Била једном једна предивна земља. Биљке су ту уживале и било их више него у целом осталом свету. Животиње су биле радосне, било је довољно хране и склоништа. Човеци и човечице су овде били високи, витки, плавокоси и плавооки, поносни и стасити. Пошто су стварали само лепе и угодне мисли и цео свет око њих је био прелеп, складан, миран и плодан. Лепота се овде умножавала, а срећа се подразумевала.

Елем, њихови суседи, а било их је доста, су то љубоморно гледали. Они су генерисали само мрачне, подле и пакосне мисли, па је њихов свет тако и изгледао. И онда се једног дана досете, удруже и реше да освоје Сорабију.

Припремали су војску, правили планове, све пакости умножавали, а љубомору свакодневно заливали. И тако се окупе и крену у напад са свих страна.

Сорабијанци, научени на склад и мир, на лепоту и развој, на стварање и поштовање свега, на безграничну и несебичну љубав, нису били припремљени. Они су мислили да су и други народи као они, окренути природи и креацији. И наравно дивље хорде љубоморних ратника, осветољубивих и покварених, су лако освајали ове Сорабијске земље. Онда се састане Савет мудраца Сорабије и одлуче да спасу оно што се може и уздигну у Нав остатак становништва, преместе их у Рај и пусте да и даље стварају и усавршавају. На земљи осташе прелепе грађевине, дивни вртови, природа нетакнута а складна, сталнорађајућа поља и воћке… Ма лепота и милина.

Злоратници на крају закључише да нема више људи, да су све побили које су нашли и да треба да се башкаре у овој предивној земљи. Али, авај, природа сада окупирана злим мислима узвратила је ударац. Ништа више није рађало, животиње су постале опаке и опасне и стално су их вребале из шипражја и мрака. Сад су они постали плен , а не освајачи. Дошљаци су приметили да и воћке слабо рађају, да су безукусне, да је вода све загађенија, а не бистра и прозрачна. И полако су почели да се враћају у своје крајеве. Али, авај, и тамо их је сачекала пустош. Није било довољно људи да обрађују земљу, па није било ни хране. Животиње су постајале све свирепије и бориле се са људима, или боље речено нељудима, око оно мало рода. Све је почело да пропада, да се распада, а црнило је испунило не само душе освајача већ и њихових потомака. Изумирање свега је постала свакодневница, и људи и животиње су постајали све крволочнији и још више зли, све је почело да се распада и урушава. Убрзо је све и пропало.

А наши дивни људи су у Наву створили још лепше вртове и свакакве биљке, јер тамо мисли одмах стварају. Лепота је била већа, па су анђели све чешће свраћали да се напоје тим дивним и лековитим енергијама и светлошћу. Остала бића из Нава су се придружила у стварању па и сам Бог је често долазио да види својих руку дело. Уосталом његова душа прожима све.

Шта рећи на крају. Кад злоба и пакост завладају неким светом он се неминовно урушава, све брже и брже. Да је било више светлости и љубави, могла је цела планете да буде срећна, весела и светла.

 

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

.

***

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

 

 

 

Проговори гуја камењарка

што пресвлаку оставила нама,

дарова нам под јабуком јаде

да нам живот личи на покладе.

.

Истерани из затишја раја,

понесоше ћупове смрскане,

надањем се у залеђу зоре

обазреше у грозници живо

јер гнусоба учини напоре

и утка се у прозукло ткиво.

.

Огромне су раздаљине пукле,

на видику ни семенке нема,

векови су дарвали пакле,

само ветар оркестрира снажно

да човека у понор стрмекне.

.

Што сотона свакодневно пали

низ хридине од паклених стена,

расплоамсава жаришта векова,

а ми ћемо некролог писати

да нам буде вечна опомена.

*

Ноћ  сe одавно спустила на град, на чијeм нeбу нe бeшe ни звeзда ни мeсeца. Само су снови лeбдeли изнад зграда у којима сe одвијала свакоднeвица оних, који су одлучили да свој живот провeду у тим камeним и бeздушним грађeвинама, којe су сe дизалe високо изнад зeмљe.

Сeн мушкарца јe лутала улицама тражeћи мeсто на комe јe провeо дeтињство. Трeбало би да јe ту нeгдe, сeћа сe, али сe толико тога промeнило.

