Вилин цитат

.

Тако се зовем!

Бржа од мисли, у трену делам

Знаш ми крв и дух у сваком телу у ком сам била,

спавао ниси када сам одлазила!

Делај онако како си одувек снио,

само тај пута срца је ПРАВи

бисерну сферу из муња управи

у звездану стазу на којој сад стојим…

Нека ме однесу небеске вагре

пламене муње из кочија белих

и спусте на место одакле поче све

у трену поново да родим се!

Ако му попустиш само тренутак
одмах те увлачи у свој кутак
па постајеш његов лутак
душу ти мрси у завијутак
и уместо човек кротак постајеш опак

.
Ако му попустиш само тренутак
упадаш у мрак живот постаје мрзак
црне мисли у мозак убацује
покушава да срце отрује
у вечну тугу окује
гори од најотровније гује
по свима пљује и псује

.
Ако му попустиш само тренут…

Знам ја добро

да са срцем није лако

Што више волим

више имам разлога за бол

.

Јер најлепше ствари

Плешу двобој са тугом

Ривали стари,

Вечно на нишану једно другом

.

И сваки блистави

Океан у очима

Стоји као амбис

Пред мојим ногама

.

Јер то је игра

Која увек игра против мене

Време ми не да назад

А мрак ме гута ако кренем

.

..а морам да кренем

Али ако цену

Морам да платим

За све тренутке с тобом

Које вечно ћу да памтим

.

Јер најлепше ствари

Вредност своју мере тугом

У сумрак позне јесени

Што одјекује дуго

.

Нека ме тело боли

Од наших јутра, ноћи

Кад смо стварност ломили

На под падали

.

Јер то је игра

Која лије успомене

Покушај да свим срцем волимо

И зауставимо време..

.

Да..

.

То је све што знам,

Ти и ја,

То је све што знам.

.

У вечности,

Крила наша не губе сјај

То је све што знам.

Devojka koja svira gitaru… | zero divideralephnuller.wordpress.com

Содома и Гомора завладаше светом и Апокалипса

пусти корење своје. Нестадоше царства и вихори

рата у муљу вирова снажних.

.

Господе, мој Господе!

.

Ако ноћ прекине ватре Вулкана и таласи што

планине руше, нека нам стихија пошаље Нојеву

барку као знак милости Твоје. Нека устану сви мудраци

силни и изведу нас из овог лавиринта наше беде.

.

О Господе мој Господе!

.

О слави Твојој певам на Нојевој барци и перем

крваве снове своје.

..

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Зорење живота устрепталих нада,

као талас мора плови кроз сневања.

И исти ми осмех блиста к’о некада,

као вечни поклич душе лелујања.

.

Бесконачност јарка, предивна и кобна,

азурних си боја, плаветнило моје.

У даху љубави, вапај и слобода,

обгрљен бескрају, што изнедриш зоре.

.

Свуда у мом телу кроз крв и ти течеш,

уранку сунчани мога мировања.

Зраку од топлоте, луч што таму сечеш,

у теби су силе и дар вредновања.

.

Распламсала ватро и ледни кристалу,

на твом топлом срцу лепоте се зброје.

Руке твоје живот и смрт дати знају,

сви анђели с чашћу пред тобом нек стоје.

.

Сва моја горчина, туга и самоћа,

претворе се тихо у трепет од сене.

Kада ме на тебе подсети та ноћца,

и нестане тама, узвише се жеље.

.

О, једино моје… Планино и стено,

море моје плаво и небески дажду.

Чак и да ми срце буде скамењено,

пустила бих ове мисли да те нађу.

Свакоме слободно можете казати (и лако доказати) да сам ја народу српскоме оно учинио, што сви остали списатељи зајрдно нијесу: ја сам народ српски с ученом Европом познао.

.

Што их више сад пристане са мном, то ћемо прије поставити темељ српској литератури; а што их мање пристаје, то је мени већа слава што нијесу сви људи кадри мислити као ја.

.

Ти ваља да знаш да сам ја у том данас мајстор бољи од свију Срба.

.

И с поносом бих могао казати да је готово све што свијет има достојно знања о данашњем народу нашему од мене или чрез мене.

.

Ја што чиним, слабо кад чиним коме за инат или за љубав, него за то што мислим да поштен и паметан човек онако ваља да чини.

.

Ја оно нити сам казао у љутини, нити коме за инат или за љубав, него сам најприје добро испекао, па онда рекао мислећи: да је боље казати и мање него више, само да остане истина за свагда.

.

Мене савјест моја тјеши да сам свагда и свагда желео истину изнаћи и казати.

.

У свима овијем пословима главно је или, управо рећи, једино моје намјереније било корист и слава народа нашега но мислећи да само оно може донијети праву и постојану славу, што је истина, трудио сам се, колико је више било могуће, да истину изнађем и против ње ништа да не кажем.

