Поред плоче са натписом појављује се старац

са длетом и чекићем и почиње да клеше знаке

који недостају, да оживљава кооод прошлих

векова. Нека од слова која исписује су позната,

а нека врло чудна…

.

Видим клесара

Како чудним словима

Клеше поруку

Њима очи трепте пихтијасто

У невид видика бежног

Ка трону од црних карата

.

Калемљени на корен роднице

Усахнули једрост у пупољку

Умножени у буљук шипражја

.

Разгранати гушили стабљике

Подривени новим изданцима

Климаво се црнци клањају

..

Изчилели из силе вихора

Надвисили недохват видика

Замислише да пуштају кишу.

Радгост  штити Госта и Домаћина!
Птица, Хлеб и Со су му знамења!
У Срцу му Добродошлица
Секирицом у Десници чувана! В.С.

Радгост је бог гостопримства, бог који помаже и чува сваког добронамерног госта и награђује сваког доброг и правог домаћина. У једној руци држао је хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин, ако треба, оружјем бранити свог госта.

Гостопримство се посебно истицало, када су биле прославе и празници, као што су Славе (да – Славе су Србима остале од тада), На славама се износио славски колач и вино које је било Радгостово пиће. Временом, са доласком хришћанства, Радгост је полако падао у заборав а његове особине приписиване су хришћанском свецу Св. Николи.

Радгост је бог који иначе, најављује долазак хладнијих дана и крај свих војних похода. Он даје принос свих касних плодова воћа, поврћа и житарица и сведок је касно јесењим венчањима па су се, њему у част, правили сабори и велике гозбе, славили војни походи и добар род.

Овај бог, познат је као врховно божанство града Ретре а Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића, које је живело између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће. Овај град био је један од центара полапско-балтичких Словена. Хроничари су записали да су, полазећи у рат, Словени поздрављали Радгоста – бога Ретре (на овом простору, данас, живе још само Лужички Срби).

Једно спомињање овог божанства налазимо у списима  из 18. века, из  којих се види, да је сећање на Радгоста било живо до новијег доба и из кога се,  такође види,  да је он  слављен не само код Полапских Словена већ и у Моравској (данашња Словачка) и др.

На сачуваним фигурама види се да је овај бог имао главу лава (што сведочи о великој старости божанства), на глави белу птицу, у рукама копље или штап, а на грудима глава вола. Својом величином и изгледом кипови Радгоста су били импозантни и нису остављали никога равнодушним, па чак ни хришћане који су их се плашили. Око његовог светилишта било је дубоко језеро,  преко кога се прелазило дрвеним мостом.

Радгостов кип, како тврди хроничар Хелмолд, био је израђен од злата, а постеља кипа била је пурпурне боје. На кипу је, као и на осталим киповима, било урезано име божанства о чему нам сведочи хроничар Титмар и овај запис сукобљава се са званичном историјском школом, која тврди да су Словени пре примања хришћанства били неписмени.

Извори: Старославци, Стари Словени, Славиум и др…

 

 

ЛИЦЕ САМОЋЕ,

НОЋИ ГУСТЕ ОД МИСЛИ.

ХРАПАВА БАЛАДА

.

Хода по земљи

А душа му небеска.

Лемур у страху

.

Јутарњи зраци

Низ брезу се сливају

И искре у страну

.

По небу проспи,

Разуздај мисли своје.

Нису више твоје

.

Чулан и силан

Док не будем разуман

да био би уман!

.

Насмејани пас

Ми прекида разговор.

Знамо се од пре

Стевану Раичковићу

То камен у трави хладан спава,

Ил’ моју лобању гризу црви.

По зиду гмиже сен заборава,

У мени тражи модрину крви

.

На прозору наш лик од искона,

Планина на којој сазнасмо љубав;

Бол, јер сад је под гробном плочом она

А ја сам – ни тамо ни овде сав.

.
Крикне ноћна птица мојом јавом,

С криком мисли црне пуном главом,

На мртвој стражи бол у мом дому.

.
О, само бих да осетим њен мир

И удахом угасли јој свемир,

Пре него ли свет падне у кому.

Гле! белих ветрова пси тишине
Лају на разјасну вечерњачу
У вечном кругу ноћне белине
Где се живот и смрт претичу

И лавеж паса у ноћ се вије
До белог јата белином зорја
И љубав што се у студен скрије
Рађа се ватром иза обзорја

Све је већ било и све ће бити
Већно живимо опсену зарну
Снове сневане гле! снова снити

Ако ниси никада а ти крени управо сада!  Да осетиш

како весла твој дух кроз Етар живота. Како стих те

носи ван времена – где станује лепота…

Да ли се сећаш како звезде певају?

