БОЖИЈИ БИ БОЛ

БОЖИЈИ БИ БЕС

БОЖИЈИ БИ БИЧ

.

БОЖЕ БОГОВА

.

БРАЋУ БОЖИЈУ

БЛАГОСЛОВИ

.

БОЖЕ

 

 

 

Ти си ветар што милује ми лице

Ти си ово Сунце што ме купа Светлом

Твоји прсти плешу у мојој коси

На уснама ми је осмех

..

Ту си, знам, простиреш предамном

Своја најфинија ткања

И нижеш један за другим сарије

Све лепши ог лепшега

И бљешти богатство боја свиленога сјаја

Златни и сребрни вез цвета

Каквог само машта измашта,

А вешта рука везиље ствара…

.

У мени је Дивота!

.

Вучеш ме за рукав, гуркаш мој поглед –

да видим ово, да погледам оно,

Играш скривалице и мамиш мој уздах

Сваки пут кад заискри Твој несташни смешак

у оку дечака са бубуљицом,

у лептиру крај пута,

У огледалу рикше, којом обилазимо град.

.

Скриваш се и откриваш.

И знам да знаш:

Овде сам због Тебе!

(И Твоје игре скривалице падају на под

као перле расуте огрлице,

a Ти без украса тако драгуљно сјаш!)

.

.

Владан Пантелић: Хана Шинка

 

Плеши живот

Тако да отпустиш све бране

Које стежу твоје биће.

Рашири своје руке до Безконачја

И отвори наручје твоје душе

За све обиље

Којим те Живот непрестано дарива

.

Докторка,префињена песникиња,мудрица.

Запослена у Хитној помоћи у Новом Саду.

Пропутовала цели Исток и Јужну Америку.

Ја, кћери асирска,

последњи љесак Семита,

Гуја из ашурских зидина,

Усржена гневом и усудом,

Полажем у шупљи коштаник

шаку суваца и клијалог жита,

На жртвенику надвечног свитка

уписујем свој родослов:

– Од мати Феничанке и оца Вавилонца,

Семе у Ашур нехотице бачено,

Клином дуборез у маслини увенув,

Грешница што телцем јуноше заводи,

Па их пијане дави у мешини и вину,

За недрогриз срца им на воштаник печем.

.

 Ја, кћери асирска,

Последњи љесак Семита,

Трепет и драж посрнулима,

Изискујем опрост за гују

Гују из ашурских недара,

Опрост за гордост и страдање ове

У молебник преобраћене душе!

М у д р о в а н и ј е  и з Т и ј а н и ј е

(Уз овај текст добро је слушати изворну песму –
Са Овчара и Каблара, некомунистичка верзија)

Јутрос сам одлучио да се још ближе примакнем Човеку. Боли ме и пече размак између Њега и мене. Свако сунчано јутро, а јутрос је Жарко Сјајко раскошно испружио милионе својих витких златасто – светлих руку на бајну и тајновиту Тијанију, подстиче наше мислице да се растрче кроз тврдокорне главе, да се растрче од главе до главе, и до вечности, и да смисле начин за сигурне помаке, на путу ка циљу. Хоћу и могу да се примакнем Човеку – то је моја чврста одлука, још из неког ентог живота у прошлости, живота кога јаснојасно видим кроз одшкринута и, вечним сунцем, осветљена, архивна врата моје душе. И ви можете да се примакнете Човеку, ако хоћете, сигурно можете…То је лична одлука, одлука срца, одлука душе, одлука бити-Ја.

