездане обамрле за откуцаје ноћи,
провлачим нити кроз резове душе крваве
на прагу тишине, анђео дотаче небеса свод.

Баршунасте се капи расуле као рубини дуж свјетлосне одоре,
тамо гдје браћа ратују и гробне крстаче говоре,
тамо гдје душа страда и од смрти не преза,
гдје се јуначким срцем страху навуче реза.

Огњено срце, запали лучу српскога рода
на попришту гдје се јуначки брани слобода;
тамо гдје се Херцеговина Светог Саве љуби
до судњега часа, када ријеч Божија затруби.

Колијевке су крвљу задојене грудима што тихо јече,
ни гласа, ни вапаја, стале у њих све боли неизреч’не,
са оштрице мача вјековна се судба ко одбљесак јавља,
српске мајке још рађају браниоце православља.

Као свици сјајни им ореоли у вјечности свјетлошћу зраче,
не заборави јуначе, небески ратници одоре облаче.
Ноћас је босиљак миомирисом душе опио,
свети Димитрије на јуначке груди уморне руке склопио.

Фото: Свети Димитрије; Википедија

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
.
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
.
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!

Фото: Слика природе; Википедија

• Заљубљени никад не трага, а да за њим не трага и његов Љубљени. Кад муња љубави простријели ово срце, засигурно знај да је љубав и у оному срцу. Кад у твојему срцу нараста љубав за Бога, нема сумње да те Бог љуби.

• Наша жеља за Богом разгоријева се Његовом љубављу: сви путници свој пут преваљују захваљујући сили Његове привлачности. Узлијеће ли прах без вјетра? Плови ли лађа без мора?

• О срце, ако имало разликујеш радост од туге, бит ћеш раздрто и предвојено. Премда је сладак окус онога за чим жудиш, зар твој Љубљени не жели да будеш без жеља? Ох, у смрти је живот оних што воле: нећеш освојити срце Љубљенога док своје срце не изгубиш.

• Нетко је упитао: „Што је то љубав?“ Бог је одговорио: „Сазнат ћеш, кад себе у мени изгубиш.“

• Кад се од бола љубави разбуја твоја духовна радост, руже и љиљани обузет ће врт твоје душе.

• Религија Љубави надилази све друге религије;онима који воле, Бог је једина вјера, једина вјероисповијест.

• Ти си моје небо, а ја сам земља што се чуди Твојему неуморном навиру из мојега срца! Ја сам тло сасушених усана! Добростиво ме напоји – то ће овај прах претворити у насаде ружа! Како ли зна земља што си посијао у њезину срцу? Ти си је Собом прожео, и Ти знаш њезин терет!

• Рече вода нечистому: „Дођи!“ Рече нечисти води: „Стид је мој превелик.“ Одговори му вода: „Како ће се без мене опрати твој стид?

• Љубави за Бога коријен је у нашему знању о Богу. Је ли незнање икада довело до праве љубави? Такво је незнање узрок нашему прогонству, и пријечи нас да Му се приближимо.

• Сви су краљеви робови својих робова, сви су људи спремни умријети за онога тко за њих умире. Срца заљубљених заробљена су онима, који су им срце поклонили. Кога год сматраш заљубљеним, знај, он је и љубљен. И ми, који смо Богом вољени, морамо постати Божји љубавници.

• Тај глас, искон свакога крика и звука, збиља је једини Глас; све је остало јека.

• Кућа срца, у коју зраке божанскога сунца не допиру, тавна је и самотињска, суморна је и запуштена, врата затворених. Она је попут гроба. Дођи! Устани из гроба својега срца!

• Ох, дај ми жеђу, и не дај ми воде! Дај ми да се у Тебе заљубим! Одагнај ми сан!

• Били ми здрави или болесни, нас опија Пехарник и пехар. Обарамо чела, поникли пред Његовом ријечју и законима, и драговољно полажемо живот у Његове руке. Све док је Пријатељ у нашему срцу, једина нам је жеља животом Му својим служити.

• Нисам ли ти рекао: „Не одлази, јер Ја сам ти пријатељ?“ У овому привиђењу ништоће, Ја сам праизвор Живота! Чак и ако Ме гњеван напустиш за наредних стотину тисућа година, на крају ћеш се вратити, јер Ја сам твој истински Циљ!

Нисам ли ти рекао: „Не задовољавај се свјетовним стварима?“ Јер Ја обликујем светиште твојега задовољства! Нисам ли ти рекао: „Ја сам Море, а ти си риба?“ Не замамљуј се обалом, јер Ја сам твоје Кристално Море!