За то се и нећу упуштати у одговарање на њихове лудости и будалаштине: зашто нпр. какву би човек имао част да се инати с волом или с лудим човеком који прави пасквиле?

.

*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други

* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје

(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник);

Приредио књигу – др Александар Пејовић

У почетку је имало смисла растење

из баре, потока,врела, реке

и разлоге сам имао чврсте

што пијем из шака, што гргоћем

и што пљускам на горе.

Тежио сам струнама најтањим

оним првотњим

и као дечак за лов сам се спремио.

Муза у кориту

најпре ми се прикрада

са плачем због камене гитаре

кад је пала на под.

Свисла је од повређивања

сећам се само њеног лепог струка,

воде која је текла

док је језик испирала

и оног што је мрмљала:

Откри сву гадост и умри.

У почетку сам сам се спремао да свирам оде

и резао сам сваку мржњу

искључиво хартијом,

а повлачио сам се

када би ме ма ко речи удостојио:

Засвираћеш једном поред Мене

записано је у нарученом певању…

.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

ГОСТИВИШТЕ (алб.Gostivisht) је река притока Осум која утиче у Семен, са током у области Колање (Колоње). Опет се сусрећемо са хидронимом изведеним од именице гост, овога пута  новим суфиксима. Хидроним је изведен од именице гост придевским суфиксом –ив(гостив), а потом поименичен суфиксом за место –иште у облик Гостивиште. Зато се може претпоставити да је хидроним добио име по топонимуГостовиштеу овој области.

