Дошла су нека чудна времена, све вредности су истумбане, ни Алиса из Земље чуда се не би могла снаћи. Турбуленција је захватила све сегменте човековог живота.
Они који воле човека лако ће, на основу мог компаративног начина размишљања, из овог текста извући поуке и разоткрити његове поруке.
Покушао сам „злоупотребити“ велоког немачког филозофа и визионара Фридриха Ничеа, комуницирајући са његовим Нат-човеком, да бих дошао до мог модела Не-човека, који је прототип човека данашњице. Веровао сам Ничеу и његовом Нат-човеку, снажном борцу и бескрупулозном интелектуалцу, разбијачу таблица застарелих вредности. Човеку, спремном да се ухвати у коштац са највећим тешкоћама савремен цивилизације, спремног да освоји и реши нерешиве загонетке науке и технологије за добробит човечанства.
Међутим, наше време је изнедрило једног другачијег човека који је антипод Ничеовом Нат-човеку, Не-човека, који кукавички конзумира и оно мало вредности што је остало из пређашњих времена. Мој Не-човек је такођер рушилац кодекса старих вредности, које баца на депоније и сметљишта историје, спреман да убија зарад обележавања и отимања туђих територија и симбола. У свакој различитости он види повод за сукобе јер у њему је одсутна свест о правим вредностима. Пред лудилом бесмислених ратова беже милиони људи, иза којих остају разрушени и празни домови, историјско наслеђе и непроцењиво културно благо чије уништење ће оплакивати многе генерације и о чему ће сведочити многе исписане књиге за наук будућим генерацијама.
У трагању за новим човеком, Ниче је био против сваког Просека, који је он називао „послушним стадом“, неспособним да се ухвати у коштац са стварањем новог. Он хоће интелектуално и дугховно јаке личности.
Не знам, како да назовем овог данашњег човека који је далеко испод просека. Он припада квази-интелигенцији која купује, докупљује и фалсификује факултетске и магистарске дипломе и докторантске титуле, које нису еквивалент знања и квалитета, већ формална ознака „интелектуалне моћи“.
Права интелигенција је потопљена или расута по белом свету, универзитети су наслоњени на безначајне особе које се не испољавају ни у јендој области научне свести. Пешачки факултети који све више личе на копирнице ничу на сваком кораку чак и у мањим касабама без обележја градске заједнице. Паметни су давно мутирали, док остали и даље читају бајке, мислећи да је све ово што се дешава пролазна епизода неке балканске серије која се мора завршити. Живимо у Левијатану феудалног типа, као у време схоластике.
Ова катаклизма није плод случајности и неког судбинског догађања, све је ово брижљиво смишљено у кабинетима и топлим фотељама болесних академика и националних душебрижника. Све је почело као воља Светског ума, да се промени ток светске историје. Идеју су прихватили и моћни и немоћни, и наивни, верујући да ће то бити од користи за човечанство. Не-човек је унајмио многе погодне Агенције и организације да реализује ове задатке. То су следећи задаци:

