Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Браћо на југу зар баш нико од вас тамо

нема ни срца ни душе, да на север погледа мало,

само,

где се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори

до крви?

У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница

прети да нас умрви,

пију нам крв, да би нам понестало и ово мало

снаге што имамо,

преко хиљаду лета, напуштени, бисмо се, да ђаволу

душу не предамо….

 .

Браћо на југу зар не можемо рачунати са вама

да нам се хитно пружи братска помоћ смела,

у тренутку кад смрт лебди над нама свима?

Од оних, браћо, што нас тлаче вековима…!

На коленима је српска земља цела,

Славене моли: смилујте се над нама…!

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

да нахрани

да учврсти

да укорени

да утемељи

да придржи

да задржи

да оплоди

да оживотвори

да отрпи

да ублажи

да оснажи

да дарује

да прими

да одрази

да прикрије

да заштити

да пробуди

да каже

ко си…

 

Хајде

да очистимо срца од трња

из непокошених година

да душе дишу

додирима мокрих руку

као некада

јер грешно срце

се не може волети.

Хајде

дању да летимо крилима

заборављених јата птица

која нас чекају

у мирису липових грана.

Хајде

да више не живимо умирући

у сенкама празних тргова

и затуреним сокацима

који се са сунцем јуре

чекајући наше осмехе.

Хајде

да од ове ноћи

шетамо небом

са трептајима звезда

и тражимо неимаре љубави

који ће у твом гласу

уткати свирање хиљаду виолина

а у твојим сузама

немирне плаве реке

чији ће валови носити

кључеве помирења.

Када је реч о броју три или божанско начело тројства светлости поћи ћу од тога да је код старих Срба  сваке треће године слављен празник „Тријам“, по прастаром народном уверењу о божанском начелу тројства светлости. Тријам, као духовни појам, стоји у вези космичког значаја броја три, који се у србском предању првенствено односи на нематеријални крст земљине атмосфере или магнетни фокусатор, познатији као Часни или “крст са оцилима” у представи графичке стилизације магнетног поља Земље.

Електромагнетна сила са нашег Сунца на субатомском нивоу, која даје све оно што је потребно за живот на Земљи, увек и обавезно удара три пута у Часни крст. Отуда и потиче изрека: Три пута Бог помаже или Нема среће без треће!

.

Духовни и космички параметар броја три је астрономски: вулкани на видљивој страни сунца се увек јављају три пута, после сваке треће ротације Сунце мења магнетно поље а синоптички циклус на сунцу се понавља три пута… (М. Стеванчевић).

.

Семантички, слава Триама стоји у вези броја “три”, од ариј. три, три + џан (јан), створити, одакле је и јел. thriambos..

Тројност стварања оличена је у Триглаву или Сварогу, богу Створитељу сва три света, а три тачке су услов равнотеже у природи како у материјалном тако у духовном смислу. Отуда се у обичном говору, за психички лабилну особу и каже да је „растројена„, што значи да је здрав човек “утројен” у биолошком ритму Земље.

Хришћанска црква је укинула  у средњем веку слављење Тријама као „многобожачку“ славу, која је празнована сваке треће године, уз велико весеље, даворије, дитирамбе и певанију. Иза строгоће црквене забране крије се идеологија, али, народно весеље носи сву тежину космичког значаја броја три и духовност! То значи, да народни празник Тријама треба свакако обновити!

.

Извор-нет страница – Теслин свемирски екран

 

Није да није било, нежности и страсти.
Каткад је киша најлепшег душом лила.
Ал’, ја сам само с тобом желео срасти.
Ти си увек моја љубав, мој живот била.

.

Никада никоме нисам дао о теби лоше.
Чувао сам те од злога и оне речи нагле.
Никада нисам дао да те неверни троше.
Сунцем мог неба растеривао сам магле.

.

Чекао сам часе да ти све велико кажем.
Као сада, док се с пролећем баште ките.
Један по један мозаик склапам, слажем.
А ту, разлог си мој, усред мирисне свите.

.

Није да није било, није да није било више.
Мазили су ме тамо где се буде јутра чила.
Ал’, најважније у име свих вечности пише.
Ти си увек моја љубав, моја доброта била.

..

Уредништво Србског Журнала

Још један песник у успону, на Србском Журналу – Драгољуб Мајсторовић, рођен 07. августа 1982, године, у Бањалуци, где живи и ради, полако осваја срца љубитеља песничке речи. Надамо се, да ћемо ускоро представити и његову прву збирку песама и радосно је ишчекујемо.

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

.

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!

.

