„VERBUMLANDIART“ ИТАЛИЈА СРЕБРО

ВОДА ЛЕДИНАЧКОГ ЈЕЗЕРА, КОЈА ИЗДАНИМА СВОЈИМ, УМИВА РУДУ СРЕБРА,

ОКИТИЛА ЈЕ СРЕБРНОМ МЕДАЉОМ СВОЈУ ПЕСМУ:

Сребрном ноћи пра среброкопа

полете стена небу па прсну.

Разлучујући духа сребрног

ватрометно се у прах распрсну.

.

Змај од Змајевца намоли муњу

очињег творитељног праска

да заголица духа сребрног

у кикот радосног воденог пљуска.

.

Кад озорило и Сунце грануло

весело кијао Змај од Змајевца.

Свако „ћиха“ пламеном плануло

кад Веселић виде брата близанца.

.

Рупа за летећим каменом што оста

сад се срмом воденом таласа.

А брата нема већ одраз наста

на води која се сребром беласа.

.

Сјатише се виле подно Змајевца

зарад новог воденог витеза.

Колом својим да заведу младенца

и једна постане змајска принцеза.

.

Кад Луном сребрило коло виленило.

Кад златило зраком Радосника

Језеро свет лепотом веселило.

Змајево крило јатило намерника.

.

У скуту Змајевом блажени пирови.

Услад и Лада их љубују Љељом.

Да кћер јој Мокош снагом подвори

па да животвори својом Купалом.

.

Дунаву мутном оцрнила мисао

да поврати плаветнило своје:

Змајеве воде буде ли сркао

кроз козјега вимена подоје.

.

И опет рупа зјапи камена

над којом ноћу виле вилене.

Залутале из сфере без времена

у којој Језеро нестало није.

Једва чујан звон мојих корака, галебов

крик и шум таласа чине тишину још

дубљом. Један рачић бежи од моје

сенке и склања се иза камена.

Седам на прастару полусрушену

камену клупу испод великог

чемпреса и ослушкујем.

.

Испод чемпреса

Ослушкујем тишину

Шум таласа

Под месецом берем траве – лекове за душе загубљене!
Под сунцем берем траве – лекове за душе забрављене!
Месец зрак спусти – путоказ ми прави ка месту
Где вода жива цветове залива а
Сунце шуму светли тамо, где душа снива!
Берем траве под звездама, где Вилин река пева
Где грле се јутром Вилани са својим Вилама
Берем траве кад дан таму свлада
Кад отворе се капије наших светова
Као жене Рода мога што радиле су некада!

 

По близаначкој мапи света лутала је својом чежњом до почетка који је заправо био крај њене пловидбе до Робинзонових далеких трагова. Чекала је Блиставу Тачку Укрштаја – да пронађе свој знак у њему, па потом да продужи тихим корацима ка пространим пустињама, тек слутећи капи његових пољубаца.

.

Сањала је често, у магновењима, како је само њена звер грли, нежно а до пуцања свих грана и плодова, до покрета ветрова који разносе зрна свих времена, изван отужног живота. Пробудила би се, сва уплашена, па је њене страхове увек грлио један посебан ноћни зрак, и један го маслачак који би баш тада васкрсао на хладној постељи. Онда би је маслачак гледнуо, да умилније не може бити, тек да покуша да разуме зашто је он тако, ето… најдостојанственије биће међу људима. Иако је добро знала све своје првобитне страхове, увек су јој нови, и упркос вери, надолазили… а посебно тај један – највећи, а страшно њен – да ли ће напокон разумети суштину једног жутог маслачка. Али, гласови су тада замолили тишину да пусти њене мисли близу сита… па можда буде… једне… која неће остати на мудрој површини са рупицама која држи глупости, стрпљиво чекајући да добро буде пропуштено – или их, једноставно, врло лако проспе са себе – као нечист прах.

.

… Говорила је, а у вечитом страху да не погреши… да је маслачак биће које не осећа бол свачијег даха и да га је сваки, откидајући му спољашњу лепоту до огољености, чинио лепшим – те он мора бити достојанствен, тако го, тврдила је то непрестано. Записивала је и исту мисао, да не заборави, стварајући себи нове доказе да је баш тако. Тик до те, само њене истине, још је нешто било, али и на свим другим њеним списковима мисли по жутим хартијама – увек велика а скромна реч – „млеко“… па јој је једино она могла бити утеха, кад год погреши. Знала је одавно да јој је само та реч смиривала први плач, и све потоње…

.