.
1) Уништити економију-процес је започет још у задњој фази крхког социјализма, када је бирократско-технократска олигархија почела разбијање државне и друштвене имовине купујући је будзашто. Одоше многе фабрике у стечај, а радници на улице. А онда, након неколико година када је Не-човек помислио да су сузе усахле, почела је луда грађевинска трка. Природну мирноћу почела су да ремете огромна бетонска , фараонска здања која истичу моћ појединаца и породица. Задовољење сујете моћних и обележавање локалних феуда. Више бих волео да небо парају фабрички димњаци испод којих би се удомило на хиљаде радничких породица. Заборавили бисмо на Берлин, Минхен и др. и поносили би се нашим градовима.
Наводна капитализација и измишљена транзиција су само изговор за богаћење оних који измислише и искористише своје руководеће позиције у већ отуђеним предузећима. Настадоше невиђене миграције, безразложни сукоби међу људима и крвопролића која уништише вредности. У многим деловима света настадоше многе гробнице, туга, мржња и нецивилизацијска зверства Не-човека, о чему сведоче препуна поља белог и црног мермера исписаног сузама и јецајима.
2) Уништити морал-је други задатак Не-човека, и прећи у стање иморализма и дивљачког менталитета. Морал није више привилегија и битна ознака човека. већ израз његове неспособности да овлада собом и развије љубав у породици и друштву. Рађа се идеја о прекрајању граница јер, по мишљењу данашњег човека, „Торови“ (националне државе) постају претесни за људе, са различитостима. „Стада“ (страначке и националне политике) сваке године проверавају своју моћ разноразним платформама и програмима (избори) и троше огромна народна средства. Парадирају засеоцима, селима и градовима разни лажни представници народне воље и самозвани политички лидери замајавајући народ лажним обећањима. Све то личи на чувене историјске сељачке феудалне буне.
У помоћ се зове и Дијаспора, јер треба показати патриотизам и љубав према нацији и држави. Какав цинизам, љубав нема граница. Изгледа, да је и Дијаспора која знојем зарађује новац далеко од својих домова, дошла к свести и све мање верује у Градове на води, Индустријске зоне и друге бајковите приче. Ни на Западу не цветају руже, али наши људи верују да ће им помоћи сертификати и јефтине школске дипломе да брже дођу до посла. Модерни егзодус становништва је свакодневна слика на нашим аутобуским станицама. Колико само суза обришу Хоргошка рампа и магловите Мађарске равнице. Унучад се све више воле виберима и родбина упознаје на породичним летњим свадбама. Лажни морал, морал Не-човека је клетва ових суза и зноја људи који живе далеко од свог завичаја. За Не-човека су битније њихове лажне фирме, агенције за преваре него њихове сузе.
3) Следећи задатак Не-човека је разбити (разложити) свест обичног човека и раздвојити га на више делова, или ако затреба поново је хомогенизовати. То и није тешко урадити, јер смо створили наивног и неписменог појединца, отварајући на сваком ћошку школе које личе на играонице, са неписменим наставним особљем, заклињући се сваке године да ћемо извршити Скандинавске реформе школства. А онда одустајемо, правдајући се да још нисмо дорасли европским стандардима и да немамо европске услове.
Разбијање свести је почело са разбијањем државе, јер несреће увијек иду заједно. Свест се разлаже на националну, верску, страначку и … тако до бесвести. Или, ако треба све се то опет сублимира у целину, како би служило као одбрамбени механизам и остварили неки Виши циљеви ( у интересу нације, странке или државе). Подмуклост Не-човека. У празан простор ових масонских ујдурми убацују се криминалне и мафијашке дружине подупрте државним спонзорима, при чему се читава активност ставља у легалне оквире.
Дакле, удружују се верско, национално, криминално и још много ствари и настају сукоби, губи се образ, пријатељство, родитељско поштовање, љубав и морал. Добра варка за неуке и сигуран успех за оне који су на власти и испољавају своју Вољу за моћ. Ту треба тражити узроке разбијања породице, верске заједнице, нације и државе. Не-човек побеђује Нат-човека. Сублимацијом вере и нације он држи власт која је „највећи порок због кога се убија и гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је див из Аладинове лампе, која служи свакој будали, која га држи.“ (Тврђава, М. Селимовић)
Власт увек има два лица-оно право које вешто покрива и оно резервно, за народ. Не-човек користи ово друго лице, на разне -наћине- кроз верску приврженост и лажни патриотизам (који се нарочито активирају у предизборном периоду).
4) Не-човек тежи да уништи визију реалног живота која представља доближавање друштву благостања и приближне једнакости социјалних услова живота већине становништва. Не-човек на сваком кораку доказује да је демократија апстрактан појам, и да све више поприма Аристотелово поимање „демократије као анархије“, ја бих рекао демоКРАДИЈЕ. Човечанство се не гради на пепелу уништених градова и на умрлим индустријским гигантима, на помоћи ММФ-а, на сумњивим лицитацијама, на лажним обећањима и уценама Међународне заједнице и егзибиционим политичким спиновима и преварама.
Можда многи неће разумети моје виђење релације Нат-човек–Не-човек и мој наћин размишљања као и моје тражење решења. Не морају, ово и није за њих.

Ко је Не-човек?
Он је себична, у суштини интелектуално нејака, необразована личност, за коју су и пороци врлине, јер он врлине и не познаје. Он је производ болести историје, злоупотреба друштвене несналажљивости и неспремности савременог човека да призна своје незнање и спремност да прихвати природну једнакост људи коју је угрозила његова похлепа и тежња да наруши природну хомеостазу. Не можемо сви возити џипове једнаких слова и бројева и тако исказивати своју незајажљиву жељу да истакнемо своју посебност. Не можемо сви изводити своју децу из примитивних школа и слати их о трошку државе у иностранство.
Не-човек је неслободна, отуђена личност спремна да једнога дана побегне и од самога себе зарад неких нових Великих идеала. Он свој хедонизам и утилитаризам гради на нехуманим чињењима, о ћему нам говоре породице пуне ратних инвалида, ливаде прекривене невиним хумкама и време пуно комеморација. То је пораз савременог човека. Нажалост, на темељима ових зала никле су многе породичне империје, јер пси рата су увек лајали.
Једнога дана ћемо видети да је то било вешто прикривање слабића и његов покушај да искористи успавани тренутак историје. У томе су му увек помагала средства информисања кроз свакодневно афирмисање нових узора који постају модели понашања наше омладине. Некад су то били узорни спортисти, сликари, научници, а данас криминалци, насилници на утакмицама, старлете, ријалити играчи, ижвакани политичари и болесни умови.

