Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

 

Пођи са мном – рече Бели вук!
Оклевах!
Нећеш? А снагу сам ти дао? – он изрече!
Ни трена део прошао није,
Кад осетих у трку поред њега, себе!
Све поче да бива, како давно бивало је!
.
И пролазисмо поред дрвећа столетног,
И траве високе а меке!
Ни траг нам на путу остао није,
Од силине којом додириван је!
.
И чопор мој, видех како чека,
Ту, уз саму обалу, од сна реке!
Један до другог, све мили моји,
Радоснице у оку!
.
Не заборављај нас душо! – чујем ехо!
Стид ме пресече – прекорех себе!
У тој ноћи, сјајној од пламтећих душа
Загрлих срцем чврсто, моје Племе!

Пеласти су прастаро староседелачко становништво данашње Грчке.По историјским записима и историографским закључцима то становништво је заузимало и Малу Азију и Апенинско полуострво. Неки аутори су, на основу археолошких и антрополошких сазнања, али и историјских записа, закључили да је оно пореклом са севера, из Подунавља.У ИЛИЈАДИ Пеласти су на страни Тројанаца, тј. Дарданаца и Трачана, долазе из области Ларисе и боре се против Ахејаца (предака Грка). У античко доба опет се појављују имена Пеласта и Трачана као варвара међу којима живе Грци…
Оно што је проблем за лингвисте, свакако је недостатак писаних споменика који су сачували изворни пелашки језик. Потрага за овим језиком једино је могућа свестраном анализом грчког језика, од старогрчког преко свих његових развојних фаза.Претходно смо навели Платона који је у КРАТИЛУ потврдио да су Грци многа имена узели од варвара и свакако их преокретали. У КРАТИЛУ Сократ поред тога каже да „не би било никакво чудо да се стари грчки језик, упоређен са садашњим варварским,од њега ни мало није разликовао“…

Сам Херодот то потврђује речима; „Затим је настао грчки језик, употребљаван с тим истим (тј. варварским) језиком, како се мени чини. Уистину, издвојивши се од пелазгијског, будући слаб, од малог у почетку, повећао се у мноштво, захваљујући Пелазгима који су му прилазили, као и многи други варварски народи“…

Грегор Данковски је у свом делу ГРЦИ КАО РАСНИ И ЈЕЗИЧКИ СРОДНИЦИ СЛОВЕНА, извршио свестрану анализу грчког језика и доказао велики словенски улог у грчком језику. Данковски је цео свој живот посветио доказивању првенства и старости, како он каже, словенског језика. Олга Луковић Пјановић је посветила пуну пажњу овом врсном и обимном делу Данковског. Данковски је као професор грчког језика помно изучавао и Хомерове епове и грчки језик. Осим грчког, течно је говорио и латински и, како каже Пјановић,“да је његово знање било тако дубоко да је могао паралелно да преводи у стиховима, трудећи се да редовно реконструише Хомеров језик“. Познавао је и друге словенске језике, али српски није. Пуну пажњу је посветио и Платоновом КРАТИЛУ. Између осталог, наводи и Сократове речи из дијалога које гласе:

„Што се тиче речи ЗИГОН, ти знаш да су га стари звали ДВОГОН… ако ЗИГОН не значи ништа јасно, ДВОГОН је било правилно због две упрегнуте животиње за вођење. Данас се каже ЗИГОН. Има много случајева ове врсте“.
Као што видимо, ДВОГОН је чиста српска реч, само што две животиње нису биле упрегнуте за вођење, већ за гоњење, јер је други део сложенице ГОН од глагола ГОНИТИ. Ни самом Сократу у дијалогу није јасно зашто је уместо ДВО употребљено ЗИ, те је реч остала без значења. Корен ГОН се данас у српском језику налази у мноштву сложеница, на пример; ИЗГОН, ПРОГОН, ПОГОН. НАГОН итд. Можда би само ово запажање Данковског било довољно да пелашки језик сврста у словенске јер пример јасно и недвосмислено указује ко су били ти „варвари“ чије су речи примали и преобликовали Грци. Анализе Данковског су обимне, те ћемо овде навести само занимљиве примере.

За анализу је узео стихове грчког песника Анакреонта. Један од њих гласи на грчком;
„ПИЕИН Д ЕМОИ ДИДОСИ ТОН (В)ОИНОН“,
У преводу стих гласи;
ПИТИ МИ ДАДОШЕ ТО ВИНО.

