Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превидиша

 .

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичјих крвника

 .

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи

Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

 .

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што свестиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Градитељи,

од Створитеља

даром стварања обдарени,

земљу сабрану обликују

циглом – елементом стварања.

Пеку је потом – елементом ватре.

Хладе – елементом ваздуха.

Везују – елементом воде.

Саздају – елементом Љубави

дворце бивствовања

у којима ће се рађати

деца њихова.

*

-слика-Иванов-

 

Праћака се

бијели стомак жене,

као риба на крми чамца

под ногама рибара,

кроз  далеку ноћ

док грмљавина дозива грч

постанка и стида

у међуножју и

ружином грму –

тамо гдје је све почело.

.

-слика-Пашкулски-

О мили РОДе,

На корак смо до слободе!

По ивици ходамо,

Чекамо чуда да се догоде!

На крају ивице,

Чека ме Сунце,

Жарко, јарко, сјајно,

Светлост над светлостима,

Извор мудростима,

Радост болеснима,

Живот живима!

Слава Роду!

Ваш брат по Сварогу!

.

  Родамир Ведун (ДушкоСлав Ђукић)

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика.
Сунце, извор,звезда, Косово,
љубав, дете, огањ,Бели Анђео
и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека. Нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
који хара по мени и мојој тами.

.

7. фебруар 2017. година
   

-слика- Срђан Вукчевић –

 

 

Беоњачама бледуњавим бленуше предходници

Умовима осакаћеним најављиваше вртове рајске

Сјај искре небеске долазећих гушише ласно

.

Изобличени у отеклинама огрезлим

Палацајући из бусија змијских љигаво

Сисаше животворност из груди хранитељских

.

Као жаокама убадаше изданке здравила

Сикћући убризгаваше талог отровни у дамар

Венући обамрле пупољке зелене

.

Затровани гневно у инат здушно пупише

Зевкајући живот упијаше

.

Вавек

.

-слика-Момо Капор-

Ми смо, гле!

Светлост која плеше

У безкрају светова

У дворани која нема

Ни почетка ни краја,

У дворани од звезда,

И сунаца, од сазвежђа

И звезданих јата.

Наш живот је плес,

Плес са боговима,

Плес са Створитељем,

Плес са свим видљивим

И невидљивим световима.

Ми смо зрак Духовног Сунца.

Зрак који плеше.

Зрак који се смеје

И радује, зрак који љуби,

Зрак који постоји

У вечности и безкрају.

И гле!

Наш живот је плес,

Плес радостан и дивотан,

Плес без почетка

И свршетка.

.

(Из рукописа )

Ко се ватром никад окупао није

том никада срце пречисто не бије.

.

Ко се огњем радо не умива

тај никада човеком не бива

.

Ко ли воли огањ миловати

тај се рашта знао и родити.

.

Ко се ватром није никад обукао

тај је вечно себи голготу привукао.

.

Дођи срцем и душом не часи,

те захвати прегршт ватре свете

да с’умије лице твоје бело

да погледаш оком кроза чело.

.

Па да световидски сјакте очи твоје,

да се виде све сад свете боје,

јер кад видиш – гледаш ти тад ведаш.

.

Огањ гори!

Ватра то је света.

Љубљени ветром млади листови

Крију птице и њихова гнезда!

Још мало, и бежаће таме облаци јер

Стижу бели велики лоптаци!

 

 

.

Моје руке, ко крила,

Замахом  пут утиру

Срцу што јаче куца!

Граница тела нестаје!

Све пламти од весеља!

Буди ветар, љуби ми лишће,

Разви руке, моја крила

Сновима својим дозволи

Да загрле их моја сунца.

 

Небо је нестало
само још месец лута
са јатом звезда
ивицама бескраја ноћи
тражи једну
која се откачила
од Великог медведа
или можда…
моју одбеглу строфу
из песме о теби
која се крије у омагљеним сновима
заклоњена месечевим српом
и не жели бити у песми
која шапуће тугом
коју не волиш
а која ти можда и не стоји
не умеш да је болиш
…није свако за тугу.
.
Ноћ се успавала
и дрхти као уплашена срна
па је ни озебла јутра
ни недељна звона
не могу пробудити
још сања …
једно лето и једно море
и пешчани сат без песка
који се отопио
испод наших врелих стопала
…а море се удавило
у капима суза
које оквасише
наша распукла срца
на пустој обали
коју милују  мириси агава.
.
Ноћ спава међу звездама
у загрљају строфе
која чека другу песму
а ми нисмо знали
да има још светова.

.

Рефик Мартиновић рођен је 1949. године, .у Тутину, где је и завршио основну школу, Гимназију  у Новом Пазару, а студије философије у Скопљу, после цега ради као професор философије у Гимназији у Тутину.

У слободном времену бавио се новинарством, писањем есеја, колумни и поезије.  Данас, углавном пише поезију, коју објављује у многим часописима и зборницима у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Мађарској и у неким земљама Јужне Америке. Објавио је две збирке песама: „Сећања“ и „Агора“,  монографију  „25 година Средње школе у Тутину“.а у припреми је збирка „Љубав у знаку шкорпије“ . Радо је читан, нарочито код омладине. Има велики број пријатеља и сарадника у земљи и иностранству.

 

.

– слика-Низовчев-