Тако мислим,
нека ми је опроштено што мислим.
Остаће речи, претећи ће време,
Остаће речи што тихо уђу на двери тишине,
те које не бију звекиром на врата.
Остаће онима што чују трепет листа и самоћу.
Остаће сјај добрих речи оном ко је плакао.
Неизубијане и непостиђене речи остаће мудром
и ћутљивом што се усуди да дотакне Божји дар.
Остаће речи које виде бол иза седам велова,
силне и благе приђу му да их позна.
Остаће оне које грех узимају на своју душу.
Оне које грлиш док сањаш смрт.
Остаће оне које дописују Писмо кроз време.

.

Тако мислим,или хулим,
док наново листам многохваљени спис,
док ишчитавам оргије над божјим речима,
алхемију добијања кристала,
по којој Надобудни вас цели свој речник,
не знам зашто, смеша и кува у истом лонцу.

.

Тако мислим, тек са мало стида,
док и ја по усудовој следим варљиве знаке
и штуцам, муцам нешто у уво
великој осмехнутој васељени.

 

 

1996.година

Пренео си осмех на брежуљак.

И гле, свела трава наједном се смеје!

Док бор вити усправно стоји.

Испод крошње жуто пиле

паперјем се греје.

Из кљуна му

топли дах

дрво прегреје.

Испред мене даљине непрегледне…
С` небом стопљена брда…
Облаци што на сан ми личе…
И Љубав слутим у грудима својим
и Светлост слутим у очима својим
И знам…
То душа моја срећна
Препознаје зов Оца свог

Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Постојим …
Будим се у Јаву,  а живим на Белој Звезди ноћу
тако сваког сутра,
ноћи…
дана…
јутра…

.
Бојим
ово постојање непознатим светлом
што из мене сија…
Сваке ноћи…
дана…
јутра…
Сваког сутра!

.
Постојим
свеприсутна где рађа се лепота
из душе моје звезда бела сија,
цвет најлепши извора живота!

 

Допусти, мајко, кроз прозор мој

да се осмехнем на њега.

.

Он пева: како га срећом поли

осмех мој;

Он пева: да из дна душе воли

једину мене.

.

Са онолике даљине плаве

како су могле да се јаве

његовој песми звезде јасне?

.

Допусти, мајко, са прага мог

да га поздравим рупцем белим.

.

Он пева: да поглед ока мог

дан му доноси;

Он пева: поздрави руке моје

њему су поноси.

.

Како је могао месец блед

ноћ да претвори у простран дан,

да залепрша свој рубац бео,

нежношћу ткан,

у поздрав њему?

Љубави, царице,

Ти, што трчиш небом,

Задиркујеш сунце,

Очи му сањиве отвараш

И на усне росу меда стављаш!

.

Ти што ветрима путеве казујеш,

Успаване пупољке будиш,

И поред звериња стражариш!

.

Ти, што са звездама певаш,

И ватром, месечево светло грејеш!

.

Љубави, царице,

Погледај у води своје лице,

Да оживе јој све капљице,

Облаци да се њима напуне

И милост и радост на камен,

на траву, на дрвеће, на птице,

На звериње, на човека да падне,

Богом да, све што постоји постане!

Данас ми треба топли поглед

Што душу греје и срце пара,

Данас ми треба нека реч нежна

Што сваку бол у радост претвара.

Капи суза у оку скривене

Да руке топле нежно обрише,

Да неко буде лек и за мене,

Да ме разуме и ништа више.

Данас ми треба рука чврстине

Да ме у загрљај топли стеже,

Данас ми треба нечије врлине

Да буде ту кад је најтеже.

Руку и осмех, нежност и речи,

То је то нешто, што данас ми треба,

Неко коме је мој бол пречи

Од сунца топлог што греје с неба.

Данас ми треба да ме саслуша,

Неко ко уме да ме разуме,

Данас и мене боли душа

И моје срце је попут струне.

Доћи ћу ти

Мили у свитање

Пуна стрепње

Пуна несаница

.

Понећу сво

Слатко сећање,

На бруј нежни

Телеграфских жица.

.

Стубови су

Трчали за возом

Сама седим

А путује двоје

.

Када стигнем

Kуцнућу на врата

Зачути речи

Ко је мили

.

Воз ће тихо

Изаћи из јутра,

Ја ћу стобом

Слушати тишину

.

Ушушкана

У сласт и милину

Заљубљена

Пловити ка сутра

.

Док воз тихо

Километре краде

Мене буди

Топли пљусак наде.

Као хлеб свеж

миришу поља,

а тамо на њиви у бразди

на стражи рода стоји.
.

Та не бих желио другде бити,

ни на планини, ни на крај мора

кад се код куће спушта вече.

.

Нову песму

траве нам звоне

а над нама од Делана лети

пар дивљих пловки.

.

Та не бих желио другде бити,

ни на планини, ни на крај мора

кад се код куће спушта вече.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

 

Близу бунара

из жбуна бујна

.

Гранула су нам

три сунца рујна!

.

Руменило

с њиних литица

.

Већ је прелило и

и дечја лица

.

Па сад пчеле

брзоплете

.

Плави лептири

И љуте осе

.

Не разликују

божур и дете

.

Већ слете на нос

у круну косе.

.

Прегрмели смо

мрак и хладноћу

.

Сад нас три сунца

Греју и ноћу.

.

Д.Е: -“Пусти пуже рогове“, песме о цвећу