Крстовдан, лета господњег, не знам ког. Није ни важно. Овде се ветрови укрштају од постанка времена, а данас је дан кад се боре за превласт. Који надвлада, његова ће година бити. Немилосрдни су, не штеде се у борби, као да је свака од њих последња; као да ће време нестати, повући се, затворити у шкољку са дна мора, а онда ће то исто море прогутати земља.

– Кад прође векова, колико и дана од младине до четврти, под заштитом свеца коме је громовник предао свој плашт, доћи ће она, чија деца ће разумети језик камења и ветрова. Слушајући их, насликаће истину. Речима ће те васкрснути – рекла је пророчица краљу, мало пре него што је испустила душу.

Рођена сам на раскршћу два времена. Чекала сам тренутак да месец буде најближе земљи, како би ми осветлио пут изласка из утробе, али није било по мојој вољи. Стајао је на небу, далек и замишљен. На први плач, немарно је навукао облак преко себе.

Расла сам са срнама, верујући да сам једна од њих, док се зов судбине није огласио у мени:

– Крени! Добро сакриј срце  јер вуци су около.

Знала сам шта ми ваља чинити.

Замотуљак који је откуцавао равномерно, завила сам у неколико слојева боквице, за случај да прокрвари и упутила се ка каменом двору.

Требало је почупати коров који је своје канџе заривао у руке. Напокон, кад се дан одвајао од ноћи, сунце је почело толико да греје, да је коров почео да вене и открива земљу, очајну што није изродила ништа друго до бескорисне траве!

Овде је тешко одредити доба године, али срне су ме научиле да гледам и пратим облаке. Они путују надалеко, знају много.

Зачудо, камен на коме сам спавала, никад није био  хладан. Тек, једне ноћи, срнино срце  је почело јаче да удара. Толико јако да ме је пробудило. Скочила сам, али сем постеље и ноге су ми биле од камена. На другом крају некадашње одаје, стајао је човек и држао мој замотуљак у храпавој руци. Уместо боквице, завијао га у неку другу, миомирисну траву.

– Смиље – рекао је.

Срце је почело да се смирује. Пришао је близу да сам могла да му јасно видим сваку црту на лицу. Однекуд је извадио гранчицу јоргована, спустио крај узглавља и мене је почео да хвата сан. Још не знам шта се десило са ногама и како су од оних, колико од ноћи до јутра, камених, постале лакше него икад.

У ноћи свеца, на коју сам деценијама раније угледала свет, срце срне је опет залупало, но, нисам се плашила, јер се незнанац, иоако ненаочит и грубих руку, односио заштитнички.

Овог пута није био сам. Пратила га је жена и колона људских сенки. Превио је срнино срце, као и прошлог пута, али ми је уместо њега, понудио срце које је, како је рекао, јаче, чвршће, може издржати дуго да не пусти крв.

– Нећу! – викнула сам и скочила да узмем оно што је моје.

– Она је! – рече жена и у том тренутку, сенке почеше да добијају лик. Старица приђе, погледа ме у очи и потврди женине речи.

– Знам ко си ти! – отело ми се из груди.

Та ноћ ме је, на одласку, упозорила да од дана који ступа на престо, ходам ка времену трећем, бременитом наслеђем, у коме треба да дарујем живот који ће испунити пророчанство. И ево, ходам. Ломе ме ветрови, док у камен уклесујем речи слушајући откуцаје срниног срца.

Ја

Убога Српкиња

ћерка, мајка и жена

навлачим гнев својих сабраткиња

јер сам усправна, одважна, поштена.

.

Ја

Из племена Србинова

потомак светаца и војника

примам камење с темена

имена српског сабратника.

.

Ја

Мученица,

мајка сломљених крила

крива сам јер ми је света ћирилица

што слово моје ми бије сред била.

.

Треба да испаштам, кажу ми гује,

што причам, што сам гласна

што пуштам да ми се глас чује

што ми је вера у срцу јасна.