.
Сасвим је јасно да се у стиху налазе изобличене српске речи. Иначе реч ВИНО у грчком се јавља као ОИНО када у грчким дијалектима не постоји глас В, али се јавља и као реч ВОИНО кад се уводи тај глас у грчки језик.
Данковски је нашао сличности између других словенских речи и грчких, као на пример ЦВЕТ, ЊИВА, ЗЛАТО и других…
Олга Л. Пјановић закључује да српски ипак није знао јер је именицу ЦВЕТ навео као старословенску реч, али не и илирску (српску). Тако није знао да речи ЊИВА и ЗЛАТО српске. Рад Данковског је значајан, али су га лингвисти, под утицајем германске историјске школе, занемарили. Разлог је јасан: Откуд би се словенске речи, ми ћемо рећи и српске, могле наћи у грчком језику у античко време, кад су се по њиховој теорији Словени појавили тек у 6. 7. веку нове ере? Али, на њихову жалост, она једна једина реч Платонова ДВОГОН може да оповргне ову терију.

(Одломци из моје књиге ЗНАЈ СВОЈ РОД И ЈЕЗИК, Пешић и синови, Београд, 2013)

Ето тако…
 …пре него што ћеш да се родиш неке две животне

ћелије се нешто домунђавају те после споје и после

девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео.

Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти

све знаш и пре тога али немаш воље да им то и

саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју…Али

ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико

деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове

Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко

Американац. Неко Србин, Пољак.

Француз…Кинез…Зимбабвеанац…Чађанин или

Бразилац… изгледа на први поглед да зависи где си

угледао свет.

.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш

бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то

иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те

твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и

смешка се а ти…

.

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају.

Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо

као вредне папире а у ствари електронске бројке…али

ни то није битно. И све је то у реду.

.

И онда постаје проблем.

.

Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а

ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много

одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја

сам ја!

.

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај

који мислите да нисам!

.

Ако се у својим схватањима живота сетим разлога

„зашто“, онда проналазим мир. Ако… Онда знам зашто

све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у

непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је

онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш

себе? Или да спознаш…

.

Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног

трена када се нађеш на животном дну, када мислиш

да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у

безнађу… Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти

свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и

племенит, прави ти ретроспективу, подсећање – свих

твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело

да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке,

 зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си,

јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и

делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и

славом  до Творца се узнеси!

.

Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш

изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се

незнање допада, слободно. Додуше, то те не

ослобађа одговорности.

.

И ето тако…

.

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и

овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић

и додала је један део који уклопих у запис. Заиста

када живореч потече она призове још таквих и заједно

се обелодани.

Ово није акатист, 

Ни ехо тужне лире у дворани сна, 

Будни су чувари са ове стране Стикса, 

И чамџија душоноша одвећ има посла, 

Нема више времена за дуга опраштања 

И још дуже говоре…

.

У каменом точку, млину наших дана, 

Тужна су сазнања, да их нема више, 

Мрачна огледала очних дупљи  

Тупог су сјаја, а згаслих тајни, 

И уста модра, ко презреле шљиве, 

Пресушен бунар усред плодне њиве, 

И прекинут конац… 

Као бела линија крај ноћне магистрале. 

.

Где анђели спавају пред почетак поста? 

У сухојеђу хлеба? У разрешењу на вино? 

Носе ли их на души закаснели испосници, 

Што исповедају само климајући главом 

На очево: Понављајте за мном….

Није ли то случај само са мном, 

Да их прећутим тихим окајањем? 

.

Њихово тело не мироточи почивши у крипти, 

Под покровом саркофага са мотивом 

Художествених флорала, 

Али срца су им била зделица морала, 

Иако им живот није био безгрешан. 

А ни ми смерни нисмо у молитви, 

Ни достојни дружбеници, наследници гнева, 

Кад душа плаче, ко још тада пева? 

Радујући се растанку до поновног сретења… 

.

Где анђели спавају? Испод кога свода? 

Преточени у успомене, као у рубине, 

Украдени од вечности једном следнику, 

Фрескописни само у самотним сатима, 

Где се једино туга животвори, 

Кад их из сећања опет мисао створи,  

Као утеху праштања немом исповеднику. 

