Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 20… године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

Дрвене конструкције

у призивању мог имена

многима указују на моћ порекла

а не на слагање цепанице на цепаницу.

То су вам све породичне гадарије

што омогућише онима престо

и од ових створише знамените

а тебе зову именом

неког што дивили су му се.

Они ме позивају на пријеме и спремно хвале

јер сам кћер глумца католика

и власница модерне куће у Нансију

срећно настањених у Њујорку

са повременим одласцима

у кућу за одмор у Палм Бичу.

И то није све,

моје је име реклама за

најновију баштенску гарнитуру од рорсфрајта

још да су ми зуби од нерђајућег челика

и кожа водоотпорна

мом ходу гарантни рок

на глави полиса осигурања

а оном што би смислила

могућност продаје на 24 једнаких рата.

Како би тек онда био дрвен

овај свет имагинације

кад би и у њихове праве творце

из езотерије

увели накупце са естраде

и сву ту моду накараде.

 

(писано у рукавицама)

 

да здере

да оголи

да разоткрије

да развеје

да разнесе

да прочисти

да продува

да одува

да протресе

да размрда

да помери

да пробуди

да каже

ко си…

Ако је међу звездама све само случај,
ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ
и траже спас у страху од хаоса;
Ако је све безвременост и трен у исти мах,
и све лута изгубљено у недогледу и вечности;
Ако су и дрво, и човек, и птица и црв
само случај што се деси на плодном тлу Земље,
што се зби у вихору међу звездама,
ако су само случај под светлошћу неког сунца
које већ сутра неће бити у поретку;
ако је човек мали случај и чудо,
само освешћен трен у безмерној тами
што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
и због чега онда да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум
и божја светлост, и вечна лепота и мир
што осмислише и просветлише таму;
Ако је човек блажена мисао и реч
што је воља Божја на тлу земље посеја,
и благослови је да се животом оплоди,
и обдари је да види таму и безмерје,
и подари јој да искуси љубав и бол
и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
због чега да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра светлости којој ионако припадамо.

1993.

 

Будим се окупан росом

као отворена књига Истине.

Испред мене потопљени градови

и подељена царства стоје.

Све то носим у тоболцу своје душе.

Да ли мртви поново устају,

да ли снови постају јава?

Изађох из пакла и из лавиринта беде,

јер у рату светлости и мрака

победи разум и Светлост уништи таму.

Рогатост палог анђела доживи сумрак

и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

 

Још једно јутро које се просипало по крововима, дочекао је гледајући кроз прозор. Упијао је мирисе који су људима прекидали снове и подстицали их да крену у дан и нове изазове. Чим је одложио униформу, иза зидова који су били његово уточиште, почео је да пребира по ћутању, бежећи у тишину која је души, која се у њу повлачи, била слуга. Из ње се највише може сазнати, а без ње, све речи света могу бити варљиве. Латио се пера коме је поверавао своје мисли а оно их преносило даље…

– Волим лутање твог погледа док пишеш – рекла је седећи на његовом рамену – Не знаш шта се све у њему да видети…

– Пишем! – рекао је грубо, не прекидајући. Знао је: ако одложи перо, она ће нестати.

Иза униформе се крила велика празнина и слабост према оној коју је звао Бесмртна. Није долазила у ноћима које су се лењо вукле у бескрај, али је била ту да разбије први сан смејући се гласно. Била је ту да га посматра кад спава, навлачећи своја вилинска крила и нестајући чим би отворио очи; била је ту да све речи које су му биле потребне понесе са собом или их сакрије, а он да их  узалуд тражи; била је ту да га пита шта му његова ћутања говоре кад ни сам то није знао…

Пловили су заједно морем његових мисли. Он, у униформи, чврст, јак, стамен. Она –  нежна, сићушна, боса, у лепршавој хаљини коју су таласи запљускивали. Пловили су пут острва које му је открила, вођена зраком који се одбијао од њеног тек зацељеног крила. Била је девојчица, смешна у својим покушајима да смири море.