.

И кажу треба да главу спустим,

да кичму сагнем, да се свијем

да о пореклу свом не заустим

и да се стиду повинујем.

.

Крива сам, ето и што знам

ко ми је био предак и деда

што њима у част увек певам,

што поносито у небо гледам.

.

Ја

ћерка од оца страдалника

што га крвава рука цео век коси

крива сам што љубим ране сапатника

и што се жртвом њиховом поносим.

.

Крива сам и што им се клањам

Што кличем:„Преци, вечно хвала.“

што у учмалу масу не потањам

и што ми је шкриња од памћења пуна знања.

.

И кажем сада браћо мила

сестре и децо, сви моји Срби

Бићу поносна док сам жива

што срце моје све српско љуби.

.

За понос роду, дигнуту главу

за срце чисто, где Бог пребива,

част и поштење, правду и славу

нек будем урезана као крива!

27.5.2019.

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени

Намах нестаде та далеко отровна неактивност

Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте

Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна

Богојављенским вечним водокршћем залих

Посејану траву у разореном замку предака

.

Док се на крову чују отисци корака мог оца

Који се вековима никоме није подсмејао

Улазим у танано и истисно поткино коло

И отварам сто векова стару аријску адресу

Која се у рукама душмана откинула контроли

И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

.

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност

Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица

Поправићу и водоопасати замак чукун претка

Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове

И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу

И усмено заветно предање које размножава путеве

Начело је наше поезија срца,

бојимо је крвљу да се љубав пије,

освануће зором врле амајлије.

.

Транзицију душе нека смири љубав

која иде путем са својијем кредом

тад се обрадује образом и лицем

и кити нас песмом и одличјем.

.

Бацимо ли веру да смо увек први

узалуд је спремност да магија хрли

процветаће песма у нашем окриљу

послаћемо цвеће да се пуне вазе

и одјекну речи ко музичке фразе.

.

Напојте се стихом који песник нуди

не коцкајте благо без изданка права

нек осване мелем у нашим песмама

закликтаће срце кад поноре дуби.

Био је то дан када су

Лептири излијетали из наших устију

А очи причале страх,

Када су руке хватале

Небо за гркљан а рамена га

Подупирала да прерано не падне.

.

Био је то дан када су лептири говорили

Умјесто наших очију….

Долазиш ми лепршаво у снове

и оваплотиш себе у Јави безброј пута

слећеш ми на лице ти,

вилинска лепотице!

.

Кроз твоја прозирна крила гледам

дешавања која у себи носиш

из света чаробног из кога летиш

да их пренесеш тамо где слетиш

У овом Јаву…

.

Гледам твоју суштину праву!

 

Расипам слова по магичном небу

руке ширим да обгрлим СВЕ-МИР

а онда плесом одшетам у  снове

да одсања ДУША оно што је зове

.

И мора и једра

звијезде и све дуге

и мирисе липе

и мјесеца чари

благост, љубав свеца

и први поглед рођеног дјетета

сву топлину у срцу једне мајке

и Јовано, Јованке

крај Вардарот седиш мори

и Сунчеве златне зраке

и Охрида бјели бисер

и љепоту Шумадије

и изворе горске чарне

гдје се вила зором мије

i Косово свето, рајско

и сокола гнијездо славно

под Ловћеном што самује

и свету бол у грудима вјешто крије

и равницу некад чарног Панонскога мора

жуто класје

и ево је свиће та чекана зора

.

