Да ми је да насучем срце своје
на твоју обалу
или да отпловим на теби до херувима луче –
све анђелке бих тобом задивила.
.
Пучином пењачицом да ми је
да се огрнем
и зеницу твоју из сунца да извучем,
озебле вршкове недара топлином њеном угрејем.
.
Пресечену напола јагоду твоју
уснама својим да ми је нежно да помилујем,
знам, сав сок са њих бих упила у себе –
најлепша бих нектарина била.
.
Андерсене, бајком ме начини.
Егзипери, најлепши вртлар постани.
Биљка хоћу да ти будем.
.
Мој Хансе, мој Антоане,
у биће моје напокон уплови.
Таласом мора мога постани –
мирис хоћу да ти будем.
.
Мили принче, шапат мој чуј:
најлепша ружа на зениту бих ти била.

-извор: Онлајн поезија-Анђелко Заблаћански-

Живот не познаје године и старост,

за њега је младост увек јава,

кад кроз снове лети љубав, искрена и права,

док у души пламен гори, он пут осветљава,

нема борбе, нема страха,

све је игра Сунца и Месеца, ноћи и дана.

-извод-

-руком писана  књига Песника-

-илустрације. Драган Симовић-

-књига се објављује у целости –

 

 

 

Планински свеж поветарац

доноси мирис смиља

улази ми у ауру,

миомирис ме опија.

.

Једном ногом си наслоњен

на врх највећег ланца каменог

руку си испружио тамо где

су све стране света,

са длана ти је полетео

ветар и убрао лати са

тек процветалог цвета.

.

Погледао си ме јасно

и заповедио  очима да ме

материјализују у твојој близини,

видим тај одсјај очију твојих

у зраку, увек сам са тобом,

оваплоћујем честицу сваку.

.

И нема даљине, не

Ни раздвојености душа и тела

Јер, гле

смиље  ми оста у длану моме

и где ногом коракнем ту оно замирише

а кад га ка теби дунем кроз етар

из мојих дланова завитла се ветар!

 

Дошла ми је кап малена

Прозирном дугом обојена

На лист храста старог стала

И за жеље моје упитала

Колико их имам, шта све желим,

И хоћу ли с неким да их поделим?

.

Мирисница трава ме очарала

И кренух да мислим, мислим

Шта све желим…

Рекох јој да волим

Да све шуме буду здраве,

Да под столетним дрвећем

Расту лековите траве,

Да су птице у гнездима мирне

Да поје песме, свака своје

Да се за птиће своје не боје,

Да срна лака, шумом ходи

Јелен на рогу лептира да носи

Зец да ловца разговори

Змија да се хлебом храни

И да не одлази никад ласта!

Сунце да нам сија вечно

Звезде да се виде и по дану

Потоци да певуше јасно

Да се врате Виле и Вилани!

Срца људима да буду чиста

Да путевима своје душе ходе

Зло, да дугом прође и да види

Своју другу светлу страну!

.

Кап малена насмеја се и запита

Има л још жеља нека!

Желим вечну љубав, рекох,

Срце своје у срцу мога Човека!

(промишљања Ивана Лапчевића, нашег рукометног репрезентативца, на тему …)

Садашњи тренутак је дете, стваралац, моменат у коме је једино могуће нешто конкретно променити. А будући тренутак ? Шта је, заправо, оно што нам долази и колико је важно? Има људи који кажу:  – Баш ме брига шта ће бити, важно ми је да живим данас. Други пак, мисле да је важно оно што је било и да их то кочи, да данас остваре жеље, и да се ти догађаји нису дешавали некада, данас би њихов живот био прави мали рај, рај на земљи. Трећи мисле и оптерећени су, оним што долази (циљеви, планови, идеје) – будућност. Шта је оно што ме чека? Да ли ћу успети да остварим то што желим ? Да ли ми је суђено да ми се то деси ? Ако није – џаба све. Да ли ће проћи ово што ме данас мучи ? Да ли ће се завршити и када овај проблем или проблеми који ме окупирају?