.

Толико о Не-човеку, надам се о човеку у одумирању. Он ће постати човек када из њега изађе оно нељудско и када своју срећу подели са другима. За то треба имати и срце и разум, и не живети у расцепу између њих. Треба следити Стоички принцип живота у коме ћемо рационално овладати афектима и страстима и живети алтруистички, волети човека без обзира на његову различитост. Нека победи љубав међу људима и нека сија илуминација разума.

 

(текст  објављен у часопису „Бдење“ –Сврљиг)

 

Сањах роде један бој
и у њему прађед мој
и војника велик број
а у боју пчела рој.
.
Не види се роде мој,
против кога бију бој
али ту је и ђед мој,
понос му је војни строј.
.
Све секире роде мој,
а над њима крв и зној
а у боју отац мој,
неко рече стани стој!
.
Изборише роде мој,
остаде на своме свој,
преживе и пчела рој,
ја не дођох на ред свој.
.
Чекам жељно роде мој,
бројим дане све на број,
слушам често птица пој,
оштрим сабљу па у бој!
..
Написао ваш брат по Сварогу
Родамир Ведун
.
15-а трешњара 7528 године.

Да ли сте са Европом или са својим народом?

Ако кажете да сте са Европом онда се брзо лечите

да не би заразили свој народ.

Европски народи су под проклетством божијим

јер они нису више народи него јазавци,

двоноги мајмуни, зверови, а не људи…

Европски интелектуизирани човек

направио је уговор са ђаволом. Европа је јерес.

А ти Србијо, куда си пошла за Европом?

Ти никада ниси ишла њеним путем

и никада за њом.

Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш!

 

Ливадо моја,

Ти што њега радосно дочекујеш,

пут цветовима својим му отвараш,

зујем умилно, љубављу му певаш!

.

Ливадо моја,

врата свог царства му широм отвараш,

и очима росним у очи његове гледаш,

из недра свог мирисе му, ко пољупце

шаљеш!

.

Ливадо,

Душо моја радосна, цветови моји

из срца никли, зујем запевали,

очи моје,  влатима трептавим те

загрлиле!

.

Ливадо,

Љубав песму запевала, птицама

проговорила!

О, Боже,

Помилуј

нас уплашене

и грешне,

.

Дај

лепоту

молитвама

нашим, па нека

свака има

срце наранџе

и букти

од радости

као грозд нара

и

мирише

на цвет

трешње

.

у пролеће!

За ову песму, сачињену од басми – силница, заслужан је мој деда Никола, уважени и Богу окренути ратник солунац. Он је, можда једини у Тијанији, у том времену, имао храбрости да око поноћи пролази поред Манитог вира, где су људи привиђали виле и друга ноћна створења. Деда је увек носио изрезбарен дренов штап и капу шајкачу којом је прекривао чело, у торбици је имао жуту меденицу са вола дешњака, а понекад је у левици имао и пушку једноцевку. Ходао је чврсто, смирено и лако, ума усмереног на врх темена, а ноћу је гледао испред ногу. Да онемоћа виле, вилане, криваке или караконџуле, ако су се купали у Манитом виру, или ако би му се нашли на путу и покушали да га зајашу, безгласно је шапутао:

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;
Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.
Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;
Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.

Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;
У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;
Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;
Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.

Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!

Знао је мој мудри и храбри деда Никола, и пренео их мени, још много басми- силница, које су могле потпуно да онемоћају све врсте разуларених ноћних сила, да одмах зауставе и одледе гавран црне градоносне облаке, да призову ласице и жутокљуне птице косовке, или да смире шарку и склупчају поскока.