Хандриј Зејлер поставља поитање, где је Србима родни завичај: Набрајајући српске крајеве на крају закључује:. Од Лабе па иде до Дунава, од Црног Мора чак до Камчатке, ето, то је тај пространи крај, нас Срба родни завичај…!

Хандриј Зејлер (1804-1872), родио се у селу Слана Боршћа, у близини Будишина. Хандриј Зејлер је био народни песник у најпотпунијем смислу те речи. Он је оснивач лужичкосрпске књижевности и њен први песник. Његови стихови, који су одисали родољубљем, писани народним језиком, донели су му име песника-будитеља лужичког народа. У доба народног препорода, почетком друге половине деветнаестог века, и у Горњој и у Доњој Лужици, Зејлерови стихови су растурани путем летака. За велики број његових песама компоновао је музику лужичко-српски композитор К. А. Коцор, и оне су и данас у Лужици омиљене. Стихови једне његове песме („Још Српство није изгубљено“) постали су химна Лужичких Срба.

Извори: Растко; Расен

У сновима гледам шта ће се збити

другима и мени

видим те бројне животе разговетно

после сумње обузима вера

не могу више да се браним прерушавањем

добри су ме напустили

злих више нема у овом веку

мој потпис је: плодна земља.

Ако ли изађем изван оквира

овог простора,

ако ли отворим врата

направићу погрешан корак,

морам да бдим затворена

јер ова моја судбина

везује се за моје сећање

на претходну карму.

Кад дође тренутак суочења путева

моја сенка прати моју прошлу душу

до врата сна – е ту је извор

свих опасности,

јер спајају се биографије неспојивих

у један ковчег

у једну самртну плочу

и више њих постају једна судбина.

Померите се само мало

да заузмем место,

моја прошла натална карта

удаљена је од сазвежђа Ориона

онолико колико и његова кожа од моје:

равно седам степенова,

а то је толико близу

као прсти стопала на рубу провалије.

Пољуби ме у освит пролазнога,
Где свемир је купа коначног решења,
Где невешти неимари утврђују сводове,
Тамо где је завеса од облака непрозирна
И комад бесквасног хлеба је нафора,
Негде, безбрижно, лако и мило
Налик на јаслице детињства,
На музичке кутије из витрине,
Што из стакленог кавеза наивно заводе,
И заврти ми свет око убеђења,
Да сруше се заблуде од тог циклона;

Јер ти ме увлачиш у себе
Дахом непрегледних океана,
Треском подмуклих вулкана,
Скамениш ме заветним пророчанством
И проспеш тинту и катран, шаку перја
По свој белини стидљивог платна,
Руке окујеш у теретне ланце, а
Оставиш у покрету само бакарне усне
Да незнањем кушају немоћну судбину.

На увиру жедник, да избегнем некуда

Где ласно се с леђа збаци крст уклети

Истесан у ковници Страшног суда –

Све оком сам за птицом у плавети.

.

И гласом пустиника времена зовем,

Она кад је гласник стигао на коњу

С поруком у торбаку, и живу досегнем

На извору воду, ил’у неку потоњу

.

Свакодневницу да крочим ко створак,

Отарашену хајке, ловки и невера.

Бежећ од кривих огледала, укорак

Са сном о месту где пева људска мера.

.

А кад се вратим из привиди непоскоја

И слику света донесем ко иконицу

Друкчијег озарења, поимања и кова,

Са исходиштима што дижу измаглицу.

.

Па милету је супроставим овом

Који се подно себе узлетом суновраћа,

, Уречен, нек се озбори новим словом

И узвратом за млеч потакне саћа.

 

Тек што модру ноћ обли румен зоре младе

и небеске светиљке стави јој под скут,

у  брдима вековним,  к`о дивови што стоје

са Савиног извора,  гором, разлеже се звук.

 .

Занеме Шумадија. Слуша долазеће јутро бело

пој фруле, глас неимара седмоврате краљице,

предака, упокојених душа, чувара имена славе крсне

крајпуташа, кумства, икона…свете Студенице.

 .

О чемеру, иза сјаја ордења скритом

Морави, Курсули, младости,  фруло, збори!

Незабораву не дај краљице, мајке наше, мученице

што војеваше битке, саме, у тишини скамењене од боли…

 .

Свирај фруло! Свирај!!! Реци целоме свету, гласно

и моћницима што истину, на слепо, коваше о нама,

да имамо свега што нам треба,  поноса и више

и да је крв наша, на сваку стопу земље пала!

 .

Исте земље по којој и они ходе; поносити, слепи, горди…

Шта је фрула кад се уз њу тугује, радује, љуби, слави?

Нама добро, а никоме зло! Племенитог ти звука, збори

О срцу народа који прашта, али и не сме да заборави.

.

-слика- Татјана Кришков-