Бол у нози у коју јe рањeн у бeгу прeд нeмачким војницима сe појачавао. Нeкад су били нeподншљиви, али борио сe да их савлада. Звук штикли двe ноћнe дамe одјeкивао јe улицом. Како су сe приближавалe, сeн сe уплаши да би могла бити примeћeна и сакри сe иза угла зградe.

– Шта ти јe? – упита јeдна

– Ништа. Учинило ми сe да видим нeчију сeнку. Можда нас нeко прати?

– Каква сeнка, нeма никога, опeт си пила?

Отишлe су својим путeм, а он настави да тражи. Дeо јeдног дворишта учини му сe познат. Да, то јe то! Ту јe била липа испод којe јe закопао благо (нeколико ситница, како то дeца вeћ радe). Направио јe и мапу која сe давно изгубила, али јe у сeћању чувао успомeнe којe су рађалe бол. Повукао сe од људи, са раном на срцу коју су му задали и тако отишао на онај свeт. Ни тамо му нису дали мира! Као да су јeдва чeкали да му срушe кућу и уништe траговe њeговог постојања.

Слабашним рукама сeни, почeо јe да копа. Узeћe својe благо и никад сe вишe нeћe овдe вратити!

На шакама су остајали трагови зeмљe, а њeно грумeњe лeтeло јe около. Рупа јe постајала дубља, чак толико дубока, да сe у јeдном момeнту зачуди својој снази.

Ископавао јe гласовe својих родитeља и њиховe шапатe у којима јe било бригe за њeга и браћу. Тeк сад јe могао пажљиво да их ослушнe. Нису сe много разликовали од оних којe јe размeњивао са својом жeном док су дeца спавала. Ископавао јe успомeнe на скромнe прославe празника којe су доносилe радост у тeшким данима. Ископавао јe својe љубави, надe, нeуспeхe, борбe. Ископавао јe данe у којима су му сe рађала дeца, њихов плач, првe коракe, рeчи… Ископавао јe сузe својe жeнe за којe му никад нијe рeкла.

Кутијe нијe било, а зора сe приближавала.

       – Можда ју јe нeко ископао?

Сeнка новe тугe прeшла му јe прeко лица. За ту кутију само јe он знао. Зашто никад дeци нијe о томe причао? Можда би му сe смeјали, а можда би га бољe разумeли. Ко зна?

Прва свeтла су почeла да сe палe. Пас у дворишту огласио сe лавeжом. Било јe врeмe да крeнe.

На рукама јe понeо свој живот, а јeдан грумeн обрастао травом, ставио јe у џeп сакоа. У њeму су били сви којe јe волeо.

Још јeдном јe бацио поглeд на мeста која су одисала дeлом живота који памти и отишао храмајући. Зов родног града био јe јак. Одјeдном јe толико ослабио, да га нијe прeпознао. Сад зна зашто – умирао јe под налeтом људи који су га насeљавали, бeз осeћаја за њeгову душу уткану у сваки камeн калдрмe коју су давно склонили, жeлeћи да га прилагодe сeби.

У другом граду, човeк у инвалидским колицима, дао јe својој ћeрки дрвeну кутију и рeкао:

– Мила моја, чувај ово. То јe твоја породица. Срушили су нам кућу након дeдинe смрти, то знаш, али смо сeбe сачували. Добро јe што јe дeда умро прe тога… нe би поднeо… Кад прочиташ, схватићeш!

Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је…да видим смисао.

Не…речи не могу да воле као дух…
Чак ни срце само што живота изворе крије…

А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера…ван пролазног тихог времена…

Одлазим.

Враћам се.

Вечно мирујем а СвеМиром путујем…

Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род ме мој чека верно…“

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима
вечности јутро Сварога.
.
Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају
под именом другим…
.
Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме…ледено
врелим погледом истине.
.
Ти волиш изнад разума овога света и многих светова
што у ниски сјакте васељенској.
.
Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог
скривеног срца истине?
.
Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла
извајана је…да видим смисао.
.
Не…речи не могу да воле као дух… Чак ни срце само
што живота изворе крије…

Одлазим.
.
Враћам се.
.
Вечно мирујем а СвеМиром путујем…
Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род
ме мој чека верно.

.
А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од
белог мермера…ван пролазног тихог времена…

 

Богиње лепоте,

Виле магијске привлачности,

кћери Богова,

сестре Вилењака,

сутра здрава, лепа, јака,

права супруга, мајка,

РОДитељ, васпитач, учитељ,

.

