( 6.јуна, 1799. године рођен је Велики Песник )

Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,

ремети ћутање у ноћном часу тамном.

Крај моје постеље, при невеселој свећи,

промичу стихови сливени, жуборећи –

бујице љубави што, пуне тебе, хује.

Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,

за мене сија он. И чујем сад, у тмини:

– Мој мили – твоја сам – да, твоја сам, једини.

 

 

Витки цвет пред Сунцем!

Мирисан!

Плаво љубичастом бојен!

Росом златном заливен!

Свирку ветра ослушкује,

Зујем пчеле занесен!

И отвори се небо плаво,

И спусти се низ њега дуга!

И дах праискон,  обави га!

Светлоноше наткрилише смелно

Гневним зјапом тамнила из Ада

Угаснуше светлост рајске мисли

Разгалише црнило злослутно.

. 

Усидрени у времену смутном

Визирима обглавише сјајност

Разведрише умилност све лажну

Расчинише овоземну умност.

 .

И гудише грлом осионим

Гиздаво се прсише безочно

Черечећи верност малодушну

Ћудоредне разапеше сласно.

 .

Изнедрише душебрижну злу коб

Скрнавећи живот подвизнички

И знамење челно и све свето.

 

*

 

 

 

 

Песма покорна

Није постојала као Троје

Они су своја Тројства

Стопили до капе

Која је могла

Тако неприметно

Да се измигољи

Са овога света

До чела неког сељака

И постане кап

Његовог зноја

Којим он роси Земљу

Чинећи је плодном

Дајући јој живот

.

Као да се Васељена

Скупила у једну тачку

Временске капије

Су се отвориле

Ту они  – оне почивају

У Светлу

Где дух душа и тело

Једно су не троје

 .

Ту где нађоше се

Ко је кога водио?

Не они нису водили Љубав

Љубав је водила њих!

 .

 .

Владан Пантелић: Наташа Делић Првоотијањена

 .

Наслутила сам Маестра у Теби!

Прижељкивала сам да си Ти Тај

Који по предању

Враћа харфи живот!

 .

Талентован сликар, рестауратор, песник, трагалац

Најприродније се осећа када хода по дрвећу,

 облацима, ветрима и међусветовима

 Некоме Милостиви Бог удели пуну пунцијату

прегршт различитих способности

Пуну пунцијату прегршт способности удели

некоме Милостиви Бог

Наташа је сада професор у школии а врло је

активна као организатор и трагалац за старим и

заборављеним културним вредностима нашег Рода.

Храброст је њен магнет којим привлачи дарове

.

Необјављена збирка песама

 “ ( О б а с ј а н о  с р ц е м

 м о ј е  с у н ц е  с и ј а )“

Тражим Твоје очи

И у њима огледало Месеца

Уплетено у Шивине косе

Као најлепши украс

.

Жубори Ганг

И тихо горе

Прегршти пловећих свећа…

Ка небу лете жеље

Као јато звезда

Ношених ветром

.

Ватромет је боја у мени

.

И плешем сретна

Твоје очи плиш су овог неба

Што ме грли са свих страна

Миришу руже, нежни јасмин…

.

У каквој се то Башти нашла моја душа?

.

Љуљаш ме у Свом наручју

И осећам како се моји лавиринти руше

И у моме срцу свиће

Ти си мој хоризонт

Моје јуче, моје данас и моје сутра

Моја си Љубав

Сваког тренутка осликана

На нов и непоновљив начин

.

Твоје очи мој су Дом

Вилин цитат – 11

„Тамо где боје боље, јаче сијају, тим путем крени
унутрашњим видом све велове скини
јер није све што сија то што ти се чини!“

.

Вилин цитат – 12

„Послаћу ти кроз етар пахуљу са длана
на длану је држи и уснама пољуби
у себи тебе носим од великог плама
удахни ме на длану, у себи ме пробуди!“

Када нам се срца отворе и стану

једно наспрам другог

као два огледала

што се у одразима

бескрајно удвајају

ми капију Вечности отварамо

и кроз њу без покрета пролазимо.

.

Цвет Времена смрзнут је за трен

у кристал Вечности

у коме се огледамо

телима без сенке

светлошћу наших душа

нежних и чистих

само себи сличних

и бескрајно истих…

.

У најдубљој дубини Срца

време не постоји

и ако га има

не тече већ стоји

и простор је безграничан

и прелази се у трену:

довољно је да помислиш жељу

и да је видиш остварену.

Најдубља дубина Срца

не зна за простор и време –

Душа препознаје Душу

и држи се главне теме.

.

Можда би светлости

у нашим срцима било и више

када би нам Срца у Сунца

уместо у роковнике гледала:

јер све што се пише –

то се и брише

као бели вео паре

са замагљеног огледала.

.

*

„ПЛАМЕН ТИШИНЕ“

Метапхyсица, 2005.

 

 

Пре много лета

Кренух на далек пут –

На пут

Кроз властито срце

Да нађем драгану своју

Коју сам

Вековима пре овог рођења

Открио и познао,

У сновима својим.

Нисам ни слутити могао

Да ону коју тражих

У далеким световима

Гле!

Обитава у селу моме

Надомак дома мојега!

Над виноградима бдиш

из којих Молитве и Вино

теку непрестано,

док те грли шума кестенова,

као што ти грлиш

Крст!

Капљо

Небеског Млека

сливена у Храм,

што појиш нас садашње,

као што си појила бивше,

и као што ћеш појити будуће

непрестано,

Лабуде Свети од камена

и Лепоте

у зеленилу опојном,

витак си од Неба

и свиленог ветра

што шуми

непрестано

као бистра твоја река:

„… Високи Дечани, Високи Дечани

Високи Дечани, Високи Дечани…“

.

Висину меримо Тобом,

као што Слободу меримо Тобом

Света Земљо Метохијо,

А Љубав и Истину

Тројединим Богом!

.

(Косово и Метохија,

Манастир Високи Дечани,

27. јануар 2008. године)

 .

Владан ПантелиЋ: Маја Д. Недељковић

Магистар философије, песникиња, истраживач на подручју културе, иконописац, илустратор књига, новинарка, фотограф. Аутор је неколико збирки песама, и збирки песама за децу, као и повести о кћери Светога кнеза Лазара –Јелена Лазарева Балшић и повести о тајинственој сликарки Надежди Петровић

Маја има обимну и задивљујућу радну биографију. Оснивач је и члан Управног одбора Српског Књижевно Философског Друшта Филокалија; оснивач и члан Управног одбора Удружења Посада; члан Београдске Књижевне Задруге; уредник рубрике Деца у часопису Удружења Посада; сарадница интернационалног часописа за културу и духовност Логос; стални сарадник Школе Српског Језика у Торонту; радила у редакцији Телетекста РТС-а; била је једна од уредница дечјегчасописа Косовски Божут…

 

Нема звукова у венама

али поруке долазе једна за другом

и пале светло у лобањи

гасе га у петама.

Зовеш ме ти из давнина

руком мојом оловку узимаш

и  кад је надахнуће ту

трн и стакло ми забадаш

у мождану кору.

Не знам ко си и шта хоћеш

само следим упутства до бола

а кад се утишају гласови

бацам задату ми оловку

оштрим чекић и њиме пишем.

И видим звезде силазе

за три прста ниже

мој отац из праха устаје у кожу

а кости одбацује

да се не оклизне.

Змај из прикрајка исмева крај века

а почетак приче показује ми

на искеженим зубима као на длану

и мени једино преостаје

да све то уредно препишем.