Кроз свемирску слушалицу

слушам звезде шта казују.

Неког новог су довели

па му Олимп показују.

.

Ено тамо Архимеда,

са полугом вазда шета,

каже да је материја

исто што и енергија,

а закони твоји крути

да су пуста лудорија.

.

Ал’ на Земљи ти закони

јоште важе и те како,

а кад чујем свеже вести,

уопште ми није лако.

Топ свемирски, кажу, праве

оне усијане главе.

.

Е мој, Њутне, ружно су се

с твојом славом нашалили,

а науку твоју дивну,

наглавце су поставили.

И још неки Ајнштајн, луда,

с тобом хоће да се спрда.

Каже да је материја

исто што и енергија,

а закони твоји крути

да су пуста лудорија.

.

Ја, Келвине, не успевам

те финесе да разумем,

макар сам се преварио,

бар сам све од себе дао.

Него, попили смо кафу

и време је да се пође,

а ти реци, твој друг Тесла,

хоће л’ скоро да нам дође?

.

Ма тај Тесла увек касни,

нема смисла да се чека,

на тог залудног човека.

.

Тад свемирска веза пуче

и из моје слушалице,

више нисам чуо ништа

осим буке са улице.

..

( једина песма Николе Тесле)

 

Плави ћилим цветова вучике,
Равницом пала сва та лепота,
Поља камилице, с брега слике –
Сунце боји са сутонског плота.
.
Вече се прикрада кроз јаруге,
Ливаде притиска магла сива.
Кукавица, вара птице друге,
За обману – ноћ је можда крива.

.

 С руског препевао Анђелко Заблаћански

.

 .

Владимир Бабошин

Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у Уљановску, а  Војну академију и постдипломске студије завршио је у Лењинграду. Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор филозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербуршке академије наука и уметности. Песник је и преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу. Живи и ствара у Санкт Петербургу.

 

 

Чудом се чудим

Како се и даље чудим.

Чудна чуда чуда чине

Над чудима чудним.

Чудим се чудим

Како ме чудо чуди у

Чудним данима чуда.

Чудом се чудим –

Поред толиких чуда и

Ја постадох чудо…

.

 Из књиге – „Ако прећутим пјесму“

да загреје

да запече

да запали

да спржи

да сагори

да истопи

да затре

да прикрије

да прочисти

да ослободи

да оплоди

да узнесе

да опомене

да пробуди

да каже

ко си…

 

Крај стазе готово на врх брда поред

срушеног боровог дебла змијин свлак,

до пола у сенци. Трзам се мислећи да

сам наишао на змију.

.

Крај дебла бора

Поскоков свлак

Допола у сенци

 

-руком писана  књига Песника–

 

 

 

-илустрације. Драган Симовић-

-књига ће бити у целости објављена –

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца

Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест

Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети

Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице

Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата

И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

 .

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!

Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности

Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату

Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике

Тишина – као водеан дубине – тишином казује

Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

 .

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!

И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

 .

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?

Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи

Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!

У центру свих раскрсница попни се на кам кремен

Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе

Словољубве људе усмери ка врху високе планине

 .

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће

И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака

Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу

Онда ћемо се загледати у златно овално огледало

Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај

И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

 

 

 

Питагоре и ти Епикуре,

зли тирјани душе бесамртне,

мрачан ли вас облак прекријева

и све ваше посљедоватеље.

Ви сте људско име унизили

и званије пред Богом човјека

једначег га са бесловесношћу,

небу грабећ искру божаствену,

с којега је скочила огњишта,

у скотско је следећи мртвило.

 .

Будалама кад би повјеровали,

поете су покољење лудо.

Нашу сферу да ноћ не полази,

би л’ овако лице неба сјало?

Без остријех зубах ледне зиме,

Би л’ топлоте благост познавали?

Без будалах тупога погледа,

би л’ умови могли блистат св’јетли?

Свемогућство светом тајном шапти

само души пламена поете.

. 

Све дивоте неба и небесах,

Све што цвјета лучем свештенијем,

мировили ли ал’ умови били,

све прелести смртне и бесмртне –

што је скупа ово свеколико

до општега оца поезије?

Званије је свештено поете,

глас је његов неба влијаније,

луча св’јетла руководитељ му,

дијалект му величество творца.

 .

Дивни пјевче србске народности,

бич си судбе веће испитао, –

свијет жељи не зна угодити.

Судба ти је и моја позната;

мислим, нејма подобне на земљи:

до врата сам изника тартара,

ад на мене са проклетством риче,

сва му гледам гадна позоришта;

ал’ на судбу викати не смијем –

надежда ми вољом творца блиста!

