Један малени цвет

још ни проговорио није

а већ је знао све тајне Сунца

и све што земља крије.

.

Један малени цвет

још није ни проходо

а већ је умео сам да се храни

светлошћу, ваздухом и водом.

.

Један малени цвет

не зна да чита и пише,

ал зна шта је живот, шта је свет,

и мирише, мирише.

Тамо где муња Перуна, бога неба, олуја и грмљавина, погоди тло, где земљу додирне,

израсте Перуника, кажу митови и легенде словенских народа.

А онда …  словенски се мит утопио у хришћански …јер … у Требињу и Дубровнику,

прича народ, да  је једном Богородица грлобољу малог Исуса излечила Богишом.

Од тада  Богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака,

или сестра даје детету кад га грло заболи.

.

Грци опет верују, да се овај цвет појавио тамо, где се спустила дуга, којом се опасивала

Ирида – богиња-гласница, те му одатле име Ирис.

Ириси су сликани у палатама староегипатских фараона и древних критских владара

а поштовали су их и Арапи и Јапанци.

.

Антички писци, попут Теофраста, Никандара и Плинија, забележили су да је Перуника

била врло цењена у тадашњој медицини, нарочито цвет,

чији је интензивни мирис подстицао ванчулне способности.

.

Поред имена Перуника, Ирис и Богиша овај цвет се у неким крајевима зове још и

Ружица, Сабљица, Калуђер, Небески цвет, Кринка, Мачинац.

.

Занимљиво је и , веома  старо  веровање, да онај ко носи са собом ризом

ове биљке достојне богова, може да нађе своју истинску љубав.

.

Извори: Јасне Јојић “Магија биљака – и лек и амајлија“; „Сунчева трпеза“;  „Говор биља – Политикин забавник“ и др.

 

И чујем често нежан глас како ме дозива

у мојим сновима, у мојим визијама…

Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,

али никог не видим.

Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку

окружена храстовом шумом

и док сам слушала дивне приче мојих звездица,

зачух опет онај диван гласић.

Звездице се ућуташе,

као да се поклонише,

као да препознаше,

а и јесу препознале

тај диван глас.

Све је утихнуло…

Космос је постао тих,

тај глас и Божанска бића воле,

воле да слушају…

И осетим да је ту,

ту одмах поред мене.

И опет га погледом потражих..

И гле!

Изненадих се, тргох се, ту је,

ту је поред мене.

Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…

Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.

И јасно ми је зашто сви ћуте,

зашто све утихне када се он појави,

зашто Богови занеме.

Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку

и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,

бојом Космоса.

Цео Космос је тај цвет!

Плавичаста боја се ширила

и носила је као ветар глас тог дивног цвета.

Певао је цветић малени,

певао је Космос цео.

Слушала сам песму дивну,

враћала ме кући мојој…

Немо сам стајала и гледала дом свој.

Цветић ми је песмом слике доносио…

И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!

И као да сам спознала мој мили цвет,

срце се имена његовог сетило.

“ Богиша!“,  узвикну срце у мени

и пробуди ме јак бол….

 

Дуго сам твојом лепотом испијена

Учила себе како да се смирим,

.

Од ребра твога ја сам створена,

Како да те не волим, да се дивим?

.

Да сам ти сестра било би угодно,

Али вољом древне судбине сиње,

Пред тобом стојим лукаво, похотно

.

У лику твоје најслађе робиње.

.

Но кад се смрзнем сва понизна тако,

На грудима твојим као снег бела,

Тад мудро радујући се удара јако

Твоје срце – моја отаџбина цела!

.

-превод с руског: А. Заблаћански-

.

Слика- Catrin Welz-Stein-

У налетима безсмисла

Када желим

Да останем присутна

И сачувам свесност

Ја седнем под крушку

У твом дворишту

И посматрам свет

Са свих страна

Са земље и из ваздуха

И дишем Свемир

И тако данима

И тако недељама

Без кретања мисли и жеђи

Ако се деси да огладним

Ти пошаљи ветар

Да се нахраним

Душом маслачка

Некада се мисли преплету и донесу негде давно

сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не

знам како и зашто…али то не зна мој ум сада док дух и

душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и

две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе

заборављену лепоту, истину…која надахне, испуни и

да пламена живота.

Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.
.
Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.
.
Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже…
.
Пој ми пој…

Zvezda rod

 

И језик и реч и слово

У праискони прасак гле!

И видиш невидом у прачују

И чујеш нечујом у правиду

И рожден нерождом биваш

Рождилац и рожник -рожд

У оносветом прау -пра

Прау -пра

 

Одавде до боје на поздрав све се камење окрене

и пружи челу нежно срце девојачке руке,

а онда дођу нарикаче да за име детета намене

мали добардан жетве своје грешне поруке.

 .

Грешна лепото запевке у сузи сунца што

                                                                             нестаје,

где заборавити глас и научити говор јасења?

Како разумети поруке траве што иза сећања

                                                                                  траје

и доћи на престо тишине иза окренутог

                                                                                камења?

