Кад напишем Последњу реч
биће то почаст
свим до сада написаним
Стрепњама, Чежњама,и Траговима
од Ходања на рукама…
.
Биће то тачка
обојена Душом мојом
на све свечане речи
које су из пера мог потекле
да осветле
најмоћније осећање
– ЉУБАВ!
.
Кад напишем Последњу реч
биће то нови Почетак
свих крајева
Добро преко сваког зла
Сунчева светлост преко свих сумрака
извор свих понорница
да изнедре
и После мене

 

Најљубавнију песму…

 („Душа душе моје“ 2009)

Лепота је потка испод и видног и невидног

Најгушћа је у Чојку који циља небо високо

А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

.

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења

Јасновидо гледам танано лепототреперење

.

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања

Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља

Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

.

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке

Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

.

У среди Круга посвећења подижем обе руке

Повезујем се са Душом и са тачком стварања

Силницама мудрим призивам пламени вртлог

.

Енергију Свеспасења поливам на свест света

Да се у Души појача и покрене извор осећања

.

Светлоплодовито учовечење силне благодети

Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе

Кроз њену средину као реку златне светлости

.

Светлило – златило развејава силу смути-проспи

Унутарње јединство са свиме испуњава груди

Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

 

Гледајте како

сребри се јутарња роса

а зраци играју весело.

Гледајте како

на земљу просу се дан.

.

Гледајте како

трава у чашке упија

сунце, воду и радост.

Гледајте како

на земљи расцвета се дан.

 

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Осећаш ли сунце и ветар на кожи?

Чујеш ли шапат бија који разноси ветар?

Осећаш ли додир земље под ногама

и мирис прашњавог пута у ноздрвама?

Чујеш ли зуј инсеката у млаком ваздуху

и песму чегртуше у прикрајку?

Чујеш ли још нешто –

нечујно?

Видиш ли још нешто –

невидљиво?

Осећаш ли још нешто –

неосетно?

Јеси ли Жив?

Јеси ли Будан?

.

www.ekologijasvesti.com

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.

Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,

душа ветрова што се враћа са сунцем,

настани се и тумара међу борјем, по ливадама.

Плах и благ, светао, мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то.

Валови, вијање свиластих влати,

прелећу прозирни анђели.

Небеске харфе међу гранама, над травама,

тишином, у мирису смоле.

Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.

И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка:

Сунце зађе за ледене стене…

Слушам ли то,

Дара и Ђула певају. Бисерно, ко суза чисто,

Дара и Ђула певају, одзивају се или дозивају

преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу,

златом, благим летом, зачараним детињим слухом.

Са врха Чиготе слећем ли то ја, паперје душе,

или ускрсли ветар, по грању, по травама које одавно ничу

са Ђулиних и Дариних уста, са девојачких песама.

Свеједно можда.

У етеру, близу и далеко, преко пролома,

замирисало је и запевало лето међу борјем.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

 

 

Лепота зри у лето на измицају,

кад воде се спремају преображају,

кад корен биља застане, и уздахне!

кад  тишина почне да говори  о звездама

што сву ноћ на зрна грозда падају!

.

 

Лепота зри у твојим очима,

У тихим прстију додирима,

У даљини, што на прозору је осликана,

На твојим отвореним вратима!

Кад помислиш да сам написао крајњу песму,

кад се од мојих стихова капут по мери скроји,

раширићу крила по небеском платну, и повесму …

Писаћу ти преко ветра, о једној љубичастој боји.

.

Биће је у цвећу, у дрвећу, у роси, у твојој коси,

а биће и мене, у једном мају, у рајном сјају,

заједно ћемо трчкарати дивљом преријом боси …

Ти само тад пожели да тренуци за заувек трају.

.

И трајаће. Знам их, негдашње им завештах нити.

Све су од спектра чуда и светле попут фењера.

Задивљујуће је љубав у времену огледала бити.

Веруј да са тим нема ништа овог доба невера.

.

Идем сад, идем да се што пре месечини вратим,

поврх оних давних кровова и звонећих кедрова.

Кад помислиш да љубичасту боју више не пратим,

писаћу ти преко ветра … Читаћеш између редова.

 

-руком писана  књига Песника– објављује се у целости-

Успињем се на врх брда које чини

највишу тачку острва. Одатле се опет

 види море. У међувремену је негде пала

киша и појавила се дупла дуга.

 .

У летње јутро

Две дуге премошћују

Море и мој сан