у зору је уранило,

ноћцу тамну преварило,

сјајне зраке изродило.

.

Ја устадох сунце мило,

срце руку испружило,

па је сунце поздравило,

од топлине оздравило.

.

Ој милости, сунце мило,

срце ми се заљубило,

ноћ са даном заменило,

види му се руменило.

.

Својим сјајем сунце мило,

откриј оно што се снило,

док је срце болно било,

са вилама коло водило.

.

Поново ће сунце мило,

бити као што је било,

сијај јаче ти Јарило,

у мени се разданило.

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 

Српство живети мора, чврсто стајати

и застава српска високо лепршати,

све док буде бор до бора

бацао сенке преко лужичких гора,

све док стрмо стење, као камени штит,

стршило буде високо у зенит,

а Шпрева током сребрним

тихо певуша Србима свим…

.

Живети Српство мора, чврсто стајати

и његове гране увек цветати,

све док буде сунца и месеца

и под њима наша Лужица,

докле облак кишни благодетно залива

богате, плодове наших, поља и њива,

све док зеленило покрива брда родне груде

и на њима бар један цветак буде…

.

Живети мора Српства, чврсто стајати

све док српско дете успављује мати

погнута над колевком маленом,

успављујући га песмом сананом,

све док свака мисао српског духа

не буде била изван свога руха,

да би језиком својим увек могла понављати:

– то наше Српство мора опстати…

(1842. год.)

.

(на слици Лужичкосрпска тврђава Радуш у Доњој Лужици  – реконструкција)

Заћута талас, утихне река, задрема планина!

Камен између удаха и издаха,!

Лист са листом не збори – само се гледа!

С неба, се спусти мека, милина тиха!

Тело, дух и душа, моја, твоја, стопи се у једно!

Тишина – непрегледна-без краја и почетка!

Само светло свето – топлина и радост вечно!

.

Осети се да стапа се све,

И знаш да део си цвета, и камена,

Да цела си планина, део таласа

и листа – и звезда си

Сјајна, сребрна, златна!

Душа растопљена у дугиним живим бојама!

.
Колико љубави, о Господе драги, у зрнима
Твојим љубљеним – сада!

Скутоноше завештане утрнули у нутрини

Нагом варварски прожимаше безлични

Предказујући привиђење светла огуглалим на понор

.

Упоредници изнакажени изопаченим духом

Сисаше труње живно остружене коре пројне

Вапајем ситих одзвањаше силином творилаштва

.

У муљу јама сурваних урвина блатних

Урасли у коров колају разливени

Посипајући латицама глога здравило изворно

.

Избијајући ластари ломећи шиљке оштре

Мучно

Ницаше.

 

Кад потону лађе и звезде попадају,
у црнило воде да се ни не виде,
тад се храбри боре и добром надају
и несрећи у сусрет мора да се иде.

.

Јер је несрећа само трен и осећај наш
док време клизи и додаје друге боје,
будућом срећом себе кратко вараш,
знај човек за живота нема ништа своје.

.

Има само живот који не разуме,
дане да пуни тугом ил детињом радошћу,
да се живи треба да се само уме,
болестан ил убог са мирном савешћу.

.

Знала сам да живим и да грешке правим,
одгајила срцем двоје дивних људи,
знала због љубави да на себе заборавим,
али се не бојим оног ко једном пресуди.

IV

Онима који а приори оспоравају наш хаику, налазећи које-какве разлоге да нас “уразуме“ како нхаику није наша форма, како, тобож, то није израз нашег духа, нашег размишљања и поимања света, могли бисмо рећи да они таквим својим схватањем негирају и властито мишљење и властито стваралаштво. То су, пре свега, неуротични локалисти, заговорници нове (ововремене) инквизиције, који се намерно оглушују о туђа искуства и и о туђе исконско право да мисле друкчије. По њима, ми би требало да мислимо и деламо у већ освојеним и провереним оквирима и просторима интелекта, свести и духа. О јада, о ништавила! Ми космополитски орејентисани ствараоци, свесни смо онога чега они никада неће бити: да је искуство свих уметника пре нас, ма где и, у каквим год условима живели, као и искуство савременика (па и оних који ће доћи), на известан начин и наше, лично искуство. Локалисти од свог носа, не могу видети свет. Али, зло није у томе што они не знају, већ у томе што такви то своје незнање издају и “продају“ као знање.

Ја могу бити аутентичан и самосвојан песник исто толико у хаику форми колико и у форми сонета, као што други (можда!) неће бити аутентичан и самосвојан ни у једној од постојећих форми. Аутентичност, оригиналност, самосвојност… све је то израз нечег другог а не оног што ови “локалисти“ износе на нашу трпезу, као а приори (без познавања нашег “апетита“) зготовљену “храну“, коју ми (гле логике!) за добро нашег “здравља“ морамо “појести“.

Чудна је психологија таквих типова “позваних“ (од кога? Од Бога?) да “соле“ нечију памет! Чини ми се, да би, пре свега, требало “да поведу рачуна о себи“, пошто је, лакше од било чега, делити другима “савете“.

