Category: All
Душица Милосављевић: Храброст
Вилин цитат
.
Тако се зовем!
Бржа од мисли, у трену делам
Знаш ми крв и дух у сваком телу у ком сам била,
спавао ниси када сам одлазила!
Делај онако како си одувек снио,
само тај пута срца је ПРАВи
бисерну сферу из муња управи
у звездану стазу на којој сад стојим…
Нека ме однесу небеске вагре
пламене муње из кочија белих
и спусте на место одакле поче све
у трену поново да родим се!

Милан Миљанић: Ако му попустиш само тренутак
Ако му попустиш само тренутак
одмах те увлачи у свој кутак
па постајеш његов лутак
душу ти мрси у завијутак
и уместо човек кротак постајеш опак
.
Ако му попустиш само тренутак
упадаш у мрак живот постаје мрзак
црне мисли у мозак убацује
покушава да срце отрује
у вечну тугу окује
гори од најотровније гује
по свима пљује и псује
.
Ако му попустиш само тренут…

Илија Зипевски: МИ
Знам ја добро
да са срцем није лако
Што више волим
више имам разлога за бол
.
Јер најлепше ствари
Плешу двобој са тугом
Ривали стари,
Вечно на нишану једно другом
.
И сваки блистави
Океан у очима
Стоји као амбис
Пред мојим ногама
.
Јер то је игра
Која увек игра против мене
Време ми не да назад
А мрак ме гута ако кренем
.
..а морам да кренем
Али ако цену
Морам да платим
За све тренутке с тобом
Које вечно ћу да памтим
.
Јер најлепше ствари
Вредност своју мере тугом
У сумрак позне јесени
Што одјекује дуго
.
Нека ме тело боли
Од наших јутра, ноћи
Кад смо стварност ломили
На под падали
.
Јер то је игра
Која лије успомене
Покушај да свим срцем волимо
И зауставимо време..
.
Да..
.
То је све што знам,
Ти и ја,
То је све што знам.
.
У вечности,
Крила наша не губе сјај
То је све што знам.
Devojka koja svira gitaru… | zero divideralephnuller.wordpress.com
Стеван С. Лакатош: Нојева барка
Содома и Гомора завладаше светом и Апокалипса
пусти корење своје. Нестадоше царства и вихори
рата у муљу вирова снажних.
.
Господе, мој Господе!
.
Ако ноћ прекине ватре Вулкана и таласи што
планине руше, нека нам стихија пошаље Нојеву
барку као знак милости Твоје. Нека устану сви мудраци
силни и изведу нас из овог лавиринта наше беде.
.
О Господе мој Господе!
.
О слави Твојој певам на Нојевој барци и перем
крваве снове своје.
..
С.С.Л: “Изгубљено царство“

Радица Матушки: Плаветнило моје
Зорење живота устрепталих нада,
као талас мора плови кроз сневања.
И исти ми осмех блиста к’о некада,
као вечни поклич душе лелујања.
.
Бесконачност јарка, предивна и кобна,
азурних си боја, плаветнило моје.
У даху љубави, вапај и слобода,
обгрљен бескрају, што изнедриш зоре.
.
Свуда у мом телу кроз крв и ти течеш,
уранку сунчани мога мировања.
Зраку од топлоте, луч што таму сечеш,
у теби су силе и дар вредновања.
.
Распламсала ватро и ледни кристалу,
на твом топлом срцу лепоте се зброје.
Руке твоје живот и смрт дати знају,
сви анђели с чашћу пред тобом нек стоје.
.
Сва моја горчина, туга и самоћа,
претворе се тихо у трепет од сене.
Kада ме на тебе подсети та ноћца,
и нестане тама, узвише се жеље.
.
О, једино моје… Планино и стено,
море моје плаво и небески дажду.
Чак и да ми срце буде скамењено,
пустила бих ове мисли да те нађу.

Вук Стефановић Караџић: Можданици и насјенице (2) *
Свакоме слободно можете казати (и лако доказати) да сам ја народу српскоме оно учинио, што сви остали списатељи зајрдно нијесу: ја сам народ српски с ученом Европом познао.
.
Што их више сад пристане са мном, то ћемо прије поставити темељ српској литератури; а што их мање пристаје, то је мени већа слава што нијесу сви људи кадри мислити као ја.
.
Ти ваља да знаш да сам ја у том данас мајстор бољи од свију Срба.
.
И с поносом бих могао казати да је готово све што свијет има достојно знања о данашњем народу нашему од мене или чрез мене.
.
Ја што чиним, слабо кад чиним коме за инат или за љубав, него за то што мислим да поштен и паметан човек онако ваља да чини.
.
Ја оно нити сам казао у љутини, нити коме за инат или за љубав, него сам најприје добро испекао, па онда рекао мислећи: да је боље казати и мање него више, само да остане истина за свагда.
.
Мене савјест моја тјеши да сам свагда и свагда желео истину изнаћи и казати.
.
У свима овијем пословима главно је или, управо рећи, једино моје намјереније било корист и слава народа нашега но мислећи да само оно може донијети праву и постојану славу, што је истина, трудио сам се, колико је више било могуће, да истину изнађем и против ње ништа да не кажем.
За то се и нећу упуштати у одговарање на њихове лудости и будалаштине: зашто нпр. какву би човек имао част да се инати с волом или с лудим човеком који прави пасквиле?
.
*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други
* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје
(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник);
Приредио књигу – др Александар Пејовић

Хелена Шантић Исаков: Оно пре сна
У почетку је имало смисла растење
из баре, потока,врела, реке
и разлоге сам имао чврсте
што пијем из шака, што гргоћем
и што пљускам на горе.
Тежио сам струнама најтањим
оним првотњим
и као дечак за лов сам се спремио.
Муза у кориту
најпре ми се прикрада
са плачем због камене гитаре
кад је пала на под.
Свисла је од повређивања
сећам се само њеног лепог струка,
воде која је текла
док је језик испирала
и оног што је мрмљала:
Откри сву гадост и умри.
У почетку сам сам се спремао да свирам оде
и резао сам сваку мржњу
искључиво хартијом,
а повлачио сам се
када би ме ма ко речи удостојио:
Засвираћеш једном поред Мене
записано је у нарученом певању…
.
Х.Ш.И: “Ритуал детета“

Словенка Марић и Александар Сења Парпура: Српски трагови у Албанији ( извод из књиге – 8)
ГОСТИВИШТЕ (алб.Gostivisht) је река притока Осум која утиче у Семен, са током у области Колање (Колоње). Опет се сусрећемо са хидронимом изведеним од именице гост, овога пута новим суфиксима. Хидроним је изведен од именице гост придевским суфиксом –ив(гостив), а потом поименичен суфиксом за место –иште у облик Гостивиште. Зато се може претпоставити да је хидроним добио име по топонимуГостовиштеу овој области.

Илија Зипевски: Јаје
(Илија Зипевски, АзБукВеда, 40-ти наставак)
Милорад Максимовић:Потреба човека
Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи – онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека.
Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш.
Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом.
Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар.
Знање – из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.
Потреба човека
Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом – вечности.
Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри.
Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу.
Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа.
Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.
Слови Речи Божије.
Само једна од порука што лебде око нас.
Чекају на један трен, прави час…
Кад спремна је сушт да чује духа глас.