Нема знаних речи но стихова 

који те носе и заједно сневају 

далеко, далеко до највиших висова.

.

А ти стојиш на видин-стени, 

мисли се роје као кад море пени…

Стапају се армоније и боје.

Заједно – душа, дух и срце твоје.

.

Можда је ехо старих дана ту

игра луче бића свих што творе

носе собом наду и утеху, 

са суштом прав-а живо зборе.

.

А теби вид све даље граби,

кроз време и поља свести у слави. 

Гле како полако постаје вед…

док душа и дух иду у недоглед.

.

Ах…

.

Једно смо.

Али свако је искра своја.

Једно а личностима нема броја…

.

Дух је твој и душа моја

и душа моја је дух твој 

а песма се не боји већ само роји рој

живоватрених јаровагрених звезда Живота…

.

Лепота!

Лепота…

 

 

Неке далеке шуме просторно од Јава,

зову ме да им дођем,

да миром распем белег по капљицама прашине из неба,

љубав им треба

и све оно што некад им оставих у духу

и себе уобличену у беломе руху

изван постојања,

душа бела сад поново сања!

 

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

* * *
О харфо харфо!!! Која је твоја права природа?
Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

 

Потље кад сам се, аман, замомчијо, бијагу ови моји направили млин.

Бијо то први лектрични млин у целом нашем крају. Раније смо ми

имали млин на аран мотор. И то е било за оно време чудо. Ал ово на

струју, то ти је дупло чудо. Чудо над чудима. Кода нас ти је стално

била налога. Људи пуна авлија из млогиг села. Споради те навале,

нисмо га тулили поваздан. Ма шта поваздан радили смо, на смену, и

ноћи. Мене ти туре да радим с Милинком, на равне части. Он ти је

бијо музувиран и басташан. Ако би нешто требало дотећи, замјенити,

поправити, он ти то реши док дланом о длан. Нема шта тај није знао

око машина, алата. Све је имо у малом прсту. Бијо, што се каже, тата мата.

Више је он имо у пети, но млоги у глави. А ја сам ти бијо брашњав дибидуз.

Од пета до увета. Оно јес да мора да се запне кад дижеш џак док га

Изручиш у кош, ал све друго е било рат. Више ти то дође шуркање.

Ал мора да си на лицу места, јел мож да се деси да спане ил пукне

неки каиш ил мај шта. И мора да припазиш да ти се не препуни

вамо џак с брашном. Ил да нестане пшенице гор у кошу.

.

И тако, што е најљепше, туј си имо да се наглаш и наслушаш кое чега.

Било е тујнак отменијег и басташнијег људи, потегалаца, правијег

домаћина. Кад прозбори има шта да чуеш. Ал је било и коекакијег

замужењака, вакабунди, скотина, балавркана, тантуза, бекричина

што базде на патоку. Туј си мого д-угледнеш разнијег тркопиша,

билмеза, безјака и коекагијег тртомудала што трућају и тучу нако ко

онај по туђој кући. Ватају зјале поваздан. Од њиг ниси имо неке вајде,

нити да чуеш нешто паметно, ал си имо да се исмијеш ко ниђе. Пођекад

згодно поцркамо од-смија.

.

Тујнак си мого да се наглаш коња, да ти око стане. И ранаца и алата и

в дората и зекана. Истимарени, с кићанма, прапорцима… каи добријег

волова  Пођеки пар има уларе с пуљкама, па меденица на кожном

оковратнику, па згодни поводњици, кола азурна и ишарана ко ђетлић.

На-љепоту. Да се не-мош наглати. Било разнијег волова. Вилоња,

цветастијег…Све су им давали имена по изгледу: Цветко, Рујко, Муса,

Шароња, Галоња, Златко, Рушко, Плавоња, Сивоња… Имо један пар,

кажу да иг нагонили на вагу, о Јереминудне доље у Љубићу, и да су

пресамитили преко петнес товара.

.

А бивало е да дође пођеко с неком рагицом, ил мршавим ко грана вочићима,

једва главињају. Ако неђе заглаве у локву, ни да глону. Ондак тај сирома

уиђе у локву и потури леђа уз канате те погура. Спочетка му оно блато

шљицка оздо, а потље кљечка у кондурама ваздан. Озебе веселник

сногува па почне да шмркља. Пођеко укоши чукуљице у јарам те догна

мено пшеничице за мељаву. Каракушљиве сироте, реко-би само гроровину

 једу. Пролитале се, веселнице, низ вешалице. И види се да су лежале у баљези.

Ваљда оскудијева с простирком. Јад и чемер. Шта ће, сиротиња ти е и Богу

 тешка, штоно се каже.