Радије бих живјела само један дан у истини,
него цијели вијек у лажи.

Радије бих се на искричавој свјетлости
гријала један трен,
него под лажним сунцем милион година.

Радије бих даровала посљедњу мрвицу ситости,
него читав живот живјела у изобиљу.

Радије бих себе предала једној љубави,
него да ме воли цијели свијет.

Бирам раскош скромности.

Мени је довољна само једна ружа
да бих видјела сву њену љепоту.

Једно срце да бих спознала љубав,
и један Бог за благослов истог.

Фото: Вукана; Википедија

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Фото: Број тринаест; Википедија

Народ брани светиње,
Света места свечаних разговора са Господом,
Зидове храмова у које су уклесани крици вапијућих
Душа које трагају за смислом битка,
Мурале ка небу, лукове и своде
Где су утиснуте наде за спасењем,
Жудње за обожењем
Крхке и несавршене људске природе.

Народ брани светилишта, кадилишта
И чистилишта нечистих душа;
Брани места на којима се укрштају
енергетски токови Мајчице Земље,
Хук еона прошлих са јеком надолазећих времена.

Народ брани жуљевите руке неимара,
Које су стене одламале и камен тесале и градиле
Величанствене Божије куће на земљи.

Народ брани свету веру праотаца наших,
Брани правду од кривде,
Брани нејаке од силника осиљених,
Брани сопство и Отачаство.

Народ брани жиле куцавице и корење,
Народ брани постојање и живот сам.

Народ наш је свет од светости своје борбе свете.

Фото: Литије; Википедија

…
И речи завршавају пут
под врелим језиком игуане…
.
Птице и месец испаравају на хоризонту
до не-распознавања…
.
Срце је стена одроњена
низ бели камењар додира…
.
Бол те раздваја од јуче
и сутра: Ти јеси
та јара што земљу претвара у со,
та рана која ниче на телу бола…
.
Твоје стопало зна
да направи још један корак
узалуд:
Из ове се белине нема куд.
Претворен у суви пламен:
на теби је да поднесеш
сећање на росу јутра
и пут до вечери без утрнућа…
.
Рукама које се топе
закопаваш тело без речи:
тек краткотрајан си ожиљак
на лицу земље…
.
Без опроста,
без милости белог неба
предајеш се извесности тренутка:
ово је доба
несанице сунца.

Фото: Сунце, залазак; Википедија

Обузе ме вучја глад
За говором твојим меким
За музиком срца твог
За миром душе твоје…

Нема те…
Утрнуше ми сва чула
Од глади превелике
Пред зору почех
Да се савијам
Да завијам
Па прогутах … месец!

Кажеш –
Очи ми видео ниси
Ни гласа чуо мога
Најдивније смо говорили
У загрљају
Једно крај другога

Фото: Слика; Википедија

Када се Сунце
и море споје,
роде се
невјероватне боје.

Баш онакве какве су
очи твоје,
кад загрлим и пољубим
најдраже моје.

Знам да ме у мислима
чуваш и када нисам ту,
и знам да ми по Сунцу
шаљеш љубав сву.

Кроз плави хоризонт
ти машем океаном љубави.
Волим те највише на свијету
то никад не заборави.

Фото: Плажа Плави хоризонт; Википедија

Лирски записи

Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.

Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.

Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.

Сва велика уметничка дела надилазе Време.
Нису у власти Времена, нису подложна Времену.

Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.

И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.

Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито Дело.
Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.

Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.
Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.

Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

Фото: Лепота Сунца; Википедија

(Ова песма је написана кад је Симовић напустио ову реалност)

Лака ти земља
Витеже пера,
Реч је енергија
Из срца етера.

Нека ти немирни дух
Плавом Земљом ходи,
Неке те нека твоја
Плава звезда до
Самог Бога води.

Симовићу тићу,
Звезданићу, Змајевићу,
У светлости обитавај
И свој Дух спасавај,

Нека твоја Душа
Забљесне сјајем и нас,
Недостојне Србе
И поведе нас у спас.

Од кад тебе нема,
Тама и даље влада,
Наше душе и земља
И даље пропада.

Па ипак кад видимо
Да твој сјај са небеса бљесне,
Лакше нам је поднети
Све муке, болесне и бесне.

Фото: Песник Драган Симовић; Википедија

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној
.
Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци
.
Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне
.
Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи
.
Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак
.
У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Слика; Википедија

Стварни смо, а нисмо у ствари

Обитавамо тамо где време престаје

Сунца светопламен ауре нам прави

а тело под енергијом нестаје…

.

“Ко смо ми?”

питају се сви !

.

Погледајте очима душе и разумом плама

безвремено у простор без краја

Ходите путем ван постојања,

мирно и храбро у светлост неба

у своја сунца …

у своје искре…

у своја срца…

–

О, како лепо сијате !

.

Пренесите ту лепоту где год душа гледа

она тајне чува неисказане свету

осветлите сваки кутак несвесног што сања

разумом се уздигнуте изван постојања

И видећете ко смо!

.

Тамо где златопламени зрачак пламти

ми се купамо у светлој ватри

живота

које Љубав сија !

Слика Муха

Приредила Верица Стојиљковић