* *
На ум ми је пала, и на њега се залепила, генијална идеја. Јууухуууу! Како је то једноставно! Све је једноставно! Све је врло просто кад упростиш начин размишљања, кад не прежвакаваш изјанђалу жваку, као наши врли научници, са академском тогом, који нас читав век досељавају у шести век, из земље Недођије, земље Непостојаније, философи који траће време на студирање и докторирање теме о утицају месечеве мене на споредне колосеке. Досељавају нас, упркос доказима који сами, свакодневно, испливавају из земље. Откривају се нови и нови локалитети, несумњивог доказа, о нашем живљењу на овим просторима, много много векова, одувек. Смислили су, они или њихови ментори, другу поштапалицу, глупицу, ново научно откриће, да су то станишта старих Словена, или неке подунавске расе, или ће смислити нешто треће, много глупље, и са још мањом везом са здравом памећу, а о доказима да не причамо. Никако да кажу да су то насеља Срба, првогена света, и никако да превале преко језика или напишу да је појам Срби, најмање 26 векова, старији од збирног имена за србска племена – Словени. Све је просто када не верујеш њиховим повесницама, када имаш мисли- јаснице, које лако раздвајају жито и кукољ, слано од слатког, слепо од видног, кад си ту, кад си без мисли, кад немаш снене и себичне циљеве, и када волиш.

* * *
Шта мислите каква ми је иде-ја пала на ум? Знате ли то? Имате ли иде-ју каква ми је идеја дошла као светлица громовна? Можда вам је проблем што не знате где је Човек, где живи, шта ради, ко је он? Хајмо да укључимо мозгалице, срцелице, веселице, игралице, радоснице. Не може дубоко да умује згрчен, натмурен, натоварен, тесан човек. Тада није у стању мира и спокоја, не може да ужижи мисао, не може да стиша видике, не може да пронађе волан свог живота, не може циљно, свесно да управља. Мало ћу вам помоћи. Разлијте унутар себе дубоку захвалност према Творцу. Осетите и увећајте радост постојања и пустите, без страха, да стање среће преплави вашу душу. Пустите да вам отпадну све старе неделатне подлоге, прошлице, засноване на страху и патњи. Удахните мир, удишући лагано и дубоко, удахните живот. Из стања безмисли упутите светлост срца ка Истини, видите трен када вас је Творац створио, видите рађањe света, видите Творца у злату свог постојања, видите његово дејство.

Испуњени срећом помозите комшији у муци његовој, помозите своме непријатељу, помозите пријатељу, и свим иним, ближњим и даљњим. Свима пошаљите сребрнасто-бели балончић среће, напуњен са најлепшим мислима и идејама за њихово оздрављење, њихово духовно васпостављање. Тако урадите ви, а ја сам то већ урадио. Славимо Творца делатно, помажимо онима којима је помоћ неопходна – старима, немоћнима, ширимо знање.Знање развејава таму векова, а дељење знања отвара примич – пут, пут светлости ка Себи, ка Човеку, ка Богу.

* * * *

Синоћ сам се повезао са Месецом и дуго тиховао. Месец је баш крупан и чудноват залогај. Тако близу наше планете, а тако пун тајни. Тајне се не могу открити, бар не оне главне, тако што што ћемо узети узорке, мада минерали памте, без заборављања, тајне настанка. Удахни Месец, удахни га у сваку ћелију, пропусти га кроз своје тело, осети везу језгра Тере и језгра Месеца. Проникни у тајну дубоким осетом, послушај ћелије, уђи у онострано. Осећам да је Месец дошљак у предео нашег Сунца, дошљак са сврхом. Осећам то са белим и црвеним зрнцима, са лимфом, са свим унутарњим водама. Вода буди врховни осет, а Месец га наводи на стално кружење и прожимање. Није лако упознати тако блиског суседа, а како упознати Универзуме, спољне и унутарње, а има их колико и бројева! Но, тајне постоје да би се откривале. Онда сам усмерио ласер-мисао у ћелију, поглавицу свих ћелија мог бића. И знам сигурно: овде, у ћелији, је тајна Месеца, тајна Универзума, тајна тајни. Овде, у ћелију, Творац је уградио свеколике садржаје Неба и Земље, света, а свет је Човек. Упознај ћелију – знаш Човека, знаш Човека – знаш ћелију.

