Не сећамо се старих богова.

Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,

ко беху Дајбог и Весне. И није нас стид

што негдашњих се не сећамо снова.

Изгубили смо слух за глас векова,

као што се изгуби памет и вид.

Исто нам је храм и морска хрид –

својих предања не знамо ни слова.

Није нас нехаја, равнодушја стид,

прекорачили смо журно праг и зид

између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.

Сваки има своје Несвето писмо.

Звонимо у звона сном неотплаћена.

Устај сада вучији сине,

почуј повик из даљине.

Душа дрхти од тог зова,

кључа крв старог кова.

.

Њоме ти носиш, наслеђе свето,

сети га се, да не буде отето.

Сети га се, да не буде касно,

сети га се, и живи часно!

.

Устај сада вучији сине,

вини поглед у висине.

Види моћног претка твог,

оног силног, громовног!

.

Устај сада Сунчев сине,

вини поглед у висине.

Види како зора руди,

стари Отац, дух ти буди.

.

Осећаш ли претке своје,

видиш ли их како стоје?

Како сјакте, међ’ звездама,

почаствуј их у песмама.

.

Устај сада вучији сине,

устај, сазнај, шта ти чине!

Заборави сад лажи те,

Заборави те речи зле.

.

Запамти род свој,

запамти далек пој.

Запамти, он је прави,

певај роде, својој слави!

.

Устај сада вучији сине,

устај сада побратиме!

.

Слава теби и роду твом.

Слава нама и потомству свом!

  – летос кад је грмело и севало-

Расрдио си се много,боже Перуне,
сечеш муњама и бијеш громовима,
Роду своме јављаш да још владаш,
силан, са топузом и мачем у руци.
Боже наших предака давних,
боже правде што вртиш коло небеско,
што кишу лијеш са извора Твојих
на Твоје ливаде, поља и шуме,
на храшће што у Твоју славу листа,
одрекосмо Те се, боже славни
и другог бога и свеце штујемо и молимо,
одрекосмо се и Вида, и Сварога, и Велеса,
одрекосмо се и предака наших давних
што су Те верни перуником китили,
под Твојим Небом славу Теби узносили.
Ружним именом пагана назвасмо их,
те претке наше, прародитеље тужне
што их у молитвама више не спомињемо,
то корење из кога пониче Род нам славни.
Обезбожисмо и унизисмо здушно
лозу своју из столећа многих.
Опрости нам, боже небески громовити,
што се предака давних и славних одрекосмо,
а њихова смо крв, њихова деца незахвална.
Перуне, боже наших предака давних,
славом пошкропи кости њихове и пепео,
учини да се душе њихове смире
горе, међу звездама, под руком Твојом,
јер ми данас другог бога славимо,
но Тебе се још понекад Род твој сећа
кад удариш муњама и громовима,
кад задрхти Земља од срџбе Твоје.

11. 8. 2018.

Ленка Симовић: Драга личност

.

Моја драга личност је мој дека Драган.

.

Мој дека Драган има браон очи.

.

Боја косе и браде је сивкасто беле боје.

.

Увек је насмејан кад ме види.

.

Има весео говор. Он ме учи да пишем песме

.

и после ми објављује песме.

.

Увек је миран и добар према мени.

.

Ми се стално сами дружимо у његовој соби,

.

док слушамо дивну музику за опуштање и смирење.

.

Кад се моја сестра и ја посвађамо мој дека

.

одведе једну у његову собу да гледа цртани:

.

Машу и Меду.

.

Ја мислим да је мој дека Драган најбољи дека на свету

.

и најмирнији човек на свету.

 

 

.

Владан ПантелиЋ: За мене Ленка је Песникиња

.

Овај писмени рад Ленке Симовић њена учитељица је оценила са оценом – Одличан (5) Браво! Затим је Ленкин рад прочитала пред њеним разредом, а потом прочитала и у другим одељењима.

.

Приметимо да Ленка о свом деки Драгану, нашем Песнику, говори као да је њен дека још ту, у својој соби, и говори као да с њим има живу комуникацију. И има, но нећу то шире објашњавати… И наука је направила велике искораке, и има своје тврдње за отишле из ове димензије. Писаћу о томе другом приликом. За ову прилику довољан је текст њеног деке – Живот је Бог, који данас објављујемо.

.
.

Драган Симовић: Живот је Бог

.

Људи од овога света, који имају знања овога света, могу бити веома опасни, ако не иду путем срца. Чувајте се оних који имају знања световна, а љубави немају!