Хтео то или не, човек је често заглављен у будућем тренутку. Бави се њиме. Брине за њега . Боји га се. Чека оно што долази са несигурношћу, нестрпљењем, надом. Човек чека радећи на томе да му будућност донесе оно што жели. Дакле, човек, хтео то или не, заглави се,, ни мање ни више, него у једном малом будућем тренутку. И тако, човек, хтео или не, постаје његов роб, постаје његов наркомански зависник. Шта му ова зависност доноси у садашњости? Доноси потпуну блокираност на многим пољима садашњих тренутака које проживљава. Човек се бори, копрца, трза. Покушава да скине ланце и окове и, пре свега, се нада, жарко жели и очекује да му његов робовласник, будући тренутак, скине ланце и окове, и награди га слободом и испуњењем жељених циљева.

Човек не зна, или заборавља, да је време у својој сржи немилосрдно. Човек заборавља да време, у својој суштини израза не пада на форе, на увлачења, мито, корупцију, нити на манипулацију  у било ком облику. Човек је заробљен, немоћан и живи у ћелији са четири зида која га окружују. Навикава се на овај живот у ћелији. Он му постаје реалност и мири се са тим – то је живот, тако мора. Слобода, срећа, испуњеност – нису за мене. Таква ми је судбина и то није фер. Већина других лепо и срећно живи. Види их – све имају, а ја? Шта је са мном? Зашто ми срећа није суђена? Где сам погрешио? Шта сам скривио па сада испаштам ?

Човек гледа у погрешном смеру, још увек се надајући да ће му исправљање греха прошлости донети слободу и остварење циља. Размишља – бићу добар и успећу. Нада се. Време пролази. Нема онога што човек жели. Визуелизира, медитира, моли, бави се собом. Ништа!  Резултата нигде, ни на видику. Онда мења тактику. Почиње да трчи по ћелији, хода брзо од зида до зида. Радећи напорно очекује да ће заборавити где је. Ипак се умара од константног рада и одустаје.

Почиње да се бави једином логичном ствари која му преостаје. Пошто не види јасно свог господара и оног ко га је затворио у ћелију, напашће оног кога види. Оног затвореника са којим дели свој простор. Он је крив за све -постаје његова реалност. Човек напада конкретног човека, јер му је време апстрактан појам. Његов колега, саборац из ћелије, постаје главни разлог, тема и кривац, за све његове проблеме и појам кога треба притиснути и напасти. – Ако га нападнем, он ћу наћи решење како да изађем одавде. Он треба и мора да ми донесе слободу. Јуриш, јуриш, јуриш!!!

За некога ће бити крив,  за све грешке које је правио и које прави – његов несавршени родитељ.  За некога његов шеф који га нервира, притиска и излуђује. За некога – његов министар, онај који му креира такву реалност. За некога – неко ко га је преварио у прошлости и због кога данас нема то што треба да има. Човек улази у грчевиту борбу против овог видљивог противника, надајући се,  и очекујући,  да ће се на тај начин ослободити и лагано ишетати из ћелије у своју слободу.

Будући тренутак не попушта, стиска и дави све док човек не преузме свест о њему. Све док га човек не погледа, не препозна и не постави на право место свом животу. Све док му човек не припише важност коју истински заслужује. – Ти си први, а он је други, – изговара човек свом будућем тренутку. Ти си испред, он је позади. Ти носиш њега у себи, а он тебе не. Ти одлучно водиш, а он те храбро прати. Ти – мој будући тренутку, стојиш чврсто испред мог садасњег тренутка !!!

О њему (садасњем тренутку ) се прича, пропагира, потенцира, воли, а ти ? Од тебе се плаши, стрепи, нада и пре свега безконачно ОЧЕКУЈЕ.

Он је у релакс фази, а ти ? Ти си под жестоким стресом. Осећаш се као човек од кога имамо превелика очекивања. Као човек коме су сви на грбачи и особа од које сви непрекидно нешто траже. Како да те опустим? Како да ти помогнем ? Знам одговор. Сам ми се намеће:

– НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА, ОЧЕ!  – Ја желим ово, ово и ово, а ти ? Шта ти желиш, Оче?