Јаје је симбол рађања новог живота – али није само симбол већ је заиста и структура из које настаје живот – сав органски живот настаје из јајета (јајних ћелија, семена). У предању многих традиција, свет је настао из пра-космичког јајета.  Једноставна структура јајета носи у себи структуру читавог животварног Универзума – образ Творевине (све је садржано у свему – целина осликава свој одраз у својој најситнијој честици).  Реч јаје у пра облику носи облик *аie (или ае) које се именима азбучних слова чита Аз Ест – Ја Јесте или у првом лицу Ја Јесам. Занимљиво је и што енглески облик за јаје – egg стоји у вези са личном заменицом „ја“ у латинском и грчком – ego . Званична етимологија енглеско egg повезује са протогерманским *ajja и протоиндоевропским *awyo (аујо) што нас опет доводи до словенског јаје. Реч јаје је у етимолошкој вези са речи око као енглеско еye или семитско ајин. Око, ого, его, ег. И јаје и око имају сличну геометријску структуру: зеницу – жуманце, беоњачу – беланце и кружни облик – О. Жива бића које отликује свест душе имају очи – и око и јаје осликавају структуру света – Свемира. Вид (светлост) је трећа категорија животварне енергије која је у азбуци записана као свест (Аз), звук (Буки) и светолст (Види). Да видимо о чему нас структура јајета учи.  У Творевини је све сферично (кружно, обло) што је најочигледније при посматрању небеских тела. Јаје стога испрва можемо упоредити са Сунчевим системом или оним његовим делом који посматрамо са Земље – дакле са видљивим небом. Само жуманце ту јасно представља Сунце које такође видимо у жутој боји. Беланце представља сунчеву светлост (светлост је бела – из беле светлости произилазе све боје) која се у природи одражава као све боје сунчевог спектра али на небу као плава (одраз мора).  Карлос Кастанеда који нам у својим књигама преноси учење свог врача/шамана Дон Хуана, говори да на енергетском плану људска бића изгледају као светлосни мехурови јајастог облика. Реч је о аури – енергетском омотачу човековог тела које је јајастог облика. Астролошки симбол за Сунце представља исту идеју: средиште (Сунце) и омотач (планете) представљени као круг са тачком у средишту. Дакле поново видимо исти концепт: срж која је извор енергије и омотач састављен од еманација које одашиље извор. Ова два свеприсутна начела, (у јајету испољена као жуманце и беланце) можемо свести на првобитно (условно речено) мушко и женско начело Свевишњег Творца. Мушко је увек у средишту (ватра), оно је изравни наследник Творца, а женско је простор који описује домет енергије (свести) мушког начела обмотано око њега (вода). Другачије речено: мушко начело увек продире кроз женско – налази се у његовом средишту (наручју, стомаку, материци, јајној ћелији, семену), или: женско начело у себи (свом средишту) увек носи мушко начело (као мајка дете). Најзад они су: Дух (суштина) и Тело (простор/омотач – природа – личност) који се испољавају кроз све размере садржане једна у другој попут руских лутки бабушки.  Када живот (+) пробије опну јајета (-) он се рађа (0). Новорођенче разбија свој стари свет (јаје, семе, јајну ћелију) и рађа се у новом свету – у новом јајету – атмосфери планете Земље – Сунчевом систему. Новорођенче се налази поново у средишту свог света (жуманце) док су нове опне границе света у којем је рођен, у овом случају атмосфера планете Земље (беланце). Када живо биће умре – напусти овоживотно обличје (0) – његова суштина заправо пробија опну овог света и рађа се у другом свету. Душа се поново налази у средишту (+) а опна његовог света су (несазнатљиве) границе духовног света, света умрлих или Свемира (-).  Један принцип продире у други и у том продрању Свемир расте – стари свет умире и рађа се нови. Сва природа постоји у овом односу. Ваздух улази (продире) кроз ноздрве, храна на уста (зуби продиру у храну), утисци кроз очи и уши – губе своје претходно обличје и преображавају се у енергију која служи расту и развоју човека, док се одређена количина, такође преображена враћа извору. Док су нижа царства и елементи подређени развоју човека, човеков свет је подређен развоју духовног света, самог Свемира, Свевишњег Творца. Својим понашањем човек постаје храна духовном поредку – песмом, обредним химнама, мантрањем, појањем или самим мислима – молитвом у себи, сазрцањем – комтемплацијом или чистом присутношћу – тиховањем,  човек одашиље храну Творцу – постајући са њим једно. У крајњој линији, човек сваким својим делом одашиље одређену храну вишим или нижим неорганским бићима. Када човек изгуби своје обличје он такође постаје храна, својим бившим телом Земљи а духом духовним световима (бићима), Богу. Другачије речено човекова суштина по смрти тела добија нови телесни облик за живот унутар таквих (духовних) светова/бића. Док сва жива бића пре или касније губе своје обличје (смртна су), код човека је највише изражена вера у више идеале због којих уме да жртвује свој живот (ратови, обрачуни, одбрана вољених, спортска или саобраћајна несрећа, приврженост друштвено непожељним идејама и покретима итд) намерно или ненамерно. Дакле код човека је највише изражена вољна жртва вишем циљу – духовном поредку којем је подређено људско царство. За Небеса, душа човека који је посветио свој живот идеалима објективне правде и добра и који се суочава изазовима своје предодређености, толико да је чак спреман да свој живот и изгуби у томе, свакако је квалитетнија храна од оних појединаца који живот проводе несвесно, покоравајући се страховима, лењости, лажима и попуштајући својим слабостима.  Посматрано са становишта азбуке, структура јајета одговара појму Ја Јесам. Суштина свести је вертикала Аз – Ја (писао сам раније зашто вертикала). Дакле Ја је присутност – постајање само по себи – његова срж. Јесте је испољавање Ја у простор, у ширину, дакле обликовање тела у којем Ја Јесте. Без тела Ја је само Ја и још увек није. Ест – Јесте је хоризонтала свести – време и простор. Међусобно продиру једно у друго чинећи крст бића – укрштање вечности и пролазности – Ја Јесам. Ја је жуманце (+) , Јесте је беланце (-).  Ако узмемо у обзир положаје слова А и Е у азбучном колу године, видимо да Аз пада на почетак или дно године. За ово тумачење користим шему распореда самогласника у звезду коју видимо и у семену хоризонтално пресечене јабуке (јабука = азбука). Ако сама тачка краткодневнице одговара тишини (некрштени дани), глас А се развија са Богојављењем или Крштењем Господњим. Дакле то је присутност Духа (крштење водом). Глас Е се развија на пролеће, одприлике на средини између равнодневнице и дугодневнице а то је време Васкрса, Јариловдана. Сунчева ватра преовладава на Земљи и природа добије своје ново обличје (крштење огњем). Ест зато одговара Телу. Да је ово тумачење тачно, доказује енглески назив за Васкрс који гласи Easter. Овај назив везује се за наводно енглеско предхришћанско божанство пролећа Еостре које се помиње тек у 8.,9. веку (неки га везују за источњачку богињу плодности Иштер) али путем словенских језика и азбуке можемо да разумемо истинско порекло овог имена. Слово Ест у азбучном календару пада на време Васкрса – Истера (когнат ове речи је и исток – east јер је у питању источна, узлазна страна године). Ова реч је у вези и са глаголом устати – Сунце на пролеће устаје а овај облик је нашао своје место у грчком честитању Васкрса као Христос анести, анастаси од корена хистао – хистами у значењу устао.  Са Васкрсом Ја Јесте. Дух изнова пробија опну подземног света (зиме) – пробија површину воде и земље и извија се ка Сунцу – на ваздух, ка ватри. Вертикала Духа поново продире кроз хоризонталу Тела (равнодневнице) на свом путу до врхунца (I) обликујући пун крст године. Овај непрекидни ток продирања из воде ка ватри или завирања из ваздуха у земљу, чини крес или крст године који изнова васкрсава.  Крст Васкресе. Вистину Васкресе.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 40-ти наставак)

Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи – онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека.

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш.

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом.

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар.

Знање – из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом – вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час…

Кад спремна је сушт да чује духа глас.