Осећаш ли сунце и ветар на кожи?

Чујеш ли шапат бија који разноси ветар?

Осећаш ли додир земље под ногама

и мирис прашњавог пута у ноздрвама?

Чујеш ли зуј инсеката у млаком ваздуху

и песму чегртуше у прикрајку?

Чујеш ли још нешто –

нечујно?

Видиш ли још нешто –

невидљиво?

Осећаш ли још нешто –

неосетно?

Јеси ли Жив?

Јеси ли Будан?

.

www.ekologijasvesti.com

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.

Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,

душа ветрова што се враћа са сунцем,

настани се и тумара међу борјем, по ливадама.

Плах и благ, светао, мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то.

Валови, вијање свиластих влати,

прелећу прозирни анђели.

Небеске харфе међу гранама, над травама,

тишином, у мирису смоле.

Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.

И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка:

Сунце зађе за ледене стене…

Слушам ли то,

Дара и Ђула певају. Бисерно, ко суза чисто,

Дара и Ђула певају, одзивају се или дозивају

преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу,

златом, благим летом, зачараним детињим слухом.

Са врха Чиготе слећем ли то ја, паперје душе,

или ускрсли ветар, по грању, по травама које одавно ничу

са Ђулиних и Дариних уста, са девојачких песама.

Свеједно можда.

У етеру, близу и далеко, преко пролома,

замирисало је и запевало лето међу борјем.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

 

 

Лепота зри у лето на измицају,

кад воде се спремају преображају,

кад корен биља застане, и уздахне!

кад  тишина почне да говори  о звездама

што сву ноћ на зрна грозда падају!

.

 

Лепота зри у твојим очима,

У тихим прстију додирима,

У даљини, што на прозору је осликана,

На твојим отвореним вратима!

Кад помислиш да сам написао крајњу песму,

кад се од мојих стихова капут по мери скроји,

раширићу крила по небеском платну, и повесму …

Писаћу ти преко ветра, о једној љубичастој боји.

.

Биће је у цвећу, у дрвећу, у роси, у твојој коси,

а биће и мене, у једном мају, у рајном сјају,

заједно ћемо трчкарати дивљом преријом боси …

Ти само тад пожели да тренуци за заувек трају.

.

И трајаће. Знам их, негдашње им завештах нити.

Све су од спектра чуда и светле попут фењера.

Задивљујуће је љубав у времену огледала бити.

Веруј да са тим нема ништа овог доба невера.

.

Идем сад, идем да се што пре месечини вратим,

поврх оних давних кровова и звонећих кедрова.

Кад помислиш да љубичасту боју више не пратим,

писаћу ти преко ветра … Читаћеш између редова.

 

-руком писана  књига Песника– објављује се у целости-

Успињем се на врх брда које чини

највишу тачку острва. Одатле се опет

 види море. У међувремену је негде пала

киша и појавила се дупла дуга.

 .

У летње јутро

Две дуге премошћују

Море и мој сан

 

Ријека даје
празну боцу обали, па је
узима натраг.

*

Изгубљену
лутку ријека љуљушка
– да је утјеши.

*

Комарци се радују
заласку сунца. Њима се
нико не радује.

*

Птице појеле
трешње – петељке остале
мени за чај.

*

У ноћној шетњи
уплаших заспалог пса
– и он мене.

*

На пустом пољу,
велики камен и ја
– са сјенкама.

 

Сталожености,

Радости узвишена!

У оку те чувам

.

(27.06.19 Београд)

 

.

Пропланак, подне.

Дах мира, трептај наде.

Ход ка бескрају.

.

(01.07.2019 зора)

 

*

Облик облака,

Проток лаког дрхтаја.

Созерцавање!

.

(02.07.19 НБгд паклених 37’С)

 

*

И сунце бива,

Лепше док се огледа.

У твојем лицу

.

(Данки, феб.2014 на Лама Ајлланду, Хонг Конг)

 

*

Витешки, Дунав

За раме такну Саву.

Да је поведе

.

(04.07.19. Под зидинама, Ушће)

.

*

Плазма у очима.

Сунце је капком твори.

Зрикавац збори.

.

(07.07.19,  Ретимно, Крит, плажни усан)

 

Поема Санлаиле Невидљиве

Мој Боже! Мој Боже! Наш Боже!

Он, напуњен мојим очима,

Можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат

Сасма исправио спиралу

Овог времена његовог дејства,

И, можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

Да је увије уз вечну осовину.

Или се ужелео  дугачког Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив

Да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров

Људских не-моралних начела?
.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену тренцијатом познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И, гледајући трооко, јасно је говорио:

Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

И зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

.

Онда ме је саставио у снажном загрљају

Да су прорадиле све моје грлилице,

И све миловалице, и све љубилице,

А бројеви вечног-космичког сата

Муњевито су се смењивали, смењивали.
.

И ја сам срцем познала њега.

И ја сам њега познала у чаробном трену.

То може да посведочи

 Наша прва заједничка слика

Слика вечног осмеха

И дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо

Да то траје, устраје, у недоглед.

И молилице сам слала Богу,

Знајући да Он много боље зна

Када ће, где, и како с нама

Поставити много већу Игру.

.

И, охрабрена, говорила сам:

Скупљај, Санлаило, стрпљивице.

И говорила сам, гледајући у Небо:

:Кога, кога, осим Бога, да тражим,

Када су моје очи испуњене њиме,

И да у њима нема трунке места

Ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

Макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо кроз Пев говорили:

Не моли већ стварај нове Васељене свести.

…И плакала сам, смејући се, смејући се

Испуњена вечном радошћу сазнања.

-на слици Храст Мудрац-