Словенске жене то јесу – вечна жеља сваког човека,  који тежи, да буде оно што су били његови преци, Богови, Вилењаци, добри мужеви и прави РОДитељи – светао пример свом РОДу.

 

Љубави моја,

у мојим сновима рођена,

ти што си створила мене

пре Света и Времена,

на Почетку Свих Почетака,

преведи ме преко Велике Воде,

проведи ме кроз Тамне Светове,

и поведи ме Дому својему,

где Твоја Велика

Душа Љубави

одувек рађа

све љубави.

 

 

 

Волео сам Вас; моја љубав стара
Још увек , можда, спи у срцу моме.
Ал’ зашто она немир да Вам ствара?
Ја нисам рад жалостити Вас њоме.
Волео сам Вас немо, безнадежно,
Пун стрепње и пун љубоморне боли,
Волео сам Вас искрено и нежно;
Нек Бог да, тако други да Вас воли.

.

 

 

 

 

У част  рођења Великог Песника на данашњи дан!

-слика –Франк Дикси- 

Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

 .

Још ми срце иепред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

 .

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

 .

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

 .

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

.

 Владан Пантелић: Журнал не заборавља песнике

Чудесни песник Србољуб Срба Митић! По посвећености поезији сличан је Песнику – Драгану Симовићу. Ја то зовем – апсолутни песник. Ево Србине две реченице којима, чини се, он себе самога потпуно описује:

 – Двадесет година правим дугове и пишем;

Нека се сакрију који се не усуђују.

Ево и неколико описа Србе Митића од љубитеља и познаваоца његове поезије:

–          Срба Митић, једноставно није могао да не поверује у Реч Божју, поклоњену њему, убогом сељаку из Стига, човеку без школе и родовског стабла. (Др Владета Јеротић)

.

–  Из лука и проје

дрзнуше сонети

наше неспокоје

песмом чеш пронети

(Веселин Џелетовић Павлов)

.

–  Тихо Србољубе,

славуји данас

за тебе поју.

У сан би твој,

у самоћу,

у модру тишину,

да заборавиш.

(Зорка Стојановић)

.

Захваљујемо песнику Новици Стокићу, Србином унуку, који нас је подсетио на своја великог деду.

 

Сви смо ми спортисти. Сви ми играмо свакодневне утакмице на терену званом живот. Спортска утакмица је само приказ у малом, на ограниченом терену, животне утакмице коју играмо на неограниченом терену. Сви смо спортисти и сви то врло добро осећамо на својој кожи. Да ли смо сви Ратници, Ратници Светлости? Нисмо, иако тај пупољак носимо унутар себе. Како спортиста постаје Ратник Светлости и зашто је то важно ?

Спортиста пита: – Ко је следећи?  Кога сад треба да победим?

Ратник унутар њега му шапуће: – Ти сам си и бивши и садашњи и следећи.

– Како мислиш.. ја? – зачуђен је спортиста.

– Кад дође време разумећеш и то. Рано је.

Спортиста изговара: – Како ћу сад? Јаки су ови.

Ратник, храбро: – То је само твој утисак.

Спортиста се жали: – Никад мира, стално неке обавезе, утакмице, проблеми, стрес.

Ратник весело: – Добро је док је тако, то је сигуран знак да си још увек у игри.

Спортиста кука: – Поломише ме. Све ме боли.

Ратник: – Добро је, одлично, настави даље.

Спортиста кличе: – Победа. Како сам их одрао данас. Ја сам заиста посебан, другачији, бољи.

Ратник: – Исти си к’о и сви остали.

Спортиста љутито: – Како сам исти кад их дерем већ месецима, годинама, деценијама? Најбољи сам ?

Ратник: – Не верујем ти.

-Како сад то … са неверицом спортиста. – А моје дипломе, медаље, банковни рачуни?

Ратник, кратко: – Материја, ограничена и пролазна.

Спортиста, провокативно: – Ти појма немаш. Ти ни не знаш ко сам ја.

Ратник, самоуверено: – Познајем те боље, него ти себе самог.

Спортиста, огорчено: – Хоћеш да кажеш да све моје медаље не вреде ништа?

Ратник, са сигурносћу: – Њихова вредност зависи искључиво од тебе.

Спортиста, иронично: – Објасни, мајке ти да и ја научим нешто паметно.

Ратник, са осмехом: – Вредеће тек кад их понудиш колективу. Не вреде све док их присвајаш за себе.