Нисам ли ти рекао: “ Не улијећи у замку попут птице?“ Дођи к мени, јер Ја сам Сила твојега лета! Нисам ли ти рекао: „Они ће те опљачкати и оставити те смрзнута?“

А ја сам Ватра, Топлина, и Жар твоје жеље!

Нисам ли ти рекао: „Умрљат ће ти карактер, све до заборава да сам Ја Извор твоје чистоте?“

Нисам ли ти рекао: „Не питај како равнам твојим животом?“ Јер Ја сам Творац, а нисам равнатељ.

Ако ти је срце свјетиљка, дај јој да те одведе на твој прави пут. А ако си побожан, знај да сам Ја твој Бог!“

• Заљубљенима у Бога, Бог је извор свеколике радости и жалости. Једини је Он прави предмет њихове жеље; свака друга врст љубави пуста је залуђеност. Љубав за Бога онај је пламен који, кад гори, спаљује све осим Бога. Љубав за Бога је мач, који пресијеца све што није од Бога. Вјечан је само Бог, све ће остало нетрагом минути.

• Ма што био предмет твоје жеље, хајде стопи се с оним што волиш, узми на се његов лик и својства. Ако си жељан свјетла, буди га спреман примити; желиш ли се од Бога удаљити, продуби своју саможивост, и отјерај себе од Њега. А ако пожелиш изаћи из ове рушевне тамнице, не окрећи главе од Вољенога; пригни се поклонствено, и приђи ближе.

• Срце Ми постаде перо у руци Вољенога: ноћас би могао написати З, сутра, можда, Б. Он реже и оштри своје перо како Му је воља, да би писао риком и наскхом ; перо каже: „Гле, Теби сам послушно, јер Ти најбоље знаш што чинити.“

• Љубављу горко постаје слатко; љубављу бакар постаје злато; љубављу талог постаје бистар; љубављу бол постаје мелем; љубављу мртво постаје живо, љубављу краљ постаје роб.

• О Уточиште свих оних, који уточиште траже, води нас правим путем! Не дај застранити ниједному срцу, којега си Својом милошћу водио. Не растани нас од оних, који су с Тобом сретни и задовољни. Нема ствари горче од растанка с Тобом. Без Твоје заштите, све је збрка и расап. Свијет твари сише нам духовну снагу. Наша тијела свлаче од‌јећу духа с наше душе. Без Твоје помоћи, како спасити душу? Несједињена са својим Љубљеним, душа је заувијек у чемеру изгубљена. Ако не припустиш душу у Своју близину, она, иако жива, може се сматрати мртвом! Приговориш ли Својим робовима, тако и ваља, Господе. А кажеш ли да су сунце и мјесец нечисти, и усправни чемпрес назовеш ли погнутим, небеса над нама прогласиш ли вриједнима презира, а мора и руднике празнима, Ти говориш истину, јер Ти си извор свеколикога савршенства, и једино је у Тебе моћ да усавршиш несавршено. Свет си Ти и нетакнут непостојањем; онима који не постоје Ти дарујеш постојање, и живот им дајеш!

Фото: Божанска енергија исцељења; Википедија

Постоји глас који те из сна прене
као тајна.
Сав бескрајан и звучан.
И светао као звучно сунце.
Глас од којег се ти што земља си и пеп’о,
преобразиш и измениш по изгледу,
кад смиреном свешћу
звери свемирске кротиш.
И разбуђен душом хрлиш
у далеке висоравни,
док светлошћу, дарованом
разгониш таму отровну,
тражећ миомир заборављени, давни.
.
Јер, почашћен шапатом Божјим
биваш кап од капи са извора Крста
и биваш башта биља небеског, благост чврста.
И биваш сјај звездани, пресликан
из вечне плаве радости.
Разливен сав, као бели пламен у Срцу,
као љубав освештана, огњем дана.
.
Храброшћу лептира који пламен љуби,
ка њему одлеће.
.
Постоји лепота из суза проникла
из тамне радости сна,
где у опомени пеображен изрони глас румени.
И пчела у прашна небеса полети
ка слаткој лепоти цвета.
Дисањем душе изнад оштрице мача,
духа вододелног.
Изнад света.
.
Постоје људи – птице спокојног пламена у оку.
Изнад ове помрачене звезде засјаје,
људи, птице, неболетне
и сведу сунчеве зраке у то срце
што се сузарником каза.
У акордима смирења и када болна крвари рана.
Кад светлост блажена је врело обновљено
што га небо точи.
Љубав, освештана.

Фото: Слика Душана Јовановића, србскоиталијаннског сликара