Црним гласом тица ући у класје времена,

у недрима ливаде заборавити љубав и све

                                                                                обмане,

урезати вешала и плуг на чело свог имена

и, уместо Никоља, славити тичије рођендане.

.

Одавде до вечности на дозив све се камење 

                                                   .                                 сруши

У сељачка гробља као умирања млада.

Подигне се руковет таме, па болно запевуши

У тихој руци закланог винограда.

.

Владан Пантелић; Радован М. Маринковић

 

Запљусну ме божански мир

Кад шумором трава

Још једном походих манастир

Ја, Радован, Трнава.

 .

Објавио више од седамдесет књига,

међу њима су и песничке.

Заступљен у више песничких антологија,

зборника поезије и календара.

Када причате са Радованом или када читате

 његове књиге добијате увиде који теку чисто,

али само кроз праискони језик.

Зналац и неговалац речи, посвећеник.

Збирка песама “Посвећенице“.

 

 

 (СПРЕЧАВАЊЕ НЕГАТИВНИХ ДЕЈСТАВА)

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Освануо је диван пролећни дан. Сунце је својим топлим рукама  загрлило целу природу. Мирна река гргољи и спокојно тече кроз село. Шуме кедрови, храстови, јасике, јасени, ма сво дрвеће се помера у ритму неке сањиве и пријатне песме.

Сербика и Божидар не би, ни за живу главу, пропустили овакав дан. Истрчали су напоље, да се радују и веселе природи и животу. Скакали су, брчкали ногице у реци, грлили столетна стабла, миловали цвеће и биљке, јурили бели облачак на небу, дозивали птице. А онда су сели испод древног храста да одморе и душу и тело. Кад одједном чуше звук клепетуше. То је Ведун изашао испред храма и лупајући у посебну даску дозивао сељане. Сви прекинуше свој рад и пожурише пред храм, па и ова два наша враголана.

Ведун стоји озбиљан испред дрвеног, огромног храма, и још увек у рукама држи клепетало и даску. Завлада мир и мртва тишина. Ни дисање се није чуло. Он озбиљним гласом рече: „Драги моји, сви знамо да у посебним приликама морамо  да се окупимо и управљамо. То је случај и данас. Видео сам тамне, готово црне, градоносне облаке како се приближавају селу. Пролетао сам између њих и видим да носе разорна дејства са собом. То није обична киша, него потоп. А онда сам видео да из села Лажаре  праве магију. Сви се окупили на тргу и моле се да нам падне велики дажд, да нам семе иструне у земљи, да нема рода летос и да завлада глад. Зато одмах морамо управљати и радити. Сви замислите испред себе сребрно-белу сверицу. У мислима или наглас кажите: радим за свеопште спасење, складан развој свега, па и времена, спречавање сваке могуће локалне и глобалне катастрофе, тј. поплаве. Онда у сверицу убаците и бројеве четири, седам, четири, осам, један, три, два, један, четири, осам. Осветлите из душе и срца сверу, да засија дивним светлим, сјајем. Раширите је преко целог нашег села, па државе, па планете. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“ И док су сви концентрисано радили, црни облаци направише пируету, што се у природи баш и не виђа, и окренуше ка селу Лажаре.

Кад су завршили вежбицу сви погледаше у небо, а оно и даље, осунчано, плаветно са по којим белим, меким облачком. Али недалеко, изнад Лажара, као да се спојило небо и земља. Пљушти киша као тамна завеса. Ведун се поново огласи: „Ми управљање користимо за опште добро и нас. Можете неке мисли користити и за лоше ствари, али се оне увећане увек враћају пошиљаоцу. Наши суседи никако да науче, да се зло умножено враћа. Хвала вам што сте одмах дошли, да заједно отерамо гадне и неваљале облаке, пуне града, прашине и тешке кише. Пријатан дан свима.“ Људи почеше полако да се разилазе и враћају својим обавезама. Наша два несташка су пришла Ведуну те га упиташе: „А је л можемо исто да радимо и кад је суша, земљотрес, набујала река и сл.?“ Ведун их помази по глави, па насмејан одговори: „Кад год имате неко негативно дејство – лоше временске прилике, личне проблеме, бриге и др. ви користите вежбу, али обавезно за опште добро.  Свеопшти ум и природа чују ваше мисли и одмах вам шаљу помоћ. Не брините, вас двоје то одлично радите, али је увек боље кад више људи ради, јер се невероватно убрзава дејство. Па видели сте да су облаци, после наших сложних мисли, одмах заокренули и отишли ка својим творцима.“ Сви се поздравише, а наши несташци одоше кући на ручак.

Научили сте нову вежбу да кад вас море неке тешке мисли и муке, одмах управљате и тражите прекид негативних дејстава. Уколико пожелите нешто за опште добро, све светле силе вам помажу у остварењу. До скорог виђења да сте нам вечно срећни и здрави.

 

Одједном се однекуд појављује пчела и

слеће на један од цветова чичка. У ком

ли је шупљем стаблу њена кошница?

 К’о на љуљашци

Пчела се љуљушка

На цвету чичка