Бејаше тако, један град у коме се војске редом смењиваше. Рушише га, палише, љубише жене које у студеној води потока праше хаљине крвљу умазане и госпе које мужеве у рат отпратише.

Палише га, не би ли трагове недела својих уништили, не знајући да тиме семе своје спаљују, јер град остаде до дана данашњег да сведочи о јауцима и блаженствима што га током постојања свог виде.

Само се по њему, онако пустом прилика људска креће и записује оно што камен говори.

– Нека га. Није му лако – говоре људи.

На оно што они не изговоре, одговара:

– Показа сиромашни краљ како се жена воли; како му она узврати, говоре и ветар и камен, али и они остају немоћни пред народом коме злехуда судба не намени страдање од туђинове руке, но од пута којим га заборављање сопствено води.

Новак је правитез и усамљени јахач

Несопствене трке по тестера – оштрици

Тихује најмоћно у муњевитом покрету

Пред васцелим светом упркос препрека

Поштен упоран непокор монах – витез

.

Новак је пошао на дугачак дугачак пут

Ка циљу вођен вертикалом Сварога

Мадрид је само једна станица на путу

Он путем ходи спретно – брзо – жустро

Снажног ума и тела од опуте и гуме

.

Новак је Ариј са родне планете Лире

Од седме године у духу првак је Тере

Дошао је да на свој начин помогне Роду

Који дуго предуго виси на оштрој ивици

Али побеђиваће Род као ти о Н-оле о Н-оле!

 

Далеко смо. Моје јесење срце

Не дрхти више кад га подсете

Мириси венућег априла

Ни бетонски титани што

Гутају ходнике не шкрипе,

Нема више празне постеље

У којој си ти.

.

Далеко смо. Не говоре више 

Титрави откуцаји, ни рогобатне

Цевчице, што честице даха

Вештачко проносе, проносе

Негде у олупину чекања,

Да украду прамен и

Распусте стражаре.

.

Далеко смо. Нема оних 

Плашљивих саопштења,

Од ког се у уму састављају

Зидови. Нема крика што

Се низ степенице разлеже,

За њим се затворила врата.

.

Далеко смо. Не шуште више

Гаврани над покислом клупом

У парку. Не спрема се више

У неверујућем трену најлепше

Свечано одело.

.

Далеко смо. Деле нас магистрале,

Неке прегажене, трагови опрани

Кишом. Међу нама су сатруле споне,

Распродати делови, честице стакла 

И напуштене шкољке.

.

Далеко смо. Не видим тебе унутра,

Не видиш мене одозго,

Мириси глине и песка, негде 

Уздах и мук, пред очима 

Макови и ловорике.

.

Далеко смо. Степе су то

Очајања. Не долазиш више 

На позив. Не шаљеш више 

Лептире, не склањам више завесе.

Не чекам бол ни хладноћу,

Можда си… исувише близу!

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –

Старина једна рече мени –

синко немој да ћутиш,

непријатељ и сад све чини

да нас ућутка,

мудро збори синко,

говори својој деци

ко су били наши преци,

да смо ми РОД Богова најчистијих,

великих бораца и ратника,

наРОДних лекара,

вилењака и вила

а ако ли заћутиш,

осећаћеш ноге и руке

а бићеш мртав,

Богови и преци

те неће ни чути ни видети

а они то могу,

баш кроз те очи твоје,

баш кроз овај грм

под којим ти ово казујем,

ако ти заћутиш,

грм неће!

Аксентије Стојиљковић: Аутобиографија

Рођен лепе 1948. године, 24-ог септембра, електротехничар по струци, вечити романтик у души. Из Ниша се, због посла, селим у Зајечар. Пензионерске дане проводим са супругом у Дугој Пољани, општина Гаџин Хан, испод Суве Планине.

Прву песму написао сам давне 1969. године на служењу војног рока, и све до децембра 2017-те “срце је снило, и дубоко негде крило, питало се понекад, дал’ је душа моја, само моја и која то река мене чека,“

А онда се “десила“ серија. Најпре “Санта Марија дела салуте“, тачније њена реприза, и риме су кренуле као планинска река у пролеће. Руке нису стизале да записују. Све оно што је било негде дубоко у мени почело је да навире. Риме су писале моју душу. А када би риме застале, руке нису мировале, цртале су портрете драгих ми особа. То је почеле исте 1969-те године. На чистом ваздуху, уз песму птица, гајењу воћа, печењу ракије, справљању вина, са најдражима и Србијом у срцу, чека стоту, а живот прича моје песме, руке сликају нова лица. Да будем с њима и када мене буде било!

Заволех тренутак док надом слеп верова

да га време неће заменити с другим,

што иза леђа му,

трептава и сјајна,

жељан скока у незнању

се рађа.

.

Спалих крила своја пре но што згасну тренутка жар

да умирући знам да изгорех у њему сва,

јер чему живот цео отужан провести,

а не спознати како је волети

само један трен, змајевит, силан,

да те понесе, да те однесе

и напоји ватром исконског бивства.

.

(збирка-Паун на недрима)

Свако од нас може

стално да кука,

Жали се и плаче,

И да му буде од свега мука.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Свако може да се радује и весели,

И кад све добро не буде,

Да буду смирени

И никоме не суде.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Склад око тебе и у теби

Твојих одлука је дело,

И зато изабери вечну  радост

И сигурност, смело.

Избор је твој, Рођени мој.

.

Јер што би ти овај дати живот

Прошао у жалопојкама,

Уместо да уживаш

у успеху и ловорикама.

Избор је твој, Рођени мој.

Изоштрих ноћас перо

да траг у вјечност истка

од опсене, омаје

душу свијетлу спасе.

Под овим светим небом

мисао ми бритка

прошетала у прошлост

на олтар предака.

 . 

Некако ми тужни, у оку суза сија

нису њима тешке

ни борбе, ни мука

од смрти они страха не имаху никад

у души њиховој нека језа бриди

да потомство њихово од РОДА пут не изгуби.

 .

Загрлих их јако, стегнух их на груди.

Не плачи ми ђедо, храбар ка и увијек буди

док је макар једна, само једна искра

на светоме путу,

Лучоноша биће пред Божијим судом

окајат ће гријехе, вратити Љепоту,

Васкрснут ће РОД у ИСТИНИ и СВИЈЕТЛУ,

заплесат ће виле и горске и морске

вратит ће нам углед, част и чистоту.

 

 

Ноћ се мирисима уплела у песму ноктурна

и тренутак у вечност претворила.

.

Сета је наивно желела да охоло

наметне заборав, али се они радосно отеше

и дух учини рапсодију расплодну

уз варијације њиховог ума.

.

Расплетоше нежност и занос

и окупаше звезданим сјајем.

.

Он јој подари црвену ружу

да мирисом, бојом и симболом

смири свој откуцај срца

за нежност и танкоћутност додира.

.

Муза на својој харфи

пламтећи жар оствари.

.

У врхове својих пламтећих прстију утка

опојни ноктурно глисандом.

Разлеже се ноћ мирисима

јер баштенска вила кикотом

однесе радост другима.

.

слика – Catrin Welz-Stein-

Само Живи Бог и ја,

Стојимо лицем у лице

Један наспрам другог.

Сва сунца, све звезде,

Сви светови и сва бића

Врте се око нас и плешу,

У безкрајном светлосном кругу

Од милости и љубави.

Само Живи Бог и ја,

У овоме трену вечности,

Бивамо ова песма,

Овај дивотан сан,

Што се кроз мене и мноме,

Низводи, из неба, на земљу.