*

У Васељени, и у свим иним Васељенама, у свим битијима и у прабитијама, од праискони па све до праискони, постоји само један једини Живот – Праживот, који нема почетка и свршетка, који није настао нити ће икад нестати, већ ЈЕСТЕ и БИВА, као и Праистина, као Прасуштаство, и као Прачудо. И стога: Живот нико не може дати ни узети, а наше је само да се радујемо и да благодаримо, јер јесмо Живот у вечноме Праживоту, а то ЈЕСТЕ – Бог!

*

Оносвет

.

.

И кад би

.

Након свега

.

Остао само један

.

Једини сан

.

Снова би гле!

.

Настали

.

Сви ини светови

.

У Васељени

.

Тајносано

Широм отворених срца и очију

Гледам кроз прозор на снену улицу

Чекам да пројаше моја коњаница

На моћном белом Пегазу Крилану

Нећу трепнути да ми не промакне

.

Моја душо – где иде она а где идем ја?

Путеви нам се правоугло секу

Када бисте знали њену чаролију

Знали бисте снагу невезаности моје

И созерцали тишину вриштуће боли

.

И њен и мој пут су велики путеви

Већи од сто других што капије имају

Забацујем разум потражујем милост

Ходим жедан кроз прашуме и пустоши

Али усправан као мач осмице – правде

.

Тајинство путева само Бог разуме

Он је и скројио све светске кривине

Расушених очију гледим у облаке

Гуку саможивог отрова порађам из срца

Зашто не видим циљ а чисти су видици?

.

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?

Или хоћу да јој видим леђа исправљена?

Испред мене зацвили бремено безпуће

Видим да сам ушао кроз капију без врата

Полетно и слободно одох кроз светове

Само је Србима чудом дано

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год.

.

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

.

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута

.

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и слободу.

.

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут бескраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

.

У Србији се играгају кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

.

Зато оданде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!

(Сонетни венац)

Трчака путић под точком чезе
Ива се тихо чешља крај стада
Хладан липов изворац везе
Избледели столњак ливада.
.
Сања попац крај жеже свица
Авлију малу где преде свилу
Тужна кнегиња љубичица
Измодела још у априлу.
.
Ћуран вихор гле шепури се
Испред колибе где дан занесен
Додирује последњу струну.
.
Амови јунских ждребаца висе
На трну који поткреса јесен
А детлић носи звезду у кљуну.

О, како мирише твоја душа,

лепојко месечарко,

на плахом ветру

што са далека горја подухује

у ноћи осутој звездама

кад цвате багрем,

румен и бео!

Краљевна Савитри бејаше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је сусрела дрвосечу у чију се лепоту загледала; и некако је знала да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је, да му је име Сатyаван (онај који увек говори сатyу – истину) и да је по рођењу краљевић, а да је његова слепога оца, краља, изагнао из краљевства преварни рођак. Сатyаван је живео у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.

Све то бејаше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се у први час запањио. Тада је позвао великога мудраца Нараду да их посаветује. Нарада је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyаванову карактеру и удесу, но питао се зна ли она још једну врло важну чињеницу у вези с младим краљевићем. Но, сама га је Савитри пресрела питањем:

– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено  да умре на данашњи дан после дванаест месеци?

– Истина је – одговори Нарада. – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице?

– Не плашим се – одговори девојка. – И даље се желим удати за њега.

Иако је оца задивила девојчина срчаност, покушао ју је одговорити од одлуке. Али Савитри рече да ће њен муж бити или Сатyаван, или нико.

– Звезде су окрутно недвосмислене – дометну Нарада. Али млада краљевна рече:

– Ја чврсто верујем да живот и смрт одређује нешто далеко више од положаја звезда које нам тумаче звездознанци. Верујем да ће моја судбина утицати и променити његову – нико уистину не зна шта се може догодити!

Тада јој мудрац Нарада удели благослов, говорећи:

– Моје су молитве с тобом, Савитри.

Нека твоја храброст и љубав заштите Сатyавана од наречене смрти.

И тако се Савитри удала за Сатyавана и преселила се из краљевскога двора родитеља у колибу мужа. С великом је оданошћу служила слепога свекра, а кућни је посао преузела од свекрве, она која је око себе вазда имала слушкиње и дружбенице. Била је срећна и ведра, но каткад би је укућани затекли замишљену, готово забринуту. Били су то тренуци када је осећала да време пребрзо пролази. Но, никоме није говорила о пророчанству. Молила се да Сатyаван буде поштеђен злохуде коби.

Ближио се крај године. И неминовно, свануо је дан наречене смрти. Савитри је ту ноћ молила и бдела. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Сатyаван је желио поштедети Савитри од напора, тим више што је била исцрпљена бдењем; на њене молбе рекао је да ће је повести са собом ако јој и његови родитељи то одобре. Свекар и свекрва су се најпре успротивили плашећи се;  за младу жену шума није најпогодније место. Но кад је Савитри замолила свекра да јој изузетно данас дозволи да  пође, слепи краљ рече:

– Откада си дошла у нашу колибу није било ни дана ни сата када ниси испунила сваку моју и најмању жељу. Како да ја теби не испуним твоју, једну једину?