Прича се да су га томе, још у раној младости, научили његови родитељи – отац Вујица и мајка Анка. Многокраки, малчице и зли језици, распрострли су другу причу по свој Тијанији, и она се, као чудница, потпуно одомаћила. По њој – силницама га је научила страшна, једноока, полуонострана, ноћна зверка –дрекало, у замену за живот и слободу, када га је мој деда Никола, једне глуве ноћи, на препад шчепао. Те ноћи деда је пекао ракију тијањицу од шљива рануша, у чувеном казану чучавцу. Када је преложио казан и распалио ватру, а била је дубока ноћ, уморан, мало је приспао. Тргао га је јаснозвон у глави који најављује опасност. Нечујно се подигао и примакао отпозади отвореном ложишту где је ватра мирно горела. Угледао је склупчано и заспало створење које је привукла ноћна ватра, а опио миомирис ракије тијањице, која је лечилица, храбрилица, снагодајница, а најбоља је на свем свету за прављење чудодејствујућих мелема. Деда Никола је снажно притиснуо створење, а једном руком је дохватио распаљено дрво из ватре и запретио:

У твоје око завртећу ужарени кочић
На челу ће ти остати рупа налик на лончић!

***

Сутрадан је моја баба Обренија закрпила његово исцепано одело и додатно му опрала ране на рукама и грудима са тијањицом. Обоје су мало више потегли из чутурице да отклоне накнадно пристигли страх. Била су то црвена чворновата времена. Пацолики мали људи, изникли из петокрака као отровне печурке, свашта су радили да понизе старе ратнике, посебно солунце и обилићевце. То су покушали и са мојим дедом. Тога дана деда се пред њима испрсио, разгрнуо кошуљу и показао на грудима три плавоцрвене зарасле бразде, потом промрмљао басму у себи и гледао их право у очи. Мале силеџије су се следили, потом немушто откравили и нетрагом отишли. Нисмо их касније видели као да су у земљу пропали.

А дрекало? Није се више ноћу чуо онај страшни урлик од кога су звониле шерпе и тепсије окачене о брвна, који је плашио децу и терао их да се шћућуре у крилима својих мајки или бака, и ледио људима крв у жилама. Појавио се сасма друкчији звук, милозвук, који је опустио људе и децу. Почели су да исчекују ноћ да би слушали нове одјеке. Нико није знао чија је то песма. Једни су причали да је дрекало променило свиралу у грлу, други су говорили да је то зов белих вукова који су се у то време појавили на брдима, а трећи су тврдили да се тако дозивају и тако причају беле веверице, које су, такође, први пут тада виђене у Тијанији. Свет је Лепота.

 

Шеће Јово лугом зеленијем.

“Лепи Јово, куд се лугом шећеш?“

“Ја сам пош’о тамо на ливаде.

На ливади ситно коло игра

ситно коло младих чобаница.

Коло води Милица девојка.

Најлепша је међу девојкама:

венац косе њену главу краси,

два образа – две руже румене,

црне очи – из њих ватра гори,

сјајни зуби – бели голубови.

Ја сам иш’о лугом цвеће брати,

Најлепше ћу баш Милици дати.“

*

Казивач: Перуника Броћић, село Гуча

*

 

 

 

Владан Пантелић: Ника – Никола Стојић

.

Оче Јосифе, знамо:

Карађорђе је мислио о држави

и народној слободи

а ти о вери и души његовој.

Нека те Свети Прокопије

помене пред Господом

-пастира мудрог води

међу најзаслужније

. .

“Са Овчара и Каблара чобаница проговара“… Када педесет оркестара трубача у Гучи свира ову стару народну песму, земља се тресе, планине одјекују. Нема таквог звука ни у Рију на карневалу, ни у Њу Орлеансу, нигде нема!

Гучу је Ника из мртвих подигао. Трубу је Ника, као Победника,небу усмерио!

Ника је један од идејних твораца и организатора познатог Сабора трубача у Гучи.

Писац бројних књига, међу њима и песничких, и сакупљач народних изворних песама и умотворина.

Збирка: “Драгачевске изворне народне песме“   

Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.
.
Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.
.
 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи…
.
 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.
.
Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.
.
 „Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио.“
.
 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина… Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.
.
 Старац добаци: „Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!“ „Ја сам отео…Ја сам…“ Глас му се изгубио.
.
Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.
.
 „Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти.“ – рече млади човек.
.
„Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће“…
.
 Старац је занемео потпуно.
.
 После неколико минута је скупио снаге: „Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико.“
.
.
 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно… „Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох…“
.
 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. „Жив био мудри млади човече“ Млади човек је још мало гледао у даљину…затим се окренуо ка старцу… Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао… сахранили га у оближњем селу…
.
.
 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира… Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао…“Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем“.
.
 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире… 

 

Извор – Звезда Род