.

Ја од тебе јоште много иштем:

да поставиш у пламтеће врсте,

пред очима Српства и Славјанства,

Обилића, Ђорђа и Душана,

И још кога српскога хероја;

да прогрмиш хулом страховитом

На Вујицу, Вука, Вукашина,

Богомрске Српства отпаднике –

злоћа њима мрачи име Срба,

Тартар им је наказа малена!

 

„Туга за јединцем, годинама дугим, снагу ти је српски истрошила лаве.

Бог те посла тамо, ђе те срце вукло, ал епске ће пјесме, име да ти славе.

Момир Булатовић – Човек из срца народа

.

Ђе с’ високих гора свјетлост сија јарка
И ђе’ звјезде ноћу блијеште ко’ луче,
У племену славног Миљанова Марка,
Витешко ти’ срце престаде да туче.

.

Ти’ који си био од народа вољен
А мражен’ од злијех људи и од хуља,
Позлаћеном стазом, у небеско царство,
Отишо си јутрос из земаљског муља.

.

Због тога те’ данас искрено у души,
Жали Црна Гора и сво’ јавно мнење,
Јер си био човјек, коме од свег другог
Бјеше пречи образ и људско поштење.

.

Био си онакав ко’ што су у давним
Земанима били Црногорци стари
И своијем дјелом оповрго све’ што
Кажу да власт људе, мијења и квари.

.

Живио си смјерно и ко што се вели
Прут нијеси с’ туђег поломио плота
И у родно село у врлетне Куче
Вратио се тихо у сутон живота.

.

Ђе’ сломљене сабље из бусења вире,
Ђе’ орлови сури лете у облаку,
Ишао си често да посјетиш сина
И да пустиш сузу, над његову раку.

.

Отуд си се враћо смркнутога чела
Натуштен ко’ облак што олују спрема
И скршена срца и спаљених нада
Плакао за Бошком, испред кућног трема.

.

Туга за јединцем, годинама дугим
Снагу ти је српски истрошила лаве.
Бог те посла тамо, ђе те срце вукло
Ал епске ће пјесме, име да ти славе.

.

У времена смутна , када дјеца наша
Нечастивих сила постадоше мете
На браник си стајо Немањиног рода
И био си Србин од главе до пете.

.

И кад на твом гробу изблиједи натпис
И када ти кости зуб времена смеље
Народ ће те памтит ко српског трибуна
Који није душу, продо’ рад фотеље.

.

Да би себи зидо дворове земаљске
Ти нијеси кожу са народа скино’
Ал због тога данас, с’ Миљановим Марком
На небески Медун, пијеш рујно вино.

Славко Перошевић – песник гуслар

.

Владан Пантелић: Славко Перошевић

.

Славко је савремени српски епски пјесник. Препознатљив је по бритком перу. Познаваоци његовог дела упоређују га са великаном Радованом Бећеревићем. Инспирацију за своје стваралаштво Славко налази у вечитом Његошу, иако је, како он каже, тешко корачати стопама генија и праведника. Инспирацију налази и у истини која провејава вековима провејава кроз праву веру коју осећају и подржавају верници.

Епски песници, одваjкада, деле са народом  и муку и срећу. Тако је било под турским јармом, тако је било под бауком комунизма, а тако је и сада. Власт и завојевачи мењају рухо, али ћуд остаје иста – егоистична, завојевачка, мучитељска. Али епски песници су, без страха, преузимали на своја плећа тешки крст и хранили народну душу поносом, пркосом, и снагом за пуко преживљавање и опстанак. За свој труд епски песници никада нису предлагани за награде, нису их никада ни добијали, али их је непрекидно хранила и одржавала љубав из народне душе.

Славко Перошевић је написао преко 200 епских песама. Многе је писао у трену неког мучног догађаја, а за то су потребни концентрација, снага воље и огромна љубав према Роду. У таквој атмосфери је написао и поему о Момиру Булатовићу, политичару, стручњаку, велико човеку – праведнику, кога напаст новог светског поретка није успела да приволи нити да сломи. Наравно, критичари, тај јалови сој који нема своје плодове, нису никада Славка штедели, али то њега није померило са свога Пута. 

 

 

 

 

 

 

 

Семе у камену,

Семе у роси,

Семе у зраку сунчевом,

Семе у ветру и

Ватре пламену!

.

Ох, како Творац

Себе дарује у безкрају

Како нас учи миловању!

Да љубав овлада и

Овим простором,

У овом времену!