       – Мору нико не може наређивати, чак ни ти, Бесмртна! Пусти га, буре су закон његовог постојања!

Покушавала је да у гомили разбијених огледала нађе свој одраз, преврћући по комадима, док су јој на рукама остајали слојеви времена, који су, таложећи се требали да створе заборав. Успели би, само да је сребрни одсјај једног од њих није забљеснуо толико јако да је изгубила равнотежу.

– Не дирај, Бесмртна! Постоје људи о којима, једноставно, ћутиш – рекао је, кришом је посматрајући, спреман да је, кад осети бол на месту где је крило било повређено, узме у руке и каже оно што до сада није:

– Не бој се… Знаш, некад и сам помислим да сам безуман, јер читав век чувам птицу испод капута. Храним је, појим и кад нико не види, пустим је да лети. Не бојим се да ће побећи, већ тренутка кад се преобрази, кад засија; бојим се тренутка кад загрлим своју младост, а она ми склизне из руку, врати се у џеп капута и каже:

– Биће дана за нас…

.

– прва прича из истоимене књиге- 

Школа без крова

сунђери пуни кише~

цртамо сунце.

*

Бацих оловку~

У мрежу лопта ускочи

трчим гол гол гол

*

 

Зазујала оса

Око мојих ушију~

Машем детету

*

На боровини

Папрат расте у пару
раздвојено дрво

 

 

Видомире, Виде мој 

погледајде шта се чини

 посред поља златног класја

 ту девојке украшене

 светим цветом и мирисом… 

срцем пуним свелепота-

 запевана песма рајска. 

 Световиде, Виде мој

 поведи сад момке све

 у то оро коло живо

 коло коло наоколо

 па да муње са небеса 

 заиграју као деца

 да с’ огањ свети сјакти!

 Види Виде и не часи. 

        Судбина нас света чека!   

Данас је ДАН БОГА ВИДА.

Бог Вид јесте Бог Светлости, Бог Видела.

Веома моћан Бог у Белих Срба!

Он је Свевидећи Бог.

Зато су га и прозвали СвеВид, СвеТоВид.

Његово првобитно и основно име је ВИД.

Тек доцније је његовом основном имену придодато СВЕ и СВЕТО.

Колико је Бог Вид био омиљен у Белих Срба сведоче и дивотна лична имена, како мушка тако и женска: Вид, Виде, Видо, Видак, Видан, Видосав, Видоје, Видојко, Вида, Видана, Видосава, Видојка… као и заклетва, међу Белим Србима, кроз столећа и тисућлећа:

ТАКО МИ ОЧИЊЕГ ВИДА!

Бог Вид враћа и невидећима (слепима) очињи вид.

По веровању наших Звезданих Предака, ко верује и прославља Бога Вида, њему ће се и вид очињи повратити.

БОГ ВИД НИЈЕ ОБИЧАН БОГ, ВЕЋ ЈЕ ОН ЈЕДАН ОД ТРОЈИЦЕ НАЈМОЋНИЈИХ БОГОВА: СВАРОГ, ВИД, ПЕРУН.

Бог Вид нема никакве везе са јудео-кршћанством.

Он је изнад свих земаљских вера и религија.

Бог Вид је НАШ ВЕДСРБСКИ БОГ, и Божански ПраОтац наших Отаца!

(У Великом Гају, уочи Дана Бога Вида, 7526.)

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Што јаче се затегни сам, струно златна …!

Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!

Хоћу Србима да певам, да крену у бој

и победнички разбију слободе врата.

.

„О, Срби, пређите на дела већ! Напустите

колебљивост сваку!“

Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива…

„О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка

слободи скрива!“

Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку…

.

Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,

реч отаца ваших и веру живу храните,

сваки педаљ српске земље браните!

.

Свиће зора за ноћима свим. –

Хтео бих све то да видим и доживим,

о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју живим!