У чаробној башти

уз чаробан ружин цијет

испет ћу се онда до самога неба

да бацим поглед на мој нови свијет

убрат ћу слова магична , нова

сабрат их у ријечи

златним везом низат их у пјесме

које ће кроз вјечност

и анђеоске риме

славит  ТВОРЦА име

 

I

Праштање је израз надмоћи, чешће духовне и интелектуалне но физичке, мада се и ова потоња подразумева. Онај који прашта стоји над чином праштања али истовремено он стоји и над онима којима треба опростити, као и над самим собом, над властитом таштином и личним слабостима. Речју, прашталац (онај који прашта) је потпуни господар (изнутра) над бићима, стварима и догађајима у тренутку праштања. Што је већи опроштај у питању већа је и надмоћ праштаоца, а већи дух праштаоца има и веће могућности (простора) господарења.

Хаику је између осталог и вид праштања, праштања свега свему. Ко није пре чина стварања опростио свима, за све, никада неће моћи да оствари успешан хаику-доживљај-песму. Далеко од сваке мистике, ми ово можемо веома просто разјаснити.. Онај који није склон праштању, исувише је оптерећен оним што носи у себи (мржњом макар и притајеном, потиснутом). Стога је праштање на известан (самосвојан) начин растерећење,  ослобођење од непотребног, сувишног, у себи.

Прочишћење, катарзиз…

Све су религије засноване на духовном очишћењу кроз праштање, као и уметност, чином стварања. (Катарзис садрже сви облици духовног стварања.) Ако је уметност, васколика, вид очишћења кроз праштање, онда је хаику највиши облик (ступањ) праштања који уметност садржи и, испољава.

II

Хаику подразумева посвећеност, у смислу предзнања, искуства. Да би се исправно схватио хаику (на пример песма) потребно је да онај који га чита доведе себе у истоветно стање – доживљај, у којему је био творац хаикуа у тренутку стварања. Стога би језику хаикуа, када је о песништву реч, требало прилазити као мета-језику, као језику заумља, језику над-искуственог.

Хаику није у језику, ни над језиком већ потпомогнут, омогућен језиком. Дакле: хаику је омогућен језиком, у смислу њиме и кроз њега. Језик хаикуа подразумева језик као себе или собом (хаику надраста, надилази језик којим је омогућен.

Посвећеност је у смислу искуственог сагледавања над-искуственог језиком хаикуа, језиком који се у тренутку остварења сам по себи подређује остварењу – уобличеном хаику доживљају. А приори језик је примаран, у првом плану, а постериори језик је секундаран, у другом плану. (Не-уобличен доживљај подређен је језику, уобличен доживљај надређен је језику. Језик и доживљај прожимају се узајамно, творећи јединствен живи организам хаикуа.)

III

Питање времена у хаикуу управо је оно што овај начин доживљавања и поимања света (света као свеукупности и свеобухватности) чини оним што јесте, исказано у песничкој хаику форми. Не смемо превидети слојевитост, вишедимензионалност времена, које се, апстраховано, своди на беслојну раван – подлогу, на једнодимензионално простирање до измицања подређивању – ограничењима условљено нашом свешћу.

Време у хаикуу неје апстракција временског, већ његова све-времена нужност, прожета јединством доживљавања и поимања у времену. Лишено “субјективног“ и “објективног“ одређивања, време хаикуа јавља се као космичка све-простирућа компонента, у којој се збирају, у тренутку ухваћена, сва-могућа-збивања у – и – изван наше свести (у значењу: свести – творца – хаикуа).

*

Владан Пантелић:  Димензије човека додирују Безкрај

Приређујући овај текст Песника Драгана Симовића за Журнал, који ће ићи у два наставка, текст који је објављен у часопису ХАИКУ – Вараждин, присетио сам се у трену многих разговора које смо нас двојица водили у Тијању, Ариљу, или шетајући насипом на левој обали Дунава, седећи испод једне огромне врбе, храста, или седећи у његовој радној соби. Наши  разговори нису били временски дуги, али су били веома густи и садржајни. Причали смо о разним стварима из свих области живота. Тешко би било све то препричати. Човека упознајемо кроз његова дела, његове речи и његов свакодневни живот. Овај текст који је Песник написао давне 1979. године на тему хаику поезије, ако се пажљиво чита и созерцава, показује колико је дубоко ишао и колико је добро познавао ову тему. Он је тако прилазио свакој теми из свих области живота. Био је јасновид и вишедимензионалан и јако добро је познавао источну и западну философију, као и психологију, књижевност, уметност, и пратио је научна открића из физике и других области науке. Укратко – био је повезан са Извором, а димензије повезаног човека немају границе.