И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био тако обичан – једнако сјајан као и сви досадашњи сретни дани, једнако су радосно певале птице, шумео ветар, жубориле воде. Савитри се у души молила, говорећи да ће јој данас затребати сва њена храброст и дисциплина.

Кад је Сатyаван пронашао дрво које ће оборити, Савитри је села у близини, мотрећи неће ли однегде доплазити каква змија отровница. Али није било ни једне.

Онда, у једном изненадном тренутку, Сатyаван одложи секиру и затетура према жени.

– Не знам што ми је – промрмља. – Мрачи ми се пред очима.

И он клону главом жени у крило. Савитри му обујми главу рукама и огледа се тражећи помоћ. Но никога не бејаше на видику. Била је затечена наглошћу догађаја – Сатyаван је изгубио свијест, клонуо, и она је осећала да одлази од ње.

Изненада Савитри угледа високу, грозовиту прилику у црној кабаници, подстављеној ватром. Знала је да је то Јама, бог смрти. Његова голема мрка сена паде по њој. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао кроза њега Сатyаванову душу. Уомчио је душу, и без речи се упутио према југу.

Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – повикала је. – Желела бих реч-две с тобом!

Мрка прилика застаде. Савитри се одважи и погледа га у очи. Угледала је узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога. И сви је страхови минуше.

– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти?

– Јесам – одговори Јама.

– Прими мој поклонствени поздрав. Реци ми, долазиш ли увек ти лично да би повео душе са собом?

– Не. Ја долазим само онда када се ради о посебним душама.

– Ох, ако је мој муж тако посебна душа, да је заслужио ту част, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никоме није ничим наудио.

– Знај, смрт није казна.

– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?

– Савитри, није лако разумети те ствари. Врати се, не следи ме, ово није ни пут ни смер за живе.

– Господине, не следим ја тебе. Ја следим свога мужа.

– Он више није твој муж.

– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.

Када волимо једно друго, ми препознајемо једно друго. А препознаје се само онај кога већ знадемо. Сатyаван и ја бејасмо муж и жена у многим прошлим животима. Познавали смо се пре нашег садашњега рођења. Превише смо дуго били заједно, и ја  не могу сада да га  оставим. Ако га мораш узети, онда узми и мене.

Јаму је дирнуло Савитрино умовање. И стога јој рече:

– Испунит ћу ти једну жељу, ма што пожелела, осим једне једине ствари – а то је Сатyаванов живот.

Савитри размисли, и заиште да се родитељима њеног мужа поврати краљевство. Јама рече да ће јој услишати жељу, али да га сада напусти.

Упути се дубље на југ носећи Сатyаванову душу. После неког времена стане, окрене се, и угледа Савитри која га је следила, крварећи табанима по трњу и камењу.

– Врати се, дијете, и припреми последње почасти за укоп – саветовао јој је Јама. – Даље ни један смртник не сме крочити.

Но Савитри је својим речима опет успела раздрагати и дирнути страшнога бога. Он јој понуди испуњење још једне жеље. Савитри тада замоли да се њеном свекру, краљу, поврати вид.

– Враћен је – одговори бог.

Савитри сада стаде распредати о дужностима краља према народу.

– Краљеви су дужни водити бригу о свом народу, они му морају донети напредак и срећу. Али за тај циљ потребно је имати непрекинут ланац краљевске лозе. А што ће се догодити, о Господару, с наша два народа ако и једно и друго престоље остане без наследника – и краљевство мојега оца и краљевство мојега свекра?

Доћи ће до расула, до сукоба међу краљевим рођацима, и до несреће по целу земљу. Већ чујем вапај жена и плач деце…

– Стани! – повика Јама. – То се неће догодити, обећавам ти! Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.

– Савитри је само то чекала. Усправила се пред страшним богом, у свој својој краљевској лепоти.

– Сада мораш прекршити обећање о неповрату из смрти.

Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?

Лице бога облило се сјајем.

– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра.

Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра,  јер има нешто што је јаче од смрти.

То је љубав.

.

.

–преузето са фб странице Владана Пантелића-

Из Махабхарате –  Превела: Весна Крмпотић – Одабрала: Весна Боснар

Kratke priče|Tags: 03-2017, bog Yama, ljubav, Mahabharata, Narada, Satyavan, Savitri, smrt, Vesna Bosnar, Vesna Krmpotić