Да ли је хаику, између осталог, и, израз среће? У већини случајева – да, уколико под срећом не подразумевамо само приземљено, вулгаризованао и банализовано, осећање среће. Срећа у хаикуу није самој себи сврха, још мање циљ за себе, она је, пре свега,  стање духовне, унутарње, космичке и космолошке уравнотежености. Под појмом среће у хаикуу, требало би схватити искуствено-судбинско-провиђајно сагледавање света, као неразлучивости и свеукупности активног постојања. Подвлачим: срећа не као осећање, већ као становиште, аспект, мачело. Можда ће се некима учинити парадоксалним да израз среће може произићи и из патње, бола не-среће… Ипак, кад мало застанемо у размишљању, појмићемо како ваистину највиши принцип среће управо проистиче, не из ње саме, него из њене опречности – трагедије, не-среће или бола.

Хаику се заснива баш на томе, на срећи која јесте, и једино, начело. Тешко је све ово објаснити онима који не поседују и лично искуство, јер у сферама духовног стваралаштва нема ни једначина ни формула. Уметност, поезија па и њена теорија (поетика, наука о песништву) није егзактна научна дисциплина: математика, физика или хемија. У уметности је примарно искуствено, нерв са способношћу да активно мисли. У хаикуу, опет, више него другде.

* * *

Хаику није оно што се искаже знаком, односно унутар знака, у знаку, него, превасходно, оно што се кроз знак наслућује, докучује, поима.Три стиха, са пет, седам и (опет) пет слогова (укупно седамнаест слогова), не чини хаику песму, већ назирање с ону страну, кроз та три стиха, кроз тај тридесетједан слог хаикуа као нечег што се једино може наслутити, појмити, у свој својој целовитости, пуноћи као бића.

Форма хаикуа јесте нешто споља назрено, сагледано изван суштине, секундарно, можда као посуда, у којој је неопипљива, недосегљива суштина; сам хаику, унутар именовања, унутар знаковног привида.

 

 

Садница руже извијуше

У зимском сну Хееееј!

Ноћас пролиста!

*

Пијанко у Тијању

Дрхтоного звери у Месец

Држи га ваздух

*

Плаветно језеро …

Чистог духа

Зрцали иза дуге

*

Жаба у бунару

Пљуште – крекећу теорије…

Космос је плави круг

*

Дављеница у реци

Облаци плове

Пружам руку

*

Назируће пролеће

Цвркут лети у небо

У ракље се угнездиле травке

 

Дани све краћи.
Цврчак пјева неуморно
– зна неће још дуго.

∞

Странац пролази
журно, са врећицом
– клатно у руци.

∞

На улици – људи
се састају и растају,
без своје воље.

∞

Под свјетлом мјесеца,
паук кренуо у гозбу
– гуштер такође.

∞

Само се сова
на кратко јави и шума
опет утону у мук.

∞

Као некаква
штапом подбочена
старица – колиба.

Летећа риба

Поглед неми што скрива

Сунцу се враћа

*

Даљине моје

Надахнуто звучаше

Док гледах у сан

.

(Цариград, Галата мост, 03. 02.2019).

..

*

Облак без ногу

Разнежене гуштере

Срећем у мноштву

*

Светлосни сноп

У Тијању мрежу плете

Повратак речи

*

Мрмор траве

Ован овчице јаре

Познато звуче

.

(Тијање, 27. 04. 2019.)

Моја је земља пчела златокрила
И кошница медом опточена,
Моја земља су орлова крила,
И око руке бројаница,
Црквена књига и словарица

.

Моја је земља равница,
И река што сече кукурузишта,
Моја земља су поља сунцокрета,
У њој је мноштво биља и изобиља
И сем сунца јој не треба ништа

.

Моја земља су брдине
И густи храстови забрани,
Моја су земља питоми пашњаци
И на њима дивљи коњи врани,
По свем биљу разиграни

.

Моја је земља поток у гају
И на њем млин и воденица,
Моја је земља планина Шара
И манастир Студеница,
Моја су земља Ситница и Дреница

.

Моја је земља море гробаља,
Крстаче војвода и хумке хајдука,
Споменице где војсци вечна је стража,
Моја су земља копљаници и брањеници,
Степа и Путник, Мишић и Дража

.

Моја је земља милешевска фреска,
Божурски вртови на Газиместану,
Моја је крв лазаревска,
А ћуд тврда, одвећ моравска,
Моја је вера светосавска

.

Моја земља су славни преци,
Чобани, млинари и виноградарци,
Градитељи, неимари и камењарци,
Моја су земља кола и прела,
Ракија, јелек и опанци

.

Моја је земља мапа стара,
Моравац Крстопоље и Кавала,
Моја земља су и зидине Хиландара,
Мој је Охрид и јадрански хрид,
Сва ми је историја наслеђе владара

.

Моја је земља још поносита,
На њеним се њивама још шеница сеје,
Моја је земља још пркосита,
Иако су јој борбе за музеје,
Њена су крила још у завојима