Чекам да сванеш.

Чекам да огрејеш.

Чекам да планеш,

заталасаш,

опхрвеш.

.

Чекам да стасаш,

да згранеш,

да брзо и јако

грунеш и зданеш.

.

Да ме погледаш.

.

Чекам да сечеш,

да режеш,

да гранеш

Да настанеш.

Да пропланеш.

.

Да се винеш и завек постанеш.

.

Чекам, о чекам

да крај мене станеш.

 

 

 

 

.

– књига  „Песме уснуле звезде“ 2005. (збирка песама награђена – Првом наградом за рукопис на међународном конкурсу 2004.)-

Свако јутро гледам дуго у Јарило сунце

Дишем четири ритма опонашам Свемир

У моје очи теку фотони зрнце по зрнце

У души духу свести телу нестаје немир

.

Када зурим природно се отвара треће око

Посматрам бића невидна двооком гледу

Њихов свет је нама брз и трепери високо

За њих – ходати а не летети – није у реду!

.

Ни мени спороходни корак – није у реду

Стога помно зурим у сунце без трептања

И управљам за доскок на Лиру или Меду

Од Аватара и Аса – предака изучих Знања

.

Намерио сам одавно да скокнем далеко

Превазиђох кораке по врховима планина

Да видим физичким очима удаљена бића

И гледам прародину и сунца других боја

.

Преко Јарила – уз технику – доскочих меко

Загрлих прарођаке – бића божански фина

Обли ме Љуб Творца – моћ Самооткрића

Причам разгледам и пратим осећања своја

.

Хоћеш ли остати овде снама – са својима?

Враћам се да обавим задатак па бих пош’о

Дошао сам на Мидгард – радим са многима

Рамха! Али што си дош’о када ниси дош’о?!

 

Опет ће плећа стараца да озелене.

Под кожом, чујеш: потоци – живота јавке;

Пољаном белом на сунцу болесник језди.

Из неба самог, видиш, дрхтаве ничу травке.

 ..

Јединства вечног из свега ниче трава:

То седам небеса ноћас неко откључава.

 

 

Драгомир Брајковић (1947 -2009. ),

Збирка – „Пролеће у Техерану“

Сањај, маштај, воли, праштај,

жели, дели, за срећом крени.

На пут се спремии и  опет срећу преокрени,

полети, прелети, љуби, срећу не изгуби.

Свирај, певај из свег гласа, нека љубав

буде део твога спаса.

 

 

Постоје две врсте љубави: једна, љубав роба; друга, која мора бити достигнута кроз рад. Прва нема вредност уопште; само друга има вредност, то јест, љубав достигнута кроз рад. То је љубав о којој говоре све религије.

Ако волите кад „то“ воли, то не зависи од вас и тако нема вредност. То је оно што зовемо љубављу роба. Волите чак и кад не би требало да волите. Околности чине да волите механички.

Стварна љубав је хришћанска, религиозна љубав; нико се не рађа са том љубављу. За ту љубав морате да радите. Неки је упознају у детињству, други само у старости. Ако неко поседује стварну љубав, стекао ју је током живота. Али је веома тешко научити је. И немогуће је почети је учити директно, на људима. Сваки човек дира другог у живац, омета вас и пружа вам врло мало шанси да покушате.

Постоје различите врсте љубави. Да бисмо разумели о којој љубави говоримо, неопходно је да је дефинишемо. Сад говоримо о љубави према животу. Где год је живот – почевши од биљака (пошто су и оне живе), животиња, укратко где год постоји живот, постоји љубав.

Сваки је живот представник Бога. Ко год може да види представника видеће Њега који представља. Сваки живот поседује осетљивост за љубав. Чак и неживе ствари као цвеће, које немају свесност, разумеју да ли их волите или не. Чак несвестан живот реагује на одговарајући начин на сваког човека и узвраћа му у складу са његовим реакцијама.

Како сејеш тако жањеш, не само у смислу ако сејес пшеницу добићеш пшеницу. Питање је како сејеш. То може дословно да се претвори у сламу. На истој земљи, различити људи могу сејати исто семе а резултати ће бити различити. Али то су само семена. Човек је сигурно осетљивији на то шта је посејано у њему него семе. Животиње су такође веома осетљиве, мада мање него човек. На пример, Х. је послат да брине о животињама. Многе су оболеле или умрле, кокошке су носиле мање јаја, итд. Чак ће и крава давати мање млека ако је не волите. Разлика је потпуно зачуђујућа.

 

Човек је осетљивији од краве, али несвесно. И тако ако осетите антипатију или мрзите другу особу, то је једино зато што је неко посејао семе зла у вама. Ко год жели да научи да воли свог суседа мора почети са покушајима љубави према биљкама и животињама. Ко год не воли живот не воли Бога. Почети одмах са покушајима љубави према човеку је немогуће, пошто је други човек као ви и удариће вас у леђа. Али животиња је нема и тужно ће се склонити. То је разлог зашто је лакше започети праксом на животињама.

