Сиђи са Горе Синајске

Ти Мудраче светли

и тотеме срџбе испред себе

сруши.

Дај нам памет

Седе косе Твоје

И Ватру свету што за нас

Је узе.

Ох како су грешне душе

наше!

Господу нас врати

Ти Пророче вечни.

Мистични пут у земљу Белог братства нашег Рода

Ноћас сам разазнавао Пут и Путоказ и…

Линија водиља пута блаженства је бела
Бели су и Пут и Путоказ али за види-оце
Са обе стране – беле руже у пуном цвату
Пут јасновидо бира чистосрце ствараоце

У свеходу пратим танане знакове – увиде
Пењем се ка врху планине и слушам хук
Беле реке коју кадкада могу и да видим
Река ми је увид нећу да се деси њен мук

Како наћи оријентире на раскрсницама?
Како наћи снагу за пењање врло високо?
Знам да свактрено полажем многе испите
Обилазим замке прати ме однекуда Око

У ДушаСвест рукама држим духовно срце
Срце је кључ расковник за невидна врата
Даље ходим – белу једвачуј реку не видим
Осећам милу божју силу као дејство Брата

Отворих срцем претешка последња врата

Пуноћа..! Ово сам тражио тисућу живота!
Бића? Богови?! Шта важно носим у души?!
Из главе и груди нестаде све оно што гуши
Неизрециво Срећа Милост Пунина Дивота

Испред и иза

Прате нас помно, свуда,

Настоје да наше лице,

Баш као дворска луда,

Изгледа крепко и смело

Треба обући зато

И дворско одело

Наћи се у свету

У коме вребају чуда

Не можеш кловновски ићи

Већ смело и храбро

Ко свака дворска луда

.

И кад са трона сиђе

Господар овога века

Треба да се до руке приђе

И клањаш издалека

.

Осмехом, поклоном, рукољубом

Добиће дарове худе

Јер тако свакад буде

За сваку дворску луду

Кад хоће краљеви да буду

Бог ствара, природа гради.

Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су

један другом материјал. Но ни мајстори ни материјал не

могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи

Творца.

Питати: где је Бог више присутан у природи, споља

или изнутра, значи колико и питати: где је вода више

мокра, споља или изнутра? или, где је со више слана,

споља или изнутра? или где је мед више сладак, споља или

изнутра?

Бела Шаманка Прасловенка

која бејах ја у давнини

из паралелног света ми отпосла

слике живота у лепоти природе

и космичког склада.

Дарова ми … пут до краја себе!

Моћ казивања прошлог

да преобразим у будући сан!

Да све то потпуно слијем

у садашњи трен!

Изнедрим Вечну Себе!

Прострем се … свуд

честицама Љубави

Две плаве равни

Између облак мекан.

Од стиропора.

.

На крову света,

На ивици понора.

Док Етна цвета

.

Зора и подне,

сутон, поноћ, стража.

Магла, па осмех.

.

Замахом крила

Заљубљени лабуд

Пара јој воду.

.

Сивкасто небо

с југа, по језеру

ветар котрља.

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Балет  фигуре танке,
одраз жене, светле сенке.

Зрно сверно, луч  постанка
Златног сјаја изнад белих облака.

Божанске љубави цвет отворен,
Расипа пахуље, звездани полен.