У садашњем тренутку разумем, прихватам и дубоко верујем, да оно што ти желиш за мене,  је неупоредиво важније од онога што ја желим за себе? Молим Те, дај ми снагу да се ослободим зависности и огромних очекивања од моје будућности. Молим те, дај ми мудрост, да желим пут, пројектујем пут, и ходам путем који је у складу са Твојим плановима.

Молим Те, помози ми да разумем моћ будућег тренутка, и да не будем његов роб, већ његов верни и вечити слуга. Молим те, Оче, помози ми да своју гордост и свој его укротим, и да, на крилима свих будућих тренутака, стигнем тамо где ме Ти чекаш са раширеним рукама!!! Амин

Ко је Лада ако не одсјај чисте свести у раном јутарњем мирису Липе..

Уз Световида, Перуна, Весну и друге, Лада је сачувана

у сећању нашег рода као једна од Богиња.

Јудеохришћанство је покушало искоренити њих из

заједничког сећања рода. Срби у свом суштаству и

гену и даље чувају знања.

.

Лада као и остали су наш Звездани род који је својим

знањем постао божанство. Још једну истину треба

рећи, кад је већа свест била у народу о нашим

Боговима, они су сматрани родом. А што је више

знање бледело, тако су и они почели бивати боговима

онако како то замишљају незналице или многобошци.

.

Србин зна да му је то Звездани род а род се не

обожава већ воли и поштује.

.

Ко ће у знању принети жртву Ђеду свом?

Ко ће у знању жртвовати ишта Белој Пчели својој?

Баке и Ђедови су наш род који волимо и поштујемо

јер знамо. Тако и ова песма данас о Лади говори о

томе.

.

При роду Природа ради на откривању истина…

.

Лада хладне душе греје да освесте Ладу а хладно да

им не буде.

.

      ………………..Ко је Лада ако не одсјај чисте свести у раном                                 

                         јутарњем мирису Липе…

 

****** Ој девојко, што с висока гледаш,

дођи доле и коло рашири.

..

О Русаљке, без знамења починуле,

пут без пута вам је познат.

Што чините?

Где вам је глас молећив?

Путите, хлеб вам  не допечен.

Ченом белог лука кроз крошње вас терам.

Канавцем цветним за гране задевам.

Са висине смиље по краљици бацам,

гледам коло у њега се не хватам.

 .

****** Ој девојко, краљице те моле,

са дрвета сиђи доле и коло нам рашири.

 .

Ој краљице, младе лепотице са три краља

да вам игра ваља, две женице нек ми држе лице.

Од јутрос се по дрвећу верем

не бил чула пастирова рога,

да вас потом водим до потока медне.

Ви коло играјте, ја ћу пасти

са Русаљком се онамо састати –

изгребаћу себи лице, почупати обрвице,

јаукнућу нека гора јечи…,

да нам помор лепих цура спречи.

Краљеви, нека ми прискоче

унакрст сабљама нек ми свест откоче

умите ме водом са потока,

принесите лука ради урока.

Живе биле, догодине опет на Духове

коло водиле.

 

Прамајка моја за племе своје

месила је обредни хлеб.

Ретке су месиље створитељке

које у себи мире

две опречне суштине.

И у мени је суштина ватре

и воде  једновремена.

Овај се код преноси духом крви!

Непрекидно, ток љубави улази

у хлеб.

Ватром га загревам

да нарасте!

Водом га носим до извора

на посвећење!

Собом га износим

на трпезу Љубави.

 .

-слика- Српски музеј хлеба –Јеремија-

Окрезавио
од старости и птица
– сунцокрет.

∞

Човјек и пас,
у јутарњој шетњи.
Замишљени.

∞

Бјежећи од
вјетра, лист нађе заклон
у плитком рову.

∞

Подневна жега
и звекет мотика по
сувој земљи.

∞

Небо просуло
огледала по путу – птице
их пију заједно.

∞

Поплава. Ријека
покрала бундеве и
побјеже са њима.