* * * * *
Упознавати минерале је дивно откривање. Како су стабилни и смирено живи! Како су лековити и лепи! Лече лепотом и исијавањем. И како су вредни и упорни у служењу Творцу! Сваки камен, свака стена, свака планина, трепери и преноси искуства од Тере ка Небу, и од Неба ка Тери. Какво сагласје – сливено у звук! Минерал Тијаније је Кремен камен. Са њим су древни Тијанијани, палили ватру. Минерале упознајемо преко њихових структура и кроз тиховање. Човеци су тежи за упознавање. Можда их је најлакше упознати кроз њихове мушице, и по тежњи ка горким плодовима, и кроз навику – трпети се мора. То је учење старих времена, учење постављено на све нивое образовања, да се замагле видици и заробе човеци. Тако је било вековима. Др Грабавој је запалио Источну искру. Помажу му сарадници, помажемо и ми. Пламен је силовито и незаустављиво захватио таму незнања и илузија. Наше душе лако препознају тај пламен, јер је то иста ватра која гори у Небу, и у нашим душама.

Дуга ли је дуга планина Јелица
Лепа ли је лепа Јела биљарица
Ој Јело ој Јелице
Ој Милице чобанице
Ој Маро ој Марице
Дуга ли је дуга планина Јелица
Многобојна цветна као ћилимица

 

 

(Сонетни венац)

И паук стеже свилене мреже

У које обад просипа ране

Ђ инђуве траве с врата краве

Е ксером жалца потковане.

.

Х рчи хрчак и зврји зврчак

Р ано ће сунце у дупљу ући

Т умара стара мува зунзара

У напуштеној пужевој кући.

.

Н ека млада печурка суши

А мбрел под којим путници боси

Ш ире своје мокре лепезе.

.

В ећ један сиви хрт мирно њуши

Р ужино дрвце с врапцем у коси

Т рчака путић под точком чезе.

Светлосних сам мисли дело

Сунца златнога и сребрног Месеца

Тишином гласнога певања зачета

Милином љубави из срца изнедрена

Кап сам свих река језера и потока

Мора, океана и свих  ледника

Трава свих ливада и лист свег дрвећа

Преда мном се свијају, ко од ветра, гране

Где поглед досегне,  тама нестане

Раширене руке, безкрај белином праве

Радост знамења Љубави Васионе!

1.Мора се разумети да без спољашње помоћи човек никада неће видети себе.

.

2.Никада немојте бити агресивни. Покушајте увек да разумете другу особу. Тако ви можете помоћи, а да не сметате.

.

3.Идентификација је један од наших најужаснијих непријатеља који продире свуда и обмањује човека у тренутку када му изгледа да се бори са њом.

.

4.Идентификација’ је толико општи квалитет да га је у сврху посматрања тешко одвојити од било чега другог. Човек је увек у стању идентификације, само се објекти идентификације мењају.

.

5.Човек не може учинити ништа паметно када је у стању идентификације.

.

6.Слобода је пре свега слобода од идентификације.

7.Али ако се човек заиста сећа себе, он разуме да је и други човек машина као  и он. Тада ће он ући у његово стајалиште, ставиће себе на његово место, и заиста ће бити у стању да разуме и осети шта други човек мисли и осећа.

.

8. Овај систем је за оне који су већ трагали и сагорели себе. Онима који нису трагали и који не траже он није потребан. Такође и онима који још увек нису сагорели себе, он није потребан.

.

9.Сваки човек има одређену карактеристику у свом карактеру која је централна. То личи на осовину око које се све ‘лажне личности’ окрећу.

.

10.Узмите надимке. Надимци некада дефинишу главне особине врло добро.

.

Превод: Артер Мион

Језик

.

У к о д у  речи је

почетак свега.

Вајкрт

.

Језик небеског народа:

Од вајкада крстом оверен,

кореном причвршћен,

у језгро сливен,

беше илузијама затрпан.

Небо

га капима светлости

разгрће,

уводи

у ћелију коловодилицу.

Задаје – Вечни развој.

 

Пробудићеш се, изненада, у једно праскозорје праискони, и

схватити: да све што видиш и не видиш, да све што знаш и не знаш,

да све што биваш и не биваш, јеси уистини и ти сам у свим

световима и иним Васељенама, у овостраном и оностраном, с ову

и с ону страну праискони. И тек тада ће ти бити јасно: да си одувек

бивао и да ћеш на векове бивати –једно у једноме, сушти од

прасуштога, и да смрти, зацело, никада бивало није.

*

Пра – праискон

.

Оно што настало

Није

И што нема

Сршетка својега

То Певач тајносани

Праисконом зове