… слушајте као шапуће море

у брескви као у шкољки,

свака орахова љуска

је лађа, а једро лист,

сваки камен сидро,

грана кормило,

таласи су долине, брда и траве,

буре громови и кише, а огњиште

сваке куће

лука и спас.

Свака боровница по једна је маслина,

а грозд пуна чаша вина,

горске сирене су кошнице распеване,

а златна риба сваки клас

у подножју твоме.

 .

Брује ти манастирска Звона,

Тамјан има мирис

Рузмарина,

Фрушка Горо,

Благослов Господа

кроз тебе Љуби нас!

Над Царским градом бди срце моје.
Из Фрушке горе ка онамо куца.
Тамо срећу јури првенче моје.
Друштво јој ново клемпава куца.

.

Слаткица мала – бепче кучеће
што репом својим радост казује
дар је љубави и брачне среће.
Бепче му се моје пуно радује.

.

Због снажне љубави за кућне љубимце
девојчица моја маштала бити
лекаром за драге животињице.
Љубављу својом их хтела лечити.

.

Но Космос некад машту не чује
кад је далека од судбинске скице.
Донекле жељу маште остварује
док лечи и негује своје мезимце.

.

Клемпица мала сада њу снажи
па љубав прима и одзрачује.
Уз поклон драги и људи јој дражи.
Лакше са њима сада људује.

 

Само је Србима чудом дато

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год

 .

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

 .

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута.

 .

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и свободу.

 .

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут безкраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

 .

У Србији се играју кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

 .

Зато одавде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!

 

 

 

„Лепотица хладна,

на страхове  указује!

Ко их не победи,

пољуб њен, бели,

у Нав  га  води!“-В.С.

 

Морана је била божанство дуге и хладне зиме –  зиме,

која  је са собом могла да донесе и смрт, те се  због тога

 њен долазак увек са страхом ишчекивао, а

одлазак бурно и радосно славио.

Река Морава  носи у себи име Моране, што је прилог

теорији да је Морана и водено  божанство.  

Повезана је са Навом  а  могуће је, да Морани

припадају  у ствари,  све реке, јер  коначан циљ река је

море, које је такође њена вода.

Свакако,  не може се рећи,  да је ова богиња потпуно

негативно  божанство, јер је  нереална подела на савршено

добро и  потпуно зло, дошла тек са хришћанством.

У појави Моране једноставно видимо, како су

наши преци поштовали и оно што им није доносило

добро,  већ их је плашило и ужасавало али и прочишћавало.

У руским бајкама,  она је лепа принцеза-ратница –  

Марја Моревна,  која сама ратује против моћних војски,

док код Грка је то Персефона, код Римљана Прозерпина,

а код Келта Мориген или Моргана.

.

(Извор- Стари Словени; Свевлад …и …)

 

Доброта је даљновида

..

Доброта је даљновида и види најдаље узроке.

Злоба је кратковида и види најближе узроке.

Злоба и тица виде, да је потребан облак, да би пала киша.

Доброта види, да је потребан Бог, да би пала киша.

Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз.

Доброта види, да је потребан Бог, да би растао кукуруз.

 

Ћутање

.

О три предмета не жури да говориш:

о Богу – док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху – док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану – док не сване.

.

.

Од видика зависи мир

.

Што ужи видик, то већи немир.

Што шири видик, то мањи немир.

Најшири видик, божански мир.

Што ужи видик, то већа цена себи.

Што шири видик, то мања цена себи.

Најшири видик, најмања цена себи.

Кад би охола жаба из бунара

стала покрај океана,

изгубила би своју охолост.

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток

 

Може ли песник свако бити?

Разуме се!

Чуперци преко крагне,

у грлу ракија,

пола фенинга у џепу

а име у лексикону

– већ си песник.

А пева се овако:

„Пролеће је опет близу,

ах, како је наше доба лепо!

Свуд ничу фабрике,

а на сунцу цвета каранфил.

Нико нема брига,

то је успех наших људи.“

А шта то значи?

Управе и ферајни,

председништва и општине

удружења

свих могућих врста.

А како се то шири?

Брошурице и блокове

зао дух за Ускрс

из највише куће

на пут проспе

у снег и блато.

Зар није тако?

Хвала богу!

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

 

 

„Из древности жене се јави!
Срцем, живот, здравље дарује,
светло свето у човеку и жени!
Живом водом све заплави!“- В.С.

Жива је, као што јој и само име каже, богиња живота.

Господарица је живе воде небеске (кише)

и живе ватре небеске (муње).   

Повезана је са ораницама, ливадама и пашњацима и један је

од облика богиње мајке, као и већина женских божанстава.

Заштитница је деце и за њу је везан обред кумовања детету.

Гатање, поготово оно које се изводи шарањем по земљи,

један је од облика обраћања овој богињи и о томе има

много записа хришћанских хроничара код балтичко-

полапских Словена. Грлица/голубица је један од њених облика

.