–          Опа, пази кеве ти, ти си неки паметњаковић! А моја породица, златна, успешна деца, моји родитељи, моји унуци, моји пријатељи, моја прелепа жена, моја огромна животна искуства, шта је са њима, зар то нису моји непролазни успеси?

Ратник, мирно: – Ништа није твоје.

Спортиста, изнервирано: – По теби, шта ја треба да радим ако нису важне ни медаље, ни дипломе, ни људи, ни породица, ни деца?

Ратник, опуштено: – Све је важно.

Спортиста, ван контроле: – Ти мене зајебаваш. Нађи неког другог, молим те.

Ратник: – Озбиљам сам, иако, можда, изгледа друкчије.

– По теби, шта један спортиста треба да ради и како да се понаша? – уморно ће спортиста.

Ратник одмахује главом.

– Шта је, не знаш, а правио си се да све знаш?  И ти се правиш неки ратник, млакоња. Ти си нико и ништа – спортиста ће нападачки.

Ратник седи мирно.

Спортиста гледа поносно док размишља: – Још једна рецка. Још једна злата вредна победа против овог уображеног и пргавог противника.

Ратник му чита мисли и изговара нежно: – Спортиста се бори ПРОТИВ, а Ратник се бори ЗА.

– За ста? – победнички ће спортиста, остајући у својој емоцији.

Ратник: – За СВЕ.

Спортиста, са конкретним аргументима: – И за своје противнике, конкуренцију, непријатеље?

Ратник: – Нарочито њих.

Спортиста, одлазећи: – Ти си нашао мене да зај.баваш! Нађи неког другог. Одох ја.

Ратник: – Напротив, дајем ти шансу.

– Какву шансу? – радознало се враћа спортиста, очекујући неку личну корист.

– Шансу да сви твоји успеси добију ВЕЧНУ вредност.

– Конкретно молим, апстрактне ствари и приче ме не интересују. Конкретно, Шта ћу ја имати од тога?

– Ништа.

– Шта ја уопште и радим овде? Време је да идем, – рече спортиста разочарано и одлучно. Видимо се, поздрав!

– Ја сам ту, ако се једног дана предомислиш. Седим у теби као пупољак и чекам да постанем расцетали цвет. Чекам да спортиста постане ратник, и да се бори за праве вредности.

– Зашто је то важно? – спортиста спуста гард.

– За то што спортиста узвикује поносно, виче гласно, дере се да га сви чују.

– Шта узвикује поносно, да га сви чују?

– ЉУДИ, КОЛИКО ЈЕ ДУБОК ОНАЈ БУНАР?

– А шта ради ратник?

– Пита скромно пролазећег пастира.

– Шта пита пастира који пролази?

– ИЗВИНИТЕ, КОЛИКО ЈЕ ВИСОК ВРХ ОНЕ ПЛАНИНЕ…

.

.

Владан Пантелић: Иван Лапчевић

.

Гледао сам у Нишу меч између рукометних репрезентација Србије и Француске. Док је у нашој одбрани играо, два метра високи, Лапчевић, са распоном руку као кондорова крила, Французи нису могли лако да пуцају на наш гол. Онда је, због повреде, морао да изађе са терена. Мислим да му је то била последња утакмица у репрезентативном дресу.

Иван Лапчевић, Иван Легенда, је бивши репрензетативац у рукомету, освајач Олимпијске медаље и освајач многих медаља на светским првенствима за нашу државу. Освајач је и низа одличја са многим клубовима у којима је играо – србским, немачким, шпанским, мађарским. У Шпанији је играо за најбољи клуб на свету – Барцелону, а у Мађарској за Виспрем – шест пута првак државе и првак Европског Купа. Добитник је и бројних индивидуалних награда и признања током 25 година дуге спортске каријере.

Иван је сада спортски менаџер, и оснивач и директор агенције за помоћ спортистима, да савладају све врсте проблема који постоје у свим етапама њихове каријере. Знајући Ивана и знајући његове способности за рад са младим талентима-рукометашима, као и његову оспособљеност да у људима види и друге димензије њиховог бића, зажелео сам да он буде савезни тренер. Такође сам зажелео и да отвори сопствену школу за младе талентоване спортисте. У духу исписао сам – на улазним вратима његовог терена: ИВАН ЛАПЧЕВИЋ, Школа за вишедимензионе спортисте-рукометаше новог доба и будуће освајаче Олимпијских медаља.