Дакле, тај маслачак, као сама жеља, волео је да, несебично дајући делове себе, услиши свачије… па нека их и ветар разноси по плавој бескрајној нади, али собом жеља – није умео другачије. Волео је, а једноставно, и сувише, сувише лако – оно сувише људско. Али увек је у својој тишини знао да нико и никада неће моћи бити, јер такав апсолут није дат људској природи, достојан његове „више“ лепоте. Таква лепота била је заправо у само једном, у сувише једноставном покрету – да дарујући целог себе Другом – а ради њега самог – маслачак „мисли, дакле, постојиш“ – шшшш… благослов је потом лагано падао са свих грана својим најлепшим цветовима, једновремено…

.

Лутала је она, и даље, својом чежњом – и по мапама далеких, непознатих светова, ходала је и по океанима, и по пустињама, и по најудаљенијим острвима… само да би некада можда пронашла свој знак у њему који је био – сама жеља…

.

Потом би јој се на постељи, а сасвим очекивано, тај маслачак чинио и лепом звери која уме да љуби. Да, и та њена дивља а далека, измаштана и сањана звер, питомо је тада гледала, крајичком… Онда би надрастала и њу саму и постајала би у њеним очима одистинско људско биће које у својим ушима чува све звукове откинуте лепоте маслачка.

.

Био је на њеном жутом списку исписан и један љубавни женски савет, који је као само обећање увек лебдео над њом, кад год би клонула духом –

.

„Писмо из прошлости које говори својим сном, овог дана … месеца… и године:

.

Кад прогутам олује, нема ничег вреднијег него да верујем у пролећну благу кишу која ће танке власи жељне стварног миловања учинити таласима плаве ливаде која је близу неба… а сасвим у пољу Твог блиставог ока – које ми се сада, изнова, чини излазећим сунцем које би могло угрејати моје већ сувише мокро биће… док са њега ситне капи оцртавају облик дуге чежње за Тобом…“

.

Чекала је Блиставу Тачку Укрштаја – да пронађе свој знак у њему, а тамо негде, на неком далеком острву, лежао је нечији осмех…

Слика – Слободана Матић

Тамо где је срце распето и свето,

Где су бедеми чемпреси са Хиландара,

А на капели Воила фреске мозаиком слика,

Надомак Солуна, међу спомењем Зејтинлика,

Још мермером одзвањају кораци чувара.

.

Оно што је од Бога на дар даровано,

Што се сећањем и шајкачом чува,

На бранику историје, на темељу вере,

Небеско је царство за браника царовано,

Ако се на њега светим лествама узвере.

.

За нашу слободу гинули су преци,

За сећање на њих Ђорђе одвек живи,

Сети се, барем, ти не мораш да гинеш,

Ако међу плочама свога претка нађеш

„Незнани туђинче, кад случајно минеш…“

.

Н. М. „Хвала једном дивном дечку за идеју да напишем песму Чика Ђорђу за рођендан

и захвалност што је читав живот посветио чувању спомен-поља и наше историје.“

Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен као мост над водом.

.
Тек – једне вечери 

Кроз блесак последњег зрака

Младог месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добија облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним 

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.

.

-Извор- Поезија суштине-

Волим да седим уз ватру и тихујем, не због топлоте, већ зарад

топлине, што и јесте душа ватре, дух и дах Огња живога.Ватра ме

вазда подсећа на правасељени и на Праискон, јер је битије од

Прабитија, јер је сушти од Прасуштаства. Уистину, ја и душу живу

осећам и видим као Огањ живи у Правасељени, као пут успења на

деветсто деведесет и девевет ступњева (у овај ступањ је уведен и

Владан, на Светог Михаила 1996. године, на једном од Неба

у Васељени уз девет пламених језика), као посвећеничко путовање

без почела и кончелаа – од праискони све до праискони.

***

Певачева молитва благодарна

 .

Боже Надједини

Твој са и Тобом

И Ти Сам

Од праискони

Све до праискони

И спаси ме

И саклони

Од света у опсени

И од иних гле!

Који нису Твоји

И у теби

Боже Надједини

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

.

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

.

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

.

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

.

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Наш несвесни народе,
никако да се пробудиш…
Опсенама те разним заводе,
да блиску пропаст и не слутиш…
.
Мој народе потпуно опкољени,
хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак
од тебе…
Ах, народе мој вољени,
устани, брани своје, погледај око себе…
.
Пробуди се, погледај, у блистави зрак,
у сунце, које је већ на небу високо
и које те опомиње: живи и буди јак…!
а у исто време чуди: зар још увек спаваш дубоко!?

.

Мина Виткојц (1883-1976) велика песникиња Лужичких Срба. Писала је углавном родољубиву и социјалну лирику која одише топлином и женским сензибилитетом. Посебно су познате њене песничке збирке Српске песме и Венчић блотског цвећа. Уређивала је недељник Српски гласник док га немачке власти нису забраниле 1933. године.

Извор:.  ПОЕЗИЈА ЛУЖИЧКИХ СРБА – СРБСКИ