Вјетар, враголан,
милује све руже редом
– оне се црвене.

∞

Јастреб бијелог
голуба ухватио
– једе слободу.

∞

Љетњи пљусак све
тјера у бијег – не и
старог пијанца.

∞

Између двије
жене, дијете изабра
ружнију – мајку.

∞

Непомичне, као
разбацано камење
– овце у пољу.

∞

На црвеном пијеску
пустиње, само гуштер
пркоси сунцу.

 

 

 

На текст Вукице Мораче – Дрво живота

 .

Додирну ме прича, као већ виђено.

Наступа Време Светости,

да све одише лепотом, смислом,

и свесним делом обоженога човека.

Оно што значи и име нашег народа

СРБ – Словим кРетањем Божијим!

.

Посећујем храстове Записе.

Уредим простор, обавим обред Љубави.

И Древни су ту.

Посебан осећај свега

у једном месту,

у живом храму,

сви један свети род!

.

За мене је Храстопоштовање дело

истинске духовне зрелости.

Намера ми је, да негујем саднице храста

за обнову уништених Записа.

И да сви заједно, обновимо наш свет,

и ојачамо наш корен у

Дрвету Живота.

.

На текст Вериве Стојиљковић – Магија цвета папрати

Драга Бела Веверице,
Трагасмо и нађосмо Цвет.
Препознасмо га из средишта нас, из средишта Душе светле!
Једино тада доноси плодне споре, мирисе и лепоту.

 .

На текст Душице Милосављевић – Тајне Светлоплама

Светлом песмом показа светлу Душу.
Веома лепо и нежно.
Осетих мисао и осећај да је наша суштина величанствена Светлост, која све обухвата, свему даје меру, и равнотежу, а делима ствара и преображава.
Бог у лакоћи, без роптања и условљености, ствара и држи све светове.
Будимо и ми такви у овом животу, дао нам је Душу.

Живела СРБ И ЈА!

.

Владан Пантелић: Коментар на коментаре

 Иван Храст је врло интересантно и моћно енергетско и кармичко биће. Занимљив је и као песник и као стручњак у свом послу и занимљив је и као духовно биће које делује. О његовом деловању ћу писати другом приликом, када урадимо неку већу акцију на терену.

Изабрао сам његове коментаре, који су, сами за себе, специфична песма, а за оно што хоћу да кажем могао сам да изаберем и коментаре Велике Томић, Наташе Ђуровић, Новице Стокића, Невене из Звечана или Невене из Аустралије, Мила Максимовића, Душице Милосављевић, Словенке Марић или неког другог.

Наиме, мало смо се сви заледили, па и умукли, када је у Благословени Златни Ириј отишао наш Песник, уредник Журнала, а отада је прошло шест месеци. Навикли смо на његове текстове који се и сада читају широм света, на дубокоумне критике, вишеслојне и вишедимензионе песме. Са његовим одласком скоро да су се угасили коментари читалаца. Сада су се почели појављивати, најпре стидљиво, па онда храбрије и масовније. Журнал је електронско гласило свих нас. Уредништво се труди да прикаже радове преко осамдесет аутора. Различитост која краси сваког аутора наличи на велики врт препун најразличитијих цветова и сви су најлепши. Кроз песме или приче може се видети да сваки аутор, сваки човек, има потпуно свој пут ка Извору, што је величанствено. Учествујмо као песници, писци и као коментатори у непрекидном стварању Журнала. Учинимо да буде све више престижно објављивати своје радове на Србском Журналу!