.

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –

Мајко, ти ни не знаш како изгледам,

колико сам трновит прошла пут,

милион пута хтела смрти да се предам

па по својој жељи живим живот скрајнут.

. 

Кад су ме шибали ветрови и олује

испред и око себе видела само таму,

после разочарења кад се снује

све би било лакше да сам имала маму.

 .

Унучиће, мајко, већ одрасле имаш

ал’ они немају кога баком звати.

Гласове од мене тамо не примаш

те ћу да се утешим и себи ово написати.

 .

Да,ти не знаш ни да пишем песме,

шта волим, где радим и јесам ли то хтела.

Галамим увек кад нико не сме.

Децу, цвеће, животиње, увек сам волела.

 .

Хтела сам некако да се представим,

теби, која си ми нехотично живот дала.

Тугу сирочета не могу да изоставим.

Али да сам те бар некад упознала!

 .

Једна ме мука одавно мучи.

Кад Бог реши себи ме позвати

у рај ил’ чистилиште Он ће да одлучи

хоћеш ли ме на небу, мати, препознати?

.

Владан Пантелић: Весна Зазић

Алексичанка, Весна Зазић, ради као медицинска сестра. Воли поезију, пише у слободним часовима, и она јој је, како сама каже, “утеха и страст.“ Надамо се да ће Весни, а и другим младим и талентованим песницима, поезија бити и много више – сам Живот.

Објављивала је своје радове у више зборника, удружења “Неказана“, “Поета“, “Уметнички хоризонт“, “Зборник чувара традиције“, учествовала у стваралачким радионицама. У припреми је њена прва збирка поезије.

Путујем кроз време као ходочасник

згужване младости и Истину дадох

том узбурканом мору. Гле!

.

Раздвоји се море

снагом слатке боли хтења.

Пођох корацима храбрим

и молитва заискри на лицу,

као кап по кап

као сат по сат.

.

Усахните гиљотине пред раздвојеним морем!

Хоћу да чујем Пророке вечне! Хоћу!

Хоћу да жањем небеске њиве

Јер сузе твоје ка Творцу ме воде.

Раздвоји се море и усиса ме

светлост будућности лепше.

Јутарње сунце се пробијало кроз крошњу дрвећа које је правило хлад на порозору суднице, наговештавајући леп дан.
Вера је волела да пусти да јој поглед одлута заједно са мислима, гледајући годинама то дрвеће како расте, листа, цвета и опстаје упркос зими и мразевима. Чак је и у леденицама које га окују налазила неку лепоту. Као да су гране представљале невидљиву границу између небеске чистоте и земље која трпи гажење људских ногу на којима се скупља сва прљавштина овог света.
– Још један развод, Анита – рекла је својој записничарки.
– Да – одговорила је Анита суво, тек да нешто каже. Знала је да Вера уме да буде груба и набусита после неких суђења, али никад није знала зашто. А није је ни занимало. Живела је за крај радног времена и дане кад се нема посла.
Испијајући кафу гледала је металну фигуру жене која је представљала правду. Слепу, дугу али достижну. Исту ону коју је гледала на очевом столу.
-Вера, реци мами да ти очисти главу од вашака, тако се не долази у школу, знаш… Није лепо! – чула је у глави глас учитељице – јасан, стог, који не трпи било какав изговор. Као да се јуче десило: сви су се окренули ка њој и гледали је сажаљиво.
Дошла је кући, али мајка није била ту, као и много пута кад јој је била потребна. Отац је седео за радним столом. Скрушен, увучених рамена и припит. Испред њега је била гомила папира у коју је безизражајно гледао, правећи се да ради нешто.
– Тата… Где је мама?
– Не знам Вера… Не знам… – одговорио је отац, борећи се против  суза које су навирале, трудећи се да ниједна не потекне, баш као што је и она данас урадила пред разредом. Пришла је оцу, загрлила га, а фигура боје злата је била једино што сија у мраку који се надвио над њима.
Ноћ је провела склупчана у кревету, плашећи се сваког шума и надајући се истовремено да би то могли бити кораци оне која је долазила кад су се најмање надали. После њих би уследила свађа, али ујутру би све, наизглед, било добро. Мајчино присуство давало јој је сигурност, привид да се она не разликује од друге деце.
Наредног јутра није отишла у школу. Узела је маказе и ошишала косу. Док су смеђи увојци падали на под, у огледалу се појављивао ново лице за које је веровала да ће јој донети растерећење и да ће се мајка, ако се нешто промени, ипак вратити. Да, чула је кад је говорила да јој треба промена. Сваки одсечен прамен водио је дечју душу за корак ближе свету одраслих.
Последњу наду, која је прерастала у страх, полагала је у моћ фигуре која је, како је отац говорио, била изнад свих. Узела ју је у руке, иако је знала да не би смела. Пожелела је да јој види очи.
        – Можда су као мамине – помислила је и почела да јој скида повез, гребајући га маказама.
Огулила је боју, остатак гипса, али на њено разочарање, испод повеза није било ничега сем беле масе која се под оштрицом претварала у прашину.
– Вера?!
 Уплакана, тргла се на очев глас, бојећи се да би је могао казнити. Уместо тога, пришао јој је, узео у наручје и рекао:
– Не плачи, мила моја. Купићемо другу. Сјајнију, лепшу. Коса ће да порасте. И она ће бити лепша него што је била – говорио је као у бунилу.
– Анита, да ли су странке стигле? Прозовите их, молим Вас.
Суђење је трајало кратко. Договорили су се, тако је писало. Сад већ  бивши супружници, исти они који су се пре неколико година уз осмех заклели једно другом на верност, речима су потврдили да желе да свако настави својим путем. Погледи и покрети су говорили да се плаше, али фигура са повезом преко очију је опомињала Веру да суди према ономе што чује.
        – Анита, слободни сте. Изађите ако желите.
Гледала је кроз прозор и видела двоје људи како тешким корацима одлазе у истом правцу, идући различитим странама улице. Знала је да ће се то десити, али је морла да стави повез на своје очи, да би испоштовала слово на папиру.
         – Постојиш ли ти, уопште, и данас се питам? – обратила се фигури обавијеној зрацима који су се преламали кроз стакло, пробијајући се кроз крошње дрвећа.