Веома је важно за човека који ради на себи да разуме да се промена у њему може одиграти само ако промени став према спољашњем свету. Генерално ви не знате шта се мора волети а шта не сме, пошто је све релативно. Код вас, једна иста ствар је вољена и није вољена; али постоје објективне ствари које морамо волети или не смемо. Стога је продуктивније и практичније заборавити на оно шта зовете добрим и злим и почети да делате само кад сте научили да за себе изаберете.

Сада ако желите да радите на себи, морате да извежбате у себи различите врсте ставова. Изузев великих и очигледнијих ствари које су несумњиво лоше, морате да вежбате себе на овај начин: ако волите ружу покушајте да је не волите; ако је не волите покушајте да је волите. Најбоље је почети са светом биљака; покушајте од сутра да гледате биљке на начин на који их нисте гледали пре. Сваки је човек привучен ка одређеним биљкама а према другима не. Можда то нисмо приметили све до сада. Прво морате гледати, затим ставити неку другу на то место а затим приметити и покушати разумети зашто су то привлачење или одбојност присутни. Сигуран сам да свако осећа нешто. То је процес који се одиграва у подсвести и ум га не види, али ако почнете да посматрате свесно, видећете много ствари, открићете много Америка. Биљке, као човек, имају међусобне односе, а односи такође постоје између биљака и људи, али се мењају с времена на време. Све живе ствари су повезане. То укључује све што је живо. Све ствари зависе једна од друге.

Биљке делују на човекова расположења и расположење човека делује на расположење биљака. Док смо живи експериментисаћемо. Чак и живо цвеће у саксији живеће или умрети у складу са расположењем.

Из књиге – “Погледи из Стварног Света“; Превод – Артер Миоn

У праскозорје од смиља сна

Гле! дашак понад језера тишине

Оносветовљује јасике разјасне

У чују нечуја прачујаном

Изван свих светова иних

У безмолвију прамолвија

Суштаством чуја у пречују

Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи.

Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха

шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш

јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има,

чудеса златоправа се указују свакодневно.

Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.

 

Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и

ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас.

Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или

наручене свакодневне појаве које називамо животом?

Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у

мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство

кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за

посао и одјуриш хаотичном дану?

.

Нема човека нити бића које искуси живот а да се

једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА

живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу

догађаја наметнутих системом или…? Превише је

људи који живе у страху од нечега или некога и кад их

питаш зашто, нема одговора једног нити јасног.

Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

.

Да ли је то страх од посла или губљења истог,

немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако

треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то

једини пут успеха, због система који страховладом

заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због

мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због

парчета хлеба у старости, због религије, због партије,

због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног,

због уверености да је неко ту да те убије, због на крају

крајева тамних менталних паразита који те нападају

док ти покушаваш да живиш???

.

Листа је подугачка. И надасве лична.

.

Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то

споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да

је величанственост живота и свемира играла свој плес

да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра

се уплашио мрачног створа који би над тобом да

паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која

те греје.

.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато

што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у

сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме

брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове

потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

.

Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим

зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од

њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у

себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без

страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си

изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема

ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују

свакодневно.

.

Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.

.

.

За ватру живота!

.

Сјаје се у даљини Сунца зраци

 очи сјакте исконским пламом 

 у духу мир – у души слава

 срце бије снагом златоправа! 

.

 Мисли ко бисери у ниски светле 

у једну живу сферу се стапају

 стихоречје израња из магле свести…

 живореч звук ствара смело…

.

 И све је цело!

.

 И све се у једном тону уздиже

да своју слику у миру свије

 и свете сиђиле у етру печати… 

 Нека буде што било није!

.

 Све што ми мисао хоће сада

 и дух што смера ватром живота

 чиним у моћи свелепоте 

 због Љубави Божјег дара.

.

 Ја не марим шта сни мрак сам 

нити страхом чиним своја дела

 Ја живим за свој живот сав, 

за ватру живота воља је смела!

 

 

„Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.“

Јарилов дан некада је обележеван управо у пролеће у месецу лажитрави (априлу). Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за св. Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај). Јарило је седмоглави бог рата, срџбе, јарости, љутње али и бог пролећа, лета и плодности. Реч “јар“ у основи његовог имена означава ватру, жестину и гнев. У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, а Јарило је у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника.
-Старославци-

 

 

Све моје прамајке

имадоше по два

суштинска дара:месиља и ткаља.

Једне су ткаље шаром своје душе

платно шарале.

Друге су ткаље чаробне речи ткале

у пространство душа слале.

Сваким мојим рођењем

овај се множио дар.

Сада,

на крају времена

сабрала сам шаре

да их дарујем свима

и свему

за Живот Вечни.