Извори: Старославци;  Свевлад, и … –

Приче о карми или судбини трају вековима
Личе на страшила која вребају са шиљ мотки
Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш
Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају
Тиме оловом заливају колективно несвесно
Ученици тако учени страхом се допуњавају
Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива
Држе човека – заробљеника у апсани свести
Он се трза као риба на удици тражи излазе
Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења
И кад преовладава аутизам физичког света
У лику обичног човека долази свети аватар
И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација
Стави у сверу – ради правилно технологију
Пребаци силу прошлости у бољу будућност
Јасновидим и духовним боље и брже успева
За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

 

 

Бели грозд додирујем ујутру!

У твом винограду зри!

Уплићем му лишће за љуљање на ветру

И штит од тамних облака!

Бели грозд додирујем ујутру

Израстао из твог срца!

Слушам жубор  слатких му потока

И зуј малих, око њега, летилица!

Бели грозд додирујем ујутру

И шапућем молитву …

Шта су митови и легенде?
 Само нека врста забаве у доконим часима или ипак

нешто више…Сваки народ има своје сачуване приче,

митове и легенде. Такође постоје приче о митским

бићима. Чак и сам термин „митска бића“ говори пуно о

потреби данашњег света илити владајуће клике да

створи додатак „митско“ свему што се не разуме.

.
.
 Пре него наставим даље, хајде да видимо како

уопште настаје прича која касније прерасте у мит и

легенду. Да би нешто постало пословица, изрека или

народна умотворина, једноставно и по правилу мора

неизоставно да има једноставну, јединствену и трајну

вредност.

.
.
 Испеци па реци – прва изрека што ми дође на ум

сада је стара колико и Срби. Говори о томе да се нешто

прво смисли и уради добро у уму па онда се искаже.

Ето. Врло једноставно и безвремено.

.
.
 Просто није могуће да неко седне и смисли причу која

ће постати изрека или касније мит. Немогуће је.

Замисли сада како пријатељу кренеш са причом „Био

једном један Јован који је живео у селу…“… Шта

мислиш да ли ћеш ти први запамтити ту причу? Да ли

ће твој пријатељ? Да ли ће то после твој пријатељ

пренети својој деци? Да ли ће то деца запамтити па

пренети својој деци? О једном Јовану измишљеном…

.
.
 Неће. Никада.

.
.
 Не зато што си ти лош приповедач него зато што та

прича нема основ и корен у стварном животу и

 времену. Ми одмах препознамо ако нешто нема

дубину и сходно томе поступамо. Тако и приче о

нашим старим јунацима или било шта друго из

прошлости живе као митови и легенде и епске песме

једино и само зато што су се збили.

.
.
 Данашње разумевање прошлог је другачије због

помереног схватања околине. Некада, врло смо јасно

све разумели. Временом, преношењем са колена на

колено додавано је и одузимано али никада се нит

није изгубила.

.
.
 Приповедање. При-По-Ведање. Све је јасно кад се

разложи реч, да је у ствари говор истине кроз причу –

 ведање. Срби као прастари народ имају толико

митова и легенди да се треба позабавити њима ради

разумевања прошлости и садашњости. Милош

Милојевић наш сјајни академик који је сакупљао много

архивске грађе стваралаштва нашег рода је скупио

песме наше које говоре о нашим сеобама од Индије

назад и тамо.

.
.
 Срби Лужичани имају песму о томе где је наша

отаџбина – од Камчатке до Лисабона. Приче о Марку

Краљевићу и Вилинском свету, затим приче о

сусретима са натприродним и другим световима и

бићима кроз Његоша и Теслу… изузетно пуно има

овога.

.
.
 Митови и легенде су начин чувања истине у роду.

Чувања њене сржи са неким детаљима мало

измењеним. Прича о Јасном Соколу рода нашег

Руског је такође одлична сетилица. Косовски бој и све

око њега. Приче о Ахилу и Троји. Приче о Одину и

Тору. Один – кажите на данашњем Руском број један…

Баш је Нордијски… Преводилац такође ову реч

преводи са „један, први, једини“… Сваки народ је

сачувао митове из прошлих времена а тиме и

информације.

 

Ако вам неко каже да је нешто мит или легенда и у то

не треба веровати, тачно су рекли. У то не треба

веровати јер то је пренесена истина а у истину се не

верује, она се зна.

.
.
 „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и

родити“ Вечни стих, изрека. Једноставна и уписана

трајно у живот-књигу. На крају када се каже мит зна се

на шта се мисли, додао бих само да је лепша реч за

то „Предање“.

.
.
Нешто се некоме дало и предало. Запис из времена,

стих, знање. Ко год да је имао ту част да икада лично

разговара са Теслом је научио више него за цео свој

живот. Зато што је Тесла говорио истине, он је при-по-

ведао. Чувајмо предања и уђимо смислено у њихову

срж. Очистимо мисаоно све нелогичности и

погледајмо шта предања казују. Немој се чудити ако

схватиш једног дана да је много речено у једној причи,

више него у годину дана факултета испразних наука…