 

Говорила си да ће живот да скрнави свакога
без клетве и заклетве у истину, милосрђе,
Мислио сам да ће ме истина погодити
више и брже, али није…
У очима се нешто искрило обострано
без сунчаника у затамњеној просторији,
откуцаји тутњали двоструко,
наши су надјачали…
Постао сам ускличник
искрено омађијан свежином новога таласа
који ме опловио као изливена Морава
у мојој дољи…
На олтару заклетве које не изговорисмо,
наслутио сам да се захуктава
неслућена блистава панорама новина
док мисли суновратно
изгубише равнотежу
у кривотвореној садашњици
мога писмопера.
Настаде нова ера
која поче да потписује заклетве дате,
притискају печате
да овере низове и изазове.
Иза леђа је, прохујало,
али да није…
Али је набујало, досегло до узвисина
недохватних,
кроз сунчаник дуге,
напојмо умножене
а неизрецивост наставља да
космополитски трага
за новим сванућима опојним…
.
Уверени смо да јесте…

.

Владан Пантелић: Драгош Павић

 .

Постао сам ускличник
искрено омађијан свежином новога таласа
који ме опловио као изливена Морава
у мојој дољи…

Драгош је, школујући се, а потом радећи као професор, пропутовао – од родне Катрге код Чачка, преко Мрчајеваца, Смедеревске Паланке, Крагујевца, Београда, КИМ, до Велике Градишке, одакле је отишао у пензију са места директора новооснованог Културног центра. Наставио је да се бави разноврсним облицима културе, највише писањем поезије. Има објављених шест збирки поезије. Песме су му објављиване у многим електронским гласилима, зборницима и блоговима.

Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Пажљиво посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Супруга, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, а то могу сви, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, па им показујем пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је нешто друго. То је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Познајем едног истинског мистика и видео сам како се он уз дим дубоко концентрише, подиже и шири своју свест и улази у акашу. Сви други пушачи које сам видео су зависници.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли дишем дубоко и равномерно и да ли држим вертикалу – сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању моје издржљивости и стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог који се, уз певање силница од старина, привија на отворене и љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, диши свесноо и тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке превртаљке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, јер ничије домове не треба дирати. Наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, и где сам је нашао. Одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем сешћу и прекрстити ноге и непомичан остати до јутра.